ГУСАР/LE CORSAIRE

Гусар/Le Corsairе

ПРВИ ПУТ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Балет Гусар/Le Corsairе при­па­да опу­су ста­рих, гран­ди­о­зних балет­ских про­дук­ци­ја 19. века и посе­ду­је све еле­мен­те нео­п­ход­не за успех и дуго­веч­ност, упр­кос про­то­ку вре­ме­на и новим тен­ден­ци­ја­ма у сфе­ри умет­но­сти. Уви­дом у либре­то откри­ва­мо при­чу о гуса­ри­ма, који се не боре само на мор­ским тала­си­ма, већ и на коп­ну чине под­ви­ге због љуба­ви. Обо­је­на музич­ким сен­зи­би­ли­те­том раз­ли­чи­тих ком­по­зи­то­ра, роман­тич­на при­ча о љуба­ви и стра­сти, прот­ка­на интри­га­ма са ори­јен­та, води нас у свет атрак­тив­них сце­на, егзо­тич­них моти­ва пре­пу­них дра­гу­ља, рас­ко­ши, али и бор­бе за сло­бо­ду и лич­ни инте­гри­тет. Кла­сич­на балет­ска пред­ста­ва, попут Гуса­ра, под­ра­зу­ме­ва озби­љан балет­ски ансамбл обра­зо­ван на тра­ди­ци­ји стро­гог балет­ског ака­де­ми­зма. Тако­ђе, зах­те­ва неко­ли­ко жен­ских и мушких глав­них уло­га, као и бро­јан мушки ансамбл што није уоби­ча­је­но за балет­ске пред­ста­ве доба роман­ти­зма који посеб­но афир­ми­ше жен­ски ансамбл и доми­на­ци­ју при­ма­ба­ле­ри­не на сце­ни. Балет Гусар већ више од 150 годи­на пра­ти вели­ки успех на  свет­ским сце­на­ма, а све захва­љу­ју­ћи ком­би­на­ци­ји балет­ског кла­си­ци­зма са егзо­тич­ним карак­тер­ним пле­со­ви­ма, али и вир­ту­о­зној жен­ској и мушкој игри, уз коло­рит­ну гран­ди­о­зну сце­но­гра­фи­ју и атрак­тив­не кости­ме инспи­ри­са­не ори­јен­том. 

