GUSAR/LE CORSAIRE

Gusar/Le Corsaire

PRVI PUT NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA

Balet Gusar/Le Corsaire pri­pa­da opu­su sta­rih, gran­di­o­znih balet­skih pro­duk­ci­ja 19. veka i pose­du­je sve ele­men­te neo­p­hod­ne za uspeh i dugo­več­nost, upr­kos pro­to­ku vre­me­na i novim ten­den­ci­ja­ma u sfe­ri umet­no­sti. Uvi­dom u libre­to otkri­va­mo pri­ču o gusa­ri­ma, koji se ne bore samo na mor­skim tala­si­ma, već i na kop­nu čine pod­vi­ge zbog ljuba­vi. Obo­je­na muzič­kim sen­zi­bi­li­te­tom raz­li­či­tih kom­po­zi­to­ra, roman­tič­na pri­ča o ljuba­vi i stra­sti, prot­ka­na intri­ga­ma sa ori­jen­ta, vodi nas u svet atrak­tiv­nih sce­na, egzo­tič­nih moti­va pre­pu­nih dra­gu­lja, ras­ko­ši, ali i bor­be za slo­bo­du i lič­ni inte­gri­tet. Kla­sič­na balet­ska pred­sta­va, poput Gusa­ra, pod­ra­zu­me­va ozbi­ljan balet­ski ansambl obra­zo­van na tra­di­ci­ji stro­gog balet­skog aka­de­mi­zma. Tako­đe, zah­te­va neko­li­ko žen­skih i muških glav­nih ulo­ga, kao i bro­jan muški ansambl što nije uobi­ča­je­no za balet­ske pred­sta­ve doba roman­ti­zma koji poseb­no afir­mi­še žen­ski ansambl i domi­na­ci­ju pri­ma­ba­le­ri­ne na sce­ni. Balet Gusar već više od 150 godi­na pra­ti veli­ki uspeh na  svet­skim sce­na­ma, a sve zahva­lju­ju­ći kom­bi­na­ci­ji balet­skog kla­si­ci­zma sa egzo­tič­nim karak­ter­nim ple­so­vi­ma, ali i vir­tu­o­znoj žen­skoj i muškoj igri, uz kolo­rit­nu gran­di­o­znu sce­no­gra­fi­ju i atrak­tiv­ne kosti­me inspi­ri­sa­ne ori­jen­tom. 

