ИРАНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА

драма Ивана Вирипајева

О представи

ДИСА­ТИ ПО ИВА­НУ ВИРИ­ПА­ЈЕ­ВУ
Иван Алек­сан­дро­вич Вири­па­јев, драм­ски писац, позо­ри­шни и филм­ски реди­тељ и глу­мац, рођен је 1974. годи­не у  Иркут­ску у Сиби­ру, гра­ду који се нала­зи неда­ле­ко од језе­ра Бај­кал, и пред­ста­вља јед­ну од нај­зна­чај­ни­јих ста­ни­ца тран­си­бир­ске желе­зни­це, уда­љен од Москве 5125 кило­ме­та­ра.  За раз­ли­ку од неких драм­ских јуна­ка, мла­ди умет­ник из дубо­ке про­вин­ци­је, дошао је не само до Москве већ је у досад­шњем раду имао више десе­ти­на извед­би у нај­пе­сти­жни­јим позо­ри­шти­ма и овен­чан нај­пре­сти­жни­јим теа­тар­ским награ­да­ма. Иза­бран је и за нај­бо­љег драм­ског писа­ца у Немач­кој.  Тре­нут­но живи у Вар­ша­ви и та врста „дис­ло­ка­ци­је“ из Руси­је омо­гу­ћа­ва писцу нешто дру­га­чи­ји, шири угао посма­тра­ња, a самим тим уно­си више „кисе­о­ни­ка“ у соп­стве­ни аутор­ски пеј­заж. Иван Вири­па­јев  при­пад­ник је нове руске драм­ске књи­жев­но­сти, аутор чију пое­ти­ку (теа­тар­ску и филм­ску) у попу­лар­ној кул­ту­ри често поре­де са оства­ре­њи­ма култ­них филм­ских реди­те­ља Исто­ка и Запа­да – Андре­јем  Тар­ков­ским и Квен­ти­ном Таран­ти­ном. Њего­ве дра­ме,  поред мета­фи­зич­ких пита­ња које неште­ди­ми­це баца на пле­ћа јуна­ка,  има­ју ту недо­ку­чи­ву духо­ви­тост која иси­ја­ва кроз мрач­не тало­ге њихо­вих суд­би­на.  Ова­кву врсту ква­ли­те­та, (често погре­шно тума­че­ног на запад­ним сце­на­ма), посе­ду­је и један од нај­ве­ћих драм­ских писа­ца, Антон Павло­вич Чехов.  Драм­ска дела Ива­на Вири­па­је­ва успо­ста­вља­ју дими­чан однос са публи­ком, глум­ци и гле­да­о­ци су све­сни међу­соб­ног при­су­ства, гра­де­ћи стил који у себи садр­жи неу­мо­љи­ву и брит­ку лако­ћу изра­за, попут диса­ња,  док са дру­ге стра­не,  посе­ду­је дубо­ко лир­ско и мета­фи­зич­ко про­ми­шља­ње. Про­сла­вио се дра­ма­ма „Илу­зи­је“, „Кисе­о­ник“, „Пија­ни“,  „Живот бр.2“.  Био је умет­нич­ки дирек­тор култ­ног московскг екс­пе­ри­мен­тал­ног позо­ри­шта „Прак­ти­ка“  које оку­пља мла­де и савре­ме­не умет­ни­ке, првен­стве­но реди­те­ље, драм­ске писце и глум­це који који пре­и­спи­ту­ју фор­му и тен­ден­ци­је позо­ри­шта у два­де­се­ти­пр­вом веку.  
Као сце­на­ри­ста и реди­тељ првен­стве­но је адап­ти­рао сво­је кома­де, за филм  „Еуфо­ри­ја“  доби­ја награ­ду Малог лава за деби­тант­ски филм на Вене­ци­јан­ском филм­ском фести­ва­лу, сле­де фил­мо­ви „Кисе­о­ник“, „Плес Дел­хи“, „НЛО“ и док је „Спа­се­ње“  Вири­па­је­вљев први „не-теа­тар­ски филм“ . Његов нови  филм „Илу­зи­је“, тре­нут­но је у фази пост­про­дук­ци­је  чије се пре­ми­је­ра оче­ку­је у току 2023. годи­не. Сувла­сник је и умет­нич­ки дирек­тор вар­шав­ског екс­пе­ри­мен­тал­ног позо­ри­шта „Про­је­кат Веда“. Дра­ма „Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ коју је напи­сао 2017. године про­гла­ше­на је за нај­бо­љи драм­ски текст у Руси­ји, овен­ча­на награ­дом Злат­на Маска, а ујед­но је први пут пре­ве­де­на  и изво­ди се на сце­ни Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду, у Срби­ји и реги­о­ну, у режи­ји Ива­не Вујић. 
Љубин­ка Сто­ја­но­вић, дра­ма­тург


