ДОН КИХОТ

ЖИЛ МАСНЕ
(1842 — 1912)
Рођен у малом месту Мон­то, у бли­зи­ни Сент-Ети­је­на, у обла­сти Лоа­ре. Масне је ушао на Пари­ски кон­зер­ва­то­ри­јум са 11 годи­на, након чега је сту­ди­рао ком­по­зи­ци­ју код позна­тог опер­ског ком­по­зи­то­ра Амбро­а­за Тома­са. Годи­не 1863. осво­јио је Рим­ску награ­ду са сво­јом кан­та­том Давид Рицио (1863.год.). Изво­ђе­њем сво­је опе­ре Вели­ка тет­ка 1867. годи­не, запо­чео је кари­је­ру ком­по­зи­то­ра опе­ра и успут­не музи­ке. Њего­ве 24 опе­ре одли­ку­ју се гра­ци­о­зним, пот­пу­но фран­цу­ским мело­диј­ским сти­лом. Ређа­ју се, изме­ђу оста­лих, мање успе­лих и мање позна­тих, сле­де­ће опе­ре: „Дон Цезар од База­на“ (1872.), „Херо­ди­ја­да“ (1881.), „Манон“ (1884.), „Сид“ (1885.), „Есклар­монд“ (1889.), „Вер­тер“ (1893.), „Таис“ (1894.), „Сафо“ (1872.), „Дон Кихот“ (1910.). У реци­та­ти­ви­ма (дија­ло­гу) кори­сти нео­бич­ну тех­ни­ку изго­во­ре­них речи уз лага­ну орке­стар­ску прат­њу. Пло­дан ком­по­зи­тор, са неис­црп­ном мело­диј­ском инвен­ци­јом и сигур­ним теа­тер­ским инстинк­том, Масне је, ако се тако може режи, феми­ни­зи­рао музич­ки језик опе­ре, дају­ћи му драж, љуп­кост, нежност, страст и нео­бич­ну гип­кост. Изван­ред­ни музич­ки сли­кар „веч­но жен­ског“ (четр­на­ест њего­вих опе­ра носе жен­ска име­на!), Масне је ство­рио, по речи­ма јед­ног њего­вог уче­ни­ка, музич­ки језик нежно­сти и извр­шио вели­ки ути­цај како на публи­ку, тако и на музи­ча­ре сво­је гене­ра­ци­је и оне који су за њом дошли. У тре­нут­ку када је вери­зам почео осва­ја­ти опер­ску сце­ну, Масне је успео да одбра­ни фран­цу­ску музи­ку од опа­сно­сти, која је дола­зи­ла с оне стра­не Алпа.
Масне је био вешт у пси­хо­ло­шком пор­тре­ти­са­њу карак­те­ра и знао је како да тем­по­зи­ра сво­ја дела: дра­го­це­ни даро­ви у јед­ном посве­ће­ном ком­по­зи­ци­ји опе­ра. Био је и добар мело­ди­ста, шар­ми­рао је публи­ку сво­јом суп­тил­ном хар­мо­ни­јом и пре­фи­ње­ном орке­стра­ци­јом, увек при­ме­ре­ном драм­ској ситу­а­ци­ји. Масне је ком­по­но­вао и кома­де за кла­вир, сакрал­на дела и умет­нич­ке песме (мело­ди­је), а допри­нео је и ожи­вља­ва­њу сим­фо­ниј­ске музи­ке у Фран­цу­ској кроз дела попут сво­јих шест орке­стар­ских сви­та под нази­вом Сце­не. Познат, цењен и тра­жен про­фе­сор на Пари­ском кон­зер­ва­то­ри­ју­му од 1878. годи­не, Масне је у сво­јој кла­си обра­зо­вао читав низ ком­по­зи­то­ра који су у даљем раз­во­ју фран­цу­ске музи­ке оди­гра­ли зна­чај­ну уло­гу.

