ИРАНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА

ДИСА­ТИ ПО ИВА­НУ ВИРИ­ПА­ЈЕ­ВУ
Иван Алек­сан­дро­вич Вири­па­јев, драм­ски писац, позо­ри­шни и филм­ски реди­тељ и глу­мац, рођен је 1974. годи­не у  Иркут­ску у Сиби­ру, гра­ду који се нала­зи неда­ле­ко од језе­ра Бај­кал, и пред­ста­вља јед­ну од нај­зна­чај­ни­јих ста­ни­ца тран­си­бир­ске желе­зни­це, уда­љен од Москве 5125 кило­ме­та­ра.  За раз­ли­ку од неких драм­ских јуна­ка, мла­ди умет­ник из дубо­ке про­вин­ци­је, дошао је не само до Москве већ је у досад­шњем раду имао више десе­ти­на извед­би у нај­пе­сти­жни­јим позо­ри­шти­ма и овен­чан нај­пре­сти­жни­јим теа­тар­ским награ­да­ма. Иза­бран је и за нај­бо­љег драм­ског писа­ца у Немач­кој.  Тре­нут­но живи у Вар­ша­ви и та врста „дис­ло­ка­ци­је“ из Руси­је омо­гу­ћа­ва писцу нешто дру­га­чи­ји, шири угао посма­тра­ња, a самим тим уно­си више „кисе­о­ни­ка“ у соп­стве­ни аутор­ски пеј­заж. Иван Вири­па­јев  при­пад­ник је нове руске драм­ске књи­жев­но­сти, аутор чију пое­ти­ку (теа­тар­ску и филм­ску) у попу­лар­ној кул­ту­ри често поре­де са оства­ре­њи­ма култ­них филм­ских реди­те­ља Исто­ка и Запа­да – Андре­јем  Тар­ков­ским и Квен­ти­ном Таран­ти­ном. Њего­ве дра­ме,  поред мета­фи­зич­ких пита­ња које неште­ди­ми­це баца на пле­ћа јуна­ка,  има­ју ту недо­ку­чи­ву духо­ви­тост која иси­ја­ва кроз мрач­не тало­ге њихо­вих суд­би­на.  Ова­кву врсту ква­ли­те­та, (често погре­шно тума­че­ног на запад­ним сце­на­ма), посе­ду­је и један од нај­ве­ћих драм­ских писа­ца, Антон Павло­вич Чехов.  Драм­ска дела Ива­на Вири­па­је­ва успо­ста­вља­ју дими­чан однос са публи­ком, глум­ци и гле­да­о­ци су све­сни међу­соб­ног при­су­ства, гра­де­ћи стил који у себи садр­жи неу­мо­љи­ву и брит­ку лако­ћу изра­за, попут диса­ња,  док са дру­ге стра­не,  посе­ду­је дубо­ко лир­ско и мета­фи­зич­ко про­ми­шља­ње. Про­сла­вио се дра­ма­ма „Илу­зи­је“, „Кисе­о­ник“, „Пија­ни“,  „Живот бр.2“.  Био је умет­нич­ки дирек­тор култ­ног московскг екс­пе­ри­мен­тал­ног позо­ри­шта „Прак­ти­ка“  које оку­пља мла­де и савре­ме­не умет­ни­ке, првен­стве­но реди­те­ље, драм­ске писце и глум­це који који пре­и­спи­ту­ју фор­му и тен­ден­ци­је позо­ри­шта у два­де­се­ти­пр­вом веку.  
Као сце­на­ри­ста и реди­тељ првен­стве­но је адап­ти­рао сво­је кома­де, за филм  „Еуфо­ри­ја“  доби­ја награ­ду Малог лава за деби­тант­ски филм на Вене­ци­јан­ском филм­ском фести­ва­лу, сле­де фил­мо­ви „Кисе­о­ник“, „Плес Дел­хи“, „НЛО“ и док је „Спа­се­ње“  Вири­па­је­вљев први „не-теа­тар­ски филм“ . Његов нови  филм „Илу­зи­је“, тре­нут­но је у фази пост­про­дук­ци­је  чије се пре­ми­је­ра оче­ку­је у току 2023. годи­не. Сувла­сник је и умет­нич­ки дирек­тор вар­шав­ског екс­пе­ри­мен­тал­ног позо­ри­шта „Про­је­кат Веда“. Дра­ма „Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ коју је напи­сао 2017. године про­гла­ше­на је за нај­бо­љи драм­ски текст у Руси­ји, овен­ча­на награ­дом Злат­на Маска, а ујед­но је први пут пре­ве­де­на  и изво­ди се на сце­ни Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду, у Срби­ји и реги­о­ну, у режи­ји Ива­не Вујић. 
Љубин­ка Сто­ја­но­вић, дра­ма­тург