Упр­кос чвр­сто уте­ме­ље­ним коре­ни­ма, овај балет­ски спек­такл је пра­тио нео­би­чан пут умет­нич­ког раз­во­ја, као и број­не вер­зи­је раз­ли­чи­тих коре­о­гра­фа. И сама хро­но­ло­ги­ја изво­ђе­ња на свет­ским позор­ни­ца­ма је при­лич­но неу­јед­на­че­на, у сми­слу број­них постав­ки на сце­на­ма попут Совјет­ског саве­за, на при­мер, или изво­ђе­ња на запад­ним сце­на­ма, тек кра­јем 20. века. Пра­и­звед­ба бале­та Гусар је одр­жа­на 23. јану­а­ра 1856. годи­не у пари­ској Опе­ри (Théâtre Impérial de l’Opéra), у коре­о­гра­фи­ји Жозе­фа Мази­ли­јеа (Joseph Mazi­li­er), који пот­пи­су­је и либре­то зајед­но са В. де Сен-Жор­жом (Hen­ri Ver­noy de Saint-Geo­r­ges). Либре­то је настао пре­ма епској пое­ми Гусар (1814), Лор­да Бајр­о­на, чуве­ног бри­тан­ског песни­ка из пери­о­да роман­ти­зма. Пре­ми­је­ра бале­та је у Руси­ји изве­де­на у Санкт Петер­бур­гу, две годи­не после пари­ске, 1858. годи­не. Коре­о­граф је био Жил Перо (Jules Perr­ot), уз аси­стен­ци­ју Мари­ју­са Пети­па који је само­стал­но поста­вио неко­ли­ко балет­ских део­ни­ца, а оне су касни­је дожи­ве­ле вели­ку попу­лар­ност. Пети­па је током сво­је више­де­це­ниј­ске кари­је­ре поста­вио чети­ри вер­зи­је Гуса­ра и детер­ми­ни­сао буду­ће коре­о­граф­ске кре­а­ци­је, али и потвр­дио ста­тус уте­ме­љи­ва­ча кла­сич­ног балет­ског ака­де­ми­зма. 
Захва­љу­ју­ћи број­ним реви­зи­ја­ма и новим коре­о­граф­ским редак­ци­ја­ма, балет Гусар је током сво­је исто­ри­је трпео кон­стант­не и ради­кал­не изме­не. Још један кури­о­зи­тет пред­ста­вља чиње­ни­ца да се уз базич­ну музич­ку пар­ти­ту­ру Адол­фа Ада­ма, у овом бале­ту кори­сте и музич­ка дела број­них дру­гих ком­по­зи­то­ра, што је и коре­о­гра­фи­ма оста­вља­ло већу сло­бо­ду, али и могућ­ност да дода­ју нове играч­ке део­ни­це. У скла­ду са тим, поме­ну­ће­мо  коре­о­граф­ске вер­зи­је Алек­сан­дра Гор­ског, Саму­и­ла Андри­а­но­ва, Кон­стан­ти­на Сер­ге­је­ви­ча, али и редак­ци­ју Агри­пи­не Вага­но­ве и дру­гих.
Инте­ре­сант­но је да балет Гусар није био на репер­то­а­ру запад­них теа­та­ра током већег дела про­шлог века. Тек кра­јем 90-их годи­на 20. века наи­ла­зи­мо на постав­ке Гуса­ра на сце­ни бостон­ског Бале­та и чуве­ног њујор­шког ABT-а (Ame­ri­can Bal­let The­a­tre). У Запад­ној Евро­пи запа­жа­мо ово дело тек након 2000. годи­не. Наци­о­нал­ни балет Енгле­ске је, на при­мер, први пут Гуса­ра извео тек 2013. годи­не, у коре­огра­фи­ји А.М. Холмс која је исти наслов већ поста­ви­ла на аме­рич­ким сце­на­ма. Поме­ни­мо и вели­ки повра­так Гуса­ра на сце­ну Бoљшoј теа­тра 2007. годи­не у коре­о­гра­фи­ји Ј. Бур­ла­ке и А. Рат­ман­ског који су одлу­чи­ли да се вра­те коре­ни­ма, кори­сте­ћи либре­то, музич­ку пар­ти­ту­ру, декор и кости­ме коре­о­граф­ске вер­зи­је коју је поста­вио Мари­јус Пети­па дале­ке 1899. годи­не и која на руским сце­нама није виђе­на деце­ни­ја­ма уна­зад.
Коре­о­гра­фи­ју бале­та Гусар/Le Cor­sa­i­re за Балет Народ­ног позо­ри­шта је кре­и­рао Бахрам Јул­да­шев пре­ма постав­ка­ма Мари­ју­са Пети­па и Пјо­тра Гусе­ва. Ово је вер­зи­ја за коју је, у вели­кој мери изме­њен либре­то (ауто­ри П. Гусев и Ј. Сло­ним­ски), али и музич­ка пар­ти­ту­ра. Ова постав­ка је била вео­ма попу­лар­на у совјет­ској Руси­ји, а пре­ми­јер­но је изве­де­на 1955. годи­не. И данас је на репер­то­а­ру Мари­јин­ског теа­тра, јед­ној од нај­у­глед­ни­јих балет­ских ком­па­ни­ја све­та. 
Све­до­ци смо посеб­ног тре­нут­ка, јер у овој годи­ни Балет Народ­ног позо­ри­шта про­сла­вља зна­ча­јан јуби­леј, сто­го­ди­шњи­цу посто­ја­ња. Дале­ке 1923. годи­не, отво­ре­но је ново погла­вље наше кул­тур­не исто­ри­је. Уз помоћ умет­ни­ка који су поте­кли са самог изво­ра балет­ске умет­но­сти, сти­гла је игра, лепа и рас­ко­шна и забли­ста­ла на нашој позор­ни­ци. Већ сто­ти­ну годи­на испи­су­је­мо злат­не стра­ни­це наше балет­ске исто­ри­је и дода­је­мо јој још један бисер кла­сич­не балет­ске лите­ра­ту­ре. Пре­ми­је­ра бале­та Гусар/Le Corsairе који до сада није изво­ђен на нашој сце­ни, даје посе­бан екс­клу­зи­ви­тет про­сла­ви зна­чај­ног јуби­ле­ја Бале­та Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду, а покло­ни­ци­ма балет­ске умет­но­сти при­ви­ле­ги­ју да по први пут погле­да­ју овај спек­такл у инте­грал­ној вер­зи­ји. 