---

Реч реди­те­ља
Ко је Дон Кихот данас? Шта су „њего­ве ветре­ња­че“? Про­тив чега се бори? За шта и за кога се бори? Коли­ко је та бор­ба бесми­сле­на и уза­луд­на? Коли­ко тра­га оста­вља?...
Све су то пита­ња, која сам као реди­тељ, али и као оби­чан човек, жена, мај­ка, поста­вља­ла себи, док сам раз­ми­шља­ла о кон­цеп­ту и иден­ти­те­ту пред­ста­ве. Није ми био иза­зов да по ко зна који пут публи­ка гле­да пома­ло сме­шног и луц­ка­стог стар­ца у окло­пу, на мрша­вом коњ­че­ту, изду­же­не бра­де и раз­ба­ру­ше­не косе, како са копљем у руци јури­ша на ветре­ња­че, мисле­ћи да се бори са диво­ви­ма и чудо­ви­шти­ма за част и у сла­ву љуба­ви пре­ма узви­ше­ној Дул­си­не­ји, а све уз помоћ и повре­ме­но ишчу­ђа­ва­ње свог вер­ног слу­ге и при­ја­те­ља Сан­ча Пан­се.
Како заин­три­ги­ра­ти дана­шњег гле­да­о­ца, пону­ди­ти му нешто ново и дове­сти цео про­је­кат до кра­ја, пого­то­ву у ово тешко вре­ме за све нас, у вре­ме пан­де­ми­је, поја­ча­них мера пре­до­стро­жно­сти, бри­ге за дру­ге и за себе, због дру­гих...? Мно­го пита­ња се наме­та­ло у про­це­су кре­и­ра­ња и рада на овој пред­ста­ви. Мно­го тешких тре­ну­та­ка и бол­них губи­та­ка је дожи­вео сва­ко од нас, а опет, једи­но што сам од почет­ка осе­ћа­ла као нео­п­ход­ност и глав­ну „зве­зду води­љу“, био је непо­пра­вљи­ви опти­ми­зам и жеља да Добро на кра­ју побе­ди и да ни јед­на искре­на бор­ба не буде про­гла­ше­на уза­луд­ном.
Наш Дон Кихот, пред­ста­вља чове­ка, који је под ста­рост дожи­вео да буде расе­ље­но лице, изба­чен из ста­на, њего­ва дра­го­це­на библи­о­те­ка рас­ту­ре­на, ства­ри раз­ба­ца­не, али он се не пре­да­је и про­на­ла­зи у себи и у све­ту око себе, само лепо­ту и љубав. Вите­шки се бори и побе­ђу­је раз­ли­чи­те неда­ће, захва­љу­ју­ћи сво­јој улеп­ша­ној сли­ци реал­но­сти, гле­да­ју­ћи кроз „ружи­ча­сте нао­ча­ри“. На кра­ју, када те ружи­ча­сте нао­ча­ри спад­ну, нару­ше­ног здра­вља, али чисте и неви­не душе, он дожи­вља­ва про­све­тље­ње и одла­зи у веч­ност, наста­вља­ју­ћи да тре­пе­ри међу зве­зда­ма и да сми­шља нај­леп­ше љубав­не сти­хо­ве у сла­ву сво­је Дул­си­не­је, у сла­ву Лепо­те. Њего­ва вера у љубав, вите­штво, искре­ност, добро­ту, њего­во оду­ше­вље­ње савр­шен­ством при­ро­де и тра­га­ње за оним Божи­јим у нама, бива пре­по­зна­то од стра­не при­ја­те­ља и вер­ног пра­ти­о­ца Сан­ча, који пред­ста­вља Кихо­то­ву везу са реал­но­шћу, која често није ни мало лепа и ни мало лака.
Сан­чо бра­ни Кихо­та у сво­јој надах­ну­тој ари­ји у четвр­том чину, поре­де­ћи га са Ису­сом. Свет око њега то тре­нут­но не раз­у­ме, али Кихо­тов дух наста­вља да живи и после њего­ве земаљ­ске смр­ти. Боје које он види, шире се међу људи­ма, сна­га при­ро­де побе­ђу­је, лепо­та побе­ђу­је, пра­ва љубав је неу­ни­шти­ва...
