ФАЛСТАФ

опера Ђузепа Вердија

О представи

ФАЛСТАФ

ФАЛСТАФ

19:30 · Велика сцена
Купи [ 25 ]
ФАЛСТАФ

ФАЛСТАФ

19:30 · Велика сцена
Купи [ 214 ]

О „Фалстафу“

Вердијев досањани сан

Све је брбљиво и све тече у узвитланом току; непрекидан музички речитатив; оркестар искоришћен са пуно духа и осећања за живе боје; виц, досетка благи хумор, гротеска у непрекидном току; ткање ансамбла изванредно сложено; цела партитура је једна звучна филигранска мрежа... Ови фрагменти из текстова Милоја Милојевића, Миленка Живковића и Павла Стефановића, написани 1940. године поводом београдске премијере „Фалстафа“, најбоље сведоче о радости стварања једног композитора, у осмој деценији живота, који коначно поново (други пут у животу) пише комичну оперу. За верну оперску публику којој је Вердијево име често синоним за саму оперску уметност и која напамет зна арије и дуете из „Трубадура“, „Травијате“, „Риголета“ или „Аиде“, „Фалстаф“ ће бити нешто сасвим другачије од онога што су до тада чули.
Из Вердиjевих писама заиста се види са каквим задовољством је радио на „Фалстафу“, пишући га „за своју душу“. Његово друго дело у каријери (после прве опере „Оберто“ 1839) била је комична опера „Један дан владавине“ (1840) која је нажалост неславно прошла и мада се сматра да после тог неуспеха Верди више није желео да се врати овом жанру, он је заправо целог живота чекао добар либрето. Коначно он стиже са композитором и либретистом Аригом Боитом (1842 - 1918). Са Боитом га је упознао музички издавач Ђулио Рикорди у покушају да мотивише Вердија, који је после „Аиде“ одлучио да више неће стварати нова дела. Боитова идеја да композитору понуди текстове писане према Шекспировим делима подстакла је Вердијеву инспирацију јер је Шекспир био један од његових омиљених песника („читао сам га и изнова читао још од раног детињства“). Поред опере „Магбет“, изведене 1847. године, Верди је „скицирао“ „Краља Лира“ и желео је да компонује „Хамлета“. Прва опера Вердија и Боита био је „Отело“ (1887) који је постигао велики успех и композитор, који је тада имао 74 године, сматрао је да би то био леп завршетак његове каријере. Међутим Боито му предлаже да напише и комичну оперу чији би главни јунак био један од „најпопуларнијих комичних карактера у целој енглеској литератури“ – Фалстаф. Боито пише Вердију да постоји још бољи начин да заврши своју каријеру, а то је да са смехом задиви свет. Верди коначно пристаје не гарантујући да ће ова опера икада угледати светлост дана, већ ће је, одушевљен темом, писати из сопственог задовољства.
    Шекспир је инспирацију за лик Фалстафа, између осталог, пронашао у народним светковинама којима је од детињства присуствовао. Светковине којима се обележавају значајни датуми у животу једне заједнице воде порекло још од архајских времена. Оне окупљају и уједињују људе кроз песму, игру, ритуале, митолошке представе, костиме и маске и представљају извор за настанак позоришта уопште. Према Стивену Гринблату Фалстаф је пандан Господару Збрке (владару одређених светковина) који устаљени друштвени поредак изврће наглавачке. Светковине које је он предводио допуштале су бунтовништво, прекорачење граница, непослушност и раскалашно понашање да би се по њиховом завршетку све враћало у ред. Костими и маске су се подразумевали и под маском је свако, бар на тренутак могао да буде неко други, па и да просјак постане краљ. Костими су често пренаглашавали физиономију у виду дугих носева или великих стомака и чинили каракетер лика. Тако је и Фалстаф добио своју препознатљиву корпулентну силуету али и непоправљиви карактер по којима ће га публика у позоришту одмах препознати ма у којој представи да се појави. А код Шекспира се појављује у „Хенрију IV“ (I део, 1596-97), „Хенрију IV“ (II део, 1597-98 ) у „Хенрију V“ (где се помиње његова смрт, 1599) и „Веселим женама Виндзорским“ (око 1597-1601). Ова последња је, према легенди, настала по жељи краљице Елизабете I која је хтела да види како ће се Фалстаф, са свим својим особинама, снаћи у улози љубавника. Витез кукавица, пијаница, противник моралних начела и сваког ауторитета, обдарен домишљатошћу, духовитошћу и способношћу за лепо изражавање могао је да постане само лажни удварач  који поштује сопствена правила и иде за својим интересима. Али, измештен из историјског у грађански комад Шекспиров чувени лик се не сналази више у новој средини и новој друштвеној класи и овога пута он је тај који је преварен. 
