FALSTAF

opera Đuzepa Verdija

O predstavi

O „Falstafu“

Verdijev dosanjani san

Sve je brbljivo i sve teče u uzvitlanom toku; neprekidan muzički rečitativ; orkestar iskorišćen sa puno duha i osećanja za žive boje; vic, dosetka blagi humor, groteska u neprekidnom toku; tkanje ansambla izvanredno složeno; cela partitura je jedna zvučna filigranska mreža... Ovi fragmenti iz tekstova Miloja Milojevića, Milenka Živkovića i Pavla Stefanovića, napisani 1940. godine povodom beogradske premijere „Falstafa“, najbolje svedoče o radosti stvaranja jednog kompozitora, u osmoj deceniji života, koji konačno ponovo (drugi put u životu) piše komičnu operu. Za vernu opersku publiku kojoj je Verdijevo ime često sinonim za samu opersku umetnost i koja napamet zna arije i duete iz „Trubadura“, „Travijate“, „Rigoleta“ ili „Aide“, „Falstaf“ će biti nešto sasvim drugačije od onoga što su do tada čuli.
Iz Verdijevih pisama zaista se vidi sa kakvim zadovoljstvom je radio na „Falstafu“, pišući ga „za svoju dušu“. Njegovo drugo delo u karijeri (posle prve opere „Oberto“ 1839) bila je komična opera „Jedan dan vladavine“ (1840) koja je nažalost neslavno prošla i mada se smatra da posle tog neuspeha Verdi više nije želeo da se vrati ovom žanru, on je zapravo celog života čekao dobar libreto. Konačno on stiže sa kompozitorom i libretistom Arigom Boitom (1842 - 1918). Sa Boitom ga je upoznao muzički izdavač Đulio Rikordi u pokušaju da motiviše Verdija, koji je posle „Aide“ odlučio da više neće stvarati nova dela. Boitova ideja da kompozitoru ponudi tekstove pisane prema Šekspirovim delima podstakla je Verdijevu inspiraciju jer je Šekspir bio jedan od njegovih omiljenih pesnika („čitao sam ga i iznova čitao još od ranog detinjstva“). Pored opere „Magbet“, izvedene 1847. godine, Verdi je „skicirao“ „Kralja Lira“ i želeo je da komponuje „Hamleta“. Prva opera Verdija i Boita bio je „Otelo“ (1887) koji je postigao veliki uspeh i kompozitor, koji je tada imao 74 godine, smatrao je da bi to bio lep završetak njegove karijere. Međutim Boito mu predlaže da napiše i komičnu operu čiji bi glavni junak bio jedan od „najpopularnijih komičnih karaktera u celoj engleskoj literaturi“ – Falstaf. Boito piše Verdiju da postoji još bolji način da završi svoju karijeru, a to je da sa smehom zadivi svet. Verdi konačno pristaje ne garantujući da će ova opera ikada ugledati svetlost dana, već će je, oduševljen temom, pisati iz sopstvenog zadovoljstva.
    Šekspir je inspiraciju za lik Falstafa, između ostalog, pronašao u narodnim svetkovinama kojima je od detinjstva prisustvovao. Svetkovine kojima se obeležavaju značajni datumi u životu jedne zajednice vode poreklo još od arhajskih vremena. One okupljaju i ujedinjuju ljude kroz pesmu, igru, rituale, mitološke predstave, kostime i maske i predstavljaju izvor za nastanak pozorišta uopšte. Prema Stivenu Grinblatu Falstaf je pandan Gospodaru Zbrke (vladaru određenih svetkovina) koji ustaljeni društveni poredak izvrće naglavačke. Svetkovine koje je on predvodio dopuštale su buntovništvo, prekoračenje granica, neposlušnost i raskalašno ponašanje da bi se po njihovom završetku sve vraćalo u red. Kostimi i maske su se podrazumevali i pod maskom je svako, bar na trenutak mogao da bude neko drugi, pa i da prosjak postane kralj. Kostimi su često prenaglašavali fizionomiju u vidu dugih noseva ili velikih stomaka i činili karaketer lika. Tako je i Falstaf dobio svoju prepoznatljivu korpulentnu siluetu ali i nepopravljivi karakter po kojima će ga publika u pozorištu odmah prepoznati ma u kojoj predstavi da se pojavi. A kod Šekspira se pojavljuje u „Henriju IV“ (I deo, 1596-97), „Henriju IV“ (II deo, 1597-98 ) u „Henriju V“ (gde se pominje njegova smrt, 1599) i „Veselim ženama Vindzorskim“ (oko 1597-1601). Ova poslednja je, prema legendi, nastala po želji kraljice Elizabete I koja je htela da vidi kako će se Falstaf, sa svim svojim osobinama, snaći u ulozi ljubavnika. Vitez kukavica, pijanica, protivnik moralnih načela i svakog autoriteta, obdaren domišljatošću, duhovitošću i sposobnošću za lepo izražavanje mogao je da postane samo lažni udvarač  koji poštuje sopstvena pravila i ide za svojim interesima. Ali, izmešten iz istorijskog u građanski komad Šekspirov čuveni lik se ne snalazi više u novoj sredini i novoj društvenoj klasi i ovoga puta on je taj koji je prevaren. 