Кон­фе­рен­ци­ја (лат. con­fe­ren­tia) саве­то­ва­ње, дого­вор; саста­нак ради дого­во­ра, рас­пра­вља­ње (о неком спо­р­ном пита­њу и др.); јав­но пре­да­ва­ње, обич­но са диску­си­јом.

РАЗ­ГО­ВОР СА ИВА­НОМ ВИРИ­ПА­ЈЕ­ВИМ  ПОВО­ДОМ ПРВОГ ИЗВО­ЂЕ­ЊА „ИРАН­СКЕ КОН­ФЕ­РЕН­ЦИ­ЈЕ“ У СРБИ­ЈИ
Дра­ма „Иранскa кон­ференцијa“ је нарав­но, напи­са­на пре ковид пан­де­ми­је и посма­тра­но из  из ове пер­спек­ти­ве, то може­мо сма­тра­ти и сво­је­вр­сним недо­стат­ком јер би науч­ни­ци на кон­фе­рен­ци­ји сва­ка­ко поме­ну­ли и ову пошаст. Тема о којој они при­ча­ју је сва­ка­ко и данас акту­ел­на, а то је „инте­грал­ни свет“. А шта је то инте­грал­ни свет? 
Инте­грал­ни свет озна­ча­ва сво­је­вр­сну „кашу“ или амал­гам пој­мо­ва и инсти­ту­ци­ја који­ма ми даје­мо леги­ти­ми­тет са чијим зако­ни­ма и пра­ви­ли­ма се иден­ти­фи­ку­је­мо, и на тај начин обли­ку­је­мо свој поглед на свет и све што нас окру­жи­је. Ми смо ти који озна­ча­ва­мо нешто као „толе­рат­но“ или „дру­штве­но при­хва­тљи­во“, али упр­кос све­му ово­ме увек пре­ваг­не јед­на тач­ка гле­ди­шта. Нарав­но, ми као одго­вор­ни и „аде­кват­ни поје­дин­ци“ може­мо исту­пи­ти и рећи искре­но, да ми мора­мо да ува­жа­ва­мо и воли­мо све тач­ке гле­ди­шта. Али сва­ка осо­ба на послет­ку има сво­ју тач­ку гле­ди­шта.
Пита­ње је: Ко смо ми?
И ако раз­у­ме­мо да МИ  није одво­је­на лич­ност која има свој поглед на свет, сво­ју наци­о­нал­ност. На при­мер: Ја сам Рус, ја имам свој поглед на руски свет, мој пред­сет­ник је Путин. И ја тако видим ситу­а­ци­ју. Или ја сам Укра­ји­нац и мој пред­сет­ник је Зелен­ски и ја тако видим ситу­а­ци­ју. Или ја сам Србин и тако видим ситу­а­ци­ју. И све то озна­ча­ва да сва ова кон­струк­ци­ја зајед­но: Ја и Путин, Ја и Зелен­ски и Бај­ден и све то зајед­но је јед­на огром­на кон­струк­ци­ја која се непре­кид­но кон­сти­ту­и­ше пред сви­ма нама исто­вре­ме­но у сва­ком тре­нут­ку. И у тој кон­струк­ци­ји се деша­ва јед­но кре­та­ње под нази­вом ,,Све­сност“. Онај који ово раз­у­ме, одмах се укљу­чу­је у дина­ми­ку, раз­во­ја и про­ме­не ова­кве ситу­а­ци­је. Ово није јед­но­став­но пита­ње. А поку­шај одго­во­ра није уче­ње, или ,,дог­ма“, не желим да ука­зу­јем на било какву рели­ги­о­зну сим­бо­ли­ку, ово је јед­но­став­на дра­ма, у којој на кра­ју глав­на јуна­ки­ња гово­ри да је љубав рас­тва­ра­ње, ста­ње дез­ин­те­гра­ци­је, то јест љубав је отсу­ство оног „малог ја“. За мене је вели­ка част што сте одлу­чи­ли да поста­ви­те овај комад у Срби­ји. Оду­век сам сил­но желео да дођем, јер заи­ста, нас везу­ју дубо­ки исто­ри­ји­ски и кул­тур­ни коре­ни.  Надам се да ће пред­ста­ва има­ти успе­ха. Грлим Вас.
24.02.2022.
Раз­го­вор води­ла Љубин­ка Сто­ја­но­вић, дра­ма­тург
Пре­вод Јеле­на Жива­но­вић