Ариго Боито, велики познавалац Шекспировог дела, створиће оперски лик Фалстафа комбинујући елементе поменутих комада али ће за основу представе одабрати „Веселе жене Виндзорске“. Боито је као оперски композитор  (познат по „Мефистофелеу“ из 1868) био суштински упознат са конструкцијом оперског дела и за „Отела“ и „Фалстафа“ је написао либрета за која се сматра да представљају најбоље текстове икада написане за италијанску оперу. О блиској сарадњи између Боита и Вердија на либрету опера сведочи њихова богата преписка а резултат су два дела која представљају кулминацију Вердијевог стваралаштва и саме италијанске опере.    Опера „Фалстаф“ је по својим карактеристикама специфична колико за самог Вердија толико и за оперско стваралаштво у целини. Она представља својеврстан мост ка модерној музици. Према Џулијену Бадну може се рећи да „Фалстаф“ започиње нову традицију која ће се одразити у Чилеиној „Адријани Лекуврер“, Пучинијевим „Боемима“ а можда највише у „Ђанију Скикију“ – свака од њих му одаје почаст. У овом делу не доминирају арије, дуети или хорови, као у претходним Вердијевим операма, већ ансамбли, а у целини је конципирано као један непрекидни ток. У том смислу „Фалстаф“ представља сасвим нови стил буфо опере која у основи поседује елементе овог жанра где са једне стране, према Надежди Мосусовој, важну карактерстику музичке драматургије чине ансамбли као кључни чиниоци у развоју акције и музике а са друге су, ради контраста, дати лирски моменти „за шта је предвиђен пар младих људи који ће после низа препрека остварити своју срећу“. У овом случају то су Нанета и Фентон чија искрена осећања представљају контраст Фалстафу и његовом поимању љубави. Њихови кратки дуети су нит која повезује целу оперу чиме је Боито остварио своју замисао када је рекао: „волео бих да као што неко поспе шећер по торти поспем целу комедију том срећном љубављу“. У напомени за извођење ове опере, коју дефинише као лирску комедију, Верди је скренуо пажњу да она мора да се пева на другачији начин од дотадашњих комичних опера уз покретљивост на сцени и много јурњаве.
За самог Вердија Фалстаф је неваљалац који прави различите несташлуке али је у свему томе пре свега забаван. Алиса, Мег, госпођа Квикли и Нанета кроз целу оперу управо покушавају да га спрече да обмањује друге. Истовремено Алиса жели да исмеје безразложну љубомору свог мужа Форда а све заједно да се Нанета и Фентон венчају мимо обичаја времена односно уговорених бракова. Завршна сцена са прерушавањем у Црног ловца, у виле и вештице, са заменом идентитета и кулминацијом која доноси коначну казну Фалстафу носи елементе светковине која се по традицији, пре повратка у ред и свакодневни живот, често завршавала гозбом на коју ће присутне одвести главни протагониста уз Фордове речи – „Фалстаф части“. Верди оперу завршава, како је сам назвао, „комичном фугом“ чији је тематски материјал, према Бадну, „извађен из срца опере“, уз речи „Све на свету је шала“ и „Ко се задњи смеје најслађе се смеје“.
    Премијера „Фалстафа“ одржана је у миланској Скали 2. фебруара 1893. године у време карневала (као што је и премијера „Аиде“ 1872, на пример, изведена током сезоне карневала). Био је то национални догађај коме су присутвовали дописници из целе Европе а у публици су били министар образовања, драмски писац Ђакоза, сликар Болдини (аутор једног од најпознатијих Вердијевих портрета) и композитори Пучини и Маскањи. Успех је био потпун.
    На цедуљици која је много година касније пронађена у партитури „Фалстафа“ Верди се опростио од свог јунака, „старог комичног типа“ испраћајући га у свет позоришта у коме ће у различитим маскама у свим својим многобројним облицима, свим временима и свуда бити „вечито истинити“ Фалстаф.