Arigo Boito, veliki poznavalac Šekspirovog dela, stvoriće operski lik Falstafa kombinujući elemente pomenutih komada ali će za osnovu predstave odabrati „Vesele žene Vindzorske“. Boito je kao operski kompozitor  (poznat po „Mefistofeleu“ iz 1868) bio suštinski upoznat sa konstrukcijom operskog dela i za „Otela“ i „Falstafa“ je napisao libreta za koja se smatra da predstavljaju najbolje tekstove ikada napisane za italijansku operu. O bliskoj saradnji između Boita i Verdija na libretu opera svedoči njihova bogata prepiska a rezultat su dva dela koja predstavljaju kulminaciju Verdijevog stvaralaštva i same italijanske opere.    Opera „Falstaf“ je po svojim karakteristikama specifična koliko za samog Verdija toliko i za opersko stvaralaštvo u celini. Ona predstavlja svojevrstan most ka modernoj muzici. Prema Džulijenu Badnu može se reći da „Falstaf“ započinje novu tradiciju koja će se odraziti u Čileinoj „Adrijani Lekuvrer“, Pučinijevim „Boemima“ a možda najviše u „Đaniju Skikiju“ – svaka od njih mu odaje počast. U ovom delu ne dominiraju arije, dueti ili horovi, kao u prethodnim Verdijevim operama, već ansambli, a u celini je koncipirano kao jedan neprekidni tok. U tom smislu „Falstaf“ predstavlja sasvim novi stil bufo opere koja u osnovi poseduje elemente ovog žanra gde sa jedne strane, prema Nadeždi Mosusovoj, važnu karakterstiku muzičke dramaturgije čine ansambli kao ključni činioci u razvoju akcije i muzike a sa druge su, radi kontrasta, dati lirski momenti „za šta je predviđen par mladih ljudi koji će posle niza prepreka ostvariti svoju sreću“. U ovom slučaju to su Naneta i Fenton čija iskrena osećanja predstavljaju kontrast Falstafu i njegovom poimanju ljubavi. Njihovi kratki dueti su nit koja povezuje celu operu čime je Boito ostvario svoju zamisao kada je rekao: „voleo bih da kao što neko pospe šećer po torti pospem celu komediju tom srećnom ljubavlju“. U napomeni za izvođenje ove opere, koju definiše kao lirsku komediju, Verdi je skrenuo pažnju da ona mora da se peva na drugačiji način od dotadašnjih komičnih opera uz pokretljivost na sceni i mnogo jurnjave.
Za samog Verdija Falstaf je nevaljalac koji pravi različite nestašluke ali je u svemu tome pre svega zabavan. Alisa, Meg, gospođa Kvikli i Naneta kroz celu operu upravo pokušavaju da ga spreče da obmanjuje druge. Istovremeno Alisa želi da ismeje bezrazložnu ljubomoru svog muža Forda a sve zajedno da se Naneta i Fenton venčaju mimo običaja vremena odnosno ugovorenih brakova. Završna scena sa prerušavanjem u Crnog lovca, u vile i veštice, sa zamenom identiteta i kulminacijom koja donosi konačnu kaznu Falstafu nosi elemente svetkovine koja se po tradiciji, pre povratka u red i svakodnevni život, često završavala gozbom na koju će prisutne odvesti glavni protagonista uz Fordove reči – „Falstaf časti“. Verdi operu završava, kako je sam nazvao, „komičnom fugom“ čiji je tematski materijal, prema Badnu, „izvađen iz srca opere“, uz reči „Sve na svetu je šala“ i „Ko se zadnji smeje najslađe se smeje“.
    Premijera „Falstafa“ održana je u milanskoj Skali 9. februara 1893. godine u vreme karnevala (kao što je i premijera „Aide“ 1872, na primer, izvedena tokom sezone karnevala). Bio je to nacionalni događaj kome su prisutvovali dopisnici iz cele Evrope a u publici su bili ministar obrazovanja, dramski pisac Đakoza, slikar Boldini (autor jednog od najpoznatijih Verdijevih portreta) i kompozitori Pučini i Maskanji. Uspeh je bio potpun.
    Na ceduljici koja je mnogo godina kasnije pronađena u partituri „Falstafa“ Verdi se oprostio od svog junaka, „starog komičnog tipa“ ispraćajući ga u svet pozorišta u kome će u različitim maskama u svim svojim mnogobrojnim oblicima, svim vremenima i svuda biti „večito istiniti“ Falstaf.

Vanja Kosanić   


Reč dirigenta


“Tutto nel mondo è burla. L'uom è nato burlone.”

