Вести

Национални театар опере и балета из Тиране гостоваће 8. априла (20,00) на Сцени „Раша Плаовић“ са једночиним балетима „Noces“ и „La Stravaganza“ у кореографији Анжелинa Прељокажa.
Истог дана, у 13 часова у Музеју Народног позоришта директор Националног театра Опере и Балета из Тиране Илир Керни и в.д. управника Народног позоришта у Београду Дејан Савић потписаће Протокол о сарадњи.
Поменута сарадња, договорена приликом Савићеве посети Тирани, наставиће се наступом Балета Народног позоришта у Албанији, као и гостовањем прослављене албанске уметнице - сопрана Инве Муле, која ће 25. маја у Народном позоришту певати улогу Мими у Пучинијевој опери "Боеми".
Објашњавајући разлоге за поставку балета „Noces“, односно „Венчање“, на музику Игора Стравинског, Прељокаж истиче да докле год сежу његова сећања, венчања су му увек „личила на неке чудне трагедије“.
- По балканској традицији, или је можда у питању била бујна машта немирног детета, знао сам да се мистерија гради око младе која је увек одсутна са славља. Деверуше ће је претворити у средство трговине, пратећи је из једне породице у другу, а затим се она појављује у последњем часу, када се расположење већ смирује после целодневне екстазе, и сви зуре у њу, као у велом покривену мисао драме коју више не могу игнорисати. А затим, нуди себе у ритуалу супротном сахрани, и хода полако, очију сјајних од суза, према добровољном силовању - истиче кореограф.  
У подели су Адела Муколари, Лорета Бала, Ровена Шћеви, Одета Дишница, Елда Лого, Елтјон Мерја, Дион Гјинка, Герд Васо, Кристи Душмани и Анди Врапи.
Костимограф је Каролина Антески.
За балет „La Stravaganza“, на музику Антонија Вивалдија, Прељокаж наводи да је желео да исприча причу како се прошлост враћа као бумеранг.
- Као детету емиграната, идеја о новом континенту је веома утицала на мене приликом стварања овог дела. С једне стране, имамо некога ко долази са истока, носећи са собом своју древну културу и традицију, а са друге, имамо Америку, Бродвеј и Баланшина... Stravaganza приповеда мој лични живот, пут којим сам ишао. Дубоко сам дирнут тиме што видим да га изводе играчи Националног оперског и балетског театра у Тирани. За овај балет, који је настао 1997. године, осећам се као да сам пронашао своје изгубљено дете, које је у међувремену порасло - каже Прељокаж.
У ансамблу су Ледиа Сулај, Одета Дишница, Лорета Бала, Ровена Шћеви, Адела Муколари, Јонида Онузи, Герд Васо, Ервис Налбани, Дион Гјинка, Елтјон Мерја, Кристи Душмани и Анди Врапи.
Сценографију је урадила Маја Швајзер, а костиме Ерве Пјер.
М.Б.

Анжелин Прељокаж

Рођен је 1957. године у области Париза, Француска, у породици албанских досељеника. Студирао је најпре класичан балет, а затим се окренуо савременом плесу, који је учио код Карин Венер.
У Њујорк одлази 1980. године да ради са Зеном Ромет и Мерсом Канинхемом, након чега наставља студије у Француској, где су му предавали амерички кореограф Виола Фарбер и француски кореограф Квентин Рује. Потом се придружује Доминику Багеу, а онда оснива сопствену трупу у децембру 1984. Сарађивао је и са другим уметницима, као што су: Енки Билал (Ромео и Јулија, 1990), Горан Вејвода (Пејсаж након битке, 1997), Аир (Искуство блиско животу, 2003), Гранулар Синтесис („N“, 2004), Фабрис Ибер (4 годишња доба..., 2005), Карлхајнц Штокхаузен (Eldorado – Sonntags Abschied, 2007), Жан Пол Голтје (Снежана, 2008), Констанца Гисе (Le funambule, 2009, Ноћи, 2013), Клод Левек (Сидарта, 2010), Лоран Гарнје и Субод Гупта (А онда, хиљаду година мира, 2010), Лоран Мовиње (Оно што ја зовем заборавом, 2012), Азедин Алаја и Наташа Атлас (Ноћи, 2013)...
Његове представе су део репертоара бројних балетских трупа, а за неке, као што су Скала у Милану, Њујоршки балет и Оперски и балетски театар у Паризу, креирао је и оригиналне кореографије, по наруџбини.
Снимао је кратке филмове (Le postier, Idées noires, 1991) и неколико дугометражних (Un trait d’union и Annonciation, 1992. и 2003), за које је 2003. године добио Grand Prix du Film d’Art, Прву награду „Vidéo-Danse“ (1992), као и Награду на Видео фестивалу у Прагу 1993. По сопственом делу је 2009. режирао Снежану, а 2011. је потписао рекламу за Air France која је била заснована на његовој кореографији Парк. Од тада је био сарадник на снимању неколико филмских верзија сопствених кореографских дела: Les Raboteurs са Сирилом Коларом (засновано на слици Гистава Калебота, 1998), Pavillon Noir са Пјером Колибефом (2006), и Елдорадо / Прељокаж са Оливијеом Асејеом (2007).
О њему је написано је неколико књига: Анжелин Прељокаж (2003), Pavillon Noir (2006), Angelin Preljocaj, Topologie de l’invisible (2008), Angelin Preljocaj, de la création à la mémoire de la danse (2011).
Прељокаж је добио велики број признања, укључујући Grand Prix National de la Danse коју му је 1992. доделило Министарство културе Француске, затим награде: Benois de la danse за Le Parc 1995, Bessie Award за Annonciation 1997, Les Victoires de la musique за Roméo et Juliette 1997, Globe de Cristal за балет Снежана 2009. Носилац је титула „Officier des Arts et des Lettres“ и „Chevalier de la Légion d’honneur“, а у мају 2014. је постао и „Officier de l’ordre du Mérite“. Добио је и Награду Америчког плесног фестивала „Семјуел Х. Скрипс“ за животно дело, 2014.
Од октобра 2006, седиште Балета „Прељокаж“ са Анжелином Прељокажом као уметничким директором 24 стална играча је – Црни павиљон (Pavillon Noir), зграда која је потпуно посвећена плесу у Екс Ен Провансу (Aix-en-Provence).