Вања Косанић   


Реч диригента


“Tutto nel mondo è burla. L'uom è nato burlone.”

„Све на свету је шала и човек је рођени шаљивџија“, завршна је порука Вердијевог и Боитовог Фалстафа, коју објављују сви протагонисти, уз додатни закључак – Сви су (смо) преварени!
У шали се крије и обмана, подвала, шега, смицалица, фарса...

После бројних тешких и „крвавих“ либрета који су омогућавали испољавање његове музичке генијалности, Верди се у позном добу окреће ведријем жанру и Шекспировом најпопуларнијем антихероју, чије особине, поступке и размишљања, као и особине других протагониста, препознајемо као ванвременске, и данас живе и актуелне.

Нема броја Фалстафовим манама којих се он нити стиди нити одриче. Напротив, у свом „михољском лету“ гледа да уграби све што може од живота, осећајући неумитну пролазност, презирући и одбацујући друштвене конвенције и више идеале. Заогрнута у шалу и комични жанр, пред нама су вечита питања смисла и људске природе на која човечанство покушава да даје одговоре од памтивека. Вердијев тестаментални одговор је дат избором овог либрета, кроз осмех и подсмех.

Није случајност што је Фалстаф представљао приоритетни избор значајног броја реномираних диригената, остварених кроз тумачења најсложенијих симфонијских партитура и музичких драма.
Музички слојеви које је Верди поставио у Фалстафу су резултат читавог његовог животног искуства, остављајући мелодијско-хармонску допадљивост и предвидљивост у многоме у сопственој прошлости, идући ка неочекиваним решењима и изразу који му до тада није био својствен. У наизглед веома чврстој, ритмички неумитној музичкој творевини крије се велика могућност слободе израза код сваког протагонисте на сцени као и код оркестра, те је управо извлачење и разумевање што више датих слојева инспирација за сваког диригента, па и за мене.
Свака проба је за ансамбл Народног позоришта у Београду представљала разоткривање нових могућности интерпретације Фалстафа у многим детаљима, а верујем да ће се тај процес наставити и у каснијим извођењима ове опере, како код протагониста тако и код публике.

Поверавање две до три главне певачке улоге врхунским певачима у значајном делу гвозденог оперског репертоара осигурава и успех читаве представе, као и заинтересованост публике, која је због одређене звезде спремна да можда и занемари одређене мањкавости у осталим сегментима оперске продукције. Вердијев Фалстаф не пружа такву могућност, већ приказује снагу ауторског тима и читавог ансамбла, без мање важне карике у продукцији. 

Од самог почетка опере Верди нас увлачи у музички вихор праћен фуриозним дешавањима на сцени, који не посустаје све до завршне фуге ове бурлеске. Како је рад на Фалстафу одмицао, он нам се све више увлачио под кожу, и било је чудесно сагледавати како се почетни недовољно разумљиви сегменти постепено уклапају у генијално осмишљену музичко-сценску слагалицу непревазиђеног маестра Вердија. Фалстаф представља провокацију и изазов, како за протагонисте тако и за публику – брзином радње, бриткошћу мисли, отвореношћу према бројним могућим порукама и значењима. Стога, поред оперских зналаца и верних пратиоца, очекујем и неку нову, заинтригирану публику, жељну новитета. 
Београдски Фалстаф то јесте.


Шта оперу чини комичном опером


Дакле, шта је чини комичном?
Вероватно чињеница да се свако у њој стално пресвлачи са намером да узнемири оног другог, освети се, изигра брачног партнера или стави шапу на нечије богатство.
Ова врста комада најчешће се назива комедијом забуне, што је случај и са неким од Шекспирових комада. У такве спада и комад „Веселе жене Виндзора“, који је био главна инспирација за последњу оперу Ђузепеа Вердија.
„Комедија забуне и грешака” – као опис жанра највише погађа нерв Фалстафа, и то управо тамо где највише боли: насловна личност, жртве и противници, намонтирани и прерушени, у задњим собама и предњим двориштима, упућују на то да иза хаоса замењених идентитета зјапи амбис људске несавршености.
Комплетан заплет Фалстафа повезан је са прекомерношћу: неко је предебео, други сувише сиромашан, трећи пак одвећ заљубљен, четврти исувише љубоморан, а има и превише лаковерних, оронулих, одвећ плашљивих. Вердијев паноптикон, ковитлац тела и духа, кулминира у финалу: 

„Сви смо преварени! Шала једног
Смртника другоме срце греје.
Ал’ ко се задњи смеје
Тај се најслађе смеје”.