Посве­ће­но мом Дон Кихо­ту

---

Садржај
ПРВИ ЧИН
Кар­не­вал­ско весе­ље на град­ском тргу. — Отме­ни кава­ље­ри оку­пља­ју се, сла­ве лепо­ти­цу Дул­чи­не­ју, удва­ра­ју се и пози­ва­ју је да пође са њима (квар­тет). Дул­чи­не­ја их слу­ша и као одго­вор на њихо­во удва­ра­ње она им при­ча о про­ла­зно­сти, мла­до­сти и љуба­ви (ари­ја). Сви се весе­ло рази­ла­зе, осим дво­ји­це мла­дих кава­ље­ра Хуа­на и Родри­ге­за, који се жале један дру­го­ме како нема­ју сре­ће у љуба­ви код лепе Дул­чи­не­је. Из даљи­не се чују узви­ци наро­да који кли­че Дон Кихо­ту, вите­зу од Ман­че и њего­вом дебе­лом коњу­ша­ру Сан­чу Пан­си. Родри­гез при­ча Хуа­ну о томе како је сиро­ма­шни витез Дон Кихот на свом мрша­вом кљу­се­ту Роси­нан­ту пошао из свог села у свет да би чинио јунач­ке под­ви­ге и поно­во вас­по­ста­вио забо­ра­вље­ни вите­шки ред. Тај витез зане­се­њак назвао је себе вите­зом тужног лика, иза­брао је за коњу­ша­ра Сан­ча Пан­су, који га пра­ти на магар­цу, а за даму сво­га срца про­гла­сио је лепу Дул­чи­не­ју. Уско­ро сти­же на трг и Дон Кихот. Маса га окру­жу­је, весе­ло поздра­вља и с њима зби­ја шалу. Пала је ноћ. Дон Кихот га пози­ва на дво­бој, а овај то у шали при­хва­та. Поја­вљу­је се Дул­чи­не­ја и пре­ки­да њихов дуел. Дон Кихот је сре­ћан што види сво­ју дра­гу и нуди јој свој рас­ко­шни двор на Гва­дал­ки­ви­ру. Дул­чи­не­ја се шали, при­хва­та дво­рац који посто­ји само у машти Дон Кихо­та, али му поста­вља један услов; да про­на­ђе и вра­ти њен укра­де­ни накит, који је отео раз­бој­нич­ки вођа Тене­брен. Витез је усхи­ћен што ће моћи извр­ши­ти један под­виг за даму сво­га срца и спре­ман је да пође на пут. У прат­њи мла­дих кава­ље­ра, Дул­чи­не­ја одла­зи. Остав­ши сам, витез тужног лика заве­ту­је се да ће вер­но извр­ши­ти свој завет.
ДРУ­ГИ ЧИН
У пла­ни­ни. — Пошто се на сво­ме путу срео са ста­дом ова­ца и сви­ња, за које је мислио да су две непри­ја­тељ­ске вој­ске, Дон Кихот у прат­њи Сан­че сти­же у дале­ки пла­нин­ски крај. Витез сања­ри о сво­јој дра­га­ни, а Сан­чо наго­ва­ра свог госпо­да­ра да се вра­те кући и да не буду „робо­ви нестал­не жен­ске ћуди“ (ари­ја). У том тре­нут­ку Дон Кихот опа­зи ветре­ња­че. У њего­вој машти оне поста­ју зли диво­ви, он јури­ша да их уни­шти, али пада од њихо­вог удар­ца.