РЕЧ ДРАМАТУРГА
НЕО­Н­СКИ ПОЖА­РИ ИВА­НА ВИРИ­ПА­ЈЕ­ВА У НАРОД­НОМ ПОЗО­РИ­ШТУ

Ти летиш у тами.
Ти падаш нани­же.
Ти видиш пожар.
Ти видиш како гори овај свет.
И сада он гори за тебе.
Стој, гле­дај у ватру, пла­чи и воли.
И. Вири­па­јев

„Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ пред­ста­вља јед­ну од нај­зре­ли­јих дра­ма про­сла­вље­ног Ива­на Вири­па­је­ва. У овом кома­ду аутор раз­ви­ја јед­ну од сво­јих основ­них тема, пое­ти­ку сусре­та, слу­же­ћи се сред­ством дво­смер­ног осве­шћи­ва­ња при­су­ства публи­ке, која је уче­сник „Иран­ске кон­фе­рен­ци­је“ у пуном сми­слу. Како и сам назив кома­да упу­ћу­је, наша пред­ста­ва поста­вља дели­кат­ну, гору­ћу „иран­ску“ тему, саби­ја суд­би­не јуна­ка у нео­н­ски хлад­ну кон­ге­сну салу, а затим рас­пли­ће пред публи­ком рас­ко­шну потку дра­ме попут нај­фи­ни­јег иран­ског ћили­ма.  Нара­тив­на нит коју аутор испре­да кроз свој доса­да­шњи опус веза­на је за кому­ни­ка­ци­ју,  одно­сно немо­гућ­ност савре­ме­ног чове­ка за суштин­ски додир са сво­јим бли­жњим, са „дру­ги­ма“, а посеб­но са самим собом и на кон­цу са Богом – то суштин­ско ура­ња­ње у Воље­ног о којем гово­ре све рели­ги­ске прак­се све­та.  Кроз при­зму ислам­ске фило­со­фи­је,  првен­стве­но кроз суфиј­ско уче­ње о којем гово­ри један од нај­у­ти­цај­ни­јих песни­ка сел­џуч­ке епо­хе Фери­ду­дин Муха­мед Атар у спе­ву „Говор пти­ца“ писац нам ука­зу­је на искре­ност и исти­но­љу­би­вост, пони­зност, даре­жљи­вост и пле­ме­ни­тост, као савр­ше­но огле­да­ло које рефлек­ту­је врли­не које, на нај­ви­шем нивоу при­па­да­ју Богу и сам Вири­па­јев  нас на стил­ски дели­ка­тан начин суо­ча­ва са веч­ном тежњом дости­за­ња уни­вер­зал­них врли­на, које савре­ме­ном чове­ку у добу над­зор­ног капи­та­ли­зма делу­ју тако фата­мор­га­нич­но не/дости­жне. Ука­зу­ју­ћи на крх­кост и крат­ко­ви­дост нар­ци­со­ид­ног иден­ти­те­та као дис­кур­са савре­ме­ног чове­ка  –„ јер читав свет је там­ни­ца“, Вири­па­јев  сасвим све­сно кори­сти сце­ну из Хамле­та као цитат којим запо­чи­ње „Иран­ску кон­фе­рен­ци­ју“. 
Рад­ња кома­да се оди­гра­ва на науч­ној кон­фе­рен­ци­ји  посве­ће­ној ком­плек­сној рела­ци­ји две­ју кул­ту­ра „Исто­ка“ и „Запа­да“, и како један од јуна­ка у свом увод­ном изла­га­њу каже: „суко­ба Ала­ха и Кока-коле“. У кон­фе­рен­циј­ској сали Уни­вер­зи­те­та у Копен­ха­ге­ну  за говор­ни­цом се сме­њу­је девет уче­сни­ка, чла­но­ва интер­на­ци­о­нал­не кул­тур­не ели­те, носи­о­ци су кул­тур­ног и/или еко­ном­ског капи­та­ла, који изла­жу моде­ле реше­ња „иран­ског про­бле­ма“ кроз раз­ли­чи­те иде­о­ло­шке интер­пре­та­ци­је фено­ме­на „дру­го­сти“. Из те пти­ч­је пер­спек­ти­ве, гото­во бого­ли­ке и ком­фор­не пози­ци­је, Вири­па­јев сво­је јуна­ке сур­ва­ва у мрач­не поно­ре њихо­вих бића тра­га­ју­ћи за самим сми­слом поста­ња и посто­ја­ња. Упр­кос сте­рил­не атмос­фе­ре науч­ног ску­па, озбиљ­но­сти и акту­ел­но­сти теме, јуна­ци кома­да нео­сет­но, сход­но сво­јим карак­те­ри­ма и моти­ви­ма, напу­шта­ју при­пре­мље­на изла­га­ња, пре­ла­зе гра­ни­це коди­фи­ко­ва­них кон­вен­ци­ја науч­ног изла­га­ња, ура­ња­ју у лич­не и при­ват­не одно­се, како би тако ого­ље­ни могли да гово­ре о нај­зна­чај­ни­јем про­бле­му које оду­век сто­ји пред чове­чан­ством: а то је чове­ко­во место у све­ту и сам сми­сао живо­та. Ова мета­фи­зич­ка дра­ма пре­и­спи­ту­је пози­ци­ју чове­ка два­де­се­ти­пр­вог века, пост­ка­пи­та­ли­стич­ког и пости­де­о­ло­шког доба, у којем је чак и крај­ње интим­ни и лич­ни чин осве­шћи­ва­ња љуба­ви у себи и пре­ма бли­жњем  бива „лај­ко­ван“ и сва­ки поку­шај осло­ба­ђа­ња из такве пози­ци­је, уза­лу­дан је осу­ђен на „Disli­ke & Unfol­low“. А можда је упра­во тај чин једи­ни пут ка истин­ској сло­бо­ди.
Љубин­ка Сто­ја­но­вић,дра­ма­тург