„Sve na svetu je šala i čovek je rođeni šaljivdžija“, završna je poruka Verdijevog i Boitovog Falstafa, koju objavljuju svi protagonisti, uz dodatni zaključak – Svi su (smo) prevareni!
U šali se krije i obmana, podvala, šega, smicalica, farsa...

Posle brojnih teških i „krvavih“ libreta koji su omogućavali ispoljavanje njegove muzičke genijalnosti, Verdi se u poznom dobu okreće vedrijem žanru i Šekspirovom najpopularnijem antiheroju, čije osobine, postupke i razmišljanja, kao i osobine drugih protagonista, prepoznajemo kao vanvremenske, i danas žive i aktuelne.

Nema broja Falstafovim manama kojih se on niti stidi niti odriče. Naprotiv, u svom „miholjskom letu“ gleda da ugrabi sve što može od života, osećajući neumitnu prolaznost, prezirući i odbacujući društvene konvencije i više ideale. Zaogrnuta u šalu i komični žanr, pred nama su večita pitanja smisla i ljudske prirode na koja čovečanstvo pokušava da daje odgovore od pamtiveka. Verdijev testamentalni odgovor je dat izborom ovog libreta, kroz osmeh i podsmeh.

Nije slučajnost što je Falstaf predstavljao prioritetni izbor značajnog broja renomiranih dirigenata, ostvarenih kroz tumačenja najsloženijih simfonijskih partitura i muzičkih drama.
Muzički slojevi koje je Verdi postavio u Falstafu su rezultat čitavog njegovog životnog iskustva, ostavljajući melodijsko-harmonsku dopadljivost i predvidljivost u mnogome u sopstvenoj prošlosti, idući ka neočekivanim rešenjima i izrazu koji mu do tada nije bio svojstven. U naizgled veoma čvrstoj, ritmički neumitnoj muzičkoj tvorevini krije se velika mogućnost slobode izraza kod svakog protagoniste na sceni kao i kod orkestra, te je upravo izvlačenje i razumevanje što više datih slojeva inspiracija za svakog dirigenta, pa i za mene.
Svaka proba je za ansambl Narodnog pozorišta u Beogradu predstavljala razotkrivanje novih mogućnosti interpretacije Falstafa u mnogim detaljima, a verujem da će se taj proces nastaviti i u kasnijim izvođenjima ove opere, kako kod protagonista tako i kod publike.

Poveravanje dve do tri glavne pevačke uloge vrhunskim pevačima u značajnom delu gvozdenog operskog repertoara osigurava i uspeh čitave predstave, kao i zainteresovanost publike, koja je zbog određene zvezde spremna da možda i zanemari određene manjkavosti u ostalim segmentima operske produkcije. Verdijev Falstaf ne pruža takvu mogućnost, već prikazuje snagu autorskog tima i čitavog ansambla, bez manje važne karike u produkciji. 

Od samog početka opere Verdi nas uvlači u muzički vihor praćen furioznim dešavanjima na sceni, koji ne posustaje sve do završne fuge ove burleske. Kako je rad na Falstafu odmicao, on nam se sve više uvlačio pod kožu, i bilo je čudesno sagledavati kako se početni nedovoljno razumljivi segmenti postepeno uklapaju u genijalno osmišljenu muzičko-scensku slagalicu neprevaziđenog maestra Verdija. Falstaf predstavlja provokaciju i izazov, kako za protagoniste tako i za publiku – brzinom radnje, britkošću misli, otvorenošću prema brojnim mogućim porukama i značenjima. Stoga, pored operskih znalaca i vernih pratioca, očekujem i neku novu, zaintrigiranu publiku, željnu noviteta. 
Beogradski Falstaf to jeste.


Šta operu čini komičnom operom


Dakle, šta je čini komičnom?
Verovatno činjenica da se svako u njoj stalno presvlači sa namerom da uznemiri onog drugog, osveti se, izigra bračnog partnera ili stavi šapu na nečije bogatstvo.
Ova vrsta komada najčešće se naziva komedijom zabune, što je slučaj i sa nekim od Šekspirovih komada. U takve spada i komad „Vesele žene Vindzora“, koji je bio glavna inspiracija za poslednju operu Đuzepea Verdija.
„Komedija zabune i grešaka” – kao opis žanra najviše pogađa nerv Falstafa, i to upravo tamo gde najviše boli: naslovna ličnost, žrtve i protivnici, namontirani i prerušeni, u zadnjim sobama i prednjim dvorištima, upućuju na to da iza haosa zamenjenih identiteta zjapi ambis ljudske nesavršenosti.
Kompletan zaplet Falstafa povezan je sa prekomernošću: neko je predebeo, drugi suviše siromašan, treći pak odveć zaljubljen, četvrti isuviše ljubomoran, a ima i previše lakovernih, oronulih, odveć plašljivih. Verdijev panoptikon, kovitlac tela i duha, kulminira u finalu: 

„Svi smo prevareni! Šala jednog
Smrtnika drugome srce greje.
Al’ ko se zadnji smeje
Taj se najslađe smeje”.

