Крцко орашчић
балет П. И. Чајковског
БАЛЕТ ЗА ЦАРА
Након великог успеха балета Успавана лепотица, директор Императорских позоришта у Русији наручује од Чајковског целовечерњи програм који ће се састојати од балета Крцко Орашчић и опере Јоланта. Детаљни сценарио за балет дао је кореограф Маријус Петипа, као што је то већ била пракса и са претходна два балета, Лабудовим језером и Успаваном лепотицом. Као основа за либрето узета је прича Александра Диме, Прича о Крцку Орашчићу, која је заправо адаптација оригиналне бајке Е.Т.А. Хофмана, Крцко Орашчић и Краљ мишева из 1819. године. Главна јунакиња Маша (у оригиналу Мари, или Клара у другим кореографским верзијама), спознаје класичну борбу добра и зла, као покретаче фантастичних догађаја и шареноликих дечјих емоција. Двојност мушких карактера, Краља мишева и Дроселмајера, насупрот дрвеном лутку Крцку Орашчићу и Принцу из бајке, као тама и светлост, исказује њену жељу за срећном љубављу и сигурношћу коју пружа чаробна принчева лађа. У сну девојчице, банални простор њене собе се претвара у бојно поље или амбијенте далеких и егзотичних земаља. Већ на самом почетку рада, у лето 1892, Петипа се разболео и велики део посла је преузео његов помоћник Лав Иванов, који води пробе са ансамблом и врши одређена прилагођавања кореографије: попут самог композитора, и он је морао пратити доследно прецизна упутства и режију кореографа. Ипак, Иванов је свој таленат показао у Валцеру пахуљица из Крцка Орашчића, а који ће потврдити са великим успехом у поставци другог чина Лабудовог језера. Крцко Орашчић је први пут изведен у позоришту Маријински у Санкт Петербургу 18. децембра 1892, у присуству руског цара Александра III. Балет је био добро прихваћен од стране публике, док су критичари приметили да су „акционе сцене, поготово битка мишева и војника, деловале слабо и досадно...“ Насупрот њима, велике сцене са ансамблом врло су добро оцењене: „апстрактне али лирске конструкције, уз музику велике снаге, тако постављене, носе ознаку талента Лава Иванова“. Сам Чајковски није превише волео писање балетске музике. Његова уметничка фантазија је у балетима била доста ограничена задатим темпима, формама и трајањима. Пишући свом брату о овом делу, посебно о музици за други чин, питао се „Како начинити музику за ову Шећерлему (Confiturembourg)?“. Међутим, музика овог трећег и последњег балета Чајковског, доживеће енормни успех и његова популарност ће временом бити све већа, посебно у Америци. Жорж Баланшин, који се и сам бавио веома успешно овим балетом, рекао је: „Иако у Крцку Орашчићу доминира музика словенског духа, подједнако су заступљени мотиви другог карактера... попут старог немачког Плеса дедова (Grossfatertanz) и увертире која показује колико је поштовао Моцарта. Марш у првом чину такође је написан у моцартијанском стилу. Све у Крцку Орашчићу изграђено је на један фини, рекао бих 'бечки' начин. У Сантк Петербургу се некад уживало у бечким колачима а Крцко Орашчић је попут њих! Стравински је нарочито лудовао за Кинеском игром, где Чајковски прво користи мали оркестар а потом не мењајући јачину звука неприметно додаје пун састав великог оркестра.“ Овај руски балет први пут је у Европи представио Сергеј Дјагиљев са својом компанијом Les Ballets Russes у њиховим првим сезонама у Паризу 1909. Василиј Вајнонен у Театру Киров (Маријински) 1934. поставља нову верзију, која замењује до тада извођену верзију Горског и Лопухова из 1919. и 1929. Вилу Шећера спаја у лик Маше, коју је играла чувена Галина Уланова, а борби мишева и војника даје филмски заплет. Никола Сегејев, некадашњи кореограф из Маријинског театра, 1934. преноси према оригиналним записима стару верзију Петипа-Иванов у лондонском Вик театру, са Алисијом Марковом у главној женској улози. Тек након поставке Баланшина у Америци, за New York City Ballet 1954, може се рећи да овај балет стиче светску славу. У Народном позоришту у Београду је свита из Крцка Орашчића, под насловом Рскало, постављена као први самостални балет 1923. у кореографији зачетнице балета у Србији, Јелене Пољакове, примабалерине Маријинског театра у Санкт Петербургу. Каснију верзију је поставила Маргарита Фроман 1937, док је премијере Крцка Орашчића из 1978. и 1983. потписао Жарко Пребил.