Бран­ки­ца Кне­же­вић

---

АДОЛФ ШАРЛ АДАМ композитор и музички критичар

Рођен је у Пари­зу 1803. годи­не. Богат ства­ра­лач­ки опус овог ком­по­зи­то­ра потвр­ђу­је више десе­ти­на опер­ских и балет­ских дела која је музич­ки обли­ко­вао. Свет­ску сла­ву и посеб­но место у исто­ри­ји балет­ске умет­но­сти сте­као је музи­ком за балетe Жизе­ла и Гусар (Le Cor­sa­i­re) који се кон­ти­ну­и­ра­но изво­де на сце­на­ма широм све­та од 1841, одно­сно 1856. годи­не. Тај­на дуго­веч­но­сти њего­вих дела кри­је се у јасној и зани­мљи­вој музи­ци којом је ства­рао и посеб­ну емо­ци­о­нал­ну нит и на јед­но­ста­ван начин пове­зи­вао публи­ку са сцен­ским изво­ђе­њем. Пре­ми­нуо је у Пари­зу 1856. годи­не

---

ЛИБРЕТО

Негде на оба­ли Јон­ског мора, у сен­ци поли­тич­ких суко­ба изме­ђу Грч­ке и Тур­ске.

ПРО­ЛОГ
Лорд Бај­рон пише при­чу о гуса­ру. Бесни олу­ја на отво­ре­ном мору. Гру­па гуса­ра са Меди­те­ра­на, пред­во­ђе­на Кон­ра­дом, Бир­бан­том и робом Али­јем, бори се да спа­си брод који тоне. 
Први чин
ОБА­ЛА
Море је изба­ци­ло Кон­ра­да и њего­ве при­ја­те­ље на оба­лу. Мла­де Грки­ње, пред­во­ђе­не Медо­ром и Гул­на­ром при­ска­чу им у помоћ. Кон­рад се одмах заљу­бљу­је у Медо­ру и откри­ва јој да је гусар. У даљи­ни угле­да­ју гру­пу тур­ских трго­ва­ца робљем.  Медо­ра и Гул­на­ра упо­зо­ра­ва­ју гуса­ре на опа­сност и успе­ва­ју да их сакри­ју. Тур­ци убр­зо заробљавају девој­ке. Све то посма­тра Исак Лан­ке­дем, трго­вац робљем. Девој­ке одво­де на пија­цу робо­ва, а гуса­ри се закли­њу да ће их спа­си­ти.
ПИЈА­ЦА РОБО­ВА
Усред вели­ке гужве и вре­ве на пија­ци се поја­вљу­је Сеид-паша у потра­зи за лепим девој­ка­ма за свој харем. Лан­ке­дем пред­ста­вља свој плен са дале­ких путо­ва­ња, заро­бље­не девој­ке из Пале­сти­не и Алжи­ра. Дово­де му Гул­на­ру и он оча­ран њеном лепо­том, одмах одлу­чу­је да је купи.  Сле­ди плес Гул­на­ре и Лан­ке­де­ма - Pas d’ Escla­ve. Ипак, Лан­ке­дем чува нај­леп­ше за крај – пре­ле­пу Медо­ру. Толи­ко је лепа да Сеид-паша одлу­чу­је да је купи по сва­ку цену. Изне­на­да се поја­вљу­је нови купац, у коме запре­па­шће­на Медо­ра пре­по­зна­је Кон­ра­да који се пре­ру­шио. Кон­рад и њего­ви пра­ти­о­ци изне­на­да одба­цу­ју огр­та­че и откри­ва­ју сви­ма да су нао­ру­жа­ни гуса­ри. Одво­де­ћи Медо­ру, заро­бе и Лан­ке­де­ма и беже пре­ма мору. 