Небојша Брадић


Садржај

Први чин

Први део: у крчми „Код подвезице“
Сер Џон Фалстаф  удобно седи за столом пишући писма за две даме. Доктор Кајус улази вичући да му је витез упао на посед и малтретирао слуге. Фалстаф равнодушно признаје да је крив, али ништа не предузима поводом тога. Разјарени доктор оптужује и Бардолфа и Пистола да су га оџепарили. Увређени Пистола прети доктору. Фалстаф заводи ред и затим доноси пресуду: доктор Кајус је заспао испод стола, мртав пијан, и сањао је да му је новац украден. Кајус се повлачи, заклињући се да ако икад буде поново пијанчио, то ће бити са трезвеним и богобојажљивим људима. Бардолфо и Пистола му се ругају. Али, Фалстаф није расположен за лудорије. Ућуткавши их окреће се озбиљнијим стварима: крчмаревом рачуну. Наређује Бардолфу да погледа у торбицу али у њој се налазе само две марке и пени. Фалстаф излаже свој план како би изашли из финансијске неприлике – решење је пронашао у удварању богатим дамама. У Виндзору живи трговац по имену Форд чија жена држи кључ од касе. Њено име је Алис, лепа је и наклоњена Фалстафу. А постоји још једна, Мег Пејџ; и она је загрејана за њега. Пистола и Бардолфо, међутим, одбијају да доставе писма која је Фалстаф написао. Бардолфо надмено објашњава да му част то не дозвољава. Док паж одлази са писмима, Фалстаф се бесно окреће својим пратиоцима и одржи велики говор о части. На крају га издаје стрпљење и он отера Бардолфа и Пистолу.

Други део:  ресторан у граду
Фалстафова писма су испоручена. Мег Пејџ, у пратњи госпође Квикли, хита да каже за писмо Алис Форд, баш као што Алис, која ништа не сумња, долази са својом ћерком Нанетом и доноси своје писмо. На њихово запрепашћење писма су идентична. То изазива грохотан смех код свих. Затим, као угледне грађанке, оне припремају освету за Фалстафа. Улазе Форд, доктор Кајус, Фентон, Бардолфо и Пистола, задубљени у разговор. Пистола прича ужаснутом Форду о Фалстафовим намерама према његовој жени и о писмима које је Фалстаф послао а која су они одбили да уруче. Форд мора да буде на опрезу, или ће ускоро испасти рогоња. Сви излазе са сцене и Нанета и Фентон остају сами. Ужурбани разговор младих љубавника се прекида и они се растају јер долазе веселе жене и Квикли. Алис каже Квикли да иде у крчму „Код подвезице“ и понуди Фалстафу састанак са њом.  Жене се већ унапред радују казни коју спремају за Фалстафа. Разилазе се када угледају мушку прилику у близини. То је Фентон, он и Нанета накратко настављају своју лажну кавгу. Мушкарци поново улазе на сцену: Форд је одлучио да посети Фалстафа у крчми „Код подвезице“ под лажним именом и да му постави замку у чему ће му помоћи Бардолфо и Пистола. 

Други чин

Први део: у крчми „Код подвезице“
Фалстаф чека развој догађаја. Бардолфо и Пистола се појављују, пуни лажног покајања. Бардолфо уводи првог посетиоца. То је Квикли која би желела да насамо поразговара са сер Џоном. Фалстаф је љубазно прима. Она преноси деликатну поруку: Фордова жена, која је примила Фалстафово писмо и лудо је заљубљена у њега, може да га прими од два до три. Квикли му саопштава да и Мег Пејџ такође шаље Фалстафу нежан одговор, али нажалост, њен муж ретко излази из куће. Фалстаф је награђује и Квикли одлази.  Фалстаф  се радује. Улази Бардолфо који најављује другог посетиоца – извесног господина Фонтану који са собом носи поклон у виду бутељке кипарског вина.  Улази прерушени Форд. Позамашна количина новца коју понуди  Фалстафу, омогућава му да пређе на ствар. Заљубљен је у Алис Форд, али колико год да покушава, она остаје равнодушна и одбија његово удварање. Фалстаф изражава своје саосећање, и заједно се присећају старе песме о љубави која љубавнику не да мира. Форд му тражи да заведе Алис за њега, а заузврат ће му дати новац. Ако би Фалстаф могао да сломи њен отпор и утре му пут, господин Фонтана ће га следити. Сер Џон мирно прихвата задатак  јер је, напомиње, управо добио писмо од Алис у коме каже да ће њен муж бити одсутан између два и три. Фалстаф ће направити рогоњу од њега и  моли господина Фонтану да га извини: он мора да иде да се улепша за сусрет. Форд остаје сам и полако постаје свестан ужасавајуће истине. Жена га вара. Проклиње брак, али се куне да ће њу и њеног љубавника ухватити на делу и осветиће им се. Фалстаф се враћа обучен у нов капут и шешир, хватају се под руку и излазе заједно.