---

Кон­фе­рен­ци­ја (лат. con­fe­ren­tia) саве­то­ва­ње, дого­вор; саста­нак ради дого­во­ра, рас­пра­вља­ње (о неком спо­р­ном пита­њу и др.); јав­но пре­да­ва­ње, обич­но са диску­си­јом.

РАЗ­ГО­ВОР СА ИВА­НОМ ВИРИ­ПА­ЈЕ­ВИМ  ПОВО­ДОМ ПРВОГ ИЗВО­ЂЕ­ЊА „ИРАН­СКЕ КОН­ФЕ­РЕН­ЦИ­ЈЕ“ У СРБИ­ЈИ
Дра­ма „Иранскa кон­ференцијa“ је нарав­но, напи­са­на пре ковид пан­де­ми­је и посма­тра­но из  из ове пер­спек­ти­ве, то може­мо сма­тра­ти и сво­је­вр­сним недо­стат­ком јер би науч­ни­ци на кон­фе­рен­ци­ји сва­ка­ко поме­ну­ли и ову пошаст. Тема о којој они при­ча­ју је сва­ка­ко и данас акту­ел­на, а то је „инте­грал­ни свет“. А шта је то инте­грал­ни свет? 
Инте­грал­ни свет озна­ча­ва сво­је­вр­сну „кашу“ или амал­гам пој­мо­ва и инсти­ту­ци­ја који­ма ми даје­мо леги­ти­ми­тет са чијим зако­ни­ма и пра­ви­ли­ма се иден­ти­фи­ку­је­мо, и на тај начин обли­ку­је­мо свој поглед на свет и све што нас окру­жи­је. Ми смо ти који озна­ча­ва­мо нешто као „толе­рат­но“ или „дру­штве­но при­хва­тљи­во“, али упр­кос све­му ово­ме увек пре­ваг­не јед­на тач­ка гле­ди­шта. Нарав­но, ми као одго­вор­ни и „аде­кват­ни поје­дин­ци“ може­мо исту­пи­ти и рећи искре­но, да ми мора­мо да ува­жа­ва­мо и воли­мо све тач­ке гле­ди­шта. Али сва­ка осо­ба на послет­ку има сво­ју тач­ку гле­ди­шта.
Пита­ње је: Ко смо ми?
И ако раз­у­ме­мо да МИ  није одво­је­на лич­ност која има свој поглед на свет, сво­ју наци­о­нал­ност. На при­мер: Ја сам Рус, ја имам свој поглед на руски свет, мој пред­сет­ник је Путин. И ја тако видим ситу­а­ци­ју. Или ја сам Укра­ји­нац и мој пред­сет­ник је Зелен­ски и ја тако видим ситу­а­ци­ју. Или ја сам Србин и тако видим ситу­а­ци­ју. И све то озна­ча­ва да сва ова кон­струк­ци­ја зајед­но: Ја и Путин, Ја и Зелен­ски и Бај­ден и све то зајед­но је јед­на огром­на кон­струк­ци­ја која се непре­кид­но кон­сти­ту­и­ше пред сви­ма нама исто­вре­ме­но у сва­ком тре­нут­ку. И у тој кон­струк­ци­ји се деша­ва јед­но кре­та­ње под нази­вом ,,Све­сност“. Онај који ово раз­у­ме, одмах се укљу­чу­је у дина­ми­ку, раз­во­ја и про­ме­не ова­кве ситу­а­ци­је. Ово није јед­но­став­но пита­ње. А поку­шај одго­во­ра није уче­ње, или ,,дог­ма“, не желим да ука­зу­јем на било какву рели­ги­о­зну сим­бо­ли­ку, ово је јед­но­став­на дра­ма, у којој на кра­ју глав­на јуна­ки­ња гово­ри да је љубав рас­тва­ра­ње, ста­ње дез­ин­те­гра­ци­је, то јест љубав је отсу­ство оног „малог ја“. За мене је вели­ка част што сте одлу­чи­ли да поста­ви­те овај комад у Срби­ји. Оду­век сам сил­но желео да дођем, јер заи­ста, нас везу­ју дубо­ки исто­ри­ји­ски и кул­тур­ни коре­ни.  Надам се да ће пред­ста­ва има­ти успе­ха. Грлим Вас.
24.02.2022.
Раз­го­вор води­ла Љубин­ка Сто­ја­но­вић, дра­ма­тург
Пре­вод Јеле­на Жива­но­вић