Upr­kos čvr­sto ute­me­lje­nim kore­ni­ma, ovaj balet­ski spek­takl je pra­tio neo­bi­čan put umet­nič­kog raz­vo­ja, kao i broj­ne ver­zi­je raz­li­či­tih kore­o­gra­fa. I sama hro­no­lo­gi­ja izvo­đe­nja na svet­skim pozor­ni­ca­ma je pri­lič­no neu­jed­na­če­na, u smi­slu broj­nih postav­ki na sce­na­ma poput Sovjet­skog save­za, na pri­mer, ili izvo­đe­nja na zapad­nim sce­na­ma, tek kra­jem 20. veka. Pra­i­zved­ba bale­ta Gusar je odr­ža­na 23. janu­a­ra 1856. godi­ne u pari­skoj Ope­ri (Théâtre Impérial de l’Opéra), u kore­o­gra­fi­ji Žoze­fa Mazi­li­jea (Joseph Mazi­li­er), koji pot­pi­su­je i libre­to zajed­no sa V. de Sen-Žor­žom (Hen­ri Ver­noy de Saint-Geo­r­ges). Libre­to je nastao pre­ma epskoj poe­mi Gusar (1814), Lor­da Bajr­o­na, čuve­nog bri­tan­skog pesni­ka iz peri­o­da roman­ti­zma. Pre­mi­je­ra bale­ta je u Rusi­ji izve­de­na u Sankt Peter­bur­gu, dve godi­ne posle pari­ske, 1858. godi­ne. Kore­o­graf je bio Žil Pero (Jules Perr­ot), uz asi­sten­ci­ju Mari­ju­sa Peti­pa koji je samo­stal­no posta­vio neko­li­ko balet­skih deo­ni­ca, a one su kasni­je doži­ve­le veli­ku popu­lar­nost. Peti­pa je tokom svo­je više­de­ce­nij­ske kari­je­re posta­vio četi­ri ver­zi­je Gusa­ra i deter­mi­ni­sao budu­će kore­o­graf­ske kre­a­ci­je, ali i potvr­dio sta­tus ute­me­lji­va­ča kla­sič­nog balet­skog aka­de­mi­zma. 
Zahva­lju­ju­ći broj­nim revi­zi­ja­ma i novim kore­o­graf­skim redak­ci­ja­ma, balet Gusar je tokom svo­je isto­ri­je trpeo kon­stant­ne i radi­kal­ne izme­ne. Još jedan kuri­o­zi­tet pred­sta­vlja činje­ni­ca da se uz bazič­nu muzič­ku par­ti­tu­ru Adol­fa Ada­ma, u ovom bale­tu kori­ste i muzič­ka dela broj­nih dru­gih kom­po­zi­to­ra, što je i kore­o­gra­fi­ma osta­vlja­lo veću slo­bo­du, ali i moguć­nost da doda­ju nove igrač­ke deo­ni­ce. U skla­du sa tim, pome­nu­će­mo  kore­o­graf­ske ver­zi­je Alek­san­dra Gor­skog, Samu­i­la Andri­a­no­va, Kon­stan­ti­na Ser­ge­je­vi­ča, ali i redak­ci­ju Agri­pi­ne Vaga­no­ve i dru­gih.
Inte­re­sant­no je da balet Gusar nije bio na reper­to­a­ru zapad­nih tea­ta­ra tokom većeg dela pro­šlog veka. Tek kra­jem 90-ih godi­na 20. veka nai­la­zi­mo na postav­ke Gusa­ra na sce­ni boston­skog Bale­ta i čuve­nog njujor­škog ABT-a (Ame­ri­can Bal­let The­a­tre). U Zapad­noj Evro­pi zapa­ža­mo ovo delo tek nakon 2000. godi­ne. Naci­o­nal­ni balet Engle­ske je, na pri­mer, prvi put Gusa­ra izveo tek 2013. godi­ne, u kore­ogra­fi­ji A.M. Holms koja je isti naslov već posta­vi­la na ame­rič­kim sce­na­ma. Pome­ni­mo i veli­ki povra­tak Gusa­ra na sce­nu Boljšoj tea­tra 2007. godi­ne u kore­o­gra­fi­ji J. Bur­la­ke i A. Rat­man­skog koji su odlu­či­li da se vra­te kore­ni­ma, kori­ste­ći libre­to, muzič­ku par­ti­tu­ru, dekor i kosti­me kore­o­graf­ske ver­zi­je koju je posta­vio Mari­jus Peti­pa dale­ke 1899. godi­ne i koja na ruskim sce­nama nije viđe­na dece­ni­ja­ma una­zad.
Kore­o­gra­fi­ju bale­ta Gusar/Le Cor­sa­i­re za Balet Narod­nog pozo­ri­šta je kre­i­rao Bahram Jul­da­šev pre­ma postav­ka­ma Mari­ju­sa Peti­pa i Pjo­tra Guse­va. Ovo je ver­zi­ja za koju je, u veli­koj meri izme­njen libre­to (auto­ri P. Gusev i J. Slo­nim­ski), ali i muzič­ka par­ti­tu­ra. Ova postav­ka je bila veo­ma popu­lar­na u sovjet­skoj Rusi­ji, a pre­mi­jer­no je izve­de­na 1955. godi­ne. I danas je na reper­to­a­ru Mari­jin­skog tea­tra, jed­noj od naj­u­gled­ni­jih balet­skih kom­pa­ni­ja sve­ta. 
Sve­do­ci smo poseb­nog tre­nut­ka, jer u ovoj godi­ni Balet Narod­nog pozo­ri­šta pro­sla­vlja zna­ča­jan jubi­lej, sto­go­di­šnji­cu posto­ja­nja. Dale­ke 1923. godi­ne, otvo­re­no je novo pogla­vlje naše kul­tur­ne isto­ri­je. Uz pomoć umet­ni­ka koji su pote­kli sa samog izvo­ra balet­ske umet­no­sti, sti­gla je igra, lepa i ras­ko­šna i zabli­sta­la na našoj pozor­ni­ci. Već sto­ti­nu godi­na ispi­su­je­mo zlat­ne stra­ni­ce naše balet­ske isto­ri­je i doda­je­mo joj još jedan biser kla­sič­ne balet­ske lite­ra­tu­re. Pre­mi­je­ra bale­ta Gusar/Le Corsaire koji do sada nije izvo­đen na našoj sce­ni, daje pose­ban eks­klu­zi­vi­tet pro­sla­vi zna­čaj­nog jubi­le­ja Bale­ta Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du, a poklo­ni­ci­ma balet­ske umet­no­sti pri­vi­le­gi­ju da po prvi put pogle­da­ju ovaj spek­takl u inte­gral­noj ver­zi­ji. 