Дру­ги чин
ПЕЋИ­НА
Кон­рад и њего­ва дру­жи­на одво­де Медо­ру и дру­ге девој­ке у гусар­ску пећи­ну пре­пу­ну бла­га. Међу гуса­ри­ма вла­да радост због бога­тог пле­на са пија­це, али и због спа­са­ва­ња мла­дих жена. Они сла­ве пле­шу­ћи Игру гуса­ра и Dan­se Des For­bans.  Медо­ра и Кон­рад потвр­ђу­ју сво­ју љубав. Роб Али се закли­ње Медо­ри да ће бити њен вер­ни слу­га. На радост свих гуса­ра, Медо­ра игра са Кон­ра­дом и Али­јем – Pas d’ action. Девој­ке моле Медо­ру да тра­жи од Кон­ра­да да им помог­не да се осло­бо­де роп­ства и вра­те кући. Он при­ста­је да им помог­не, али су Бир­бан­то и дру­ги мушкар­ци про­тив тога и дола­зи до суко­ба. Кон­рад је непо­ко­ле­бљив и Медо­ра успе­ва да осло­бо­ди девој­ке. Лан­ке­дем при­ме­ћу­је несла­га­ње међу гуса­ри­ма и, у заме­ну за сло­бо­ду, нуди Бир­бан­ту напи­так који би оне­спо­со­био Кон­ра­да. Теч­ност сипа­ју у букет цве­ћа који Лан­ке­дем покла­ња Медо­ри. Она га, у знак захвал­но­сти за кава­љер­ски гест, покла­ња Кон­ра­ду.  Он поми­ри­ше цве­ће и убр­зо уто­не у сан. Убр­зо, Лан­ке­дем и Бир­бан­то успе­ва­ју да отму Медо­ру по дру­ги пут, али она у само­од­бра­ни успе­ва да рани Бир­бан­та. Кон­рад се буди и закли­ње се да ће осло­бо­ди­ти Медо­ру.
Тре­ћи чин
СЕИД-ПАШИН ХАРЕМ
Гул­на­ра пред­ста­вља дра­гуљ паши­ног харе­ма. Уско­ро се поја­вљу­је Лан­ке­дем са три пре­ле­пе девој­ке, које изво­де рас­ко­шни плес Ода­ли­ски. Када конач­но пред­ста­ви и Медо­ру, Сеид-паша је оду­ше­вље­но отку­пљу­је. Тужна Медо­ра поста­је весе­ли­ја када се поно­во срет­не са Гул­на­ром. Сеид-паша зане­сен лепо­ти­ца­ма зами­шља да су оне цве­ће у њего­вој башти. Медо­ра и Гул­на­ра са дру­гим девој­ка­ма зано­сно пле­шу у башти у чуве­ној визи­ји Le Jar­din Animé. Изне­на­да се у пала­ти за вре­ме вечер­ње моли­тве поја­вљу­ју мисте­ри­о­зни ходо­ча­сни­ци. Запре­па­шће­на Медо­ра пре­по­зна­је Кон­ра­да и њего­ве пре­ру­ше­не при­ја­те­ље који успе­ва­ју да спа­су Медо­ру и Гул­на­ру, али и да се осве­те паши и Лан­ке­де­му. При­ли­ком осло­ба­ђа­ња, Медо­ра пре­по­зна­је издај­ни­ка Бир­бан­та по рани на руци и откри­ва то Кон­ра­ду. Дошао је тре­ну­так осве­те и Кон­рад уби­ја Бир­бан­та.