Милош Дујаковић
ПЕТАР ИЛИЧ ЧАЈКОВСКИ (1840–1893)
Не зна се чему се треба више дивити код Чајковског: симфонијској вредности његових балета, њиховим играчким квалитетима или снази израза и емоције. То су праве играчке драме.
Серж Лифар
Док је у опери тражио живу, реалну драматику и психолошку истину, Чајковски је сматрао да област балета представља фантастика бајке. У том смислу Чајковски прати линију романтичног балета који се заснива на обилним фантастичним сценама и театарско-живописним ефектима. Заједно с тим, он је дубоко стваралачки захватио проблематику балета и реформирао традиционалне основе овог жанра. Развој стилских особености романтичног балета усавршио се код Чајковског по двема главним линијама. Прво, чисто кореографски принцип добио је код Чајковског изванредну гипкост и карактеристичну разноврсност. Чајковски обнавља познате врсте игара, дајући им необичну свежину и богатство ритмике и музичке пластичности, и у исти мах показује велики смисао у проналажењу специфичних облика играчких покрета условљених карактеристичним сценским задацима. У том смислу он користи достигнућа савременог француског балета, нарочито Делиба, кога је тако високо ценио. Друга новина коју је Чајковски унео у област балетске музике састоји се у широком развијању елемената симфонијске пантомиме. Чајковски је показао пут симфонизације балета којим су у руској музици пошли Глазунов и Стравински, а у француској Равел и његови следбеници. Чајковски је вероватно најпознатији по својим балетима које је компоновао у зрелијој уметничкој фази, и управо је њима стекао највећу славу и признање савременика:
1872 – Лабудово језеро (оп. 20) је његов први балет, у почетку извођен са извесним недостацима које ће аутор касније исправити. Први пут је изведен у Бољшом театру у Москви.
1890 – Успавана лепотица (оп. 66) је први пут изведена у Маријинском театру у Санкт Петербургу. Сам Чајковски је сматрао овај балет својим најбољим делом.
1892 – Крцко Орашчић (оп. 71) је био наручен од Чајковског, уз услов да компонује према строгим упутствима која му је дао кореограф Маријус Петипа.