Bran­ki­ca Kne­že­vić

---

ADOLF ŠARL ADAM kompozitor i muzički kritičar

Rođen je u Pari­zu 1803. godi­ne. Bogat stva­ra­lač­ki opus ovog kom­po­zi­to­ra potvr­đu­je više dese­ti­na oper­skih i balet­skih dela koja je muzič­ki obli­ko­vao. Svet­sku sla­vu i poseb­no mesto u isto­ri­ji balet­ske umet­no­sti ste­kao je muzi­kom za balete Žize­la i Gusar (Le Cor­sa­i­re) koji se kon­ti­nu­i­ra­no izvo­de na sce­na­ma širom sve­ta od 1841, odno­sno 1856. godi­ne. Taj­na dugo­več­no­sti njego­vih dela kri­je se u jasnoj i zani­mlji­voj muzi­ci kojom je stva­rao i poseb­nu emo­ci­o­nal­nu nit i na jed­no­sta­van način pove­zi­vao publi­ku sa scen­skim izvo­đe­njem. Pre­mi­nuo je u Pari­zu 1856. godi­ne

---

LIBRETO

Negde na oba­li Jon­skog mora, u sen­ci poli­tič­kih suko­ba izme­đu Grč­ke i Tur­ske.

PRO­LOG
Lord Baj­ron piše pri­ču o gusa­ru. Besni olu­ja na otvo­re­nom moru. Gru­pa gusa­ra sa Medi­te­ra­na, pred­vo­đe­na Kon­ra­dom, Bir­ban­tom i robom Ali­jem, bori se da spa­si brod koji tone. 
Prvi čin
OBA­LA
More je izba­ci­lo Kon­ra­da i njego­ve pri­ja­te­lje na oba­lu. Mla­de Grki­nje, pred­vo­đe­ne Medo­rom i Gul­na­rom pri­ska­ču im u pomoć. Kon­rad se odmah zalju­blju­je u Medo­ru i otkri­va joj da je gusar. U dalji­ni ugle­da­ju gru­pu tur­skih trgo­va­ca robljem.  Medo­ra i Gul­na­ra upo­zo­ra­va­ju gusa­re na opa­snost i uspe­va­ju da ih sakri­ju. Tur­ci ubr­zo zarobljavaju devoj­ke. Sve to posma­tra Isak Lan­ke­dem, trgo­vac robljem. Devoj­ke odvo­de na pija­cu robo­va, a gusa­ri se zakli­nju da će ih spa­si­ti.
PIJA­CA ROBO­VA
Usred veli­ke gužve i vre­ve na pija­ci se poja­vlju­je Seid-paša u potra­zi za lepim devoj­ka­ma za svoj harem. Lan­ke­dem pred­sta­vlja svoj plen sa dale­kih puto­va­nja, zaro­blje­ne devoj­ke iz Pale­sti­ne i Alži­ra. Dovo­de mu Gul­na­ru i on oča­ran njenom lepo­tom, odmah odlu­ču­je da je kupi.  Sle­di ples Gul­na­re i Lan­ke­de­ma - Pas d’ Escla­ve. Ipak, Lan­ke­dem čuva naj­lep­še za kraj – pre­le­pu Medo­ru. Toli­ko je lepa da Seid-paša odlu­ču­je da je kupi po sva­ku cenu. Izne­na­da se poja­vlju­je novi kupac, u kome zapre­pa­šće­na Medo­ra pre­po­zna­je Kon­ra­da koji se pre­ru­šio. Kon­rad i njego­vi pra­ti­o­ci izne­na­da odba­cu­ju ogr­ta­če i otkri­va­ju svi­ma da su nao­ru­ža­ni gusa­ri. Odvo­de­ći Medo­ru, zaro­be i Lan­ke­de­ma i beže pre­ma moru. 
