AIDA

opera Đuzepa Verdija

O predstavi

CELESTE AIDA!

Sinteza italijanske operske romantike 
Tri godine posle Don Karlosa, 16. jula 1870, Verdi je pisao jednom svome prijatelju: „Rekao sam vam da sam zauzet. Zamislite čime? Komponujem jednu operu za Kairo! Neću ići da je stavim na scenu: bojim se da ću ostati tamo dole, mumificiran“. Međutim, nije ostao mumificiran, već naprotiv – glorifikovan. Verdi je prihvatio ponudu Izmael-paše, egipatskog kediva, da za posvećenje novog operskog pozorišta u Kairu i za otvaranje Sueckog kanala komponuje veliku svečanu operu. Arheolog Eduard Marijet Bej, poznat po svojim iskopavanjima kod Memfisa i Tebe, dao je siže u obliku jedne priče. Kamij di Lokl, direktor Komične opere u Parizu, saradnik na libretu Don Karlosa, dramatizovao je taj tekst da bi ga, najzad, Antonio Gislanconi, pevač, novinar i dramatičar, stavio u stihove jednog operskog libreta, uz intervencije kompozitora. Verdi je posetio Kairo i Egipat, doživeo ambijent i inspirisao se na licu mesta. Za četiri meseca, za jedno upravo neverovatno kratko vreme, sredinom novembra 1870, partitura Aide je bila završena. Poručeni su u Parizu dekor i kostimi, konstruisane specijalne „Aida-fanfare“ za veliku trijumfalnu scenu, izabrani glavni interpretatori, pa je Aida, u novoj zgradi Kairske opere, svečano prvi put izvedena 24. decembra 1871. godine, sa ogromnim uspehom. Taj trijumf je ponovljen na premijeri u milanskoj Skali, 8. februara 1872. godine (trideset dve zavese!), pa je pobednički hod Aide preko italijanskih i evropskih operskih scena bio daleko brži nego onaj, prethodnih Verdijevih opera (premijera u Berlinskoj dvorskoj operi 20. aprila 1874, dva dana kasnije u Velikoj operi u Parizu, a krajem aprila u Bečkoj operi). Od Gislanconija, Verdi je tražio scensku reč, onu koja jasno izražava situaciju, koja podstiče njegovu zvučnu fantaziju da aktivnom melodikom, muzički izrazi osnovna ljudska osećanja i strasti: radost, bol, ljubav, mržnju, prokletstvo, osvetu i smrt, da ostvari jednu muzičku dramaturgiju, čiji je najdublji smisao: predstava čoveka u muzici i kroz muziku. U oproban i efektan, ali prazan i spoljašnji šablon francuske velike opere, iz koje Aida u znatnoj meri proizlazi, Verdi je uneo duboko čovečansku dramu, koja se razvija na uzbudljivim sukobima ljudskih strasti i tragičnoj podvojenosti između ljubavi i patriotizma. Realista po svom umetničkom metodu, on daje, u okviru jednog romantičarski koncipiranog sižea, stvari, događaje i ljude u sažetoj i ubedljivoj formi, u onome što predstavlja njihovu najelementarniju suštinu. Na taj način Verdijeva opera postaje karakterna opera. I pored toga što orkestar prestaje da bude samo uprošćena pratnja melodijske linije i što preuzima na sebe crtanje karaktera, podvlačenje dramskih momenata, dočaravanje štimunga pejsaža i atmosfere scene, ipak, po duboko ustaljenoj italijanskoj tradiciji, glavni izražajni faktor ostaje pevana melodijska linija, koja nosi dramsku radnju, zrači i obogaćuje ostale elemente muzičko-dramskog izraza. Potresna drama, ostvarena nezaboravnom zvučnom lepotom, muzičko-scensko delo u kojem je data sinteza italijanske operske romantike, Verdijeva Aida postala je i ostala jedno od najprivlačnijih dela velikog operskog repertoara. Celeste Aida!

