НАШ РАЗРЕД

ТАДЕУШ СЛОБОЂАНЕК

Таде­уш Сло­бо­ђа­нек, пољ­ски дра­ма­тург, позо­ри­шни кри­ти­чар, позо­ри­шни режи­сер, аутор дра­ме „Наш раз­ред, исто­ри­ја у XIV часо­ва“ рођен је 1955. годи­не  у Јени­сеј­ску у Сиби­ру, где су му 1944. годи­не прог­на­ни роди­те­љи. 1955. вра­ти­ли су се у Пољ­ску и насе­ли­ли  у Бја­ли­сто­ку. Мај­ка му је била из пра­во­слав­не поро­ди­це, а отац като­лик пољ­ско-укра­јин­ског поре­кла. Таде­уш је сту­ди­рао теа­тро­ло­ги­ју на Јаге­лон­ском уни­вер­зи­те­ту у Кра­ко­ву. Након завр­шет­ка сту­ди­ја неко вре­ме писао је и обја­вљи­вао позо­ри­шну кри­ти­ку под псе­у­до­ни­мом Јан Коњец­пол­ски. 1981. деби­то­вао је као аутор дра­ме за децу „Јесе­ња бај­ка“. Од почет­ка 80-их почи­ње да ради као дра­ма­тург у позо­ри­шти­ма: у Кали­шу, Позна­њу, Лођу, Гдањ­ску. Један је од осни­ва­ча екс­пе­ри­мен­тал­ног Дру­штва Вјер­ша­лин, које је пре­ра­сло у аван­гард­но Позо­ри­ште Вјер­ша­лин. Од 1984-1989. ради у лут­кар­ском позо­ри­шту у Бја­ли­сто­ку, а од 1994.  у вар­шав­ском Драм­ском позо­ри­шту. 
Дра­ма „Наш раз­ред“  годи­на­ма се нала­зи на репер­то­а­ру нај­зна­чај­ни­јих позо­ри­шта све­та и о њој су  писа­ли нај­зна­чај­ни­ји тео­ре­ти­ча­ри позо­ри­шта и позо­ри­шни кри­ти­ча­ри. Напи­са­на је 2008. годи­не, а пре­ми­јер­но је изве­де­на на енгле­ском јези­ку у Кра­љев­ском позо­ри­шту у Лон­до­ну. Реди­тељ пред­ста­ве Бијан Шеј­ба­ни, награ­ђен је Награ­дом Сер Лоренс Оли­ви­је. У  Пољ­ској, дра­ма је изве­де­на 2010. годи­не  у вар­шав­ском Позо­ри­шту на Воли Таде­уш Лом­њиц­ки [Sce­na na Woli im. Tade­us­za Łom­nic­ki­e­go] у режи­ји Ондре­ја Спи­ша­ка. Текст дра­ме је награ­ђен нај­зна­чај­ни­јом пољ­ском књи­жев­ном награ­дом „Нике“. Игран је у позо­ри­шти­ма у Енгле­ској, Аме­ри­ци, Кана­ди, Јапа­ну, Бра­зи­лу, Шпа­ни­ји, Ита­ли­ји, Мађар­ској, Швед­ској, Чешкој, Изра­е­лу, Литва­ни­ји... 
Изво­де се  пре­ми­је­ре и њего­вих дру­гих дра­ма: „Цар Мико­лај“, „Клоп­ка“, „Гра­ђа­нин Пје­ко­сје­вич“, „Про­рок Или­ја“, „Мла­ди Ста­љин“, „Јаку­бо­ва исто­ри­ја“, „Медвед Вој­тек“, „Фата­ли­ста“, „Мер­лин - дру­га при­ча“, „Ковач Малам­бо“, „Гра­ђа­нин Пекош“, „Сте­ни­чин сан или друг Исус“, „Каба­ре за крај све­та“, „Про­ро­ко­ва смрт и дру­ге при­че о кра­ју све­та“... Њего­ве дра­ме реа­ли­зу­ју нај­и­стак­ну­ти­ји пољ­ски и свет­ски режи­се­ри: Кази­мјеж Деј­мек, Маћеј Прус, Мико­лај Гра­бов­ски, Пјо­тр Тома­шук, Ондреј Спи­шак, Хисао Така­се, Дерек Голд­ман, Ната­ли Рин­глер, Ханан Снир, Оска­рас Кор­шу­но­вас и др.
 Таде­уш Сло­бо­ђа­нек добио је: Награ­ду Мини­стра кул­ту­ре и умет­но­сти, Награ­ду књи­жев­ног фон­да за дра­му „Цар Мико­лај“, Гран При за дра­му Про­рок Или­ја, Пасош „Поли­ти­ке” за цело­куп­но драм­ско ства­ра­ла­штво и допри­нос раду аван­гард­ног Позо­ри­шта Вјер­ша­лин, Награ­ду Мини­стар­ства кул­ту­ре и умет­но­сти за дра­му „Сте­ни­чин сан или друг Исус“, Меда­љу Устан­ка у вар­шав­ском гету коју доде­љу­је Удру­же­ње Јевре­ја бора­ца и постра­да­лих у II свет­ском рату и низ дру­гих.