---

РЕЧ ДРАМАТУРГА
НЕО­Н­СКИ ПОЖА­РИ ИВА­НА ВИРИ­ПА­ЈЕ­ВА У НАРОД­НОМ ПОЗО­РИ­ШТУ

Ти летиш у тами.
Ти падаш нани­же.
Ти видиш пожар.
Ти видиш како гори овај свет.
И сада он гори за тебе.
Стој, гле­дај у ватру, пла­чи и воли.
И. Вири­па­јев

„Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ пред­ста­вља јед­ну од нај­зре­ли­јих дра­ма про­сла­вље­ног Ива­на Вири­па­је­ва. У овом кома­ду аутор раз­ви­ја јед­ну од сво­јих основ­них тема, пое­ти­ку сусре­та, слу­же­ћи се сред­ством дво­смер­ног осве­шћи­ва­ња при­су­ства публи­ке, која је уче­сник „Иран­ске кон­фе­рен­ци­је“ у пуном сми­слу. Како и сам назив кома­да упу­ћу­је, наша пред­ста­ва поста­вља дели­кат­ну, гору­ћу „иран­ску“ тему, саби­ја суд­би­не јуна­ка у нео­н­ски хлад­ну кон­ге­сну салу, а затим рас­пли­ће пред публи­ком рас­ко­шну потку дра­ме попут нај­фи­ни­јег иран­ског ћили­ма.  Нара­тив­на нит коју аутор испре­да кроз свој доса­да­шњи опус веза­на је за кому­ни­ка­ци­ју,  одно­сно немо­гућ­ност савре­ме­ног чове­ка за суштин­ски додир са сво­јим бли­жњим, са „дру­ги­ма“, а посеб­но са самим собом и на кон­цу са Богом – то суштин­ско ура­ња­ње у Воље­ног о којем гово­ре све рели­ги­ске прак­се све­та.  Кроз при­зму ислам­ске фило­со­фи­је,  првен­стве­но кроз суфиј­ско уче­ње о којем гово­ри један од нај­у­ти­цај­ни­јих песни­ка сел­џуч­ке епо­хе Фери­ду­дин Муха­мед Атар у спе­ву „Говор пти­ца“ писац нам ука­зу­је на искре­ност и исти­но­љу­би­вост, пони­зност, даре­жљи­вост и пле­ме­ни­тост, као савр­ше­но огле­да­ло које рефлек­ту­је врли­не које, на нај­ви­шем нивоу при­па­да­ју Богу и сам Вири­па­јев  нас на стил­ски дели­ка­тан начин суо­ча­ва са веч­ном тежњом дости­за­ња уни­вер­зал­них врли­на, које савре­ме­ном чове­ку у добу над­зор­ног капи­та­ли­зма делу­ју тако фата­мор­га­нич­но не/дости­жне. Ука­зу­ју­ћи на крх­кост и крат­ко­ви­дост нар­ци­со­ид­ног иден­ти­те­та као дис­кур­са савре­ме­ног чове­ка  –„ јер читав свет је там­ни­ца“, Вири­па­јев  сасвим све­сно кори­сти сце­ну из Хамле­та као цитат којим запо­чи­ње „Иран­ску кон­фе­рен­ци­ју“. 
Рад­ња кома­да се оди­гра­ва на науч­ној кон­фе­рен­ци­ји  посве­ће­ној ком­плек­сној рела­ци­ји две­ју кул­ту­ра „Исто­ка“ и „Запа­да“, и како један од јуна­ка у свом увод­ном изла­га­њу каже: „суко­ба Ала­ха и Кока-коле“. У кон­фе­рен­циј­ској сали Уни­вер­зи­те­та у Копен­ха­ге­ну  за говор­ни­цом се сме­њу­је девет уче­сни­ка, чла­но­ва интер­на­ци­о­нал­не кул­тур­не ели­те, носи­о­ци су кул­тур­ног и/или еко­ном­ског капи­та­ла, који изла­жу моде­ле реше­ња „иран­ског про­бле­ма“ кроз раз­ли­чи­те иде­о­ло­шке интер­пре­та­ци­је фено­ме­на „дру­го­сти“. Из те пти­ч­је пер­спек­ти­ве, гото­во бого­ли­ке и ком­фор­не пози­ци­је, Вири­па­јев сво­је јуна­ке сур­ва­ва у мрач­не поно­ре њихо­вих бића тра­га­ју­ћи за самим сми­слом поста­ња и посто­ја­ња. Упр­кос сте­рил­не атмос­фе­ре науч­ног ску­па, озбиљ­но­сти и акту­ел­но­сти теме, јуна­ци кома­да нео­сет­но, сход­но сво­јим карак­те­ри­ма и моти­ви­ма, напу­шта­ју при­пре­мље­на изла­га­ња, пре­ла­зе гра­ни­це коди­фи­ко­ва­них кон­вен­ци­ја науч­ног изла­га­ња, ура­ња­ју у лич­не и при­ват­не одно­се, како би тако ого­ље­ни могли да гово­ре о нај­зна­чај­ни­јем про­бле­му које оду­век сто­ји пред чове­чан­ством: а то је чове­ко­во место у све­ту и сам сми­сао живо­та. Ова мета­фи­зич­ка дра­ма пре­и­спи­ту­је пози­ци­ју чове­ка два­де­се­ти­пр­вог века, пост­ка­пи­та­ли­стич­ког и пости­де­о­ло­шког доба, у којем је чак и крај­ње интим­ни и лич­ни чин осве­шћи­ва­ња љуба­ви у себи и пре­ма бли­жњем  бива „лај­ко­ван“ и сва­ки поку­шај осло­ба­ђа­ња из такве пози­ци­је, уза­лу­дан је осу­ђен на „Disli­ke & Unfol­low“. А можда је упра­во тај чин једи­ни пут ка истин­ској сло­бо­ди.
Љубин­ка Сто­ја­но­вић,дра­ма­тург