ТРЕ­ЋИ ЧИН
Кли­су­ра у Сије­ра Море­ни. — Дон Кихот је нашао место где се кри­ју раз­бој­ни­ци. Изне­мо­гли Сан­чо упла­ше­но моли сво­га госпо­да­ра да при­чу­ва стра­жу док се он одмо­ри. Сан­чо спо­кој­но спа­ва, а витез бди на стра­жи и сећа се Дул­чи­не­је. У даљи­ни се виде раз­бој­ни­ци. Дон Кихот их пози­ва у бој. Наста­је крат­ка бор­ба у којој раз­бој­ни­ци вежу Дон Кихо­та. Спре­ма­ју се да га уби­ју, међу­тим њего­ва сми­ре­ност и хлад­но­крв­ност збу­њу­је их и они у њему виде неко над­зе­маљ­ско биће. Дон Кихот им гово­ри о пози­ву лута­ју­ћег вите­за кој пома­же бед­не и невољ­не (ари­ја). Он тра­жи накит који су укра­ли од њего­ве дра­ге. Раз­бој­нич­ки вођа пре­да­је му накит и сви пада­ју пред њим у моли­тви на коле­на.
ЧЕТВР­ТИ ЧИН
У кући код Дул­чи­не­је. — Лепо­ти­ца се одма­ра окру­же­на кава­ље­ри­ма, који јој удва­ра­њем доса­ђу­ју. Моли их да је напу­сте. Остав­ши сама, она тужно раз­ми­шља о сво­ме живо­ту (ари­ја). Међу­тим, дола­зи маса која кли­че Дул­чи­не­ји и пози­ва је на весе­ље. Она је дир­ну­та њихо­вом пажњом, весе­ло при­хва­та позив и при­ча о томе како једи­но вре­ди у живо­ту љубав и мла­дост (ари­ја). Сви весе­ло одла­зе на кар­не­вал. Вра­ћа се Дон Кихот у прат­њи Сан­че са свог побе­до­но­сног похо­да. Он је сре­ћан што је испу­нио завет сво­је дра­ге. Госпо­дар и слу­га сања­ју о сре­ћи (дует). Дул­чи­не­ја се вра­ћа. Дон Кихот јој све­ча­но пре­да­је накит. Сви су изне­на­ђе­ни њего­вим под­ви­гом. Дул­чи­не­ја и даље про­ду­жа­ва сво­ју игру са Дон Кихо­том. Она му захва­љу­је и њего­ву хра­брост упо­ре­ђу­је са под­ви­гом вите­зо­ва из про­шло­сти. Дон Кихот је дубо­ко тро­нут и нуди јој сво­ју руку. Дул­чи­не­ја га одби­ја, а оку­пље­ни народ исме­ја­ва Дон Кихо­та. Витез је дубо­ко поти­штен и жали сво­ју несрећ­ну суд­би­ну (ари­ја). Виде­ћи коли­ко пати, она га искре­но моли за опро­штај и каже му да није достој­на њего­ве вели­ке љуба­ви, јер је она жена која може да при­па­да сва­ко­ме (ари­ја). Дон Кихот је дир­нут њеном искре­но­шћу и опра­шта јој (дует). Сан­чо Пан­са уста­је у одбра­ну сво­га госпо­да­ра она није достој­на тако вели­ког херо­ја као што је витез тужног лица. Он пози­ва сво­га госпо­да­ра да пође с њим и да потра­же неку дру­гу земљу, где су људи пле­ме­ни­ти­ји (ари­ја).
ПЕТИ ЧИН
Уса­мље­ни крај. — Одба­чен и несхва­ћен од људи, Дон Кихот је на умо­ру. Поред њега кле­чи вер­ни слу­га Сан­чо и теши га. Лута­ју­ћи витез гово­ри да је желео добро сви­ма и да је хтео да помог­не напа­ће­ном људ­ском роду. Сећа с сво­га живо­та и јавља му се визи­ја њего­ве дра­га­не. Сав сре­ћан, са име­ном Дул­чи­не­је на усна­ма, уми­ре витез тужног лика.

---

ЂОРЂЕ СТАНКОВИЋ 
Дипло­ми­рао је и маги­стри­рао на одсе­ку за дири­го­ва­ње на ФМУ у Бео­гра­ду у кла­си проф. Дарин­ке Матић Маро­вић. Струч­но се уса­вр­ша­вао код мае­стра Анге­ла Шуре­ва, Мла­де­на Јагу­шта и Дени­са Кини­ја на мастер­кла­су у Њујор­ку.
