|
Međunarodni pozorišni institut (ITI) Svetska organizacija za scenske umetnosti
|
|
Poruka Kristal Pajt iz Kanade za Svetski dan igre 2026.
Ljudi se kreću – pružamo ruke, savijamo kolena, klimamo glavama, uvlačimo grudi, izvijamo leđa, skačemo, sležemo ramenima, stežemo pesnice, podižemo jedni druge i odgurujemo jedni druge. Ovo je jezik isto koliko i radnja. To je ono što telo ima da kaže o potrebi, porazu, hrabrosti, očaju, želji, radosti, ambivalenciji, frustraciji, ljubavi. Ove slike bljesnu značenjem u našem umu jer smo te stvari tako čisto osetili u telu – bili smo pokrenuti.
Svi smo mi igrači. Život nas pokreće; život nas razigrava. Prolazna poput daha, čvrsta poput kostiju, igra je sačinjena od nas. Mi oblikujemo prostor. Pišemo telima na jeziku bez reči koji u dubini duše razumemo. Kada igramo, oplemenjujemo prostor u sebi i oko sebe.
Poput života, igra se u svakom trenutku iznova stvara i nestaje. Poput ljubavi, ona je izvan razuma.
Volim da o telu mislim kao o mestu, o prostoru u kojem se biće čuva i oblikuje. Kada igramo, duboko smo uronjeni u to da budemo prisutni.
Pišem ovo početkom 2026. godine, kada se čini da nema kraja ugnjetavanju, potresima i patnji u našem svetu. Svakodnevno, dok smo svedoci užasa koji su ljudi sposobni da čine jedni drugima i mehanizama moći koji finansiraju i podstiču neizrecivo nasilje nad ljudima i planetom, igra deluje kao površan, beskoristan odgovor. Teško je zamisliti šta igrač može da učini u svetu kojem su očajnički potrebne korenite promene i isceljenje.
A opet, umetnost, kao i nada, jeste oblik ljubavi. Prkosno stvaralačka pred razaranjem, umetnost deluje kao rastvarač za okoštali um i kao melem koji ga leči. Umetnost je posuda koja nas drži dok se zajednički hvatamo u koštac sa pitanjima, na način drugačiji od vesti, drugačiji od dokumentaristike i obrazovanja, drugačiji od mišljenja i društvenih mreža, drugačiji od aktivizma i protesta, ali ne i nespojiv s njima.
Kroz stvaralaštvo, gradimo otpor i nadu kroz male činove hrabrosti, radoznalosti, dobrote i saradnje. U igri i u stvaranju igre nalazimo dokaz da je čovečanstvo više od našeg poslednjeg srceparajućeg globalnog neuspeha.
Ali igra ne traži opravdanje, ne traži objašnjenje. Ona je sačinjena od nas, a ipak nam ništa ne duguje. Potrebno joj je samo da nastani telo koje je rado da je prihvati. Sa tog mesta može da prevede neizrecivo, delujući kao posrednik između nas i nepoznatog.
Pokreću nas ti prolazni tragovi lepote u sadašnjem trenutku. I dok utelovljujemo i igru i njeno nestajanje, podsećamo se sopstvene prolaznosti. U isto vreme, ako obratimo pažnju, igra nam povremeno pruža nagoveštaj duše.