ЕПИ­ЛОГ
Лорд Бајр­он завр­ша­ва при­чу о гуса­ру и баца сво­је запи­се у еуфо­ри­ји. Кон­рад, Медо­ра и дру­ги гуса­ри пло­ве отво­ре­ним морем у сусрет новим аван­ту­ра­ма.

---

Леген­да каже да иде­ја за Гуса­ра поти­че од послед­ње фран­цу­ске цари­це, Мари­је Евге­ни­је, ина­че стра­стве­не љуби­тељ­ке бале­та.  Цари­ца је, навод­но, пред­ло­жи­ла ства­ра­ње бале­та по драм­ској пое­ми Ман­фред роман­ти­чар­ског песни­ка Лор­да Бај­ро­на. Овај пред­лог се, међу­тим, није реа­ли­зо­вао због све веће цари­чи­не пре­о­ку­па­ци­је држав­ним пита­њи­ма. Ипак, тво­р­ци Гуса­ра су инспи­ра­ци­ју про­на­шли у Бај­ро­но­вој пое­ми која дели назив са бале­том, па се може рећи да је пред­лог цари­це био важно усме­ре­ње. Ово Гуса­ру даје једин­стве­но место у исто­ри­ји као једи­ном бале­ту коме је допри­нос дала цари­ца Фран­цу­ске импе­ри­је. Роман­ти­чар­ску епо­ху карак­те­ри­са­ла је фасци­на­ци­ја лико­ви­ма већим од живо­та, те моти­ви­ма егзо­тич­ног, мисте­ри­о­зног и непо­зна­тог. Поме­ну­ти Лорд Бајр­он био је један од воде­ћих песни­ка роман­ти­чар­ског пери­о­да, и њего­ва пое­зи­ја се често бави­ла тема­ма љуба­ви, стра­сти и побу­не, које су при­сут­не и у бале­ту Гусар. Бај­ро­но­ва исто­и­ме­на пое­ма која је инспи­ри­са­ла наста­нак бале­та јед­но је од њего­вих нај­по­пу­лар­ни­јих дела, и изме­ђу оста­лог гово­ри о љуба­ви изме­ђу гуса­ра и лепе роби­ње. 