Nebojša Bradić


Sadržaj

Prvi čin

Prvi deo: u krčmi „Kod podvezice“
Ser Džon Falstaf  udobno sedi za stolom pišući pisma za dve dame. Doktor Kajus ulazi vičući da mu je vitez upao na posed i maltretirao sluge. Falstaf ravnodušno priznaje da je kriv, ali ništa ne preduzima povodom toga. Razjareni doktor optužuje i Bardolfa i Pistola da su ga odžeparili. Uvređeni Pistola preti doktoru. Falstaf zavodi red i zatim donosi presudu: doktor Kajus je zaspao ispod stola, mrtav pijan, i sanjao je da mu je novac ukraden. Kajus se povlači, zaklinjući se da ako ikad bude ponovo pijančio, to će biti sa trezvenim i bogobojažljivim ljudima. Bardolfo i Pistola mu se rugaju. Ali, Falstaf nije raspoložen za ludorije. Ućutkavši ih okreće se ozbiljnijim stvarima: krčmarevom računu. Naređuje Bardolfu da pogleda u torbicu ali u njoj se nalaze samo dve marke i peni. Falstaf izlaže svoj plan kako bi izašli iz finansijske neprilike – rešenje je pronašao u udvaranju bogatim damama. U Vindzoru živi trgovac po imenu Ford čija žena drži ključ od kase. Njeno ime je Alis, lepa je i naklonjena Falstafu. A postoji još jedna, Meg Pejdž; i ona je zagrejana za njega. Pistola i Bardolfo, međutim, odbijaju da dostave pisma koja je Falstaf napisao. Bardolfo nadmeno objašnjava da mu čast to ne dozvoljava. Dok paž odlazi sa pismima, Falstaf se besno okreće svojim pratiocima i održi veliki govor o časti. Na kraju ga izdaje strpljenje i on otera Bardolfa i Pistolu.

Drugi deo:  restoran u gradu
Falstafova pisma su isporučena. Meg Pejdž, u pratnji gospođe Kvikli, hita da kaže za pismo Alis Ford, baš kao što Alis, koja ništa ne sumnja, dolazi sa svojom ćerkom Nanetom i donosi svoje pismo. Na njihovo zaprepašćenje pisma su identična. To izaziva grohotan smeh kod svih. Zatim, kao ugledne građanke, one pripremaju osvetu za Falstafa. Ulaze Ford, doktor Kajus, Fenton, Bardolfo i Pistola, zadubljeni u razgovor. Pistola priča užasnutom Fordu o Falstafovim namerama prema njegovoj ženi i o pismima koje je Falstaf poslao a koja su oni odbili da uruče. Ford mora da bude na oprezu, ili će uskoro ispasti rogonja. Svi izlaze sa scene i Naneta i Fenton ostaju sami. Užurbani razgovor mladih ljubavnika se prekida i oni se rastaju jer dolaze vesele žene i Kvikli. Alis kaže Kvikli da ide u krčmu „Kod podvezice“ i ponudi Falstafu sastanak sa njom.  Žene se već unapred raduju kazni koju spremaju za Falstafa. Razilaze se kada ugledaju mušku priliku u blizini. To je Fenton, on i Naneta nakratko nastavljaju svoju lažnu kavgu. Muškarci ponovo ulaze na scenu: Ford je odlučio da poseti Falstafa u krčmi „Kod podvezice“ pod lažnim imenom i da mu postavi zamku u čemu će mu pomoći Bardolfo i Pistola. 

Drugi čin

Prvi deo: u krčmi „Kod podvezice“
Falstaf čeka razvoj događaja. Bardolfo i Pistola se pojavljuju, puni lažnog pokajanja. Bardolfo uvodi prvog posetioca. To je Kvikli koja bi želela da nasamo porazgovara sa ser Džonom. Falstaf je ljubazno prima. Ona prenosi delikatnu poruku: Fordova žena, koja je primila Falstafovo pismo i ludo je zaljubljena u njega, može da ga primi od dva do tri. Kvikli mu saopštava da i Meg Pejdž takođe šalje Falstafu nežan odgovor, ali nažalost, njen muž retko izlazi iz kuće. Falstaf je nagrađuje i Kvikli odlazi.  Falstaf  se raduje. Ulazi Bardolfo koji najavljuje drugog posetioca – izvesnog gospodina Fontanu koji sa sobom nosi poklon u vidu buteljke kiparskog vina.  Ulazi prerušeni Ford. Pozamašna količina novca koju ponudi  Falstafu, omogućava mu da pređe na stvar. Zaljubljen je u Alis Ford, ali koliko god da pokušava, ona ostaje ravnodušna i odbija njegovo udvaranje. Falstaf izražava svoje saosećanje, i zajedno se prisećaju stare pesme o ljubavi koja ljubavniku ne da mira. Ford mu traži da zavede Alis za njega, a zauzvrat će mu dati novac. Ako bi Falstaf mogao da slomi njen otpor i utre mu put, gospodin Fontana će ga slediti. Ser Džon mirno prihvata zadatak  jer je, napominje, upravo dobio pismo od Alis u kome kaže da će njen muž biti odsutan između dva i tri. Falstaf će napraviti rogonju od njega i  moli gospodina Fontanu da ga izvini: on mora da ide da se ulepša za susret. Ford ostaje sam i polako postaje svestan užasavajuće istine. Žena ga vara. Proklinje brak, ali se kune da će nju i njenog ljubavnika uhvatiti na delu i osvetiće im se. Falstaf se vraća obučen u nov kaput i šešir, hvataju se pod ruku i izlaze zajedno.