---

ТАТЈАНА МАНДИЋ РИГОНАТ

Дипло­ми­ра­ла je позо­ри­шну и радио режи­ју на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду, 
у кла­си про­фе­со­ра Деја­на Мија­ча.

ПОЗО­РИ­ШНЕ РЕЖИ­ЈЕ:
•  „Lovely Rita“ Т. Браш – СКЦ
•  „Госпо­ђи­ца Јули­ја“ А. Стринд­берг – Ате­ље 212
• „Урне­бе­сна тра­ге­ди­ја“ Д. Кова­че­ви­ћа – Народ­но позо­ри­ште „Сте­ри­ја“ Вршац
•  „Лоли­та“ В. Набо­ков – Битеф теа­тар
•  „Љуба­ви Џор­џа Вашинг­то­на“ М. Гавран – Ате­ље 212
•  „Берг­ма­но­ва сона­та“ И. Берг­ман – Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  „Вери­ца међу шљи­ва­ма“ М. Бобић-Мој­си­ло­вић (прва сарад­ња са Све­тла­ном Бој­ко­вић, награ­да публи­ке на фести­ва­лу моно­дра­ме у Зему­ну)
•  „Талу­ла“ Ј. Страјн – БЕЛЕФ
•  „Човек слу­чај­но­сти“ Ј. Реза – Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду (Петар Бани­ће­вић је за уло­гу у овој пред­ста­ви добио награ­ду Раша Пла­о­вић - нај­бо­ље глу­мач­ко оства­ре­ње у сезо­ни 2000/01)
•  „Сабра­не при­че“ Д. Мар­гу­лис – Ате­ље 212
•  „Ухо, грло, нож“ В. Рудан  – Ате­ље 212
•  „Мртве ‘уше“ О. Бога­је­ва – Народ­но позо­ри­ше у Сом­бо­ру
•  „Тера­са“ Ј. Хри­сти­ћа – Југо­сло­вен­ско драм­ско позо­ри­ште
•  „Леде­ни сви­тац“ В. Радо­ма­на – Мадле­ни­ја­нум
•  „Кисе­о­ник“ И. Вири­па­је­ва – Белеф / Југо­сло­вен­ско драм­ско позо­ри­ште
•  „Суди­ја“ В. Мобер­га – Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  „Љубав­но писмо“ Ф. Ара­ба­ла – Битеф фести­вал / Сер­ван­тес
•  „Хитлер и Хитлер“ К. Костјен­ка – Ате­ље 212
•  „Сек­су­ал­не неу­ро­зе наших роди­те­ља“ Л. Бер­фу­са - Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду (За Дан наци­о­нал­ног теа­тра, 22. новем­бра 2008. годи­не, про­гла­ше­на је за нај­бо­љу пред­ста­ву Народ­ног позо­ри­шта у сезо­ни 2007/2008. На Међу­на­род­ном фести­ва­лу малих сце­на у Рије­ци струч­ни жири је Нади Шар­гин и Иго­ру Ђор­ђе­ви­ћу доде­лио Награ­де „Вељ­ко Мари­чић“ за нај­бо­љу жен­ску уло­гу (Дора), одно­сно за нај­бо­љу епи­зод­ну уло­гу. Нада Шар­гин је осво­ји­ла и Награ­ду жири­ја Новог листа - „Меди­те­ран“.)
•  „Сви­ци“ Т. Шти­ви­чић - Ате­ље 212
•  „Суди­ја“ В. Моберг - Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  „Чекај ме на небу љуба­ви моја“ – Ф. Ара­ба­ла - Мадле­ни­ја­нум
•  „Дабог­да те мај­ка роди­ла“ – В. Рудан - ХКД Рије­ка
•  „Зли дуси“ – Ф.М. Досто­јев­ски - Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  „Госпо­ђа мини­стар­ка“ – Б. Нушић - Позо­ри­ште „Бошко Буха”, Вечер­ња сце­на
•  „Наши сино­ви“ – В.Ј. Марам­бо - Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  Лени - Трип­тих Рифен­штал, Вале­ри­ја Шул­цо­ва/ Роман Олек­шак - Битеф теа­тар
• „Ива­нов“ - А.П. Чехов - Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  Илу­зи­је, Иван Вири­па­јев - УK „Вук Kараџић“
• „Успа­ва­на лепо­ти­ца“, Миле­на Депо­ло - Позо­ри­ште „Бошко Буха“
• „Шупљи камен“, Нико­лај Kољада, УK „Вук Kараџић“
• „Путу­ју­ће позо­ри­ште Шопа­ло­вић“, Љубо­мир Симо­вић, Народ­но позо­ри­ште Ниш
• „Бал­кан­ски шпи­јун“, Душан Kовачевић, Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
• „Госпо­ђа мини­стар­ка“, Бра­ни­слав Нушић, ХНK Ива­на пле­ме­ни­тог Зај­ца, Рије­ка
• „Дабог­да те мај­ка роди­ла“, Ведра­на Рудан, Ате­ље 212
• „Вене­ра у крзну“, Деј­вид Ајвс, УK „Вук Kараџић“
• „Нора-луткина кућа“, Хенрик Ибзен, Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду

ДРА­МА­ТИ­ЗА­ЦИ­ЈЕ:
• „Лоли­та“, роман (зајед­но са Биља­ном Мак­сић)
• „Ђаво је био врућ“, при­че Чар­лса Буков­ског
• „Мртве душе“, роман Н. В. Гого­ља (режи­ја Дејан Мијач)
• „Зли дуси“, роман Ф.М. Досто­јев­ског
• „Дабог­да те мај­ка роди­ла“, роман В. Рудан

- Режи­ра­ла је радио-дра­ме по соп­стве­ним тек­сто­ви­ма и дра­ма­ти­за­ци­ја­ма.
- Аутор је збир­ки песа­ма „Мисте­ри­ја срећ­ног кон­тра­ба­са“, „Из живо­та пти­ца“ и „Кажи ми ко сам“
- Селек­тор Сте­ри­ји­ног позор­ја за 2008. годи­ну
- Oд 1. децем­бра 2008. до 4. јану­а­ра 2010. годи­не била је дирек­тор Дра­ме Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду.
- Од 2010. годи­не оба­вља функ­ци­ју селек­то­ра Међу­на­род­ног фести­ва­ла меди­те­ран­ског позо­ри­шта „Пур­га­то­ри­је“ у Тив­ту.

---

РЕЧ РЕДИ­ТЕ­ЉКЕ

Наш раз­ред – исто­ри­ја  у XIV časo­va,  пра­ти суд­би­не десе­то­ро дру­га­ри­ца и дру­го­ва, Поља­ка и Јевре­ја, кроз деце­ни­је два­де­се­тог и два­де­сет првог века. Дра­ма је  фик­ци­ја иако инспи­ри­са­на кон­крет­ним дога­ђа­јем – зло­чи­ном истре­бље­ња Јевре­ја у месту Једваб­не 10. јула 1941. који су почи­ни­ли Поља­ци. Она је сна­жан умет­нич­ки облик вели­ке лепо­те и сна­ге. Песник је ту да упо­зо­ри, опо­ме­не, поста­ви пита­ња зајед­ни­ци, поје­дин­цу шта би ура­дио у датој ситу­а­ци­ји, како бити човек у нечо­веч­на вре­ме­на, зашто се нешто дого­ди­ло, како је било то могу­ће. И она то чини. Наш раз­ред је и Наш раз­ред. И лако у дра­ми пре­по­зна­је­мо огле­да­ло иску­ста­ва мржње, наси­ља , зло­чи­на, пори­ца­ња, про­го­на исти­не…. Облик дра­ме, њена фор­ма  је као судар ира­ци­о­нал­ног- поет­ског и доку­мен­та­ри­стич­ког, наив­но­сти и окрут­но­сти, маште и фак­то­гра­фи­је.  