КОНСТАНТИН КОСТЈУКОВ
По окончању балетског школовања у Кијеву (СССР) ангажован је у Балету Националног театра „Шевченко“, где већ 1987. добија звање првака балета. Од 1991. је ангажован као првак балета Народног позоришта у Београду. Дипломирао је на Међународном позоришном институту Украјине у Кијеву 2001. године, као педагог и кореограф. У Београду је са великим успехом одиграо бројне прве улоге у представама: Дон Кихот (В.Логунов), Лабудово језеро (Д.Парлић), Жизела (Л.Лавровски), Самсон и Далила (Л.Пилипенко), Успавана лепотица (В.Логунов), Васкрсење (Л.Пилипенко), Кармен (В.Логунов), Дама с камелијама (Л.Пилипенко), Шехерезада (Л.Пилипенко), Бахчисарајска фонтана (Р.Кљавин), Жена (Л.Пилипенко), Посвећење пролећа (Д.Сајферт), Вукови (Д.Сајферт), Јесењи пљусак (В.Логунов), Слике (Л.Пилипенко), Ромео и Јулија (А.Шекера), Др Џекил и мистер Хајд (В.Логунов), Песник Чајковски (Л.Пилипенко), Одисеј (Л. Ламброу), Краљица Марго (К. Симић), Јесење цвеће (М.К. Пјетрагала), Нечиста крв (Л. Пилипенко), Исидора (Ј.Шантић – на БИТЕФ-у 1992). Остварио је велики број улога као гост – у Новом Саду: Грк Зорба (К.Симић), Кармен свита (В.Логунов), Мајерлинг (К.Симић); у Скопљу: Шуберт (Т.Шилинг), Македонска повест (О.Милосављева), Лабудово језеро (Е.Аксионова), Крцко Орашчић (М.Крапивин), Силан умире два пута (Ј.Сланева-Хаџиманова), Дон Кихот (В.Бударин), Жизела (Р.М.Бот); у Камерној опери „Мадленианум“: Орфеј у подземљу (К.Симић), Нижински – златна птица (К.Симић), Путник (В.Логунов). Као асистент кореографа радио је на балетима Вукови Дитмара Сајферта и Ромео и Јулија Анатолија Шекере. Остварио је велики број гостовања у иностранству на значајним фестивалима: Босна и Херцеговина, Македонија, Хрватска, Кипар, Словенија, Грчка, Шпанија, Колумбија, Мексико, Канада, Немачка, Швајцарска, Француска, Куба, Јапан, Португалија, Русија, САД, Бугарска, Румунија, Мађарска, Италија, Либан, Кина…
Међу бројним наградама оствареним у богатој каријери Костјукова су и: Друга награда на II балетском такмичењу Украјине 1987, Прва награда на IV светском такмичењу балетских парова Осака – Јапан 1991, Награда Народног позоришта у Београду (Принц Зигфрид у Лабудовом језеру 1991; Базил у Дон Кихоту 1992; Господар у Шехерезади 1994), Октобарска награда 1994, Награда Савезног министарства културе за уметнички допринос 1995, Награда „Давидоф“ за савремени позоришни израз за сезону 1998/99. (Вукови и Посвећење пролећа), „Зоранов брк“ у Зајечару 2002. (Орфеј у подземљу), „Златни беочуг“ КПЗ Београд за трајни допринос култури (2003), Награда „Анатолиј Шекера“ Међународног позоришног института Украјине 2002, Вукова награда 2007. Од новембра 2004. до 2011. године је директор, а од новембра 2012. је в.д. директора Балета Народног позоришта у Београду.
ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ
Рођен у Лозници 1965. Студије дириговања као и последипломске студије завршио је на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Јована Шајновића. У опери Народног позоришта ради од 1992, где диригује опере Слепи миш, Севиљски берберин, Трубадур, Травијата, Риголето, Атила, Набуко, Дон Карлос, Аида, Адријана Лекуврер, Боеми, Евгеније Оњегин, и балете Успавана лепотица, Укроћена горопад, Бајадера. Са Хором Опере, у периоду од 2000–2006, Павловић премијерно изводи три обимна дела, Небесна литургија, Литургија Св. Јована Златоустог и Празнично вечерње, Светислава Божића. Поред рада на оперском репертоару, активан је и у концертној делатности, у нашој средини и у иностранству, где је веома запажен и у промовисању српске музике. Од наступа у иностранству могу се издвојити они са оркестром Украјинског радија на Kiev Music Fest-у, као и са оркестром Oxfordphilomusica, на концерту у Regent Hall-у у Лондону. Стални је гост диригент Државног симфонијског оркестра из Запорожја, са којим је поред великог броја концерата снимио и један CD. Од маја 2006. ради на месту шефа диригента Филхармоније младих „Борислав Пашћан“, са којом је остварио велики број концерата и освојио признање „Златна плакета Коларчеве задужбине“ поводом 130 година постојања ове институције културе (2008), као и „Златни беочуг“ Културно просветне заједнице, за трајни допринос култури (2009). Припада генерацији српских диригената који своје духовно и уметничко стасавање граде на неисцрпном извору националне музике дограђујући свој репертоар делима духовно сродних музичких култура.
