СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА

Садржај

Била једном једна Краљица која је пожелела да има дете бело као снег, усне црвене као крв и косу црну као ноћ. Жеља јој се испунила, и родила се Снежана. Нажалост, убрзо након тога краљица се разболела и умрла, а Краљ се оженио другом женом, гордом и охолом.

Нова Краљица је имала чудесно огледало, и сваког дана би му поставила исто питање - да ли је најлепша на свету, а огледало би одговорило да јесте. Ипак, једног дана, огледало је одговорило да је најлепша Снежана. Краљица је била страшно љубоморна јер више није била најлепша у царству, и позвала је краљевског ловца да убије Снежану.

Ипак, Ловац се сажалио на Снежану и поштедео је, рекавши јој за наум зле Краљице. Снежана је побегла дубоко у шуму, како је краљица не би нашла. Бежећи кроз шуму, Снежана је дошла до једне куће. Како је ноћ почела да пада, а Снежана се уморила, одлучила је да се сакрије унутра. У кући је све било мало, мали сто, мале столице, мало посуђе, и све постављено за вечеру. Снежана је јела, а затим заспала, преплављена умором.

Када се Снежана пробудила, око себе је угледала становнике куће - седам патуљака. Патуљци су се убрзо спријатељили са Снежаном и примили је у своју дружину. Зла краљица је, међутим, помоћу свог огледала сазнала да је Снежана и даље жива. Зато се прерушила у старицу која продаје јабуке, а једну јабуку, намењену Снежани, је зачарала тако да буде отровна.

Краљица је сачекала да патуљци оду на посао, а затим је дошла у кућу у шуми. Снежана није препознала краљицу и појела је њену отровну јабуку. Истог тренутка пала је на земљу као мртва, а краљица је побегла, ликујући. Када су патуљци дошли и затекли је, пали су у очајање. Тада је наишао један принц, који се одмах заљубио у Снежану и пољубио је. Снежана је од пољупца магично оживела, и уследило је опште славље, а Снежана и принц су одмах договорили свадбу.

Дошла је и свадба на којој се појавила зла Краљица. Изненађена што види Снежану, изланула се и тако открила да је она била кривац за тровање. Суочена са својим злочинима, краљица се покајала и извинила, и сви су живели срећно и радосно до краја живота. 

---

ДРАГАН КАРОЛИЋ 
композитор

Рођен 1960. године у Београду где је учио флауту, клавир и певање. Веома рано се посветио музици 17-ог и 18-ог века те се, након завршавања студија на Музичкој Академији, даље усавршавао у Риму, Бечу и Лондону. До 1991. године је био члан ансамбала Хор Флаута, Ренесанс, Музика Антика и Барок Консорт а наступао је и као солиста. Од 1991. године, по пресељењу у Немачку, радио као соло-флаутиста у Телемановом камерном оркестру из Бланкенбурга, а од 1997. ради као слободан уметник (певач, флаутиста, чембалиста и наставник на музичким школама). Као солиста или члан наведених ансамбала, одржао је неколико стотина концерата у Европи, Азији и Америци, а наступао је и за бројне ТВ и Радио станице и снимио неколико плоча, касета и ЦД-а. Као композитор је претежно самоук, а први озбиљни радови потичу из 1990-тих година. До данас је створио 30-ак дела у барокном, класичном и модерном стилу: 3 опере, 2 симфоније, 2 концерта, неколико хорских, камерних и солистичких композиција од којих су многе доживеле праизвођења. Запажени успех су имала дела „Дивертименто“ за дувачки квартет (1996), Клавирска свита „Лилипутанци“ (2001), дечја опера „Снежана и седам патуљака“ (премијерно изведена у Берлину 2004. ) као и „Хеxофонија“ за флауту и клавир (2008).

---

АНА ГРИГОРОВИЋ
позоришна редитељка 

Рођена је у Београду. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Завршила је интердисциплинарне мастер студије теорије уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. 
Режирала је преко двадесет драмских и оперских представа у Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Позоришту на Теразијама, Битеф театру и многим другим позориштима у Србији. 
Добитница је награде „Хуго Клајн“ за најбољег студента позоришне режије у генерацији; награде града Београда за уметничко стваралаштво младих; награде Народног позоришта за најбољу представу у сезони 2016/17 и похвале Народног позоришта за режију опере Ђани Скики; похвале Народног позоришта за режију опере На уранку.  
Ради у Опери Народног позоришта у Београду.

---

СТЕФАН ЗЕКИЋ
диригент

Рођен је 1983. године у Београду. Дипломирао је на одсеку за дириговање, а апсолвент је на одсеку за соло певање на Факултету музичке уметности у Београду. Усавршавао се на семинарима и мајсторским радионицама код угледних диригената попут Уроша Лајовића, Ендруа Перота, Макса Фраја (Немачка), Рикарда Мутија. Диригује од своје седамнаесте године, а од 2006. године је на месту шефа диригента најстаријег јеврејског хора на свету Браћа Барух. Оснивач је и уметнички руководилац ансамбла за рану музику Canticum novum, диригент Јеврејског камерног оркестра од његовог оснивања и директор међународног фестивала Rossi fest. Остварио је више стотина концерата у земљи и иностранству. Добитник је бројних признања и награда на најпрестижнијим међународним фестивалима хорске музике као и посебног одликовања државе Израел за остварење изузетног успеха у области јеврејске музике. Од сезоне 2009/2010 је ангажован у Народном позоришту у Београду, а диригентски деби започиње опером Фигарова женидба В.А. Моцарта. Од 2014. постаје диригинт оперског студија „Борислав Поповић“ са којим  изводи две Моцартове представе Чаробна фрула и Бастијен и Бастијена. Остварио је запажене концерте са многим ансамблима, међу којима су: Мадригалски хор и симфонијски оркестар ФМУ, вокални ансамбли: Oktoih, Marienhain (Немачка), Musica(Словенија); Краљевски гудачи светог Ђорђа, камерни оркестар Симфонијета, Симфонијски оркестар Гвардиа, Јеврејски камерни оркестар, симфонијски оркестар Станислав Бинички, Црногорски симфонијски оркестар и др.