Други део: соба у Фордовој кући  
Веселе жене су се састале да чују исход мисије код Фалстафа. Квикли објављује да је трик успео: витез је загризао мамац, и доћи ће истог дана између два и три. Алис зове своје слуге да све спреме, укључујући и велику корпу веша, коју ће касније испразнити у реку. Затим примећује Нанетин жалостан израз лица. Девојка објашњава да отац жели да је уда за доктора Кајуса. Мајка обећава да се то неће десити. Алис врши финалне припреме за  комедију која само што није почела. Госпођа Квикли најављује Фалстафов долазак и жене одлазе да се сакрију, сем Алис која свира лауту. Он улази полетно, певушећи уз њену пратњу. Фалстаф припија Алис уз себе, а када га она нежно одбија алудирајући на његов стомак, он призива у сећање блиставу слику себе у младости. Алис га спушта на земљу. Како да му верује да је неће преварити када он воли другу – Мег? Фалстаф презриво одбацује ту идеју и зграби је у наручје.  У том тренутку улази Квикли  и упозорава да је на путу Мег и да је бесна. Фалстаф се крије иза паравана управо када Мег, пригушујући свој смех, улази вичући да Форд сумња да Алис има неког мушкарца сакривеног у кући и да долази да га убије. Тренутак касније, на изненађење свих жена, Форд заиста долази у пратњи гомиле људи. Он грди Алис и каже доктору Кајусу да претражи кућу, а он сам креће грозничаво да претура по корпи за веш. Корпа је празна и Форд бесно излази. Чим је Форд отишао, Мег помаже Фалстафу да уђе у корпу и ставља веш преко њега. Неопажена од свих, Нанета води Фентона иза паравана, где се грле. Долазе Бардолфо, Пистола, Форд и Кајус љути што нису ништа нашли. Изненада, иза паравана се зачује пољубац. Сви стају као укопани. Прилазе паравану, али тамо затичу Нанету и Фентона. Форд бесни јер је Фентону хиљаду пута рекао да Нанета није за њега.  Бардолфо и Пистола јављају да је Фалстаф виђен на степеницама и сви поново крећу у потеру. Алис позива своје слуге који бацају корпу са тешким теретом кроз прозор у реку. Форда, који поново улази, придружује се општем смеху на призор сер Џона Фалстафа како се копрца по Темзи.

Трећи чин

Први део: у крчми „Код подвезице“
Фалстаф седи задубљен у суморне мисли. Крчмар доноси кувано вино и наједном он заборавља на све бриге.  Његово задовољство прекида Квикли. Изговарајући тешке речи он се одриче Алис јер се због њеног издајничког понашања скоро удавио у Темзи. Квикли га смирује објашњењима, кривећи за то слуге. Алис му је послала писмо у коме му заказује састанак у Виндзорском парку, у поноћ, код Херновог храста. Фалстаф би требало да дође прерушен у Црног ловца. Он чита писмо док га кришом посматрају Алис, Мег, Нанета, Форд, доктор Кајус и Фентон. Квикли му прича о легенди о Херновом храсту и њих двоје одлазе да би поразговарали насамо. Алис окупљенима приповеда злокобну причу о Црном ловцу. Мег и Нанета признају да су заиста уплашене, али Алис их умирује да је то само бајка измишљена како би деца заспала. Они праве планове за маскараду. Нанета, у белој хаљини и са велом, биће Краљица вила, Мег ће бити Шумска нимфа, а Квикли вештица; младићи и девојке ће се прерушити у вилењаке и они ће се сви обрушити на витеза и натераће га да се покаје за своју порочност.  Жене и Фентон одлазе како би се спремили. Форд и Кајус остају и праве план како ће се доктор оженити Нанетом. Кајус ће је на маскаради препознати по белој хаљини, и на крају ће их Форд благосиљати као мужа и жену. То је прислушкивала Квикли и решила је да поквари њихов план.