Додат­но се усвр­ша­вао као сти­пен­ди­ста УНЕСКO-а за музи­ку ита­ли­јан­ског и фран­цу­ског баро­ка, уче­ство­вао на мај­стор­ским ради­о­ни­ца­ма за хор­ску музи­ку Евро­па Кан­тат (Утрехт) као и свет­ским сим­по­зи­ју­ми­ма  (Мине­а­пол­ис, Кјо­то, Копен­ха­ген...).
Био је дуго­го­ди­шњи дири­гент ака­дем­ског хора „Шпа­нац“ са којим је оства­рио побе­ду у нат­пе­ва­ва­њу на 36. Мокрањ­че­вим дани­ма у Него­ти­ну као и на так­ми­че­њу у Хел­му-Пољ­ска. Са овим хором је оства­рио број­не дома­ће и ино­стра­не тур­не­је. Потом беле­жи сарад­њу са Срп­ско-Јевреј­ским певач­ким дру­штвом и ака­дем­ским хором „Оби­лић“.
Био је више­го­ди­шњи сарад­ник хора РТС-а, дири­гент Позо­ри­шта на Тера­зи­ја­ма, беле­жи сарад­њу са Умет­нич­ким ансам­блом вој­ске Срби­је „Ста­ни­слав Бинич­ки“, сим­фо­ниј­ским држав­ним орке­стром Уља­нов­ска-Руси­ја, Гуда­чи­ма св. Ђор­ђа, а један је од осни­ва­ча Земун­ског камер­ног орке­стра.
У Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду је од 2003. годи­не, а на месту шефа хора од 2006. У матич­ној кући беле­жи дири­го­ва­ње насло­ва Моцарт и Сали­је­ри, Дон Ђова­ни, Ита­ли­јан­ка у Алжи­ру, Севиљ­ски бер­бе­рин, Кава­ле­ри­ја Русти­ка­на, Паја­ци, Сестра Анђе­ли­ка, Ђани Ски­ки, Вер­тер. Сарад­ник је опе­ре и теа­тра Мадле­ни­а­нум у коме је дири­говао мју­зи­кле Јад­ни­ци, Ребе­ка, као и опе­ре Анже­лик и Паја­ци.

---

ИВАНА ДРАГУТИНОВИЋ МАРИЧИЋ
Реди­тељ Опе­ре Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду, дипло­ми­ра­ла је на одсе­ку опер­ске режи­је на БК Ака­де­ми­ји у кла­си проф. Мла­де­на Сабљи­ћа и проф. Гор­да­на Дра­го­ви­ћа. Завр­ши­ла је сред­њу музич­ку шко­лу, кла­вир­ски одсек и мате­ма­тич­ку гим­на­зи­ју.
Од 1998. годи­не ради као аси­стент режи­је у Народ­ном позо­ри­шту и у Камер­ној опе­ри Мадле­ни­а­нум. А од децем­бра 2003. ради као реди­тељ Опе­ре Народ­ног позо­ри­шта.
2001. годи­не, поста­ви­ла је пред­ста­ву Тру­ба­дур - Ђ. Вер­ди­ја на Вели­кој сце­ни  Народ­ног позо­ри­шта, Фига­ро­ва женид­ба - вари­ја­ци­ја, В. А. Моцар­та, Тај­ни брак Доме­ни­ка Чима­ро­зе (зајед­но са реди­те­љем Радо­сла­вом Зла­та­ном Дори­ћем), на сце­ни „Раша Пла­о­вић“.
2004. годи­не, режи­ра­ла пред­ста­ву Век поли­ти­ке, пово­дом про­сла­ве 100 годи­на посто­ја­ња новин­ске куће Поли­ти­ка, у којој су уче­ство­ва­ли сви ансам­бли Народ­ног позо­ри­шта (26 глу­ма­ца, соли­сти, хор, балет и орке­стар).
