Аида

опера Ђузепа Вердија

CELESTE AIDA!

Синтеза италијанске оперске романтике 
Три године пoсле Дон Карлоса, 16. јула 1870, Верди је писао једном своме пријатељу: „Рекао сам вам да сам заузет. Замислите чиме? Компонујем једну оперу за Каиро! Нећу ићи да је ставим на сцену: бојим се да ћу остати тамо доле, мумифициран“. Међутим, није остао мумифициран, већ напротив – глорификован. Верди је прихватио понуду Измаел-паше, египатског кедива, да за посвећење новог оперског позоришта у Каиру и за отварање Суецког канала компонује велику свечану оперу. Археолог Едуард Маријет Беј, познат по својим ископавањима код Мемфиса и Тебе, дао је сиже у облику једне приче. Камиј ди Локл, директор Комичне опере у Паризу, сарадник на либрету Дон Карлоса, драматизовао је тај текст да би га, најзад, Антонио Гисланцони, певач, новинар и драматичар, ставио у стихове једног оперског либрета, уз интервенције композитора. Верди је посетио Каиро и Египат, доживео амбијент и инспирисао се на лицу места. За четири месеца, за једно управо невероватно кратко време, средином новембра 1870, партитура Аиде је била завршена. Поручени су у Паризу декор и костими, конструисане специјалне „Аида-фанфаре“ за велику тријумфалну сцену, изабрани главни интерпретатори, па је Аида, у новој згради Каирске опере, свечано први пут изведена 24. децембра 1871. године, са огромним успехом. Тај тријумф је поновљен на премијери у миланској Скали, 8. фебруара 1872. године (тридесет две завесе!), па је победнички ход Аиде преко италијанских и европских оперских сцена био далеко бржи него онај, претходних Вердијевих опера (премијера у Берлинској дворској опери 20. априла 1874, два дана касније у Великој опери у Паризу, а крајем априла у Бечкој опери). Од Гисланцонија, Верди је тражио сценску реч, ону која јасно изражава ситуацију, која подстиче његову звучну фантазију да активном мелодиком, музички изрази основна људска осећања и страсти: радост, бол, љубав, мржњу, проклетство, освету и смрт, да оствари једну музичку драматургију, чији је најдубљи смисао: представа човека у музици и кроз музику. У опробан и ефектан, али празан и спољашњи шаблон француске велике опере, из које Аида у знатној мери произлази, Верди је унео дубоко човечанску драму, која се развија на узбудљивим сукобима људских страсти и трагичној подвојености између љубави и патриотизма. Реалиста по свом уметничком методу, он даје, у оквиру једног романтичарски конципираног сижеа, ствари, догађаје и људе у сажетој и убедљивој форми, у ономе што представља њихову најелементарнију суштину. На тај начин Вердијева опера постаје карактерна опера. И поред тога што оркестар престаје да буде само упрошћена пратња мелодијске линије и што преузима на себе цртање карактера, подвлачење драмских момената, дочаравање штимунга пејсажа и атмосфере сцене, ипак, по дубоко устаљеној италијанској традицији, главни изражајни фактор остаје певана мелодијска линија, која носи драмску радњу, зрачи и обогаћује остале елементе музичко-драмског израза. Потресна драма, остварена незаборавном звучном лепотом, музичко-сценско дело у којем је дата синтеза италијанске оперске романтике, Вердијева Аида постала је и остала једно од најпривлачнијих дела великог оперског репертоара. Celeste Aida!