Други део: Виндзорски парк. 
Фентон, који је први стигао, чека долазак осталих. На његову усхићену љубавну песму одговара Нанета, која жури ка њему. Алис их прекида и, заједно са Нанетом, облаче Фентона у црну монашку одежду са капуљачом и маском. Зачују се кораци витеза и они се повлаче са сцене. Улази Фалстаф, са паром рогова на глави присећајући се да је чак и Јупитер ради љубави преузео лик бика. Долази Алис и он покушава да је загрли. Не, шапуће Алис, Мег ју је пратила. Фалстаф тријумфално узвикује да ће их узети обе.  Мег узнемирено виче: „Проклети  зли духови!“.  Алис и Мег беже, а Фалстаф легне на земљу. Виле и вилењаци се полако крећу ка Фалстафу док Нанета пева вилинску песму. Изненада се Бардолфо саплиће о Фалстафа који лежи на земљи. Виле и вилењаци  га муче и котрљају га по земљи. Боцните га, штипните, убодите, командују веселе жене. Мушкарци се придружују. Ударци постају све жешћи. Бардолфу у метежу спадне капуљача и открије му лице. Фалстаф се обрушава бујицом увреда на свог мучитеља, тог бесрамног „гуштера“.  Алис и Мег се демаскирају. Пре него што Фалстаф стигне да се опорави од запрепашћења, угледа  Квикли и све схвата. Читава дружина га немилосрдно исмева. Међутим, Фалстаф  се сада уздиже из понора пораза: можда је испао магарац али без њега, они би били досадни и незанимљиви. Квикли одводи Бардолфа да се пресвуче. На реду је венчање Нанете и Кајуса, које најављује Форд.  Доктор Кајус води за руку Краљицу вила под велом не знајући да је то прерушени Бардолфо. Алис уводи маскираног Фентона и Нанету сакривену испод вела. Форд даје благослав за оба пара. Превара је двострука. Форд је бесан, али се мири са неизбежном судбином и позива све на вечеру са сер Џоном Фалстафом. Фалстаф почиње фугу – “Tutto nel mondo e burla” (све на свету је шала)  и забава се наставља кулминирајући у метежу раздраганих гласова.


Фалстаф на сцени Народног позоришта

    Опера Фалстаф први пут је изведена у Народном позоришту у Београду 26. јануара 1940. године. Премијерно извођење, према Милоју Милојевићу („Политика“), представљало је догађај од великог значаја јер је ова опера „уметничко дело од проблема, и увек служи на част онима који се за проблеме у уметности залажу“ што је по њему значило и подизање једне културе на виши ниво. Представа је у целини на Милојевића оставила „диван утисак“ јер је била достојно опремљена и са озбиљношћу остварена. Миленко Живковић („Време“) оценио је изузетно позитивно извођење солиста и оркестра (који је блиставо свирао). 
Дириговао је Мирко Полич, редитељ представе био је др Ерих Хецл, сценограф Младен Јосић а костимограф Владимир Жедрински. Либрето је превео Станислав Бинички. Сер Џон Фалстаф био је Милан Пихлер, Форд, Алисин муж – Рудолф Ертл, Фентон – Александар Маринковић, Доктор Кајус – Слободан Малбашки, Бардолфо – Ћирил Братуш, Пистол – Александар Туцаковић, Госпођа Алиса Форд – Бахрија Нури Хаџић, Нанета, њена кћи – Анита Мезетова, Госпођа Квикли – Евгенија Пинтеровић, Госпођа Мег Пеџ – Бранка Бојовић, Фалстафов паж – гца Милбахер, Крчмар – Ранисављевић, Стражар – Станишић. 
Представа је била на репертоару само у сезони 1939/40. и изведена је укупно 6 пута.
    Наредна поставка Фалстафа у Народном позоришту била је 7. октобра 1978. године и изведена је у оквиру БЕМУС-а. Михаило Вукдраговић („Политика експрес“) је сматрао да је извођење Фалстафа апсолутно редак подвиг који буди сећање на „златне године“ Београдског оперског ансамбла. Извођење које је карактерисало јединство које повезује „све нити сложеног оперског организма“ дочекано је од стране публике безрезервно искрено и непосредно. Редитељ М. Сабљић прилагодио је сценски покрет музичком току а позитивном утиску су допринели и лаки светли декор и прикладни костими. 
Дириговао је Душан Миладиновић, редитељ је био Младен Сабљић, сценограф Миомир Денић, ауторка костима и маски Љиљана Драговић а кореограф Јован Деспотовић. Сер Џон Фалстаф био је Душан Поповић (у алтернацији Небојша Маричић); Форд – Никола Митић (Велизар Максимовић); Фентон – Миливој Петровић; Доктор Кајус – Рајко Коритник к. г. (Томислав Рено); Бардолф – Војислав Куцуловић к. г. (Иван Павишић); Пистола – Александар Ђокић (Франц Јаворник к. г.); Госпођа Алиса Форд – Олга Ђокић (Злата Огњановић к. г.); Нанета – Гордана Јевтовић (Светлана Бојчевић); Госпођа Квикли – Бреда Калеф; Госпођа Мег Пејџ – Татјана Сластјенко (Нада  Севшек к. г.); Крчмар – Томислав Каица. 
Награде народног позоришта те године додељене су, између осталих, Душану Поповићу за тумачење улоге Фалстафа и диригенту представе Душану Миладиновићу док је Похвалу Народног позоришта добио цео ансамбл представе. 
Представа је била на репертоару до сезоне 1980/81. и изведена је укупно 13 пута.