Премијерно извођење
Премијера 18. марта 2014.
Велика сцена
Балет у два чина
Либрето М. Петипа према причи Е.Т.А.Хофмана и адаптацији А. Диме
Музика Петар Илич Чајковски
Кореографија Константин Костјуков
нова кореографска верзија према М. Петипа и Л. Иванову
Декор и костими Ангелина Атлагић
Диригент Ђорђе Павловић
Премијерна подела:
Крцко Орашчић Јовица Бегојев
Маша Бојана Жегарац
Господин Дроселмајер Дејан Коларов
I ЧИН/
Фриц Милош Кецман
Господин Столбаум Горан Станић
Госпођа Столбаум Олга Олћан
Девојчице Маргарета Бата, Тамара Силађи, Маша Тадић, Лидија Павловић, Татјана Татић, Маргарита Черомухина
Дечаци Душан Милосављевић, Стефано Пескјули, Чедомир Радоњић, Макс Робертсон, Марина Милетић Валентина Ђурашин
Родитељи Ивана Веселиновић, Ива Игњатовић, Ивана Савић Јаћић, Нада Стаматовић, Тијана Шебез, Верица Станојевић, Игор Гут, Тејлор Клоу, Балинт Раушер, Бранко Сарић, Филип Тунстал, Игор Чупковић
Собарице Кристина Николовски, Дејана Златановски
Дроселамјерове механичке лутке
Арлекин Кенто Терашита
Колумбина Ивана Комарић
Сарацен Кенго Нишиока
Краљ Мишева Милан Рус
Мишеви Игор Каракаш, Алекса Јелић, Душан Милосављевић, Владимир Панајотовић, Стефано Пескјули, Чедомир Радоњић, Макс Робертсон, Кенто Терашита
Војници Михајло Стефановић, Игор Гут, Тејлор Клоу, Лојд Печи, Балинт Раушер, Бранко Сарић, Филип Тунстал, Игор Чупковић
Пахуљице Маргарета Бата, Јована Волф, Драгана Вујичић, Смиљана Стокић, Миља Ђурић, Ива Игњатовић, Нелка Лазовић, Јована Несторовска, Сања Нинковић, Маша Тадић, Ада Распор, Ивана Савић Јаћић, Оља Ђукић, Валентина Ђурашин, Тамара Силађи, Татјана Татић
Анђели чланови дечијег хора ртс-а
II ЧИН /
Пажеви Игор Гут, Бранко Сарић, Филип Тунстал, Игор Чупковић
Шпанска игра Милица Јевић, Балинт Раушер
Арапска игра Олга Олћан, Инес Ивковић, Оља Ђукић
Кинеска игра Сања Нинковић, Кенго Нишиока, Кенто Терашита
Руска игра Тамара Ивановић, Тејлор Клоу
Француска игра – пасторала Јована Несторовска, Миља Ђурић, Нелка Лазовић, Тамара Силађи
Валцер цвећа Маргарета Бата, Јована Волф, Драгана Вујичић, Ива Игњатовић, Дејан Златановски, Смиљана Стокић, Маргарита Черомухина, Татјана Татић, Михајло Стефановић, Жељко Гроздановић, Игор Гут, Лојд Печи, Макс Робертсон, Бранко Сарић, Филип Тунстал, Игор Чупковић
Дете Катарина Тричковић
СУДЕЛУЈЕ ОРКЕСТАР НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
В.д. Директора Балета Константин Костјуков
Помоћник директора Балета Милош Дујаковић
Организатори Бранкица Кнежевић, Гојко Давидовић
Репетитор балета Марија Вјештица
Концертмајстор Едит Македонска
Корепетитор Елена Колтига
Костимограф-реализатор Снежана Пеши Рајић
Сценограф-реализатор Магдалена Влајић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор шминке Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Тихомир Савић
Инспицијенти Бранкица Пљаскић, Ана Милићевић