B. Dragutinović


ĐUZEPE VERDI
Značajne godine i periodi
10. H 1813. rođen u mestu  Ronkole blizu Parme. 1832–1835. studira muziku kod V. Lavinje u Milanu. 1839. debituje u milanskoj Skali operom Oberto, grof od Bonifacija. 1842. premijera Nabuka, opere kojom stiče međunarodnu reputaciju. 1843. premijera opere Lombardijci u krstaškom ratu, u kojoj kao i u dve sledeće, kroz istorijski sadržaj izražava patriotske i nacionalno-oslobodilačke ideje. 1844. premijera opere Ernani – Verdi progovara  „iz duše naroda“, koji teži slobodi i ujedinjenju; autor dobija nadimak „Maestro della Revolutione“ („Viva Verdi – Viva Vittorio Emanuele Re d’Italia!“). 1845. premijera opere Jovanka Orleanka (po Šileru). 1847. premijera opere Makbet (po Šekspiru). 1849. premijera opere Lujza Miler (po Šileru). 1851–1853. period vrhunskog stvaralačkog nadahnuća, stvara opere Rigoleto (po V. Igou), Trubadur i Travijata (po A. Dimi mlađem), dela u kojima dolazi do izražaja kompozitorova genijalna sposobnost da karakterizaciju likova i dramsku radnju dočara jedinstvenom muzičko-dramskom linijom. 1855–1867. pod uticajem francuske opere, stvara dela sa masovnim scenama i velikim spektaklom: Sicilijanske večeri, Simone Bokanegra, Bal pod maskama, Moć sudbine, Don Karlos. 1871. vrhunac uspeha: premijera opere Aida u Kairu – Verdijevo najrazvijenije delo, kako po skladu muzičkog oblika i dramskog sadržaja, tako i po virtuozitetu pevačkog parta i orkestracije. 1887. premijera opere Otelo (po Šekspiru). 1893.  premijera opere Falstaf (po Šekspiru). 27. I 1901. preminuo u Milanu.


PITER LEONARD
Rođen je i odrastao u Bostonu, posle čega se seli u Njujork gde na Džulijardu završava osnovne i master studije, a slavni Žan Morel ga bira za izuzetno odabran program dirigovanja. Iz bogate umetničke karijere Pitera Leonarda izdvajamo najpre sedmogodišnju funkciju generalnog muzičkog direktora grada Augsburga, Nemačka (do 2002). Od brojnih premijera svetske i nemačke muzičke literature, koje su tokom tog perioda izveli Opera i Simfonijski orkestar, posebno mesto zauzima inovativna produkcija Vagnerovog Prstena Nibelunga. Maestro Leonard je imao mnogobrojne nastupe u svojstvu gostujućeg umetnika sa značajnim orkestrima u Severnoj Americi uključujući i Njujoršku filharmoniju, sa desetinama nemačkih orkestara, sa slavnom Orquesta Filarmonica de la UNAM u Meksiko Sitiju, Beogradskom filharmonijom, Filharmonijom iz Pusana... Od  2008. je umetnički direktor Narodnog pozorišta u Rostoku i Severno-Nemačke filharmonije. Njegov rad karakteriše velika ljubav prema pevanju i pevačima. Među mnogim kompozitorima čija dela je izvodio nalaze se i Kopland, Kramb, Ek, Fini, Holst, Houhanes, Korn, Martinu, Mou, Pasatjeri, Rorem, Tomas, Torn, Vajlder i Cvilih, ali naročito su cenjene njegove interpretacije italijanskih majstora, posebno Verdija i Donicetija. Kritika je veoma pozitivno ocenila i njegovu svetsku premijeru integralne verzije „filmske opere“ Les trois souhaits Bohuslava Martinua, a kablovska mreža „Bravo“ i magazin „Ovacije“ ističu njegov izuzetni doprinos američkom muzičkom životu.  Snimao je za diskografske kuće Albany, CRI, Opus One, Painted Smiles, Premiere Recordings i The Louisville Orchestra's First Edition Records. Jedan od njegovih diskova „Stereo Review“ je proglasio „snimkom izuzetne vrednosti“. Dobitnik je prestižnih nagrada na Muzičkom festivalu u Aspenu, Mocarteum u Salcburgu, Tenglevudu i Bejrutu...