Вања Косанић


Небојша Брадић, редитељ

Редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта од 1981. до 1996. године, управник Позоришта Атеље 212 (1996/97), управник  Народног позоришта у Београду (1997-1999), управник Београдског Драмског позоришта (2000 - 2008), министар културе Републике Србије (2008-2011), уметнички директор Књажевско српског театра (2011- 2014) и главни и одговорни уредник Културно уметничког програма РТС (2015-2019). 
Професор  глуме на Академији лепих уметности. Основао је Београдски фестивал игре, Дунавфест и Антика фест. Уредник је Арс сцене у ИП Clio.

Режирао је више од 100 драма, опера, мјузикала и балета у српским, хрватским, босанским, словеначким, грчким, и бугарским театрима. Извођене су му драме: Мој брат, Ноћ у кафани „Титаник“ , Принцип Суперстар и Тесла, изуметник.  Драматизовао је прозу Андрића, Селимовића, Ћосића, Селенића, Киша и Пекића. Писао је сценарија за филмове, радио сценографије, објављивао текстове на теме културне политике и позоришта. Аутор је књиге „Пут до позоришта“.

Међу најзначајнијим наградама су: Стеријине награде за адаптацију, драматизацију и режију представа Дервиш и смрт, Проклета авлија и Златно руно, награде за режију на Сусретима „Јоаким Вујић“ и фестивалима БиХ позоришта, награда „Златни витез“ у Москви, награда за најбољег југословенског позоришног менаџера и награда „Стефан Првовенчани“. 

У Опери Народног позоришта у Београду режирао је Вертера (2008) и Кармен (2012).