Drugi deo: soba u Fordovoj kući  
Vesele žene su se sastale da čuju ishod misije kod Falstafa. Kvikli objavljuje da je trik uspeo: vitez je zagrizao mamac, i doći će istog dana između dva i tri. Alis zove svoje sluge da sve spreme, uključujući i veliku korpu veša, koju će kasnije isprazniti u reku. Zatim primećuje Nanetin žalostan izraz lica. Devojka objašnjava da otac želi da je uda za doktora Kajusa. Majka obećava da se to neće desiti. Alis vrši finalne pripreme za  komediju koja samo što nije počela. Gospođa Kvikli najavljuje Falstafov dolazak i žene odlaze da se sakriju, sem Alis koja svira lautu. On ulazi poletno, pevušeći uz njenu pratnju. Falstaf pripija Alis uz sebe, a kada ga ona nežno odbija aludirajući na njegov stomak, on priziva u sećanje blistavu sliku sebe u mladosti. Alis ga spušta na zemlju. Kako da mu veruje da je neće prevariti kada on voli drugu – Meg? Falstaf prezrivo odbacuje tu ideju i zgrabi je u naručje.  U tom trenutku ulazi Kvikli  i upozorava da je na putu Meg i da je besna. Falstaf se krije iza paravana upravo kada Meg, prigušujući svoj smeh, ulazi vičući da Ford sumnja da Alis ima nekog muškarca sakrivenog u kući i da dolazi da ga ubije. Trenutak kasnije, na iznenađenje svih žena, Ford zaista dolazi u pratnji gomile ljudi. On grdi Alis i kaže doktoru Kajusu da pretraži kuću, a on sam kreće grozničavo da pretura po korpi za veš. Korpa je prazna i Ford besno izlazi. Čim je Ford otišao, Meg pomaže Falstafu da uđe u korpu i stavlja veš preko njega. Neopažena od svih, Naneta vodi Fentona iza paravana, gde se grle. Dolaze Bardolfo, Pistola, Ford i Kajus ljuti što nisu ništa našli. Iznenada, iza paravana se začuje poljubac. Svi staju kao ukopani. Prilaze paravanu, ali tamo zatiču Nanetu i Fentona. Ford besni jer je Fentonu hiljadu puta rekao da Naneta nije za njega.  Bardolfo i Pistola javljaju da je Falstaf viđen na stepenicama i svi ponovo kreću u poteru. Alis poziva svoje sluge koji bacaju korpu sa teškim teretom kroz prozor u reku. Forda, koji ponovo ulazi, pridružuje se opštem smehu na prizor ser Džona Falstafa kako se koprca po Temzi.

Treći čin

Prvi deo: u krčmi „Kod podvezice“
Falstaf sedi zadubljen u sumorne misli. Krčmar donosi kuvano vino i najednom on zaboravlja na sve brige.  Njegovo zadovoljstvo prekida Kvikli. Izgovarajući teške reči on se odriče Alis jer se zbog njenog izdajničkog ponašanja skoro udavio u Temzi. Kvikli ga smiruje objašnjenjima, kriveći za to sluge. Alis mu je poslala pismo u kome mu zakazuje sastanak u Vindzorskom parku, u ponoć, kod Hernovog hrasta. Falstaf bi trebalo da dođe prerušen u Crnog lovca. On čita pismo dok ga krišom posmatraju Alis, Meg, Naneta, Ford, doktor Kajus i Fenton. Kvikli mu priča o legendi o Hernovom hrastu i njih dvoje odlaze da bi porazgovarali nasamo. Alis okupljenima pripoveda zlokobnu priču o Crnom lovcu. Meg i Naneta priznaju da su zaista uplašene, ali Alis ih umiruje da je to samo bajka izmišljena kako bi deca zaspala. Oni prave planove za maskaradu. Naneta, u beloj haljini i sa velom, biće Kraljica vila, Meg će biti Šumska nimfa, a Kvikli veštica; mladići i devojke će se prerušiti u vilenjake i oni će se svi obrušiti na viteza i nateraće ga da se pokaje za svoju poročnost.  Žene i Fenton odlaze kako bi se spremili. Ford i Kajus ostaju i prave plan kako će se doktor oženiti Nanetom. Kajus će je na maskaradi prepoznati po beloj haljini, i na kraju će ih Ford blagosiljati kao muža i ženu. To je prisluškivala Kvikli i rešila je da pokvari njihov plan.

