Vesti

Nacionalni teatar opere i baleta iz Tirane gostovaće 8. aprila (20,00) na Sceni „Raša Plaović“ sa jednočinim baletima „Noces“ i „La Stravaganza“ u koreografiji Anželina Preljokaža.
Istog dana, u 13 časova u Muzeju Narodnog pozorišta direktor Nacionalnog teatra Opere i Baleta iz Tirane Ilir Kerni i v.d. upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu Dejan Savić potpisaće Protokol o saradnji.
Pomenuta saradnja, dogovorena prilikom Savićeve poseti Tirani, nastaviće se nastupom Baleta Narodnog pozorišta u Albaniji, kao i gostovanjem proslavljene albanske umetnice - soprana Inve Mule, koja će 25. maja u Narodnom pozorištu pevati ulogu Mimi u Pučinijevoj operi "Boemi".
Objašnjavajući razloge za postavku baleta „Noces“, odnosno „Venčanje“, na muziku Igora Stravinskog, Preljokaž ističe da dokle god sežu njegova sećanja, venčanja su mu uvek „ličila na neke čudne tragedije“.
- Po balkanskoj tradiciji, ili je možda u pitanju bila bujna mašta nemirnog deteta, znao sam da se misterija gradi oko mlade koja je uvek odsutna sa slavlja. Deveruše će je pretvoriti u sredstvo trgovine, prateći je iz jedne porodice u drugu, a zatim se ona pojavljuje u poslednjem času, kada se raspoloženje već smiruje posle celodnevne ekstaze, i svi zure u nju, kao u velom pokrivenu misao drame koju više ne mogu ignorisati. A zatim, nudi sebe u ritualu suprotnom sahrani, i hoda polako, očiju sjajnih od suza, prema dobrovoljnom silovanju - ističe koreograf.  
U podeli su Adela Mukolari, Loreta Bala, Rovena Šćevi, Odeta Dišnica, Elda Logo, Eltjon Merja, Dion Gjinka, Gerd Vaso, Kristi Dušmani i Andi Vrapi.
Kostimograf je Karolina Anteski.
Za balet „La Stravaganza“, na muziku Antonija Vivaldija, Preljokaž navodi da je želeo da ispriča priču kako se prošlost vraća kao bumerang.
- Kao detetu emigranata, ideja o novom kontinentu je veoma uticala na mene prilikom stvaranja ovog dela. S jedne strane, imamo nekoga ko dolazi sa istoka, noseći sa sobom svoju drevnu kulturu i tradiciju, a sa druge, imamo Ameriku, Brodvej i Balanšina... Stravaganza pripoveda moj lični život, put kojim sam išao. Duboko sam dirnut time što vidim da ga izvode igrači Nacionalnog operskog i baletskog teatra u Tirani. Za ovaj balet, koji je nastao 1997. godine, osećam se kao da sam pronašao svoje izgubljeno dete, koje je u međuvremenu poraslo - kaže Preljokaž.
U ansamblu su Ledia Sulaj, Odeta Dišnica, Loreta Bala, Rovena Šćevi, Adela Mukolari, Jonida Onuzi, Gerd Vaso, Ervis Nalbani, Dion Gjinka, Eltjon Merja, Kristi Dušmani i Andi Vrapi.
Scenografiju je uradila Maja Švajzer, a kostime Erve Pjer.
M.B.

Anželin Preljokaž

Rođen je 1957. godine u oblasti Pariza, Francuska, u porodici albanskih doseljenika. Studirao je najpre klasičan balet, a zatim se okrenuo savremenom plesu, koji je učio kod Karin Vener.
U Njujork odlazi 1980. godine da radi sa Zenom Romet i Mersom Kaninhemom, nakon čega nastavlja studije u Francuskoj, gde su mu predavali američki koreograf Viola Farber i francuski koreograf Kventin Ruje. Potom se pridružuje Dominiku Bageu, a onda osniva sopstvenu trupu u decembru 1984. Sarađivao je i sa drugim umetnicima, kao što su: Enki Bilal (Romeo i Julija, 1990), Goran Vejvoda (Pejsaž nakon bitke, 1997), Air (Iskustvo blisko životu, 2003), Granular Sintesis („N“, 2004), Fabris Iber (4 godišnja doba..., 2005), Karlhajnc Štokhauzen (Eldorado – Sonntags Abschied, 2007), Žan Pol Goltje (Snežana, 2008), Konstanca Gise (Le funambule, 2009, Noći, 2013), Klod Levek (Sidarta, 2010), Loran Garnje i Subod Gupta (A onda, hiljadu godina mira, 2010), Loran Movinje (Ono što ja zovem zaboravom, 2012), Azedin Alaja i Nataša Atlas (Noći, 2013)...
Njegove predstave su deo repertoara brojnih baletskih trupa, a za neke, kao što su Skala u Milanu, Njujorški balet i Operski i baletski teatar u Parizu, kreirao je i originalne koreografije, po narudžbini.
Snimao je kratke filmove (Le postier, Idées noires, 1991) i nekoliko dugometražnih (Un trait d’union i Annonciation, 1992. i 2003), za koje je 2003. godine dobio Grand Prix du Film d’Art, Prvu nagradu „Vidéo-Danse“ (1992), kao i Nagradu na Video festivalu u Pragu 1993. Po sopstvenom delu je 2009. režirao Snežanu, a 2011. je potpisao reklamu za Air France koja je bila zasnovana na njegovoj koreografiji Park. Od tada je bio saradnik na snimanju nekoliko filmskih verzija sopstvenih koreografskih dela: Les Raboteurs sa Sirilom Kolarom (zasnovano na slici Gistava Kalebota, 1998), Pavillon Noir sa Pjerom Kolibefom (2006), i Eldorado / Preljokaž sa Olivijeom Asejeom (2007).
O njemu je napisano je nekoliko knjiga: Anželin Preljokaž (2003), Pavillon Noir (2006), Angelin Preljocaj, Topologie de l’invisible (2008), Angelin Preljocaj, de la création à la mémoire de la danse (2011).
Preljokaž je dobio veliki broj priznanja, uključujući Grand Prix National de la Danse koju mu je 1992. dodelilo Ministarstvo kulture Francuske, zatim nagrade: Benois de la danse za Le Parc 1995, Bessie Award za Annonciation 1997, Les Victoires de la musique za Roméo et Juliette 1997, Globe de Cristal za balet Snežana 2009. Nosilac je titula „Officier des Arts et des Lettres“ i „Chevalier de la Légion d’honneur“, a u maju 2014. je postao i „Officier de l’ordre du Mérite“. Dobio je i Nagradu Američkog plesnog festivala „Semjuel H. Skrips“ za životno delo, 2014.
Od oktobra 2006, sedište Baleta „Preljokaž“ sa Anželinom Preljokažom kao umetničkim direktorom 24 stalna igrača je – Crni paviljon (Pavillon Noir), zgrada koja je potpuno posvećena plesu u Eks En Provansu (Aix-en-Provence).