Ђор­ђе Косић

---

БАХРАМ ЈУЛДАШЕВ кореограф

Мaître de scène, при­зна­ње Мини­стар­ства кул­ту­ре Руске феде­ра­ци­је (1994)
Заслу­жни умет­ник Руске феде­ра­ци­је (1997)
Рођен је 1963. годи­не у Ташкен­ту, СССР,  где је завр­шио Држав­ну балет­ску шко­лу. Дипло­ми­рао је на Руској балет­ској ака­де­ми­ји у Москви где је сте­као дипло­му балет­ског умет­ни­ка-игра­ча. Потом се шко­ло­вао на Балет­ском кон­зер­ва­то­ри­ју­му Рим­ски-Кор­са­ков у Москви и на Факул­те­ту за коре­о­гра­фи­ју у Кије­ву где је сте­као зва­ње балет-мај­стор, педа­гог бале­та 2008. годи­не.
Као првак бале­та био је анга­жо­ван у сле­де­ћим позо­ри­шти­ма:
Држав­ни театaр ака­дем­ског Бале­та - Санкт Петер­бург
Држав­ни теа­тар Опе­ре и Бале­та - Казањ
Држав­ни теа­тар Опе­ре и Бале­та - Уфа 
Наци­о­нал­ни теа­тар -  Истан­бул
Ака­дем­ски теа­тар Михај­лов­ски - Санкт Петер­бург
Насту­пао је на број­ним гала кон­цер­ти­ма а широм све­та са зве­зда­ма Бољ­шој теа­тр.
Као балет-мај­стор био је анга­жо­ван у број­ним теа­три­ма Евро­пе међу који­ма су наци­о­нал­ни теа­три у Бра­ти­сла­ви и Пра­гу, као и Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду.
Као балет­ски педа­гог радио је на Држав­ном балет­ском кон­зер­ва­то­ри­ју­му у Бра­ти­сла­ви као и у Брну и Нан­си­ју. 
Тре­нут­но је  анга­жо­ван у Сло­вач­ком наци­о­нал­ном тета­ру као балет­ски педа­гог, а на Држав­ном балет­ском кон­зер­ва­то­ри­ју­му у Бра­ти­сла­ви као пре­да­вач.
На сце­на­ма европ­ских наци­о­нал­них позо­ри­шта, поста­вио је сле­де­ће балет­ске пред­ста­ве: 
Успа­ва­на лепо­ти­ца – Антвер­пен (2001), Бра­ти­сла­ва (2002), Брно (2017)
Гусар – Бра­ти­сла­ва (2005), Праг (2007)

---

АНА ЗОРАНА БРАЈОВИЋ диригент

А­на Зора­на Бра­јо­вић је рође­на 1975. годи­не у Бео­гра­ду. Запо­че­ла је кари­је­ру као пија­ни­ста, 1991. годи­не мно­штвом кон­це­ра­та по Срби­ји и ино­стран­ству. Дипло­ми­ра­ла је кла­вир­ски одсек у кла­си Мир­ја­не Шуи­це Бабић, одсек за тео­ри­ју и маги­стри­ра­ла дири­гент­ски одсек у кла­си мае­стра Јова­на Шај­но­ви­ћа. Од 1994. годи­не анга­жо­ва­на је у Опе­ри Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду на месту аси­стен­та дири­ген­та. У Заду­жби­ни Или­је М. Колар­ца одр­жа­ла је 1995. године про­ме­над­ни кон­церт у прат­њи Сим­фо­ниј­ског орке­стра РТС, на коме је, изме­ђу оста­лог зах­тев­ног репер­то­а­ра, сви­ра­ла и дири­го­ва­ла Моцар­тов кон­церт C-moll. Исте годи­не, у Народ­ном позо­ри­шту, поче­ла је кари­је­ру као дири­гент и први пут дири­го­ва­ла Моцар­то­ву Чароб­ну фру­лу, као нај­мла­ђи дири­гент који је стао за пулт Опе­ре у Бео­гра­ду. Доби­ла је Окто­бар­ску награ­ду за достиг­ну­ћа у музич­кој умет­но­сти, 1995. годи­не, као нај­мла­ђи кан­ди­дат. У сезо­ни 2000/01 поста­је стал­ни дири­гент Оперe и Бале­та Народ­ног позо­ри­шта. На так­ми­че­њу Борис Хри­стов 2000. годи­не у Софи­ји, осва­ја прву награ­ду за нај­бо­ље изво­ђе­ње и коре­пе­ти­ци­ју. Школ­ске 2003/04, доби­ла је Фул­брај­то­ву сти­пен­ди­ју у окви­ру које се уса­вр­ша­ва­ла на Pea­body кон­зер­ва­то­ри­ју­му у Бал­ти­мо­ру, у кла­си проф. Густава Мејера. У сарад­њи са Сим­фо­ниј­ским радио хором и орке­стром, 2003. годи­не сни­ми­ла је ком­пакт диск са сви­том Алек­сан­дра Кости­ћа Deus Abscon­di­tus. Уче­ство­ва­ла је на кон­цер­ту Mil­le­ni­um Sta­ge у Кене­ди цен­тру у Вашинг­то­ну. Дири­го­ва­ла је свет­ску пре­ми­је­ру 2006. године опе­ре о Нико­ли Тесли Љуби­ча­ста ватра Џона Гиб­со­на, у Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду, а исте годи­не, у сарад­њи са музи­ча­ри­ма Metro­po­li­tan tea­tra, уче­ство­ва­ла је на Бру­клин­ском фести­ва­лу музи­ке у Њујорку. Ради­ла је у Опе­ри у Бал­ти­мо­ру и Вашинг­то­ну. Редов­ни је гост Сим­фо­ниј­ског орке­стра Радио теле­ви­зи­је Срби­је. У сарад­њи са Сара­јев­ском фил­хар­мо­ни­јом, 2011. годи­не дири­го­ва­ла је Жизелу у Народном позоришту у Сарајеву. У периоду од  2007. до 2012. годи­не, поред дири­го­ва­ња у окви­ру теку­ћег репер­то­а­ра Опе­ре и Бале­та Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду, вра­ти­ла је на сце­ну, као пре­ми­је­ре, опе­ре Севиљ­ски бер­бе­рин (2010) и Бал под маска­ма (2011). Са Роси­ни­је­вом пред­ста­вом Севиљ­ски бер­бе­рин, 2011. годи­не обе­ле­жи­ла је 20 годи­на умет­нич­ког рада. Од 2014. до 2016. годи­не оба­вља­ла је функ­ци­ју в.д. дирек­то­ра Опе­ре Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду. Дириговала је премијеру опере Коштана Петра Коњовића, 2019. године.