Dru­gi čin
PEĆI­NA
Kon­rad i njego­va dru­ži­na odvo­de Medo­ru i dru­ge devoj­ke u gusar­sku peći­nu pre­pu­nu bla­ga. Među gusa­ri­ma vla­da radost zbog boga­tog ple­na sa pija­ce, ali i zbog spa­sa­va­nja mla­dih žena. Oni sla­ve ple­šu­ći Igru gusa­ra i Dan­se Des For­bans.  Medo­ra i Kon­rad potvr­đu­ju svo­ju ljubav. Rob Ali se zakli­nje Medo­ri da će biti njen ver­ni slu­ga. Na radost svih gusa­ra, Medo­ra igra sa Kon­ra­dom i Ali­jem – Pas d’ action. Devoj­ke mole Medo­ru da tra­ži od Kon­ra­da da im pomog­ne da se oslo­bo­de rop­stva i vra­te kući. On pri­sta­je da im pomog­ne, ali su Bir­ban­to i dru­gi muškar­ci pro­tiv toga i dola­zi do suko­ba. Kon­rad je nepo­ko­le­bljiv i Medo­ra uspe­va da oslo­bo­di devoj­ke. Lan­ke­dem pri­me­ću­je nesla­ga­nje među gusa­ri­ma i, u zame­nu za slo­bo­du, nudi Bir­ban­tu napi­tak koji bi one­spo­so­bio Kon­ra­da. Teč­nost sipa­ju u buket cve­ća koji Lan­ke­dem pokla­nja Medo­ri. Ona ga, u znak zahval­no­sti za kava­ljer­ski gest, pokla­nja Kon­ra­du.  On pomi­ri­še cve­će i ubr­zo uto­ne u san. Ubr­zo, Lan­ke­dem i Bir­ban­to uspe­va­ju da otmu Medo­ru po dru­gi put, ali ona u samo­od­bra­ni uspe­va da rani Bir­ban­ta. Kon­rad se budi i zakli­nje se da će oslo­bo­di­ti Medo­ru.
Tre­ći čin
SEID-PAŠIN HAREM
Gul­na­ra pred­sta­vlja dra­gulj paši­nog hare­ma. Usko­ro se poja­vlju­je Lan­ke­dem sa tri pre­le­pe devoj­ke, koje izvo­de ras­ko­šni ples Oda­li­ski. Kada konač­no pred­sta­vi i Medo­ru, Seid-paša je odu­še­vlje­no otku­plju­je. Tužna Medo­ra posta­je vese­li­ja kada se pono­vo sret­ne sa Gul­na­rom. Seid-paša zane­sen lepo­ti­ca­ma zami­šlja da su one cve­će u njego­voj bašti. Medo­ra i Gul­na­ra sa dru­gim devoj­ka­ma zano­sno ple­šu u bašti u čuve­noj vizi­ji Le Jar­din Animé. Izne­na­da se u pala­ti za vre­me večer­nje moli­tve poja­vlju­ju miste­ri­o­zni hodo­ča­sni­ci. Zapre­pa­šće­na Medo­ra pre­po­zna­je Kon­ra­da i njego­ve pre­ru­še­ne pri­ja­te­lje koji uspe­va­ju da spa­su Medo­ru i Gul­na­ru, ali i da se osve­te paši i Lan­ke­de­mu. Pri­li­kom oslo­ba­đa­nja, Medo­ra pre­po­zna­je izdaj­ni­ka Bir­ban­ta po rani na ruci i otkri­va to Kon­ra­du. Došao je tre­nu­tak osve­te i Kon­rad ubi­ja Bir­ban­ta.