Имрe Кер­тес, писа­ца рома­на Бесуд­бин­ство о свом  иску­ству  четр­на­е­сто­го­ди­шњег јевреј­ског деча­ка који доспе­ва у наци­стич­ки логор у Пољ­ској, у Доси­јеу К пише: Свет фик­ци­је је суве­ре­ни свет који се рађа у гла­ви ауто­ра и сле­ди зако­не умет­но­сти. Писа­ње је поја­ча­ни живот. То је раз­ли­ка изме­ђу рома­на и живо­то­пи­са. Изме­ђу дра­ме и оно­га што је детаљ­но опи­са­но у књи­га­ма  Сусе­ди  Ј. Т. Гро­са или Ми из Јадваб­неа, Ане Биконт. Наш Раз­ред је рас­пра­ва, при­ча­ње при­ча несми­ре­них душа, јав­на испо­вест зло­чи­на­ца и жрта­ва, дру­го­ва и дру­га­ри­ца, пред нама, риту­ал ини­ци­је у исти­ну.У вре­ме­ну у којем живим, вре­ме­ну нових обли­ка тота­ли­та­ри­зма, тра­ве­сти­ра­ног и ого­ље­ног фаши­зма, вре­ме­ну које под­сти­че наси­ље у разним обли­ци­ма, вре­ме­ну поли­тич­ких зло­у­по­тре­ба исто­риј­ских чиње­ни­ца, неги­ра­ња и про­го­на исти­не, вели­ча­ња зло­чи­на и зло­чи­на­ца, дра­ма је сна­жан позив да пре­и­спи­ту­је­мо савест, да раз­ми­шља­мо о кри­ви­ци и одго­вор­но­сти о Нашем раз­ре­ду.
У еки­пи је мла­да глу­мач­ка поде­ла. Дана­шње, мла­де гене­ра­ци­је нису одго­вор­не за зло­чи­не почи­ње­не у про­шло­сти у наше име. Али, сва­ки човек јесте одго­во­ран за то како се одно­си пре­ма зло­чи­ну, и пре­ма про­шло­сти која очи­глед­но није про­шлост него жива рана која не може да зара­сте док год се исти­на про­га­ња, бежи се од ње или се неги­ра. Ко даје дозво­лу за уби­ја­ње, про­гон и уни­ште­ње Дру­гог, ко даје дозво­лу да се мани­пу­ли­ше исти­ном, како се кре­и­ра фигу­ра непри­ја­те­ља, како рађа мржња, шта је херој­ство, и још низ пита­ња која се тичу саве­сти, сло­бо­де, одго­вор­но­сти и кри­ви­це поста­вља Наш раз­ред. О добру и злу, о онда и сада, о чове­ку и нечо­ве­ку… 
Дра­ма је и позив да чита­мо Пита­ње кри­ви­це Кар­ла Јаспер­са, да раз­ми­шља­мо о томе шта је кри­вич­на одго­вор­ност, шта поли­тич­ка, шта морал­на а шта мета­фи­зич­ка. Мла­де гене­ра­ци­је су нај­дра­жи плен за савре­ме­не зло­чин­це који извр­ћу исти­ну, тру­ју им душу, и врбу­ју их лажи­ма и опсе­на­ма за будућ­ност нових зло­чи­на, про­го­на. А да би зло побе­ди­ло – као што рече рабин – довољ­но је да добар човек не учи­ни ништа.