Drugi deo: Vindzorski park. 
Fenton, koji je prvi stigao, čeka dolazak ostalih. Na njegovu ushićenu ljubavnu pesmu odgovara Naneta, koja žuri ka njemu. Alis ih prekida i, zajedno sa Nanetom, oblače Fentona u crnu monašku odeždu sa kapuljačom i maskom. Začuju se koraci viteza i oni se povlače sa scene. Ulazi Falstaf, sa parom rogova na glavi prisećajući se da je čak i Jupiter radi ljubavi preuzeo lik bika. Dolazi Alis i on pokušava da je zagrli. Ne, šapuće Alis, Meg ju je pratila. Falstaf trijumfalno uzvikuje da će ih uzeti obe.  Meg uznemireno viče: „Prokleti  zli duhovi!“.  Alis i Meg beže, a Falstaf legne na zemlju. Vile i vilenjaci se polako kreću ka Falstafu dok Naneta peva vilinsku pesmu. Iznenada se Bardolfo sapliće o Falstafa koji leži na zemlji. Vile i vilenjaci  ga muče i kotrljaju ga po zemlji. Bocnite ga, štipnite, ubodite, komanduju vesele žene. Muškarci se pridružuju. Udarci postaju sve žešći. Bardolfu u metežu spadne kapuljača i otkrije mu lice. Falstaf se obrušava bujicom uvreda na svog mučitelja, tog besramnog „guštera“.  Alis i Meg se demaskiraju. Pre nego što Falstaf stigne da se oporavi od zaprepašćenja, ugleda  Kvikli i sve shvata. Čitava družina ga nemilosrdno ismeva. Međutim, Falstaf  se sada uzdiže iz ponora poraza: možda je ispao magarac ali bez njega, oni bi bili dosadni i nezanimljivi. Kvikli odvodi Bardolfa da se presvuče. Na redu je venčanje Nanete i Kajusa, koje najavljuje Ford.  Doktor Kajus vodi za ruku Kraljicu vila pod velom ne znajući da je to prerušeni Bardolfo. Alis uvodi maskiranog Fentona i Nanetu sakrivenu ispod vela. Ford daje blagoslav za oba para. Prevara je dvostruka. Ford je besan, ali se miri sa neizbežnom sudbinom i poziva sve na večeru sa ser Džonom Falstafom. Falstaf počinje fugu – “Tutto nel mondo e burla” (sve na svetu je šala)  i zabava se nastavlja kulminirajući u metežu razdraganih glasova.


Falstaf na sceni Narodnog pozorišta

    Opera Falstaf prvi put je izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu 26. januara 1940. godine. Premijerno izvođenje, prema Miloju Milojeviću („Politika“), predstavljalo je događaj od velikog značaja jer je ova opera „umetničko delo od problema, i uvek služi na čast onima koji se za probleme u umetnosti zalažu“ što je po njemu značilo i podizanje jedne kulture na viši nivo. Predstava je u celini na Milojevića ostavila „divan utisak“ jer je bila dostojno opremljena i sa ozbiljnošću ostvarena. Milenko Živković („Vreme“) ocenio je izuzetno pozitivno izvođenje solista i orkestra (koji je blistavo svirao). 
Dirigovao je Mirko Polič, reditelj predstave bio je dr Erih Hecl, scenograf Mladen Josić a kostimograf Vladimir Žedrinski. Libreto je preveo Stanislav Binički. Ser Džon Falstaf bio je Milan Pihler, Ford, Alisin muž – Rudolf Ertl, Fenton – Aleksandar Marinković, Doktor Kajus – Slobodan Malbaški, Bardolfo – Ćiril Bratuš, Pistol – Aleksandar Tucaković, Gospođa Alisa Ford – Bahrija Nuri Hadžić, Naneta, njena kći – Anita Mezetova, Gospođa Kvikli – Evgenija Pinterović, Gospođa Meg Pedž – Branka Bojović, Falstafov paž – gca Milbaher, Krčmar – Ranisavljević, Stražar – Stanišić. 
Predstava je bila na repertoaru samo u sezoni 1939/40. i izvedena je ukupno 6 puta.
    Naredna postavka Falstafa u Narodnom pozorištu bila je 7. oktobra 1978. godine i izvedena je u okviru BEMUS-a. Mihailo Vukdragović („Politika ekspres“) je smatrao da je izvođenje Falstafa apsolutno redak podvig koji budi sećanje na „zlatne godine“ Beogradskog operskog ansambla. Izvođenje koje je karakterisalo jedinstvo koje povezuje „sve niti složenog operskog organizma“ dočekano je od strane publike bezrezervno iskreno i neposredno. Reditelj M. Sabljić prilagodio je scenski pokret muzičkom toku a pozitivnom utisku su doprineli i laki svetli dekor i prikladni kostimi. 
Dirigovao je Dušan Miladinović, reditelj je bio Mladen Sabljić, scenograf Miomir Denić, autorka kostima i maski Ljiljana Dragović a koreograf Jovan Despotović. Ser Džon Falstaf bio je Dušan Popović (u alternaciji Nebojša Maričić); Ford – Nikola Mitić (Velizar Maksimović); Fenton – Milivoj Petrović; Doktor Kajus – Rajko Koritnik k. g. (Tomislav Reno); Bardolf – Vojislav Kuculović k. g. (Ivan Pavišić); Pistola – Aleksandar Đokić (Franc Javornik k. g.); Gospođa Alisa Ford – Olga Đokić (Zlata Ognjanović k. g.); Naneta – Gordana Jevtović (Svetlana Bojčević); Gospođa Kvikli – Breda Kalef; Gospođa Meg Pejdž – Tatjana Slastjenko (Nada  Sevšek k. g.); Krčmar – Tomislav Kaica. 
Nagrade narodnog pozorišta te godine dodeljene su, između ostalih, Dušanu Popoviću za tumačenje uloge Falstafa i dirigentu predstave Dušanu Miladinoviću dok je Pohvalu Narodnog pozorišta dobio ceo ansambl predstave. 
Predstava je bila na repertoaru do sezone 1980/81. i izvedena je ukupno 13 puta.