Б. Драгутиновић


Ђузепе Верди
Значајне године и периоди
10. Х 1813. рођен у месту  Ронколе близу Парме. 1832–1835. студира музику код В. Лавиње у Милану. 1839. дебитује у миланској Скали опером Оберто, гроф од Бонифација. 1842. премијера Набука, опере којом стиче међународну репутацију. 1843. премијера опере Ломбардијци у крсташком рату, у којој као и у две следеће, кроз историјски садржај изражава патриотске и национално-ослободилачке идеје. 1844. премијера опере Ернани – Верди проговара  „из душе народа“, који тежи слободи и уједињењу; аутор добија надимак „Маеstro della Revolutione“ („Viva Verdi – Viva Vittorio Emanuele Re d’Italia!“). 1845. премијера опере Јованка Орлеанка (по Шилеру). 1847. премијера опере Макбет (по Шекспиру). 1849. премијера опере Лујза Милер (по Шилеру). 1851–1853. период врхунског стваралачког надахнућа, ствара опере Риголето (по В. Игоу), Трубадур и Травијата (по А. Дими млађем), дела у којима долази до изражаја композиторова генијална способност да карактеризацију ликова и драмску радњу дочара јединственом музичко-драмском линијом. 1855–1867. под утицајем француске опере, ствара дела са масовним сценама и великим спектаклом: Сицилијанске вечери, Симоне Боканегра, Бал под маскама, Моћ судбине, Дон Карлос. 1871. врхунац успеха: премијера опере Аида у Каиру – Вердијево најразвијеније дело, како по складу музичког облика и драмског садржаја, тако и по виртуозитету певачког парта и оркестрације. 1887. премијера опере Отело (по Шекспиру). 1893.  премијера опере Фалстаф (по Шекспиру). 27. I 1901. преминуо у Милану.


Питер Леонард 
Рођен је и одрастао у Бостону, после чега се сели у Њујорк где на Џулијарду завршава основне и мастер студије, a славни Жан Морел га бира за изузетно одабран програм дириговања. Из богате уметничке каријере Питера Леонарда издвајамо најпре седмогодишњу функцију генералног музичког директора града Аугсбурга, Немачка (до 2002). Од бројних премијера светске и немачке музичке литературе, које су током тог периода извели Опера и Симфонијски оркестар, посебно место заузима иновативна продукција Вагнеровог Прстена Нибелунга. Маестро Леонард је имао многобројне наступе у својству гостујућег уметника са значајним оркестрима у Северној Америци укључујући и Њујоршку филхармонију, са десетинама немачких оркестара, са славном Orquesta Filarmonica de la UNAM у Мексико Ситију, Београдском филхармонијом, Филхармонијом из Пусана... Од  2008. је уметнички директор Народног позоришта у Ростоку и Северно-Немачке филхармоније. Његов рад карактерише велика љубав према певању и певачима. Међу многим композиторима чија дела је изводио налазе се и Копланд, Крамб, Ек, Фини, Холст, Хоуханес, Корн, Мартину, Моу, Пасатјери, Рорем, Томас, Торн, Вајлдер и Цвилих, али нарочито су цењене његове интерпретације италијанских мајстора, посебно Вердија и Доницетија. Критика је веома позитивно оценила и његову светску премијеру интегралне верзије „филмске опере“ Les trois souhaits Бохуслава Мартинуа, а кабловска мрежа „Браво“ и магазин „Овације“ истичу његов изузетни допринос америчком музичком животу.  Снимао је за дискографске куће Albany, CRI, Opus One, Painted Smiles, Premiere Recordings и The Louisville Orchestra's First Edition Records. Један од његових дискова „Stereo Review“ је прогласио „снимком изузетне вредности“. Добитник је престижних награда на Музичком фестивалу у Аспену, Моцартеум у Салцбургу, Тенглевуду и Бејруту...