---

ИВА­НА ВУЈИЋ 
ред. проф. ФДУ, позо­ри­шни реди­тељ
Реди­тељ, редов­ни про­фе­сор Факул­те­та драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду, шеф сту­ди­ја Лабо­ра­то­ри­је за изво­ђач­ку умет­ност нa Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду. Дипло­ми­ра­ла  позо­ри­шну и радио режи­ју на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у кла­си про­фе­со­ра Миро­сла­ва Бело­ви­ћа. Прва жена која је зва­нич­ним кон­кур­сом иза­бра­на за  управ­ни­цу  Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду. Ива­на Вујић је била умет­нич­ки дирек­тер БИТЕФ теа­та­ра, осни­вач и дирек­тор БЕТОН ХАЛА теа­тра. Селек­тор БЕЛЕФ фести­ва­ла, кре­а­тор и дирек­тор Фиат фести­ва­ла у Под­го­ри­ци, Дана коме­ди­је у Јаго­ди­ни, пред­сед­ник Фести­ва­ла филм­ског сце­на­ри­ја  у Врњач­кој Бањи. Била је про­рек­тор Уни­вер­зи­те­та умет­но­сти у Бео­гра­ду. Пре­да­ва­ла је на факул­те­ти­ма у Вор­ви­ку, Хел­син­ки­ју и Амстер­да­му. Члан је Извр­шног одбо­ра Међу­на­род­не феде­ра­ци­је за позо­ри­шна истра­жи­ва­ња (свет­ске орга­ни­за­ци­је).  Добит­ник је број­них награ­да и при­зна­ња међу који­ма исти­че­мо Витез  Ака­дем­ске пал­ме, орден Фран­цу­ске вла­де, за допри­нос кул­ту­ри. Оства­ри­ла је пре­ко 120 режи­ја пред­ста­ва нa сцeнaмa Србијe, Слoвeнијe, Нeмaчкe, Итaлијe у који­ма истра­жу­је тек­сто­ве кла­сич­не дра­ма­тур­ги­је, стра­них  и дома­ћих ауто­ра, откри­ва­ла  нове жан­ров­ске при­сту­пе, а  срп­ску кул­тур­ну јав­ност упо­зна­вла са дели­ма савре­ме­них немач­ких и фран­цу­ских ауто­ра (Мари­ус Фон Мајен­бург, Теа Дорн, Бер­нард Мари Кол­тес). Режи­ра­ла је број­не радио-дра­ме по соп­стве­ним тек­сто­ви­ма и дра­ма­ти­за­ци­ја­ма.  Њeнe прeстaвe игрaнe су нa фeстивaлимa и гoстoвaњимa ширoм свeтa: Њујoрк, Пaриз, Лoндoн, Eдинбург, Aмстeрдaм, Сoлун, Сибју, Aдaни, Бeрлин, Сaрaјeвo, Скoпљe, Бaњa Лукa, Кoтoр, Умaг...
Урeдилa јe и прeвeлa (зaјeднo сa Aлeксaндрoм Јoвићeвић) књи­гу Ричaрдa Шeкнeрa “Кa пoстмoдeрнoм пoзoриш­ту” кao и књи­гу Eуђeнијa Бaрбe и Никoлa Сaвaрeзea “Рeчник пoзoришнe aнтрoпoлoгијe”, књи­гу Џанет Рај­нел „Поли­ти­ка изво­ђач­ке умет­но­сти“, као и   књи­гу Кри­сто­фе­ра Ине­са и Мари­је  Шев­цо­ве „Кем­бри­џов увод у позо­ри­шну режи­ју“  Aктивнo јe писaлa зa чaсoписe Сцeнa, Књижeвнa рeч, Тeaтрoн. Члaн јe урeдниш­твa чaсoписa Интeрдисциплинaрнoст, Нoви Сaд. Орга­ни­зо­ва­ла је број­не умет­нич­ке и науч­не ску­по­ве и кон­фе­рен­ци­је, ради­о­ни­це, три­би­не у доме­ну изво­ђач­ких умет­но­сти. Члан је извр­шног одбо­ра свет­ске орга­ни­за­ци­је ИФТР, као и дру­гих фор­мал­них и нефор­мал­них струч­но-умет­нич­ких и науч­них асо­ци­ја­ци­ја и мре­жа.