OGNjAN DRAGANOV
Rođen je 1964. u Staroj Zagori, Bugarska. Magistarske studije na Katedri za opersku režiju je završio na Bugarskoj muzičkoj akademiji 1997. Do sada je bio angažovan kao: inspicijent u Nacionalnoj operi u Sofiji (1986–91), asistent reditelja (Albert-Andreu Leruksu i Plamenu Kartalovu, 1989–96), reditelj u Nacionalnoj operi u Sofiji (1996–2002), zamenik upravnika Nacionalne opere u Sofiji (1998–2002), generalni direktor Mreže asocijacija balkanskih opera (2003–05), od 2005. generalni direktor Muzičke kuće V’AMO i Novog evropskog simfonijskog orkestra, a od 2012. operski reditelj Državne opere Ruse, Bugarska. Režirao je veliki broj operskih predstava u Bugarskoj, Grčkoj, Rumuniji, Makedoniji, Holandiji, Belgiji, Italiji, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Brazilu, Kolumbiji, među kojima su: Đ. Verdi: Rigoleto („Euro stage“ trupa, Holandija; Nacionalna opera u Sarajevu), Trubadur („Euro stage“ trupa i Opera Enshede, Holandija; Operski festival u Belemu, Brazil), Aida („Euro stage“ trupa; Nacionalna opera u Temišvaru), Nabuko (Makedonska nacionalna opera; Opera Narodnog pozorišta u Beogradu), Travijata (Os, Holandija; Nacionalna opera u Temišvaru); Đ. Pučini: Madam Baterflaj (Pozorište „Luksor“, Roterdam), Boemi (Opera „Ovideo“, Konstanca), Toska (Makedonska nacionalna opera; Nacionalna opera u Temišvaru; Nacionalna opera – Iasi, Rumunija); A. Josifov: Maks i Moric, Pčelica Maja, Pinokio – sve tri u sofijskoj Nacionalnoj operi; G. Doniceti: Lučija od Lamermura („Euro stage“ trupa; Nacionalna opera u Sofiji; Nacionala opera u Bukureštu; Nacionalni teatar u Medelinu, Kolumbija), Ljubavni napitak (Enshede, Holandija; koprodukcija Beč–Temišvar–Sarajevo), Don Paskvale (Nacionalna opera u Sarajevu); V. Belini: Norma (Nacionalna opera Bogota); Đ. B. Pergolezi: Služavka gospodarica (Operski festival u Belemu, Brazil); B. Bartok: Zamak Plavobradog (Državna opera u Staroj Zagori); J. Štraus: Slepi miš (Državna opera u Konstanci, Rumunija)


SADRŽAJ
PRVI ČIN

1. slika - prestona dvorana palate u Memfisu
Velikosveštenik Ramfis saopštava Radamesu da su Etiopljani prodrli u Egipat. Ramfis odlazi da pita boginju Izidu ko će biti na čelu egipatskih trupa u ratu protiv Etiopije. Radames bi bio srećan da to bude on (arija Radamesa9. U njega je nesrećno zaljubljena kći egipatskog kralja Amneris. Ona naslućuje da on tajno voli Aidu (tercen Amneris, Radames, Aida). Na svečanom prijemu kod kralja, glasnik javlja da etiopsku vojsku predvodi sam etiopski kralj Amonasro. Aida, zaljubljena Etiopljanka i ropkinja kod Amneris, ne odaje nikome da je to njen otac. Kralj objavljuje da je za egipatskog vojskovođu izabran Radames. Aida je raspeta između ljubavi prema Radamesu i prema otadžbini (arija Aida). 
2. slika - hram
Sveštenica, sveštenici, Ramfis i Radames mole boga Ptaha da posveti oružje egipatskih ratnika i donese im pobedu nad Etiopljanima.
DRUGI ČIN
3. slika - soba princeze Amneris
Amneris se sprema za svečani doček pobednika Radamesa. U razgovoru sa Aidom, posluživši se lažnom izjavom da je Radames poginuo, ona potvrđuje svoje sumnje da robinja voli Radamesa. Ljubomorna Amneris odluči da Aidu ponizi pred svima (duet Aide i Amneris).
4. slika - gradski trg
Trijumfalni marš. Na trg dolaze ratnici, na čijem je čelu Radames. Kralj mu odaje priznanje, a Aida među zarobljenicima spazi svog oca Amonasra. On daje znak kćerki da ga ne oda, jer se predstavlja kao jedan od etiopskih vojskovođa. Amonasro moli kralja da bude milostiv prema zarobljenicima, ali Ramfis i sveštenici traže njihovu smrt. Kralj odluči da Aidu i Amonasra zadrži, a ostalim robovima poklanja slobodu. Sprema se svadbeno veselje - kralj daje ruku princeze Amneris hrabrom Radamesu. Amneris trijumfuje nad Aidom koju slama bol.
TREĆI ČIN
5. slika - pred Izidinim hramom na obali Nila
Ramfis uvodi Amneris u hram, gde treba celu noć uoči svog venčanja da provede u molitvi. Dolazi Aida koja očekuje Radamesa i strepeći da joj on ne kaže reči oproštaja, tuguje i mašta o otadžbini (arija Aide). Dolazi Amonasro koji je saznao za ćerkinu tajnu ljubav i zahteva od nje da ispita Radamesa o kretanju egipatske vojske u sledećem pohodu na Etiopiju. Aida odbija, ali je otac zaklinje dušama svih poginulih među kojima je i njena majka. Čuvši da dolazi Radames, Amonasro se sakriva i prisluškuje. Srećan što su se ponovo sastali, Radames obećava Aidi da će, čim se vrati sa novog pohoda na Etiopiju, tražiti od kralja da mu pokloni Aidu, a zatim sa njom pobeći (duet Aide i Radamesa). Ona ga nagovara da odmah beže, a kad on nevoljno pristane, Aida ga navede da oda pravac kojim će ići egipatska vojska - kroz tesnac kod Napate. Tada se pred njima pojavi Amonasro i otkriva svoj identitet. Radames shvata da je izdao zemlju, a njegove reči čuje i Amneris koja je izašla iz hrama. Aida i Amonasro beže, Radames se predaje prvosvešteniku.
ČETVRTI ČIN
6. slika - predvorje hrama
Amneris očekuje suđenje Radamesu i moli bogove da ga spasu. Uspeva da ostane nasamo sa njim i još jednom ga moli da joj se vrati. On nema želju da živi, jer veruje da je Aida mrtva, ali Amneris tvrdi da je kod hrama ubijen samo Amonasro a Aida je nestala. Ona traži od Radamesa da se odrekne Aide, pa će moliti kralja da ga pomiluje, ali on to odbija jer voli Aidu (duet Amneris i Radamesa). Sveštenici dolaze u hram da sude Radamesu, Amneris je očajna. U najvećem bolu ona sluša kako Radames odbija da odgovara na optužbe sveštenika i na taj način sebi „potpisuje“ smrtnu presudu - biće živ zakopan.
7.slika - grobnica ispod hrama
Radames je živ zakopan, ali u grobnicu se već sakrila Aida. Oni umiru zajedno, dok se u hramu Amneris moli za spas njihovih duša (duet Aide i Radamesa).