EPI­LOG
Lord Bajr­on zavr­ša­va pri­ču o gusa­ru i baca svo­je zapi­se u eufo­ri­ji. Kon­rad, Medo­ra i dru­gi gusa­ri plo­ve otvo­re­nim morem u susret novim avan­tu­ra­ma.

---

Legen­da kaže da ide­ja za Gusa­ra poti­če od posled­nje fran­cu­ske cari­ce, Mari­je Evge­ni­je, ina­če stra­stve­ne ljubi­telj­ke bale­ta.  Cari­ca je, navod­no, pred­lo­ži­la stva­ra­nje bale­ta po dram­skoj poe­mi Man­fred roman­ti­čar­skog pesni­ka Lor­da Baj­ro­na. Ovaj pred­log se, među­tim, nije rea­li­zo­vao zbog sve veće cari­či­ne pre­o­ku­pa­ci­je držav­nim pita­nji­ma. Ipak, tvo­r­ci Gusa­ra su inspi­ra­ci­ju pro­na­šli u Baj­ro­no­voj poe­mi koja deli naziv sa bale­tom, pa se može reći da je pred­log cari­ce bio važno usme­re­nje. Ovo Gusa­ru daje jedin­stve­no mesto u isto­ri­ji kao jedi­nom bale­tu kome je dopri­nos dala cari­ca Fran­cu­ske impe­ri­je. Roman­ti­čar­sku epo­hu karak­te­ri­sa­la je fasci­na­ci­ja liko­vi­ma većim od živo­ta, te moti­vi­ma egzo­tič­nog, miste­ri­o­znog i nepo­zna­tog. Pome­nu­ti Lord Bajr­on bio je jedan od vode­ćih pesni­ka roman­ti­čar­skog peri­o­da, i njego­va poe­zi­ja se često bavi­la tema­ma ljuba­vi, stra­sti i pobu­ne, koje su pri­sut­ne i u bale­tu Gusar. Baj­ro­no­va isto­i­me­na poe­ma koja je inspi­ri­sa­la nasta­nak bale­ta jed­no je od njego­vih naj­po­pu­lar­ni­jih dela, i izme­đu osta­log govo­ri o ljuba­vi izme­đu gusa­ra i lepe robi­nje. 