---

Реч редитеља
Ваш доса­да­шњи опус у којем сте истра­жи­ва­ли тек­сто­ве кла­сич­не дра­ма­тур­ги­је али и екс­пе­ри­мен­ти­са­ли са жан­ров­ским при­сту­пи­ма гово­ри о вашем аутор­ском опре­де­ље­њу. Који пара­ме­три су овом при­ли­ком били пре­суд­ни да ода­бе­ре­те комад Ива­на Вири­па­је­ва, несу­мљи­во вели­ког али и кон­тра­верз­ног писца и због чега сма­тра­те да је ова пред­ста­ва важна за публи­ку и позо­ри­ште у кон­тек­сту гео­по­ли­тич­ког тре­нут­ка у којем се нала­зи­мо на почет­ку 2022. годи­не? 
О драм­ском тек­сту, драм­ском писа­њу Ива­на Вири­па­је­ва моје лич­но мишље­ње да је он не само један  од нај­зна­чај­ни­јих руских писа­ца, него тако­ђе може­мо рећи  један од нај­зна­чај­ни­јих европ­ских драм­ских писа­ца. Вео­ма инте­ре­сант­на драм­ска струк­ту­ра самог писа­ња или спе­ци­фич­но драм­ско писмо Ива­на Вири­па­је­ва је нешто што ме је радо­ва­ло у свим њего­вим кома­ди­ма. Нарав­но, као реди­тељ желе­ла сам да при­сту­пим сарад­њи са њим, али ево, мислим да је сада пра­ви час. 
„Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ је један од њего­вих послед­њих кома­да за који је добио награ­ду Злат­на маска, као нај­бо­љи драм­ски комад ау Руси­ји. Са дру­ге стра­не, „Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ спа­ја у себи пита­ња вели­ких роман­си­је­ра и дра­ма­ти­ча­ра девет­на­е­стог века Руси­је као што је Чехов, Тол­стој, Досто­јев­ски, а то је шта је сми­сао чове­ко­вог живо­та. Вири­па­јев то све пове­зу­је са антич­ком Грч­ком или ста­ром Пер­си­јом, која је ите­ка­ко  посве­ћи­ва­ла пажњу Спо­зна­ји и путу до спо­зна­је сми­сла живо­та. Иван Вири­па­јев ме је при­ву­као и сво­јом врстом нежно­сти, осе­тљи­во­сти, као и Чехов. Чехов је вео­ма окру­тан, као лекар он зна да тај живот завр­ша­ва смр­ћу, зна какав човек уме да буде и пре­ва­рант, али исто тако зна кака­ва и све­тлост човек може да буде. Чехов воли сво­је јуна­ке који су осу­ђе­ни на смрт, он је духо­вит пре­ма њима, и ми са бла­гим сме­шком пра­ти­мо њихо­ве поку­ша­је да се изву­ку из тог јед­ног мета­фи­зич­ког ста­ња живо­та. Иван Вири­па­јев се на сли­чан начин одно­си пре­ма сво­јим јуна­ци­ма. Он је један изван­ре­дан умет­ник, не само као драм­ски писац, већ је и успе­шан позо­ри­шни и филм­ски реди­тељ и сце­на­ри­ста. Добит­ник је и Злат­ног лава за филм „Еуфо­ри­ја“ и тако­ђе, сна­жна позо­ри­шна лич­ност