Огњан Драганов
Рођен је 1964. у Старој Загори, Бугарска. Магистарске студије на Катедри за оперску режију је завршио на Бугарској музичкој академији 1997. До сада је био ангажован као: инспицијент у Националној опери у Софији (1986–91), асистент редитеља (Алберт-Андреу Леруксу и Пламену Карталову, 1989–96), редитељ у Националној опери у Софији (1996–2002), заменик управника Националне опере у Софији (1998–2002), генерални директор Мреже асоцијација балканских опера (2003–05), од 2005. генерални директор Музичке куће V’AMO и Новог европског симфонијског оркестра, а од 2012. оперски редитељ Државне опере Русе, Бугарска. Режирао је велики број оперских представа у Бугарској, Грчкој, Румунији, Македонији, Холандији, Белгији, Италији, Босни и Херцеговини, Србији, Бразилу, Колумбији, међу којима су: Ђ. Верди: Риголето („Euro stage“ трупа, Холандија; Национална опера у Сарајеву), Трубадур („Euro stage“ трупа и Опера Enshede, Холандија; Оперски фестивал у Белему, Бразил), Аида („Euro stage“ трупа; Национална опера у Темишвару), Набуко (Македонска национална опера; Опера Народног позоришта у Београду), Травијата (Ос, Холандија; Национална опера у Темишвару); Ђ. Пучини: Мадам Батерфлај (Позориште „Луксор“, Ротердам), Боеми (Опера „Овидео“, Констанца), Тоска (Македонска национална опера; Национална опера у Темишвару; Национална опера – Иаси, Румунија); А. Јосифов: Макс и Мориц, Пчелица Маја, Пинокио – све три у софијској Националној опери; Г. Доницети: Лучија од Ламермура („Euro stage“ трупа; Национална опера у Софији; Национала опера у Букурешту; Национални театар у Меделину, Колумбија), Љубавни напитак (Enshede, Холандија; копродукција Беч–Темишвар–Сарајево), Дон Пасквале (Национална опера у Сарајеву); В. Белини: Норма (Национална опера Богота); Ђ. Б. Перголези: Служавка господарица (Оперски фестивал у Белему, Бразил); Б. Барток: Замак Плавобрадог (Државна опера у Старој Загори); Ј. Штраус: Слепи миш (Државна опера у Констанци, Румунија)


САДРЖАЈ
ПРВИ ЧИН

1. слика - престона дворана палате у Мемфису
Великосвештеник Рамфис саопштава Радамесу да су Етиопљани продрли у Египат. Рамфис одлази да пита богињу Изиду ко ће бити на челу египатских трупа у рату против Етиопије. Радамес би био срећан да то буде он (арија Радамеса9. У њега је несрећно заљубљена кћи египатског краља Амнерис. Она наслућује да он тајно воли Аиду (терцен Амнерис, Радамес, Аида). На свечаном пријему код краља, гласник јавља да етиопску војску предводи сам етиопски краљ Амонасро. Аида, заљубљена Етиопљанка и ропкиња код Амнерис, не одаје никоме да је то њен отац. Краљ објављује да је за египатског војсковођу изабран Радамес. Аида је распета између љубави према Радамесу и према отаџбини (арија Аида). 
2. слика - храм
Свештеница, свештеници, Рамфис и Радамес моле бога Птаха да посвети оружје египатских ратника и донесе им победу над Етиопљанима.
ДРУГИ ЧИН
3. слика - соба принцезе Амнерис
Амнерис се спрема за свечани дочек победника Радамеса. У разговору са Аидом, послуживши се лажном изјавом да је Радамес погинуо, она потврђује своје сумње да робиња воли Радамеса. Љубоморна Амнерис одлучи да Аиду понизи пред свима (дует Аиде и Амнерис).
4. слика - градски трг
Тријумфални марш. На трг долазе ратници, на чијем је челу Радамес. Краљ му одаје признање, а Аида међу заробљеницима спази свог оца Амонасра. Он даје знак кћерки да га не ода, јер се представља као један од етиопских војсковођа. Амонасро моли краља да буде милостив према заробљеницима, али Рамфис и свештеници траже њихову смрт. Краљ одлучи да Аиду и Амонасра задржи, а осталим робовима поклања слободу. Спрема се свадбено весеље - краљ даје руку принцезе Амнерис храбром Радамесу. Амнерис тријумфује над Аидом коју слама бол.
ТРЕЋИ ЧИН
5. слика - пред Изидиним храмом на обали Нила
Рамфис уводи Амнерис у храм, где треба целу ноћ уочи свог венчања да проведе у молитви. Долази Аида која очекује Радамеса и стрепећи да јој он не каже речи опроштаја, тугује и машта о отаџбини (арија Аиде). Долази Амонасро који је сазнао за ћеркину тајну љубав и захтева од ње да испита Радамеса о кретању египатске војске у следећем походу на Етиопију. Аида одбија, али је отац заклиње душама свих погинулих међу којима је и њена мајка. Чувши да долази Радамес, Амонасро се сакрива и прислушкује. Срећан што су се поново састали, Радамес обећава Аиди да ће, чим се врати са новог похода на Етиопију, тражити од краља да му поклони Аиду, а затим са њом побећи (дует Аиде и Радамеса). Она га наговара да одмах беже, а кад он невољно пристане, Аида га наведе да ода правац којим ће ићи египатска војска - кроз теснац код Напате. Тада се пред њима појави Амонасро и открива свој идентитет. Радамес схвата да је издао земљу, а његове речи чује и Амнерис која је изашла из храма. Аида и Амонасро беже, Радамес се предаје првосвештенику.
ЧЕТВРТИ ЧИН
6. слика - предворје храма
Амнерис очекује суђење Радамесу и моли богове да га спасу. Успева да остане насамо са њим и још једном га моли да јој се врати. Он нема жељу да живи, јер верује да је Аида мртва, али Амнерис тврди да је код храма убијен само Амонасро а Аида је нестала. Она тражи од Радамеса да се одрекне Аиде, па ће молити краља да га помилује, али он то одбија јер воли Аиду (дует Амнерис и Радамеса). Свештеници долазе у храм да суде Радамесу, Амнерис је очајна. У највећем болу она слуша како Радамес одбија да одговара на оптужбе свештеника и на тај начин себи „потписује“ смртну пресуду - биће жив закопан.
7.слика - гробница испод храма
Радамес је жив закопан, али у гробницу се већ сакрила Аида. Они умиру заједно, док се у храму Амнерис моли за спас њихових душа (дует Аиде и Радамеса).