---

КАТАРИНА ГРЧИЋ НИКОЛИЋ костимограф

Дипло­ми­ра­ла је  на Факул­те­ту при­ме­ње­них умет­но­сти у Бео­гра­ду 1993. годи­не. Чла­ни­ца је  УЛУ­ПУДС-а од 1995. годи­не. На пози­ци­ји Кости­мо­граф­ки­ње у Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду је од 1999. годи­не. Током кари­је­ре је сара­ђи­ва­ла са вели­ким бро­јем при­зна­тих реди­те­ља и коре­о­гра­фа на драм­ским, опер­ским и балет­ским пред­ста­ва­ма. Добит­ни­ца је Награ­де за дизајн на позо­ри­шним сусре­ти­ма Јоа­ким Вујић 2000, и Годи­шње награ­де Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду 2016. годи­не. Балет­ске пред­ста­ве – избор:
Посве­ће­ње про­ле­ћа (1997), Лабу­до­во језе­ро (1998), Укро­ће­на горо­пад (2009), Сли­ка Дори­ја­на Гре­ја (2015), Копе­ли­ја (2015), Евге­ни­је Оње­гин (2017), Микеланђело (2021).

---

ОЛГА ЂУРЂЕВИЋ сценограф

Дипло­ми­ра­ла је и спе­ци­ја­ли­зи­ра­ла на Ака­де­ми­ји лепих умет­но­сти у Фирен­ци на Одсе­ку за позо­ри­шну, ТВ и филм­ску сце­но­гра­фи­ју. Након сту­ди­ја одла­зи у Мила­но где  сара­ђу­је  са аван­гард­ном позо­ри­шном гру­пом Pho­e­be Zeit­ge­ist. Пара­лел­но ради и сце­но­граф­ска и визу­ел­на реше­ња за мод­ну инду­стри­ју, музич­ке спо­то­ве и видео сце­но­гра­фи­је, као и 3D анимације у филм­ској пост­про­дук­ци­ји. Иза­бра­ни радо­ви:
Бале­ти Дон Кихот, Крц­ко Ора­шчић, Срп­ско народ­но позо­ри­ште – Нови Сад
Krypton, The Кing’s Daug­hter, The Mac­hi­ne - ино­стра­не филм­ске про­дук­ци­је