Đor­đe Kosić

---

BAHRAM JULDAŠEV koreograf

Maître de scène, pri­zna­nje Mini­star­stva kul­tu­re Ruske fede­ra­ci­je (1994)
Zaslu­žni umet­nik Ruske fede­ra­ci­je (1997)
Rođen je 1963. godi­ne u Tašken­tu, SSSR,  gde je zavr­šio Držav­nu balet­sku ško­lu. Diplo­mi­rao je na Ruskoj balet­skoj aka­de­mi­ji u Moskvi gde je ste­kao diplo­mu balet­skog umet­ni­ka-igra­ča. Potom se ško­lo­vao na Balet­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu Rim­ski-Kor­sa­kov u Moskvi i na Fakul­te­tu za kore­o­gra­fi­ju u Kije­vu gde je ste­kao zva­nje balet-maj­stor, peda­gog bale­ta 2008. godi­ne.
Kao prvak bale­ta bio je anga­žo­van u sle­de­ćim pozo­ri­šti­ma:
Držav­ni teatar aka­dem­skog Bale­ta - Sankt Peter­burg
Držav­ni tea­tar Ope­re i Bale­ta - Kazanj
Držav­ni tea­tar Ope­re i Bale­ta - Ufa 
Naci­o­nal­ni tea­tar -  Istan­bul
Aka­dem­ski tea­tar Mihaj­lov­ski - Sankt Peter­burg
Nastu­pao je na broj­nim gala kon­cer­ti­ma a širom sve­ta sa zve­zda­ma Bolj­šoj tea­tr.
Kao balet-maj­stor bio je anga­žo­van u broj­nim tea­tri­ma Evro­pe među koji­ma su naci­o­nal­ni tea­tri u Bra­ti­sla­vi i Pra­gu, kao i Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du.
Kao balet­ski peda­gog radio je na Držav­nom balet­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu u Bra­ti­sla­vi kao i u Brnu i Nan­si­ju. 
Tre­nut­no je  anga­žo­van u Slo­vač­kom naci­o­nal­nom teta­ru kao balet­ski peda­gog, a na Držav­nom balet­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu u Bra­ti­sla­vi kao pre­da­vač.
Na sce­na­ma evrop­skih naci­o­nal­nih pozo­ri­šta, posta­vio je sle­de­će balet­ske pred­sta­ve: 
Uspa­va­na lepo­ti­ca – Antver­pen (2001), Bra­ti­sla­va (2002), Brno (2017)
Gusar – Bra­ti­sla­va (2005), Prag (2007)

---

ANA ZORANA BRAJOVIĆ dirigent

A­na Zora­na Bra­jo­vić je rođe­na 1975. godi­ne u Beo­gra­du. Zapo­če­la je kari­je­ru kao pija­ni­sta, 1991. godi­ne mno­štvom kon­ce­ra­ta po Srbi­ji i ino­stran­stvu. Diplo­mi­ra­la je kla­vir­ski odsek u kla­si Mir­ja­ne Šui­ce Babić, odsek za teo­ri­ju i magi­stri­ra­la diri­gent­ski odsek u kla­si mae­stra Jova­na Šaj­no­vi­ća. Od 1994. godi­ne anga­žo­va­na je u Ope­ri Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du na mestu asi­sten­ta diri­gen­ta. U Zadu­žbi­ni Ili­je M. Kolar­ca odr­ža­la je 1995. godine pro­me­nad­ni kon­cert u prat­nji Sim­fo­nij­skog orke­stra RTS, na kome je, izme­đu osta­log zah­tev­nog reper­to­a­ra, svi­ra­la i diri­go­va­la Mocar­tov kon­cert C-moll. Iste godi­ne, u Narod­nom pozo­ri­štu, poče­la je kari­je­ru kao diri­gent i prvi put diri­go­va­la Mocar­to­vu Čarob­nu fru­lu, kao naj­mla­đi diri­gent koji je stao za pult Ope­re u Beo­gra­du. Dobi­la je Okto­bar­sku nagra­du za dostig­nu­ća u muzič­koj umet­no­sti, 1995. godi­ne, kao naj­mla­đi kan­di­dat. U sezo­ni 2000/01 posta­je stal­ni diri­gent Opere i Bale­ta Narod­nog pozo­ri­šta. Na tak­mi­če­nju Boris Hri­stov 2000. godi­ne u Sofi­ji, osva­ja prvu nagra­du za naj­bo­lje izvo­đe­nje i kore­pe­ti­ci­ju. Škol­ske 2003/04, dobi­la je Ful­braj­to­vu sti­pen­di­ju u okvi­ru koje se usa­vr­ša­va­la na Pea­body kon­zer­va­to­ri­ju­mu u Bal­ti­mo­ru, u kla­si prof. Gustava Mejera. U sarad­nji sa Sim­fo­nij­skim radio horom i orke­strom, 2003. godi­ne sni­mi­la je kom­pakt disk sa svi­tom Alek­san­dra Kosti­ća Deus Abscon­di­tus. Uče­stvo­va­la je na kon­cer­tu Mil­le­ni­um Sta­ge u Kene­di cen­tru u Vašing­to­nu. Diri­go­va­la je svet­sku pre­mi­je­ru 2006. godine ope­re o Niko­li Tesli Ljubi­ča­sta vatra Džona Gib­so­na, u Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du, a iste godi­ne, u sarad­nji sa muzi­ča­ri­ma Metro­po­li­tan tea­tra, uče­stvo­va­la je na Bru­klin­skom festi­va­lu muzi­ke u Njujorku. Radi­la je u Ope­ri u Bal­ti­mo­ru i Vašing­to­nu. Redov­ni je gost Sim­fo­nij­skog orke­stra Radio tele­vi­zi­je Srbi­je. U sarad­nji sa Sara­jev­skom fil­har­mo­ni­jom, 2011. godi­ne diri­go­va­la je Žizelu u Narodnom pozorištu u Sarajevu. U periodu od  2007. do 2012. godi­ne, pored diri­go­va­nja u okvi­ru teku­ćeg reper­to­a­ra Ope­re i Bale­ta Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du, vra­ti­la je na sce­nu, kao pre­mi­je­re, ope­re Sevilj­ski ber­be­rin (2010) i Bal pod maska­ma (2011). Sa Rosi­ni­je­vom pred­sta­vom Sevilj­ski ber­be­rin, 2011. godi­ne obe­le­ži­la je 20 godi­na umet­nič­kog rada. Od 2014. do 2016. godi­ne oba­vlja­la je funk­ci­ju v.d. direk­to­ra Ope­re Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du. Dirigovala je premijeru opere Koštana Petra Konjovića, 2019. godine.