која је била осни­вач и дирек­тор истар­жи­вач­ког теа­тра „Прак­ти­ка“  у Москви који је оку­пљао вео­ма зна­чај­ну и инте­ре­сант­ну интер­на­ци­о­нал­ну еки­пу умет­ни­ка, тако да је и само дело „Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ посве­ће­но лику и делу њего­вог сарад­ни­ка Аме­ри­кан­ца, Кази­ми­ра Лиске, који је дошао из Аме­ри­ке да живи и ради у Руси­ји. 
Као што сам већ рекла, драм­ско писмо Ива­на Вири­па­је­ва пред­ста­вља вели­чан­ствен спој иде­ја вели­ких роман­си­је­ра и драм­ских писа­ца Руси­је девет­на­е­стог века са руском аван­гар­дом и пост­мо­дер­ним позо­ри­штем. И због тога гово­рим, да је он један од можда нај­бо­љих драм­ских писа­ца. Он спа­ја све ове еле­мен­те у цели­ну, а као и Чехов посе­ду­је јед­ну бес­крај­ну љубав која је вео­ма рет­ка ствар и у живо­ту, и у позо­ри­шту и у дра­ма­ма и у сце­на­ри­ји­ма. 
Одли­чан је позна­ва­лац пер­сиј­ске кул­ту­ре и лите­ра­ту­ре и то се и осе­ћа. Морам да кажем, да у вези са „Иран­ском кон­фе­рен­ци­јом“ може­мо се под­се­ти­ти дела Пите­ра Бру­ка „Кон­фе­рен­ци­ја пти­ца“ која је наста­ла пре­ма пое­ми чуве­ног песни­ка Ата­ра  из четр­на­е­стог века „Говор пти­ца“, јед­на бес­крај­но узбу­дљи­ва и вели­чан­стве­на суфиј­ска пое­ма о путу ка Спо­зна­њу. 
Као и сви даро­ви­ти људи, Иван Вири­па­јев анти­ци­пи­ра будућ­ност. Комад је напи­сан пред коро­ну, он не гово­ри о епи­де­ми­ји али гово­ри о пот­пу­ном рас­па­ду све­та. А ево сада, на жалост, ми смо у ситу­а­ци­ји рас­па­да све­та, са јед­ним свет­ским ратом који куца на вра­та, са епи­де­ми­јом кор­о­не, са нај­ра­зли­чи­ти­јим про­бле­ми­ма који наста­ју и ту ћемо се веза­ти за Хамле­та којег цити­ра Вири­па­јев, сећа­ју­ћи се рече­ни­це коју упу­ћу­је Хамлет Розен­кран­цу и Гил­денстерну, Дан­ска је там­ни­ца, и он ситу­и­ра овај комад у „там­ни­цу“. 
„Иран­ска кон­фе­рен­ци­ја“ јесте драм­ско тка­ње и драм­ско писа­ње које у пот­пу­но­сти омо­гу­ћа­ва изван­ре­дан рад са глум­ци­ма, омо­гу­ћа­ва тако­ђе и реди­тељ­ско озна­ча­ва­ње јако узбу­дљи­вом, а пре све­га та фасцинантна искре­ност Вири­па­је­ва на неки начин је пут за све нас, да поку­ша­мо да у позо­ри­шту, одго­во­ри­мо исти­ни­то­шћу и тиме про­на­ђе­мо сами себе. Позо­ри­ште слу­жи и позо­ри­шним ства­ра­о­ци­ма и позо­ри­шним гле­да­о­ци­ма на путу до себе.
Ива­на Вујић
Раз­го­вор води­ла Љубин­ка Сто­ја­но­вић 