ИВА­НА ВУЈИЋ 
ред. проф. ФДУ, позо­ри­шни реди­тељ
Реди­тељ, редов­ни про­фе­сор Факул­те­та драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду, шеф сту­ди­ја Лабо­ра­то­ри­је за изво­ђач­ку умет­ност нa Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду. Дипло­ми­ра­ла  позо­ри­шну и радио режи­ју на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у кла­си про­фе­со­ра Миро­сла­ва Бело­ви­ћа. Прва жена која је зва­нич­ним кон­кур­сом иза­бра­на за  управ­ни­цу  Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду. Ива­на Вујић је била умет­нич­ки дирек­тер БИТЕФ теа­та­ра, осни­вач и дирек­тор БЕТОН ХАЛА теа­тра. Селек­тор БЕЛЕФ фести­ва­ла, кре­а­тор и дирек­тор Фиат фести­ва­ла у Под­го­ри­ци, Дана коме­ди­је у Јаго­ди­ни, пред­сед­ник Фести­ва­ла филм­ског сце­на­ри­ја  у Врњач­кој Бањи. Била је про­рек­тор Уни­вер­зи­те­та умет­но­сти у Бео­гра­ду. Пре­да­ва­ла је на факул­те­ти­ма у Вор­ви­ку, Хел­син­ки­ју и Амстер­да­му. Члан је Извр­шног одбо­ра Међу­на­род­не феде­ра­ци­је за позо­ри­шна истра­жи­ва­ња (свет­ске орга­ни­за­ци­је).  Добит­ник је број­них награ­да и при­зна­ња међу који­ма исти­че­мо Витез  Ака­дем­ске пал­ме, орден Фран­цу­ске вла­де, за допри­нос кул­ту­ри. Оства­ри­ла је пре­ко 120 режи­ја пред­ста­ва нa сцeнaмa Србијe, Слoвeнијe, Нeмaчкe, Итaлијe у који­ма истра­жу­је тек­сто­ве кла­сич­не дра­ма­тур­ги­је, стра­них  и дома­ћих ауто­ра, откри­ва­ла  нове жан­ров­ске при­сту­пе, а  срп­ску кул­тур­ну јав­ност упо­зна­вла са дели­ма савре­ме­них немач­ких и фран­цу­ских ауто­ра (Мари­ус Фон Мајен­бург, Теа Дорн, Бер­нард Мари Кол­тес). Режи­ра­ла је број­не радио-дра­ме по соп­стве­ним тек­сто­ви­ма и дра­ма­ти­за­ци­ја­ма.  Њeнe прeстaвe игрaнe су нa фeстивaлимa и гoстoвaњимa ширoм свeтa: Њујoрк, Пaриз, Лoндoн, Eдинбург, Aмстeрдaм, Сoлун, Сибју, Aдaни, Бeрлин, Сaрaјeвo, Скoпљe, Бaњa Лукa, Кoтoр, Умaг...
Урeдилa јe и прeвeлa (зaјeднo сa Aлeксaндрoм Јoвићeвић) књи­гу Ричaрдa Шeкнeрa “Кa пoстмoдeрнoм пoзoриш­ту” кao и књи­гу Eуђeнијa Бaрбe и Никoлa Сaвaрeзea “Рeчник пoзoришнe aнтрoпoлoгијe”, књи­гу Џанет Рај­нел „Поли­ти­ка изво­ђач­ке умет­но­сти“, као и   књи­гу Кри­сто­фе­ра Ине­са и Мари­је  Шев­цо­ве „Кем­бри­џов увод у позо­ри­шну режи­ју“  Aктивнo јe писaлa зa чaсoписe Сцeнa, Књижeвнa рeч, Тeaтрoн. Члaн јe урeдниш­твa чaсoписa Интeрдисциплинaрнoст, Нoви Сaд. Орга­ни­зо­ва­ла је број­не умет­нич­ке и науч­не ску­по­ве и кон­фе­рен­ци­је, ради­о­ни­це, три­би­не у доме­ну изво­ђач­ких умет­но­сти. Члан је извр­шног одбо­ра свет­ске орга­ни­за­ци­је ИФТР, као и дру­гих фор­мал­них и нефор­мал­них струч­но-умет­нич­ких и науч­них асо­ци­ја­ци­ја и мре­жа.


Реч редитеља
Ваш доса­да­шњи опус у којем сте истра­жи­ва­ли тек­сто­ве кла­сич­не дра­ма­тур­ги­је али и екс­пе­ри­мен­ти­са­ли са жан­ров­ским при­сту­пи­ма гово­ри о вашем аутор­ском опре­де­ље­њу. Који пара­ме­три су овом при­ли­ком били пре­суд­ни да ода­бе­ре­те комад Ива­на Вири­па­је­ва, несу­мљи­во вели­ког али и кон­тра­верз­ног писца и због чега сма­тра­те да је ова пред­ста­ва важна за публи­ку и позо­ри­ште у кон­тек­сту гео­по­ли­тич­ког тре­нут­ка у којем се нала­зи­мо на почет­ку 2022. годи­не? 

О драм­ском тек­сту, драм­ском писа­њу Ива­на Вири­па­је­ва моје лич­но мишље­ње да је он не само један  од нај­зна­чај­ни­јих руских писа­ца, него тако­ђе може­мо рећи  један од нај­зна­чај­ни­јих европ­ских драм­ских писа­ца. Вео­ма инте­ре­сант­на драм­ска струк­ту­ра самог писа­ња или спе­ци­фич­но драм­ско писмо Ива­на Вири­па­је­ва је нешто што ме је радо­ва­ло у свим њего­вим кома­ди­ма. Нарав­но, као реди­тељ желе­ла сам да при­сту­пим сарад­њи са њим, али ево, мислим да је сада пра­ви час. 
„Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ је један од њего­вих послед­њих кома­да за који је добио награ­ду Злат­на маска, као нај­бо­љи драм­ски комад ау Руси­ји. Са дру­ге стра­не, „Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ спа­ја у себи пита­ња вели­ких роман­си­је­ра и дра­ма­ти­ча­ра девет­на­е­стог века Руси­је као што је Чехов, Тол­стој, Досто­јев­ски, а то је шта је сми­сао чове­ко­вог живо­та. Вири­па­јев то све пове­зу­је са антич­ком Грч­ком или ста­ром Пер­си­јом, која је ите­ка­ко  посве­ћи­ва­ла пажњу Спо­зна­ји и путу до спо­зна­је сми­сла живо­та. Иван Вири­па­јев ме је при­ву­као и сво­јом врстом нежно­сти, осе­тљи­во­сти, као и Чехов. Чехов је вео­ма окру­тан, као лекар он зна да тај живот завр­ша­ва смр­ћу, зна какав човек уме да буде и пре­ва­рант, али исто тако зна кака­ва и све­тлост човек може да буде. Чехов воли сво­је јуна­ке који су осу­ђе­ни на смрт, он је духо­вит пре­ма њима, и ми са бла­гим сме­шком пра­ти­мо њихо­ве поку­ша­је да се изву­ку из тог јед­ног мета­фи­зич­ког ста­ња живо­та. Иван Вири­па­јев се на сли­чан начин одно­си пре­ма сво­јим јуна­ци­ма. Он је један изван­ре­дан умет­ник, не само као драм­ски писац, већ је и успе­шан позо­ри­шни и филм­ски реди­тељ и сце­на­ри­ста. Добит­ник је и Злат­ног лава за филм „Еуфо­ри­ја“ и тако­ђе, сна­жна позо­ри­шна лич­ност која је била