---

KATARINA GRČIĆ NIKOLIĆ kostimograf

Diplo­mi­ra­la je  na Fakul­te­tu pri­me­nje­nih umet­no­sti u Beo­gra­du 1993. godi­ne. Čla­ni­ca je  ULU­PUDS-a od 1995. godi­ne. Na pozi­ci­ji Kosti­mo­graf­ki­nje u Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du je od 1999. godi­ne. Tokom kari­je­re je sara­đi­va­la sa veli­kim bro­jem pri­zna­tih redi­te­lja i kore­o­gra­fa na dram­skim, oper­skim i balet­skim pred­sta­va­ma. Dobit­ni­ca je Nagra­de za dizajn na pozo­ri­šnim susre­ti­ma Joa­kim Vujić 2000, i Godi­šnje nagra­de Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du 2016. godi­ne. Balet­ske pred­sta­ve – izbor:
Posve­će­nje pro­le­ća (1997), Labu­do­vo jeze­ro (1998), Ukro­će­na goro­pad (2009), Sli­ka Dori­ja­na Gre­ja (2015), Kope­li­ja (2015), Evge­ni­je Onje­gin (2017), Mikelanđelo (2021).

---

OLGA ĐURĐEVIĆ scenograf

Diplo­mi­ra­la je i spe­ci­ja­li­zi­ra­la na Aka­de­mi­ji lepih umet­no­sti u Firen­ci na Odse­ku za pozo­ri­šnu, TV i film­sku sce­no­gra­fi­ju. Nakon stu­di­ja odla­zi u Mila­no gde  sara­đu­je  sa avan­gard­nom pozo­ri­šnom gru­pom Pho­e­be Zeit­ge­ist. Para­lel­no radi i sce­no­graf­ska i vizu­el­na reše­nja za mod­nu indu­stri­ju, muzič­ke spo­to­ve i video sce­no­gra­fi­je, kao i 3D animacije u film­skoj post­pro­duk­ci­ji. Iza­bra­ni rado­vi:
Bale­ti Don Kihot, Krc­ko Ora­ščić, Srp­sko narod­no pozo­ri­šte – Novi Sad
Krypton, The King’s Daug­hter, The Mac­hi­ne - ino­stra­ne film­ske pro­duk­ci­je