Бојан Суђић, диригент

Победа на Југословенском такмичењу музичких уметника у Загребу у најјачој конкуренцији, пред сам почетак сукоба у бившој заједничкој држави, представља прву значајну диригентску афирмацију маестра Бојана Суђића, после чега се постепено гради каријера уметника кога је музиколог Соња Маринковић означила као „водеће диригентско име у српској музици“.
Од самих почетака професионално везан за Хор и Симфонијски оркестар РТС, од 2005. године маестро Суђић је постао шеф диригент ових ансамбала, уједно током година обављајући и послове уметничког директора и извршног директора Музичке продукције РТС. Веома широк репертоар и бројни концерти, снимци и гостовања, веома похвалне критике и бројне награде обележавају период у коме су ансамбли РТС достигли највиши уметнички ниво, те, по оценама критичара Марије Адамов „најкомпетентнији и најуспешнији ансамбл у представљањима капиталних вокално- инструменталних дела, нарочито када их предводи њихов шеф диригент“.
Дугогодишња плодна сарадња са Београдском филхармонијом је била крунисана наступима на БЕМУС-у, турнејом по Кини, као и ЦД-ом са музиком Сергеја Рахмањинова.
Наступајући са преко 80 реномираних страних и домаћих оркестара и хорова, издваја се сарадња са Краљевском опером у Стокхолму, где је као резиденцијални диригент дириговао преко 150 представа, од чега 10 премијера. Маестро Суђић је дириговао свечани гала концерт у Хелсиншкој опери поводом новог миленијума, јубиларни концерт OFUNAM оркестра из Мексико ситија где је пуних 9 година био стални гост диригент, наступао је широм Европе, Јужне Америке и Азије.
Сарађивао је са најистакнутијим солистима – Максим Венгеров, Вадим Рјепин, Најџел Кенеди, Иво Погорелић, Денис Мацујев, Николај Лугански, Мишел Бероф, Шломо Минц, Емануел Паи, Пласидо Доминго, Анђела Георгиу, Брин Тервел, Жељко Лучић, Немања Радуловић и други.
Од средине деведесетих година прошлог века маестро Суђић сарађује са ансамблом Београдске опере и балета, а током година је био и на функцијама шефа диригента, као и генералног музичког директора Народног позоришта, потписујући премијере Адријане Лекуврер, Евгенија Оњегина, Боема, Слепог миша и Бала под маскама, као и многобројне обнове и репертоарске представе. После пуних 17 година маестро Суђић се нашао пред ансамблом Београдске опере крајем 2022. године диригујући Боеме, после чега је уследио ангажман на премијери опере Фалстаф.

Маестро Бојан Суђић је редовни професор дириговања и оркестра на ФМУ у Београду, а из његове класе долазе и једина два диригента тренутно ангажована у оквиру оперског студија НП.
За свој рад је добио највиша национална и струковна признања.
Маестро Суђић од 2019. године обавља и дужност уметничког директора БЕМУС-а.

„Он је природни таленат са изузетним стилом и са једном од најлепших техника које сам икада видео“ (Матс Лиљерос, „Хувудстадсбладет“, Хелсинки).
 

Премијерно извођење

Премијера 3. јун 2023. / Велика сцена

Опера у три чина
Либрето Ариго Боито
Прво извођење у миланској Скали, 2. фебруара 1893.

Диригент Бојан Суђић
Редитељ Небојша Брадић
Сценографи Герослав Зарић и Владислава Мунић Канингтон
Костимограф Марина Меденица
Кореограф Исидора Станишић
Извршни продуцент Марија Ковачевић
Стручни сарадници Ивана Драгутиновић Маричић и Ана Григоровић

Премијерна листа:
Сер Џон Фалстаф Небојша Бабић/Миодраг Д. Јовановић
Фентон Синиша Радин/Младен Продан*
Др Кајус Александар Дојковић/Слободан Живковић
Бардолф Дарко Ђорђевић/Стефан Живановић*
Пистол Михаило Шљивић/Вук Матић
Мис Алиса Форд Соња Шарић/Катарина Јовановић
Форд Драгутин Матић/Владимир Андрић
Нанета Снежана Савичић Секулић/Весна Ђурковић
Газдарица Квикли Сања Анастасиа/Наташа Јовић Тривић
Мис Мег Пејџ Драгана Поповић/ Анастасиа Станковић

Балет у опери:
Валентина Грујичић, Ана Иванчевић, Ива Игњатовић, Јована Матић, Драгана Недић, Верица Станојевић
Божин Павловски, Владимир Панајотовић, Александар Полупанов, Лука Пејчиновић, Горан Станић, Алекса Цолић

Хор, оркестар и балет Народног позоришта у Београду
Шеф хора Ђорђе Станковић
Концертмајстор Едит Македонска/Весна Јанссенс
Асистент костимографа Ивана Младеновић
Асистенти диригента Ђорђе Станковић, Нина Фуштар, Јелена Миљевић
Инспицијент Ана Милићевић/Душан Ђорђевић
Суфлер Кристина Јоцић/Нина Фуштар/Јелена Миљевић
Корепетитори Срђан Јараковић, Невена Живковић, Нада Матијевић, Владимир Вања Шћепановић, Александар Брујић
Корепетитор хора Татјана Шчербак Шандоров
Увежбач балета Тамара Антонијевић
Статисти под вођством Зорана Трифуновића
*Полазник Оперског студија „Борислав Поповић“

Дизајнер светла Драган Коларевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстори позорнице Невенко Радановић и Зоран Мирић
Мајстор тона Перица Ћурковић
Видео аудио продукција Петар Антоновић
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду.