Вести

Награда „Раша Плаовић“, коју Народно позориште у Београду додељује за најбоље глумачко остварење на свим београдским позоришним сценама у сезони 2021/2022, припала је Вањи Ејдус за улогу Алексије у представи „Успаванка за Алексију Рајчић“, по тексту Ђорђа Kосића и у режији Југа Ђорђевића.

Одлуку, већином гласова, на седници одржаној 20. новембра, донео је жири у којем су били драмска уметница Бранка Петрић (председник), драматург Жељко Хубач (потпредседник) и чланови - новинарка Борка Требјешанин, глумица Бојана Стефановић и редитељ Андреј Носов.

Представа „Успаванка за Алексију Рајчић“, коју је Народног позориште у Београду реализовало у копродукцији са Стеријиним позорјем и Фондацијом „Нови Сад – Европска престоница културе 2022”, премијерно је изведена 30. априла ове године. 

Награда ће бити уручена за Дан Народног позоришта, 22. новембра, у 12 часова на Великој сцени. 

Досадашњи добитници овог престижног признања су Петар Банићевић (1988, 2001), Лазар Ристовски (1989), Бранислав Цига Јеринић (1990), Бранимир Брстина (1991), Петар Kраљ (1992), Вера Чукић (1993), Љуба Тадић (1994), Kсенија Јовановић (1995), Тихомир Арсић (1996), Драган Мићановић (1997, 2004), Марко Николић (1998), Миодраг Мргуд Радовановић (1999), Михаило Јанкетић (2000), Предраг Ејдус (2002), Тихомир Станић (2003), Владан Гајовић (2005), Властимир Ђуза Стојиљковић (2006), Милан Гутовић (2007), Борис Исаковић (2008), Никола Ристановски (2009), Борис Kомненић (2010), Наташа Нинковић (2011), Игор Ђорђевић (2012, 2020), Војин Ћетковић (2013), Дара Џокић (2014), Слободан Бештић (2015), Нада Шаргин (2016), Олга Одановић (2017), Нела Михаиловић (2018), Ненад Јездић (2019) и Миодраг Мики Крстовић (2021). 

Образложење:

Играјући изузетно захтевну улогу Алексије Рајичић, Вања Ејдус је пажљиво одабраним, убедљивим глумачким средствима, узбудљивом, искреном и надасве тананом емоцијом, у бројним субклимаксима ове, по форми и на сваки други начин несвакидашње представе, произвела моћно катарзично дејство, све време имајући у виду да се оно што називамо мером у емотивној експресији садржи у чврсто утемељеној психолошкој карактеризацији лика. С тим у вези, у режији која је водила рачуна да драмска акција не буде у другом плану у односу на изузетно вешто пласирану драмску атракцију, Ејдусова је рационално и ступњевито апострофирала све нијансе Алексијиног карактера, у чијој слојевитости се „крије“ и основни квалитет драме, чиме је тумачењу дала ноту истински узбудљивог и промишљеног.

У суштини, Ејдусова је успела да „произведе“ – да намерно употребимо тај Расиновски израз за прочишћење – гануће, стављајући нам у први план оно најважније за идеју овог драмског текста, а то је парадокс у којем се налази Алексија, која је тражећи слободу у конвенционалним, грађанским оквирима породице, у једном тренутку схватила да њој тај наметнути друштвени наратив не дозвољава да буде слободна и због тога она одлучује да пређе на другу страну закона, а како то обично бива (ето парадокса) у оваквим околностима затвор за њу представља једину слободу коју може, али и мора, да освоји. 

Читајући овај сјајан комад Ђорђа Косића, могуће је да вам се наметне потреба да полемишете са писцем на плану идеје комада, посебно ако робујете сваковрсним моралним скрупулама, али након одгледане представе, ту потребу чак и тим моралним чистунцима у потпуности „потапају“ моћни таласи великог мора емоција које Вања Ејдус, на начин на који смо то већ описали, израчи са сцене. 

Такав приступ овогодишњег лауреата Награде „Раша Плаовић“ даје овој представи изузетан квалитет, чинећи је важним, не само глумачким већ и репертоарским искораком у овогодишњој театарској понуди београдских позоришта.