Oбновила је ори­ги­нал­ну режи­ју Мла­де­на Сабљи­ћа пред­ста­ве Дон Кар­лос, Ђ. Вер­ди­ја и адап­ти­ра­ла пред­ста­ву Сало­ма Р.Штра­у­са (у ори­ги­нал­ној режи­ји Бру­на Кли­ме­ка из Немач­ке), са којом је опер­ски ансамбл Народ­ног позо­ри­шта оства­рио изу­зет­но успе­шно госто­ва­ње у ита­ли­јан­ским гра­до­ви­ма Раве­ни и Рови­гу. Тако­ђе је обно­ви­ла режи­је Бори­сла­ва Попо­ви­ћа „Севиљ­ски бер­бе­рин“ и „Тра­ви­ја­та“, као и мно­ге дру­ге пред­ста­ве  из теку­ћег репер­то­а­ра НП у Бео­гра­ду.
У јуну 2009. годи­не, са соли­сти­ма и малим хором Народ­ног позо­ри­шта, госто­ва­ла у Пор­ту­га­ли­ји са пред­ста­вом Дон Ђова­ни, спе­ци­јал­но при­пре­мље­ном и режи­ра­ном за лет­њи фести­вал у Сил­ве­шу.
У новем­бру 2009. режи­ра­ла пра­и­зво­ђе­ње дома­ће опе­ре Хаса­на­ги­ни­ца, ком­по­зи­то­ра Рас­ти­сла­ва Кам­ба­ско­ви­ћа, чији је либре­то настао по исто­и­ме­ној дра­ми Љубо­ми­ра Симо­ви­ћа.
2012. режи­ра­ла је Пучи­ни­је­ву јед­но­чин­ку Сестра Анђе­ли­ка, а 2015. Моцар­то­ву Чароб­ну фру­лу.
2017. пре­не­ла и адап­ти­ра­ла режи­ју Деја­на Мила­ди­но­ви­ћа Вер­ди­је­ве опе­ре „Ати­ла“ на лет­њу позор­ни­цу у Вар­ни, Бугар­ска, а сле­де­ће годи­не и Мила­ди­но­ви­ће­ву режи­ју опе­ре „Лете­ћи Холан­ђа­нин“.
2018. у Срп­ском народ­ном позо­ри­шту у Новом Саду, режи­ра­ла опе­ру Поп Ћира и Поп Спи­ра, ком­по­зи­то­ра Деја­на Деспи­ћа, по либре­ту и кон­цеп­ту Деја­на Мила­ди­но­ви­ћа, а са истом пред­ста­вом, ансамбл Опе­ре СНП-а је сле­де­ће годи­не осво­јио прву награ­ду публи­ке на АРМЕЛ фести­ва­лу у Будим­пе­шти, са више од 10000 гла­со­ва.
Члан је Умет­нич­ког руко­вод­ства Опер­ског сту­ди­ја Народ­ног позо­ри­шта. Као реди­тељ и помоћ­ник реди­те­ља, сара­ђи­ва­ла је са зна­чај­ним умет­ни­ци­ма из земље и ино­стран­ства. Режи­ра­ла је вели­ки број кон­це­ра­та и намен­ских про­гра­ма како у Народ­ном позо­ри­шту, тако и на дру­гим бео­град­ским сце­на­ма.
Успе­шно је сара­ђи­ва­ла са Амба­са­да­ма Ита­ли­је, Нор­ве­шке и Мек­си­ка у Бео­гра­ду.
Неко­ли­ко годи­на, ради­ла је и као про­фе­сор Опер­ског сту­ди­ја на Ака­де­ми­ји Лепих Умет­но­сти у Бео­гра­ду.
Од 2014 – 2018. била је редов­ни пред­став­ник Опе­ре Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду на мно­го­број­ним међу­на­род­ним кон­фе­рен­ци­ја­ма у орга­ни­за­ци­ји удру­же­ња Опе­ра Евро­па.

