ОГВОЖЂЕНА

О ДРАМИ
Главна јунакиња, боље речено „јуначица“, Весела Јовановић у уводној подели означена је као „дете прошлости“. Премештајући се са једног посла на други (куварица, магационерка, скретничар, чистачица – Баба Сера, и на крају, особа без посла, штрајкач крај пруге), педесетогодишња Весела, службеница и самохрана мајка двоје деце, спушта се суновратном спиралом административне воље својих шефова у егзистенцијалну празнину, у метафизички зјап Ничега. Било да је посвећена старању о благоутробију тела својих надређених, било да складишти никоме потребна заштитна одела у Магацину железничког отпада, или пак да индексира и класификује фекалије у Чистилишту клозетског подземља, Весела Јовановић је јуначица. Жена која се не предаје. Која плени својим сировим, ноторним покушајима да се прикопча на инфузију живота у герантолошкој ординацији смрти и безнађа. Зубима се хватајући за нит, за непостојећи наговештај бољег живота у Србији. Огвожђена је виталистички суморна и раздрагано суновратна драма. У којој се живот ипак, и упркос свему, мора одржати. Били ви деца прошлости, садашњости или будућности. (...)
Симболичка представа сурове стварности у транзиционој, постапокалиптичној Србији, опљачканој и опустошеној разним привредним и политичким експериментима, сведочи о високим уметничким дометима младе ауторке. Радња се одликује слојевитошћу и асоцијативношћу. У репликама вибрира напрегнутост између реалистичке матрице и ненаметљиве поетске стилизације. Вредност дијалога и монолога самерана је како према реалистичкој матрици и друштвено-политичком контексту, тако и према делима српских савремених писаца и претходника који су представљали онај ланац традиције из које је израстао и оформио се списатељкин уметнички поглед на свет. У сложеним интертекстуалним захватима драмско дело се наслања на токове које су означиле Биљана Србљановић и Милена Марковић, свака на свој начини по сопственом драмском сензибилитету, али се од њих и одваја зрелим и самосвојним решењима. (...)
Атмосферу драме сенче и дискретни политички акценти, али је пресудно не одређују. (...)
Однос према класичној драмској традицији у Огвожђеној креће се од преузимања појединих жанровских образаца до њиховог поетичког декомпоновања. И поред тога што изгледа као сликовница савремене стварности, драмски текст садржи низ преобликованих мотива и топоса из класичне (драмске) литературе. Сонгови ефектно прате радњу и моралистичко-филозофски је продубљују, сведочећи о посве модерној и живој драми.  (...)
Главна јунакиња је оклопљена несрећом, „огвожђена“ животом, скорела и окамењена, али не и изгубљена за живот. Ма какав он био. И то је најважнија хуманистичка поента овог полетног драмског текста.                          
Бошко Сувајџић, из Поговора, „Савремена српска драма“ број 48, Београд 2012.

ГОРАНА БАЛАНЧЕВИЋ
Рођена је 1988. у Краљеву. Дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 2011. драмом Огвожђена (на предмету позоришна и радио драматургија) и сценаријом за дугометражни играни филм Лана у граду чуда (на предмету филмска и телевизијска драматургија). Други програм Радио Београда 2009. премијерно емитује њену драматизацију Они истоимене приповетке Боре Станковић, у режији Саше Латиновића. Исте године, њена кратка прича Уклети рецепт за свилене бомбоне добија Специјалну награду на Олимпијади Општине Палилула. На Конкурсу за сценарио Радост Европе 2010, њен рад под називом Књиге су прозор у свет је добио Прву награду; програм, у режији Ђурђе Тешић, изведен је у Сава центру, а РТС је директно преносила овај догађај. Њена дипломска драма Огвожђена, 2011. побеђује на анонимном конкурсу Удружења драмских писаца Србије, чиме Баланчевићева постаје прва жена и најмлађи добитник Награде „Бранислав Нушић“. У преводу ауторке, ова драма је на енглеском језику, под називом Iron-Bound, 2012. имала јавно читање на Светском конкурсу за жене драмске писце (Women Playwrights International Conference) у Шведској. Исте године, текст за децу и младе Шећерлеме, ушао је у ужи избор на Конкурсу за најбољи драмски текст за децу и младе ASSITEJ-а Србије; њена приповетка Мој живот са нимфоманком, социопатом, брачним паром, Великом Хришћанком и Можда Малом Сандом Леда, ушла је у најужи избор за Награду „Лаза К. Лазаревић“ за најбољу савремену српску приповетку; часопис „Повеља“ је објавио кратку причу Подрумска порција за троје; драма Центар за принуднo слетање је победила на конкурсу Млада балканска драма. Почетком 2013. Баланчевићева је добила Годишњу награду Књижевног клуба Краљево за збирку прича Дробљење. Поред наведеног, аутор је и сценарија за получасовни играни филм Буба и ја. Члан је Удружења драмских писаца Србије и Women Playrights International Conference. 