На репертоару

Велика сцена, 19 октобар 2024, 19:00

Премијерно извођење

Премијерa, 10. април 2013.

Велика сцена

Ђузепе Верди
АИДА

Опера у четири чина (7 слика) | Либрето Антонио Гисланцони
Праизведба у Каиру 24. децембра 1871. године поводом отварања Суецког канала
Диригент Питер Леонард к.г. / Ђорђе Павловић
Редитељ Огњан Драганов к.г.
Сценографи Дејан Миладиновић и Мираш Вуксановић
Костимограф Миланка Берберовић
Костимограф – сарадник Катарина Грчић Николић
Кореограф Константин Костјуков
Избор видео материјала Дејан Миладиновић
Видео продукција Петар Антоновић

Премијерна подела:

Краљ Египта Стефан Павловић / Михаило Шљивић
Амнерис, његова кћерка Јелена Влаховић / Наташа Јовић Тривић / Драгана Дел Монако / Јадранка Јовановић
Аида, робиња Јасмина Трумбеташ Петровић / Ана Рупчић / Сања Керкез
Радамес, египатски војсковођа Јанко Синадиновић / Хон Ли / Душан Плазинић
Рамфис, египатски првосвештеник Иван Томашев / Ненад Јаковљевић / Славко Секулић
Амонасро, етиопски краљ, отац Аидин Миодраг Д. Јовановић / Александар Стаматовић
Гласник Ненад Чича / Данило Стошић
Свештеница Иванка Раковић Крстоношић / Биљана Солдо / Татјана Митић / Марија Митић Васић

Свештеници, свештенице, војсковође, етиопски заробљеници, египатски народ.
Оркестар, Хор, Балет и статисти Народног позоришта у Београду
Солисти балета: Милица Јевић, Нада Стаматовић, Смиљана Стокић / Ивана Савић, Оливера Гаврилов, Тијана Шебез (III слика) Милица Јевић, Милош Марјан / Ивана Савић, Лојд Печи (IV слика)
У III слици учествују ученици Балетске школе „Лујо Давичо“


Асистент кореографа Милица Безмаревић
Ученике увежбала Лидија Павловић
Догађа се у Мемфису и Теби, у доба владавине фараона
Шеф хора Ђорђе Станковић
Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јансенс
Бинску музику води Ђорђе Станковић
Музички сарадници Срђан Јараковић, Иван Јовановић, Невена Живковић, Нада Матијевић, Татјана Шчербак Пређа
Инспицијент Бранислава Пљаскић, Ана Милићевић
Суфлери Силвија Пец, Биљана Манојловић
Организатори Маша Милановић Минић, Сњежана Вујасиновић Ђорђевић
Превод либрета за титлове Дејан Митровић
Помоћник редитеља Ивана Драгутиновић Маричић
Асистент редитеља Бранислава Пљаскић
Асистент сценографа Јасна Сарамандић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић   
Мајстор тона Тихомир Савић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта у Београду 


 

Претрага