---

ИВАН КЛЕМЕНЦ
Рођен је у Новом Саду, а од сво­је дру­ге годи­не живи у Зему­ну, са вели­ким задо­вољ­ством. Дипло­ми­рао је Глу­му на ФДУ у Бео­гра­ду у кла­си Огњен­ке Мили­ће­вић. За про­те­клих 46 годи­на, од дипло­ми­ра­ња, бавио се позо­ри­шном, филм­ском и ТВ умет­но­шћу из разних угло­ва. Пан­то­ми­му изво­дио на свим бит­ни­јим сце­на­ма Југо­сла­ви­је и десе­так зема­ља Евро­пе. Награ­ђи­ван.
У позо­ри­шту, сем глу­мом (реди­те­љи – Мијач, Унков­ски, Мађе­ли, Жигон, В. Огње­но­вић, Дорић...), 30 пута је пот­пи­сао режи­ју (Бео­град, Зре­ња­нин, Тузла, Кра­гу­је­вац, Нови Сад...), као сарад­ник за сцен­ски покрет оства­рио 382 пре­ми­је­ре! Награ­ђи­ван.
Од фил­ма „Оку­па­ци­ја у 26 сли­ка“, играо је у још 29 фил­мо­ва.
На теле­ви­зи­ји у драм­ској, музич­кој, а пого­то­ву дечи­јој редак­ци­ји, као глу­мац или сарад­ник за покрет оства­рио је око 500 еми­си­ја.
Пре­да­вао је на свим драм­ским ака­де­ми­ја­ма, а био је и госту­ју­ћи про­фе­сор на ака­де­ми­ја­ма у Будим­пе­шти, Пер­ту, Сид­не­ју. У рад­ном одно­су, до пен­зи­је, радио је као редо­ван про­фе­сор на Ака­де­ми­ји умет­но­сти у Новом Саду. Пре­да­вао је пред­ме­те сцен­ски покрет, маче­ва­ње и Коме­ди­ја Дел Арте.
16 годи­на је радио са глу­во­не­мом децом и про­из­во­дио пред­ста­ве које су побе­ђи­ва­ле на наци­о­нал­ном фести­ва­лу, а запа­же­не су и награ­ђи­ва­не и ван наших гра­ни­ца. 15 годи­на је био селек­тор за пан­то­ми­му Међу­на­род­ног фести­ва­ла моно­дра­ме и пан­то­ми­ме. 13 годи­на је умет­нич­ки дирек­тор Лет­њег фести­ва­ла Гар­дош у Зему­ну чији је и оснивач.
Сара­ђи­вао је са мно­гим пева­чи­ма озбиљ­не и забав­не музи­ке у при­пре­ма­њу јав­ног насту­па. При­пре­ма опер­ске соло пева­че и дуе­те за кон­цер­те и ино­стра­на так­ми­че­ња. У Опе­ри СНП-а сара­ђи­вао са реди­те­љи­ма: С. Унков­ски, Г. Каме­на­ре­вић, В. Сол­да­то­вић, И. Дра­гу­ти­но­вић Мари­чић (... Вива ла Мама, Поп Ћира и поп Спи­ра). „Севиљ­ски бер­бе­рин“ је прва опе­р­ска режи­ја у СНП-у. По свом либре­ту режи­рао опе­ру за децу „Копри­ва“ у Мадле­ни­а­ну­му, пре­ми­је­ра јану­ар 2013.
Од пева­ча забав­не музи­ке издва­ја сарад­њу са: Жељ­ком Јок­си­мо­ви­ћем („Лане моје“ за Евро­ви­зи­ју) , Мари­јом Шери­фо­вић („Моли­тва“ за Евро­ви­зи­ју), Јеле­ном Тома­ше­вић („Оро“ за Евро­ви­зи­ју). Сара­ђи­вао је са хором „Вива вокс“ и помо­гао око њихо­вог насту­па у Сава цен­тру 2011/12.год.
... И још увек ради.