ЂУРЂА ТЕШИЋ
Ди­пло­ми­ра­ла је на ка­те­дри за по­зо­ри­шну ре­жи­ју Фа­кул­те­та драм­ских умет­но­сти у Бе­о­гра­ду 2002. Ре­жи­ра­ла је пред­ста­ве:
Цр­та Да­ми­ра Ви­ју­ка (Би­теф те­а­тар, 2000)
Ка­за­но­ва Деј­ви­да Гре­га (Срп­ско на­род­но по­зо­ри­ште у Но­вом Са­ду, 2002)
Цр­но мле­ко Ва­си­ли­ја Си­га­рје­ва (На­род­но по­зо­ри­ште у Бе­о­гра­ду, 2003)
Everyman/Сва­ко Го­ра­на Сте­фа­нов­ског (Ате­ље 212, 2004)
Раз­не­се­ни Са­ре Кејн (Бе­о­град­ско драм­ско по­зо­ри­ште, 2005)
Мо­мо Ми­ха­е­ла Ен­деа (Ма­ло по­зо­ри­ште „Ду­шко Ра­до­вић“, 2005)
Дом Бер­нар­де Ал­бе Фе­де­ри­ка Гар­си­је Лор­ке (На­род­но по­зо­ри­ште Ре­пу­бли­ке Срп­ске, Ба­ња Лу­ка, 2005)
Че­ка­ју­ћи Го­доа Се­мју­е­ла Бе­ке­та (Ате­ље 212, 2006)
Го­спо­ђи­ца Ју­ли­ја Аугу­ста Стринд­бер­га (На­род­но по­зо­ри­ште Ре­пу­бли­ке Срп­ске, Ба­ња Лу­ка, 2007)
Три се­стре Ан­то­на Па­вло­ви­ча Че­хо­ва (На­род­но по­зо­ри­ште Ре­пу­бли­ке Срп­ске, 2008)
Мле­ко Ва­си­ли­са Ка­ци­ко­ну­ри­са (Бе­о­град­ско драм­ско по­зо­ри­ште, 2008)
Ба­зен (без во­де) Мар­ка Реј­вен­хи­ла (На­род­но по­зо­ри­ште у Бе­о­гра­ду, 2009)
Го­спо­дар му­ва Та­тја­не Илић, по ро­ма­ну В. Гол­дин­га (По­зо­ри­ште „Бо­шко Бу­ха“, 2009)
Же­нид­ба и удад­ба Јо­ва­на Сте­ри­је По­по­ви­ћа (На­род­но по­зо­ри­ште Ре­пу­бли­ке Срп­ске, Ба­ња Лу­ка, 2010)
No­ve­cen­to – Bo­ka ho­tel Сте­ва­на Ко­при­ви­це (Цен­тар за кул­ту­ру Ти­ват, 2010)
Др­жав­ни слу­жбе­ни­ци Ро­нал­да Хар­ву­да (На­род­но по­зо­ри­ште у Бе­о­гра­ду, 2010)
Све о мо­јој мај­ци Се­мју­е­ла Адам­со­на (Бе­о­град­ско драм­ско по­зо­ри­ште, 2011)
Чуд­не љу­ба­ви Ма­је Пе­ле­вић (Ма­ло по­зо­ри­ште „Ду­шко Ра­до­вић“, 2011)
Тај­на Гре­те Гар­бо, Ми­ра Га­вра­на (По­зо­ри­ште и опе­ра Ма­дле­ни­а­нум, 2012)
За пред­ста­ву Го­спо­дар му­ва је 2010. го­ди­не до­би­ла Спе­ци­јал­ну на­гра­ду за но­ве по­зо­ри­шне тен­ден­ци­је на ме­ђу­на­род­ном ТИ­БА фе­сти­ва­лу. 

РЕЧ РЕДИТЕЉА
Представа Огвожђена је произашла из текста младе драмске ауторке Горане Баланчевић која је успела да у свој први комад унесе осећање дубоког разочарања у наше корумпирано и аморално друштво. На позоришно надахнут начин, кроз форму друштвено ангажованог мјузикла, створила је дирљиве ликове који су нас снажно тргли и нагнали да са сцене проговоримо о осећају понижења изазваног годинама стрпљивог чекања на неко боље време, током којих смо, међутим, били само немоћни посматрачи распродаје целе земље. Питања ко је за то крив и како је до тога дошло, остају без одговора. Али питање судбине радника се тиче сваког од нас, јер радник у овом комаду представља сваког појединца који се бори за минимум људског достојанства кроз остварење права на рад. Та борба тако постаје борба за смисао живота па чак и за сам голи живот.