Premijerno izvođenje

Premijera 10. april 2013. / Velika scena

Opera u četiri čina (7 slika) | Libreto Antonio Gislanconi
Praizvedba u Kairu 24. decembra 1871. godine povodom otvaranja Sueckog kanala
Dirigent Piter Leonard k.g. / Đorđe Pavlović
Reditelj Ognjan Draganov k.g.
Scenografi Dejan Miladinović i Miraš Vuksanović
Kostimograf Milanka Berberović
Kostimograf – saradnik Katarina Grčić Nikolić
Koreograf Konstantin Kostjukov
Izbor video materijala Dejan Miladinović
Video produkcija Petar Antonović

Premijerna podela:

Kralj Egipta Stefan Pavlović / Mihailo Šljivić
Amneris, njegova kćerka Jelena Vlahović / Nataša Jović Trivić / Dragana Del Monako / Jadranka Jovanović
Aida, robinja Jasmina Trumbetaš Petrović / Ana Rupčić / Sanja Kerkez
Radames, egipatski vojskovođa Janko Sinadinović / Hon Li / Dušan Plazinić
Ramfis, egipatski prvosveštenik Ivan Tomašev / Nenad Jakovljević / Slavko Sekulić
Amonasro, etiopski kralj, otac Aidin Miodrag D. Jovanović / Aleksandar Stamatović
Glasnik Nenad Čiča / Danilo Stošić
Sveštenica Ivanka Raković Krstonošić / Biljana Soldo / Tatjana Mitić / Marija Mitić Vasić

Sveštenici, sveštenice, vojskovođe, etiopski zarobljenici, egipatski narod.
Orkestar, Hor, Balet i statisti Narodnog pozorišta u Beogradu
Solisti baleta: Milica Jević, Nada Stamatović, Smiljana Stokić / Ivana Savić, Olivera Gavrilov, Tijana Šebez (III slika) Milica Jević, Miloš Marjan / Ivana Savić, Lojd Peči (IV slika)
U III slici učestvuju učenici Baletske škole „Lujo Davičo“
Asistent koreografa Milica Bezmarević
Učenike uvežbala Lidija Pavlović
Događa se u Memfisu i Tebi, u doba vladavine faraona
Šef hora Đorđe Stanković
Koncertmajstor Edit Makedonska / Vesna Jansens
Binsku muziku vodi Đorđe Stanković
Muzički saradnici Srđan Jaraković, Ivan Jovanović, Nevena Živković, Nada Matijević, Tatjana Ščerbak Pređa
Inspicijent Branislava Pljaskić, Ana Milićević
Sufleri Silvija Pec, Biljana Manojlović
Organizatori Maša Milanović Minić, Snježana Vujasinović Đorđević
Prevod libreta za titlove Dejan Mitrović
Pomoćnik reditelja Ivana Dragutinović Maričić
Asistent reditelja Branislava Pljaskić
Asistent scenografa Jasna Saramandić
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor pozornice Zoran Mirić   
Majstor tona Tihomir Savić
DEKOR I KOSTIMI SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA




 

Galerija