Поводом годишњице смрти, на Сцени „Раша Плаовић“ одржано сећање на првака Драме Тихомира Арсића

5 децембар 2021

Поводом годишњице смрти, 5 децембра на Сцени „Раша Плаовић“, одржан је скуп у знак сећања на првака Драме Народног позоришта Тихомира Арсића (1957-2020).

У присуству породице, пријатеља и поштовалаца дела овог глумца, прва је говорила директорка Драме Молина Удовички Фотез која је указала да Арсић, у претходних годину дана, од тренутка када нас је напустио „недостаје свима нама, како породици, тако и нама у позоришту". 

Она је подсетила присутне на прву Арсићеву велику улогу у Народном позоришту - Ромеа у Шекспировом „Ромеу и Јулији", а говорила је и о Рогожину, јунаку чувеног дела Фјодора Михаиловича Достојевског „Идиот", у режији Стеве Жигона". 

„Његов дар се све више развијао, а његова стваралачка енергија све више је добијала на снази. То се видело и у овој улози по којој ћемо га сигурно памтити, не само ми у позоришту, него и публика. То је, пре свега, била једна чудесна представа. Публика се радо враћала тој представи због усхићења које је доживљала, а главни носилац тог усхићења био је наш Тика Арсић", истакла је Молина Удовички Фотез и подсетила да је Арсић за улогу Рогожина добио два веома значајна признања Награду „Раша Плаовић" и Златног витеза у Москви.

Глумац Лепомир Ивковић, Арсићев колега на Факултету драмских уметности и дугогодишњи пријатељ његове породице,истакао је да су Арсић и он имали веома дубок, братски однос.

„Када сам први пут, у рану јесен 1977. године, на студијама глуме угледао Тихомира Арсића, видео сам једног младог, радозналог, експлозивног, насмејаног и изузетно лепог младог човека... Толико лепог, да сам помислио да би му много више пристајало моје име, а његово мени“, присетио се Ивковић.

Он је додао да су њихова дружења на факултету, али и ван њега, почела врло брзо након тога.

„Не знам зашто је баш мене изабрао да одведе код своје породице и упозна са својим дивним родитељима, сестром, старијим братом и зетом. . . Наша дружења убрзо су прерасла тај другарско-колегијални однос и постала фамилијарна“, казао је Ивковић.

Према његовим речима, Арсић га је на неки начин гледао као млађег брата, и он је био међу првима који су сазнали да Арсић болује од тешке болести.

„Тихомир је правио велике паузе у свом позоришном раду, али се увек појављивао свеж, са огромном енергијом и бескрајним вулканом. . . То је зато што је он живео, био је жив, а сваки облик живота вид је уметности... Зато је производио велика уметничка дела“, рекла је редитељка Ивана Вујић Коминац.

Она је навела да је Арсића упознала током својих студија режије 1978. године, као и да је он учествовао у њеној првој студентској представи.

Вујић Коминац описала је Арсића као „особу која је волела људе и која је у свему што је радила давала свој максимум, без да је ишта тражила заузврат.“

Указала је да је Арсић чак и након хемотерапије долазио на састанке у Министарству културе јер је желео да Народно позориште, његов ансамбл и публика добију много више, и за то се активно борио.

Позоришни продуцент Милован Здравковић подсетио је да је Арсић, који је као и он одрастао у Земуну, управо ту стекао „тај шарм, лепоту, врцавост и све оно што га је красило". 

„Тихомир је био човек-ветар, час нежни поветарац, а час ураган разорне снаге. Волео сам тај живот који је он пуним плућима живео од првог тренутка од када сам га упознао“, кзао је писац Жарко Јокановић, који је Арсића упознао током студентских протеста 1991. године.

Како је навео Јокановић, „те године је њихово другарство постало трајно братство.“

„У срце Тике Арсића стаје читав универзум, а и тада још много места“, рекао је Јокановић.

„Када је Тика отишао са сцене овог живота, главна утеха ми је била то што оно што је незаборавно живи вечно. Са свом својом лепотом он је сачувао изворност и истинитост живота“, рекла је глумица Ивана Жигон.

Она је навела да је Арсић био „графички приказ експлозије живота“ и као такав потпуна супротност смрти.

Арсићева ћерка Вера, која је кренула очевим стопама и у Москви уписала студије глуме, навела је да, шта год људи причали, њен отац никада није био болестан, као и да се увек сам возио на хемотерапију.

„Мислећи да се боје смрти, људи се заправо боје живота и не живе, а мој отац је живео и пре него што се приближио смрти. Увек је живео, и то до краја“, присетила се Вера Арсић.

У кратком филму редитеља Балше Ђога приказане су Арсићеве антологијске улоге у разним филмским и позоришним остварењима као што су „Игмански марш" „Солунци говоре", „Дечко који обећава", „Лов у мутном", „Развојни пут Боре Шнајдера", „Вештица", „Вук Караџић", „Тако је говорио Броз", „Убице мог оца", „Шесто чуло"... 

Филм је испраћен стајаћим овацијама и петоминутним аплаузом публике у знак поштовања и сећања на Тихомира Арсића.

БИОГРАФИЈА

Тихомир Арсић, рођен је 1957. године у Земуну, глуму је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Миленка Маричића.

Арсић је скренуо пажњу на себе 1981. године када је у Народном позоришту одиграо улогу Ромеа, у Шекспировој драми „Ромео и Јулија“, у режији Стеве Жигона. 

Од 1984. године постао је стални члан глумачког ансамбла.

Увек је био веран свом позоришту, које је неизмерно волео и у коме је одиграо више значајних улога у класичним и савременим комадима.  

Свакако најважнија позоришна улога, за коју је и сам говорио да му је најдража и најбоља коју је одиграо је Рогожин, у „Идиоту“ Фјодора Михајловича Достојевског, у режији Стеве Жигона. 

За маестрално тумачење Рогожина, колекцији бројих признања које је добио током каријере, придружио је и две најзначајније награде које је освојио управо са том ролом – „Златног витеза“ у Москви и Награду „Раша Плаовић“ за најбоље глумачко остварење.

Kада је реч о Арсићевом ангажману у Народном позоришту, свакако се издваја и наступ у култној представи „Солунци говоре“, по тексту Антонија Ђурића и у режији Цисане Мурусидзе. 

Арсића ће публика памтити и по монодрами „Тако је говорио Броз“, са којом је почетком деведесетих година прошлог века наступао широм некадашње Југославије одигравши је више од 300 пута. 

Веома запажене улоге одиграо је и на филму и телевизији. 

Дебитовао је у филму „Синови“ Славољуба Стефановића Равасија 1975. године, а затим су уследили упечатљиви наступи у „Дечку који обећава“, „Игманском маршу“, „Великом транспорту“, „Пејзажима у магли“, „Лагеру Ниш“, „Балкан експресу“, „Боју на Kосову“, „Условној слободи“... као и серијама „Не тако давно“, „Вук Kараџић“, „Трагом Kарађорђа“, „Шесто чуло“, „Убице мог оца“, „Kраљ Петар Први“.

Галерија