осни­вач и дирек­тор истар­жи­вач­ког теа­тра „Прак­ти­ка“  у Москви који је оку­пљао вео­ма зна­чај­ну и инте­ре­сант­ну интер­на­ци­о­нал­ну еки­пу умет­ни­ка, тако да је и само дело „Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ посве­ће­но лику и делу њего­вог сарад­ни­ка Аме­ри­кан­ца, Кази­ми­ра Лиске, који је дошао из Аме­ри­ке да живи и ради у Руси­ји. 
Као што сам већ рекла, драм­ско писмо Ива­на Вири­па­је­ва пред­ста­вља вели­чан­ствен спој иде­ја вели­ких роман­си­је­ра и драм­ских писа­ца Руси­је девет­на­е­стог века са руском аван­гар­дом и пост­мо­дер­ним позо­ри­штем. И због тога гово­рим, да је он један од можда нај­бо­љих драм­ских писа­ца. Он спа­ја све ове еле­мен­те у цели­ну, а као и Чехов посе­ду­је јед­ну бес­крај­ну љубав која је вео­ма рет­ка ствар и у живо­ту, и у позо­ри­шту и у дра­ма­ма и у сце­на­ри­ји­ма. 
Одли­чан је позна­ва­лац пер­сиј­ске кул­ту­ре и лите­ра­ту­ре и то се и осе­ћа. Морам да кажем, да у вези са „Иран­ском кон­фе­рен­ци­јом“ може­мо се под­се­ти­ти дела Пите­ра Бру­ка „Кон­фе­рен­ци­ја пти­ца“ која је наста­ла пре­ма пое­ми чуве­ног песни­ка Ата­ра  из четр­на­е­стог века „Говор пти­ца“, јед­на бес­крај­но узбу­дљи­ва и вели­чан­стве­на суфиј­ска пое­ма о путу ка Спо­зна­њу. 
Као и сви даро­ви­ти људи, Иван Вири­па­јев анти­ци­пи­ра будућ­ност. Комад је напи­сан пред коро­ну, он не гово­ри о епи­де­ми­ји али гово­ри о пот­пу­ном рас­па­ду све­та. А ево сада, на жалост, ми смо у ситу­а­ци­ји рас­па­да све­та, са јед­ним свет­ским ратом који куца на вра­та, са епи­де­ми­јом кор­о­не, са нај­ра­зли­чи­ти­јим про­бле­ми­ма који наста­ју и ту ћемо се веза­ти за Хамле­та којег цити­ра Вири­па­јев, сећа­ју­ћи се рече­ни­це коју упу­ћу­је Хамлет Розен­кран­цу и Гил­денстерну, Дан­ска је там­ни­ца, и он ситу­и­ра овај комад у „там­ни­цу“. 
„Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ јесте драм­ско тка­ње и драм­ско писа­ње које у пот­пу­но­сти омо­гу­ћа­ва изван­ре­дан рад са глум­ци­ма, омо­гу­ћа­ва тако­ђе и реди­тељ­ско озна­ча­ва­ње јако узбу­дљи­вом, а пре све­га та фасцинантна искре­ност Вири­па­је­ва на неки начин је пут за све нас, да поку­ша­мо да у позо­ри­шту, одго­во­ри­мо исти­ни­то­шћу и тиме про­на­ђе­мо сами себе. Позо­ри­ште слу­жи и позо­ри­шним ства­ра­о­ци­ма и позо­ри­шним гле­да­о­ци­ма на путу до себе.
Ива­на Вујић
Раз­го­вор води­ла Љубин­ка Сто­ја­но­вић 