Vanja Kosanić


Nebojša Bradić, reditelj

Reditelj, umetnički direktor i upravnik Kruševačkog pozorišta od 1981. do 1996. godine, upravnik Pozorišta Atelje 212 (1996/97), upravnik  Narodnog pozorišta u Beogradu (1997-1999), upravnik Beogradskog Dramskog pozorišta (2000 - 2008), ministar kulture Republike Srbije (2008-2011), umetnički direktor Knjaževsko srpskog teatra (2011- 2014) i glavni i odgovorni urednik Kulturno umetničkog programa RTS (2015-2019). 
Profesor  glume na Akademiji lepih umetnosti. Osnovao je Beogradski festival igre, Dunavfest i Antika fest. Urednik je Ars scene u IP Clio.

Režirao je više od 100 drama, opera, mjuzikala i baleta u srpskim, hrvatskim, bosanskim, slovenačkim, grčkim, i bugarskim teatrima. Izvođene su mu drame: Moj brat, Noć u kafani „Titanik“ , Princip Superstar i Tesla, izumetnik.  Dramatizovao je prozu Andrića, Selimovića, Ćosića, Selenića, Kiša i Pekića. Pisao je scenarija za filmove, radio scenografije, objavljivao tekstove na teme kulturne politike i pozorišta. Autor je knjige „Put do pozorišta“.

Među najznačajnijim nagradama su: Sterijine nagrade za adaptaciju, dramatizaciju i režiju predstava Derviš i smrt, Prokleta avlija i Zlatno runo, nagrade za režiju na Susretima „Joakim Vujić“ i festivalima BiH pozorišta, nagrada „Zlatni vitez“ u Moskvi, nagrada za najboljeg jugoslovenskog pozorišnog menadžera i nagrada „Stefan Prvovenčani“. 

U Operi Narodnog pozorišta u Beogradu režirao je Vertera (2008) i Karmen (2012).