---

ВИШЕ О ДРАМИ

Од свих Сло­бо­ђа­не­ко­вих дра­ма нај­ве­ћи успех пости­гла је дра­ма „Наш раз­ред, исто­ри­ја у XIV часо­ва“. Сма­тра се да је темат­ски инспи­ри­са­на „слу­ча­јем Једваб­но”. У Једваб­ну, гра­ди­ћу на севе­ро­и­сто­ку 1941. годи­не у јед­ном амба­ру, Поља­ци су живе спа­ли­ли 1600 Јевре­ја, о чему је Јан Томаш Грос напи­сао књи­гу „Сусе­ди“.  Нешто касни­је књи­гу је напи­са­ла и нови­нар­ка Ана Биконт, насло­вље­ну са „Ми из Једваб­ног“. А после њих Таде­уш Сло­бо­ђа­нек напи­сао је дра­му „Наш раз­ред, исто­ри­ја у XIV часо­ва“. 
До данас поста­вља се пита­ње: Шта се дого­ди­ло с „нашим раз­ре­дом”?  Јер, поред слу­ча­ја Једваб­но „дра­ма” у нај­ши­рем сми­слу речи изла­зи из окви­ра  кон­крет­не исто­риј­ске ситу­а­ци­је. Поста­је уни­вер­зал­на. (…) О неиз­бе­жним раз­ли­ка­ма у рецеп­ци­ји „Нашег раз­ре­да“ у запад­ној и источ­ној Евро­пи и на дру­гим кон­ти­нен­ти­ма у пољ­ском часо­пи­су „Дија­лог“ (2010/1) напи­са­ле су вео­ма зна­ча­јан текст позо­ри­шне кри­ти­чар­ке Кри­сти­на Дуњец и Јоа­на Кра­ков­ска насло­вљен са „Шта се дога­ђа с Нашим раз­ре­дом“, о раз­ли­ка­ма које оне­мо­гу­ћу­ју уни­вер­зал­ност пои­ма­ња исто­ри­је, исти­чу­ћи да је Сло­бо­ђа­не­ко­во дело умет­нич­ко, а не публи­ци­стич­ко. 
Вео­ма је зна­ча­јан и текст кри­ти­чар­ке Јоа­не Шчен­сне насло­вљен са „То је Наш раз­ред“ обја­вљен у „Газе­ти вyбор­чој“ (2010/224): „То није при­по­вест о кон­крет­ном зло­чи­ну, већ о тра­ги­зму и апсур­ду људ­ске егзи­стен­ци­је упе­тља­не у исто­ри­ју. Обич­ни, ни добри ни лоши људи, суда­ри­ли су се с нечим што их је над­ра­ста­ло. Поред поку­ша­ја нису поло­жи­ли испит зре­ло­сти и ника­да се из тог непо­ла­га­ња неће изву­ћи... Сло­бо­ђа­не­ков Наш раз­ред пита­ње зло­чи­на и казне, кри­ви­це и осу­де, пат­ње и опро­ста пре­не­ће из исто­ри­је и сце­не директ­но у наш живот”. И мно­ги запад­ни режи­се­ри изне­ли су слич­на уве­ре­ња о уни­вер­зал­ној пору­ци Нашег раз­ре­да. (…) Јер, Сло­бо­ђа­нек је под­јед­на­ко напи­сао дра­му о Једваб­ну и о општим меха­ни­зми­ма мржње и агре­си­је у поли­ет­нич­ком дру­штву, о етнич­ким суко­би­ма у мно­гим земља­ма све­та, који у изве­сним тре­ну­ци­ма на уни­вер­за­лан начин воде  тра­ге­ди­ји. 

(Изводи из текста Бисерке Рајчић)