Реч глумаца
„Циљ наше кон­фе­рен­ци­је је да схва­ти­мо да ли у Ира­ну и слич­ним земља­ма заи­ста посто­је такве духов­не и морал­не вред­но­сти које ми про­сто не може­мо да раз­у­ме­мо. Можда ми њих заи­ста не раз­у­ме­мо?“ Рад­ми­ла Ђури­чин 
„Ако хоће­мо да се наш живот одр­жи, тре­ба да нау­чи­мо да даје­мо.“ Зоран Ћосић
„То осе­ћа­ње нека­квог при­су­ства у све­му што нас окру­жу­је у целом нашем живо­ту, то осе­ћа­ње посто­ја­ног при­су­ства нечег важни­јег то је глав­ни прин­цип рели­ги­о­зне све­сти.“ Гој­ко Бале­тић
„И шта ми је чини­ти? Шта да радим? Како да живим?“ Бог­дан Бог­да­но­вић
„Само чети­ри основ­на уни­вер­зал­на пра­ва. Живе­ти и сазна­ва­ти свет, сло­бод­но мисли­ти и воле­ти.“ Маја Кун­да­чи­на
„Зато што сам уве­ре­на да ми из раз­ви­је­них зема­ља поку­ша­ва­мо да реши­мо гло­бал­не свет­се про­бле­ме, али већи­на нас не зна у чему је тај­на. Тако ми који не зна­мо у чему је тај­на, поку­ша­ва­мо да помог­не­мо они­ма који зна­ју у чему је тај­на.“ Рад­ми­ла Жив­ко­вић
„Нико не бира сво­је рође­ње, као што не бира ни сво­ју смрт. Када ћете умре­ти? Ви то не зна­те.“ Сло­бо­дан Бештић
„Циљ и свр­ха чове­ка је Бог.“ Боја­на Бам­бић
„Исти­на је сми­сао наших живо­та.“ Небој­ша Кун­да­чи­на 
„Ако су вра­та затво­ре­на, можеш про­сто да ста­неш крај про­зо­ра и посма­траш. Моја сло­бо­да била је мој затвор, а моја љубав, моје пре­да­ва­ње Воље­ном је -  моја истин­ска сло­бо­да.“ Вје­ра Мујо­вић
„Док сте гово­ри­ли о тра­ди­ци­ји и исти­ни, спо­зна­ла сам да нас све оно што може купи­ти нашу душу, и спе­ча­ва да воли­мо и раз­у­ме­мо јед­ни дру­ге.“ Ива­на Жигон
Изводи из текста Иранска конференција

 

Премијерно извођење

Премијера, 9. март 2022 / Сцена „Раша Плаовић“

Превод Сања Милић

Редитељ, идејни сценограф и избор музике Ивана Вујић
Драматург Љубинка Стојановић
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић 
Костимограф Душица Кнежевић
Видео рад  Светлана Волиц
Сценски покрет Соња Вукићевић 
Сценограф реализатор Јасна Сарамандић
Продуценти Немања Константиновић и Оливера Живковић
Асистент редитеља Андреја Каргачин*
Инспицијент Саша Танасковић 
Суфлерка Марија  Недељков

Премијерна подела:
Филипа Расмунсен Радмила Ђуричин / Вања Милачић
Данијел Кристенсен Зоран Ћосић
Оливер Ларсен Гојко Балетић
Магнус Томсен Богдан Богдановић
Астрид Петерсен Маја Кундачина
Ема Шмит Паулсен Радмила Живковић
Густав Јенсен Слободан Бештић
Сестра Августина Бојана Бамбић / Отац Августин Димитрије Илић
Паскуал Андерсен Небојша Кундачина
Ширин Ширази Ивана Жигон / Вјера Мујовић
Матилда Хансен: Ива Милановић (преко видео позива)
Катрин Јохансен: Теодора Драгићевић (преко видео позива)
Сниматељ: Душан Спасић / Дејан Остојић

*Студент четврте године позоришне режије Факултета драмских уметности у Београду.

Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор тона Тихомир Савић
Мајстор позорнице Дејан Раденковић 
Мајстор маске Марко Дукић
Видео продукција Студио 48, Душан Спасић, Дејан Остојић
Костими и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду

Захваљујемо за ауторска права за нумеру „Крик звезда“ композитора Хомојани Кхорама