---

Реч глумаца
„Циљ наше кон­фе­рен­ци­је је да схва­ти­мо да ли у Ира­ну и слич­ним земља­ма заи­ста посто­је такве духов­не и морал­не вред­но­сти које ми про­сто не може­мо да раз­у­ме­мо. Можда ми њих заи­ста не раз­у­ме­мо?“ Рад­ми­ла Ђури­чин 
„Ако хоће­мо да се наш живот одр­жи, тре­ба да нау­чи­мо да даје­мо.“ Зоран Ћосић
„То осе­ћа­ње нека­квог при­су­ства у све­му што нас окру­жу­је у целом нашем живо­ту, то осе­ћа­ње посто­ја­ног при­су­ства нечег важни­јег то је глав­ни прин­цип рели­ги­о­зне све­сти.“ Гој­ко Бале­тић
„И шта ми је чини­ти? Шта да радим? Како да живим?“ Бог­дан Бог­да­но­вић
„Само чети­ри основ­на уни­вер­зал­на пра­ва. Живе­ти и сазна­ва­ти свет, сло­бод­но мисли­ти и воле­ти.“ Маја Кун­да­чи­на
„Зато што сам уве­ре­на да ми из раз­ви­је­них зема­ља поку­ша­ва­мо да реши­мо гло­бал­не свет­се про­бле­ме, али већи­на нас не зна у чему је тај­на. Тако ми који не зна­мо у чему је тај­на, поку­ша­ва­мо да помог­не­мо они­ма који зна­ју у чему је тај­на.“ Рад­ми­ла Жив­ко­вић
„Нико не бира сво­је рође­ње, као што не бира ни сво­ју смрт. Када ћете умре­ти? Ви то не зна­те.“ Сло­бо­дан Бештић
„Циљ и свр­ха чове­ка је Бог.“ Боја­на Бам­бић
„Исти­на је сми­сао наших живо­та.“ Небој­ша Кун­да­чи­на 
„Ако су вра­та затво­ре­на, можеш про­сто да ста­неш крај про­зо­ра и посма­траш. Моја сло­бо­да била је мој затвор, а моја љубав, моје пре­да­ва­ње Воље­ном је -  моја истин­ска сло­бо­да.“ Вје­ра Мујо­вић
„Док сте гово­ри­ли о тра­ди­ци­ји и исти­ни, спо­зна­ла сам да нас све оно што може купи­ти нашу душу, и спе­ча­ва да воли­мо и раз­у­ме­мо јед­ни дру­ге.“ Ива­на Жигон
Изводи из текста Иранска конференција