Bojan Suđić, dirigent

Pobeda na Jugoslovenskom takmičenju muzičkih umetnika u Zagrebu u najjačoj konkurenciji, pred sam početak sukoba u bivšoj zajedničkoj državi, predstavlja prvu značajnu dirigentsku afirmaciju maestra Bojana Suđića, posle čega se postepeno gradi karijera umetnika koga je muzikolog Sonja Marinković označila kao „vodeće dirigentsko ime u srpskoj muzici“.
Od samih početaka profesionalno vezan za Hor i Simfonijski orkestar RTS, od 2005. godine maestro Suđić je postao šef dirigent ovih ansambala, ujedno tokom godina obavljajući i poslove umetničkog direktora i izvršnog direktora Muzičke produkcije RTS. Veoma širok repertoar i brojni koncerti, snimci i gostovanja, veoma pohvalne kritike i brojne nagrade obeležavaju period u kome su ansambli RTS dostigli najviši umetnički nivo, te, po ocenama kritičara Marije Adamov „najkompetentniji i najuspešniji ansambl u predstavljanjima kapitalnih vokalno- instrumentalnih dela, naročito kada ih predvodi njihov šef dirigent“.
Dugogodišnja plodna saradnja sa Beogradskom filharmonijom je bila krunisana nastupima na BEMUS-u, turnejom po Kini, kao i CD-om sa muzikom Sergeja Rahmanjinova.
Nastupajući sa preko 80 renomiranih stranih i domaćih orkestara i horova, izdvaja se saradnja sa Kraljevskom operom u Stokholmu, gde je kao rezidencijalni dirigent dirigovao preko 150 predstava, od čega 10 premijera. Maestro Suđić je dirigovao svečani gala koncert u Helsinškoj operi povodom novog milenijuma, jubilarni koncert OFUNAM orkestra iz Meksiko sitija gde je punih 9 godina bio stalni gost dirigent, nastupao je širom Evrope, Južne Amerike i Azije.
Sarađivao je sa najistaknutijim solistima – Maksim Vengerov, Vadim Rjepin, Najdžel Kenedi, Ivo Pogorelić, Denis Macujev, Nikolaj Luganski, Mišel Berof, Šlomo Minc, Emanuel Pai, Plasido Domingo, Anđela Georgiu, Brin Tervel, Željko Lučić, Nemanja Radulović i drugi.
Od sredine devedesetih godina prošlog veka maestro Suđić sarađuje sa ansamblom Beogradske opere i baleta, a tokom godina je bio i na funkcijama šefa dirigenta, kao i generalnog muzičkog direktora Narodnog pozorišta, potpisujući premijere Adrijane Lekuvrer, Evgenija Onjegina, Boema, Slepog miša i Bala pod maskama, kao i mnogobrojne obnove i repertoarske predstave. Posle punih 17 godina maestro Suđić se našao pred ansamblom Beogradske opere krajem 2022. godine dirigujući Boeme, posle čega je usledio angažman na premijeri opere Falstaf.

Maestro Bojan Suđić je redovni profesor dirigovanja i orkestra na FMU u Beogradu, a iz njegove klase dolaze i jedina dva dirigenta trenutno angažovana u okviru operskog studija NP.
Za svoj rad je dobio najviša nacionalna i strukovna priznanja.
Maestro Suđić od 2019. godine obavlja i dužnost umetničkog direktora BEMUS-a.

„On je prirodni talenat sa izuzetnim stilom i sa jednom od najlepših tehnika koje sam ikada video“ (Mats Liljeros, „Huvudstadsbladet“, Helsinki).
 

Premijerno izvođenje

Premijera 3. jun 2023. / Velika scena

Opera u tri čina
Libreto Arigo Boito
Prvo izvođenje u milanskoj Skali, 9. februara 1893.

Dirigent Bojan Suđić
Reditelj Nebojša Bradić
Scenografi Geroslav Zarić i Vladislava Munić Kanington
Kostimograf Marina Medenica
Koreograf Isidora Stanišić
Izvršni producent Marija Kovačević
Stručni saradnici Ivana Dragutinović Maričić i Ana Grigorović

Premijerna lista:
Ser Džon Falstaf Nebojša Babić/Miodrag D. Jovanović
Fenton Siniša Radin/Mladen Prodan*
Dr Kajus Aleksandar Dojković/Slobodan Živković
Bardolf Darko Đorđević/Stefan Živanović*
Pistol Mihailo Šljivić/Vuk Matić
Mis Alisa Ford Sonja Šarić/Katarina Jovanović
Ford Dragutin Matić/Vladimir Andrić
Naneta Snežana Savičić Sekulić/Vesna Đurković
Gazdarica Kvikli Sanja Anastasia/Nataša Jović Trivić
Mis Meg Pejdž Dragana Popović/ Anastasia Stanković

Balet u operi:
Valentina Grujičić, Ana Ivančević, Iva Ignjatović, Jovana Matić, Dragana Nedić, Verica Stanojević
Božin Pavlovski, Vladimir Panajotović, Aleksandar Polupanov, Luka Pejčinović, Goran Stanić, Aleksa Colić

Hor, orkestar i balet Narodnog pozorišta u Beogradu
Šef hora Đorđe Stanković
Koncertmajstor Edit Makedonska/Vesna Janssens
Asistent kostimografa Ivana Mladenović
Asistenti dirigenta Đorđe Stanković, Nina Fuštar, Jelena Miljević
Inspicijent Ana Milićević/Dušan Đorđević
Sufler Kristina Jocić/Nina Fuštar/Jelena Miljević
Korepetitori Srđan Jaraković, Nevena Živković, Nada Matijević, Vladimir Vanja Šćepanović, Aleksandar Brujić
Korepetitor hora Tatjana Ščerbak Šandorov
Uvežbač baleta Tamara Antonijević
Statisti pod vođstvom Zorana Trifunovića
*Polaznik Operskog studija „Borislav Popović“

Dizajner svetla Milan Kolarević
Majstor maske Marko Dukić
Majstori pozornice Nevenko Radanović i Zoran Mirić
Majstor tona Perica Ćurković
Video audio produkcija Petar Antonović
Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu.