Vesti

Povodom godišnjice smrti, 5 decembra na Sceni „Raša Plaović“, održan je skup u znak sećanja na prvaka Drame Narodnog pozorišta Tihomira Arsića (1957-2020).

U prisustvu porodice, prijatelja i poštovalaca dela ovog glumca, prva je govorila direktorka Drame Molina Udovički Fotez koja je ukazala da Arsić, u prethodnih godinu dana, od trenutka kada nas je napustio „nedostaje svima nama, kako porodici, tako i nama u pozorištu". 

Ona je podsetila prisutne na prvu Arsićevu veliku ulogu u Narodnom pozorištu - Romea u Šekspirovom „Romeu i Juliji", a govorila je i o Rogožinu, junaku čuvenog dela Fjodora Mihailoviča Dostojevskog „Idiot", u režiji Steve Žigona". 

„Njegov dar se sve više razvijao, a njegova stvaralačka energija sve više je dobijala na snazi. To se videlo i u ovoj ulozi po kojoj ćemo ga sigurno pamtiti, ne samo mi u pozorištu, nego i publika. To je, pre svega, bila jedna čudesna predstava. Publika se rado vraćala toj predstavi zbog ushićenja koje je doživljala, a glavni nosilac tog ushićenja bio je naš Tika Arsić", istakla je Molina Udovički Fotez i podsetila da je Arsić za ulogu Rogožina dobio dva veoma značajna priznanja Nagradu „Raša Plaović" i Zlatnog viteza u Moskvi.

Glumac Lepomir Ivković, Arsićev kolega na Fakultetu dramskih umetnosti i dugogodišnji prijatelj njegove porodice,istakao je da su Arsić i on imali veoma dubok, bratski odnos.

„Kada sam prvi put, u ranu jesen 1977. godine, na studijama glume ugledao Tihomira Arsića, video sam jednog mladog, radoznalog, eksplozivnog, nasmejanog i izuzetno lepog mladog čoveka... Toliko lepog, da sam pomislio da bi mu mnogo više pristajalo moje ime, a njegovo meni“, prisetio se Ivković.

On je dodao da su njihova druženja na fakultetu, ali i van njega, počela vrlo brzo nakon toga.

„Ne znam zašto je baš mene izabrao da odvede kod svoje porodice i upozna sa svojim divnim roditeljima, sestrom, starijim bratom i zetom. . . Naša druženja ubrzo su prerasla taj drugarsko-kolegijalni odnos i postala familijarna“, kazao je Ivković.

Prema njegovim rečima, Arsić ga je na neki način gledao kao mlađeg brata, i on je bio među prvima koji su saznali da Arsić boluje od teške bolesti.

„Tihomir je pravio velike pauze u svom pozorišnom radu, ali se uvek pojavljivao svež, sa ogromnom energijom i beskrajnim vulkanom. . . To je zato što je on živeo, bio je živ, a svaki oblik života vid je umetnosti... Zato je proizvodio velika umetnička dela“, rekla je rediteljka Ivana Vujić Kominac.

Ona je navela da je Arsića upoznala tokom svojih studija režije 1978. godine, kao i da je on učestvovao u njenoj prvoj studentskoj predstavi.

Vujić Kominac opisala je Arsića kao „osobu koja je volela ljude i koja je u svemu što je radila davala svoj maksimum, bez da je išta tražila zauzvrat.“

Ukazala je da je Arsić čak i nakon hemoterapije dolazio na sastanke u Ministarstvu kulture jer je želeo da Narodno pozorište, njegov ansambl i publika dobiju mnogo više, i za to se aktivno borio.

Pozorišni producent Milovan Zdravković podsetio je da je Arsić, koji je kao i on odrastao u Zemunu, upravo tu stekao „taj šarm, lepotu, vrcavost i sve ono što ga je krasilo". 

„Tihomir je bio čovek-vetar, čas nežni povetarac, a čas uragan razorne snage. Voleo sam taj život koji je on punim plućima živeo od prvog trenutka od kada sam ga upoznao“, kzao je pisac Žarko Jokanović, koji je Arsića upoznao tokom studentskih protesta 1991. godine.

Kako je naveo Jokanović, „te godine je njihovo drugarstvo postalo trajno bratstvo.“

„U srce Tike Arsića staje čitav univerzum, a i tada još mnogo mesta“, rekao je Jokanović.

„Kada je Tika otišao sa scene ovog života, glavna uteha mi je bila to što ono što je nezaboravno živi večno. Sa svom svojom lepotom on je sačuvao izvornost i istinitost života“, rekla je glumica Ivana Žigon.

Ona je navela da je Arsić bio „grafički prikaz eksplozije života“ i kao takav potpuna suprotnost smrti.

Arsićeva ćerka Vera, koja je krenula očevim stopama i u Moskvi upisala studije glume, navela je da, šta god ljudi pričali, njen otac nikada nije bio bolestan, kao i da se uvek sam vozio na hemoterapiju.

„Misleći da se boje smrti, ljudi se zapravo boje života i ne žive, a moj otac je živeo i pre nego što se približio smrti. Uvek je živeo, i to do kraja“, prisetila se Vera Arsić.

U kratkom filmu reditelja Balše Đoga prikazane su Arsićeve antologijske uloge u raznim filmskim i pozorišnim ostvarenjima kao što su „Igmanski marš" „Solunci govore", „Dečko koji obećava", „Lov u mutnom", „Razvojni put Bore Šnajdera", „Veštica", „Vuk Karadžić", „Tako je govorio Broz", „Ubice mog oca", „Šesto čulo"... 

Film je ispraćen stajaćim ovacijama i petominutnim aplauzom publike u znak poštovanja i sećanja na Tihomira Arsića.

BIOGRAFIJA

Tihomir Arsić, rođen je 1957. godine u Zemunu, glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Milenka Maričića.

Arsić je skrenuo pažnju na sebe 1981. godine kada je u Narodnom pozorištu odigrao ulogu Romea, u Šekspirovoj drami „Romeo i Julija“, u režiji Steve Žigona. 

Od 1984. godine postao je stalni član glumačkog ansambla.

Uvek je bio veran svom pozorištu, koje je neizmerno voleo i u kome je odigrao više značajnih uloga u klasičnim i savremenim komadima.  

Svakako najvažnija pozorišna uloga, za koju je i sam govorio da mu je najdraža i najbolja koju je odigrao je Rogožin, u „Idiotu“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, u režiji Steve Žigona. 

Za maestralno tumačenje Rogožina, kolekciji brojih priznanja koje je dobio tokom karijere, pridružio je i dve najznačajnije nagrade koje je osvojio upravo sa tom rolom – „Zlatnog viteza“ u Moskvi i Nagradu „Raša Plaović“ za najbolje glumačko ostvarenje.

Kada je reč o Arsićevom angažmanu u Narodnom pozorištu, svakako se izdvaja i nastup u kultnoj predstavi „Solunci govore“, po tekstu Antonija Đurića i u režiji Cisane Murusidze. 

Arsića će publika pamtiti i po monodrami „Tako je govorio Broz“, sa kojom je početkom devedesetih godina prošlog veka nastupao širom nekadašnje Jugoslavije odigravši je više od 300 puta. 

Veoma zapažene uloge odigrao je i na filmu i televiziji. 

Debitovao je u filmu „Sinovi“ Slavoljuba Stefanovića Ravasija 1975. godine, a zatim su usledili upečatljivi nastupi u „Dečku koji obećava“, „Igmanskom maršu“, „Velikom transportu“, „Pejzažima u magli“, „Lageru Niš“, „Balkan ekspresu“, „Boju na Kosovu“, „Uslovnoj slobodi“... kao i serijama „Ne tako davno“, „Vuk Karadžić“, „Tragom Karađorđa“, „Šesto čulo“, „Ubice mog oca“, „Kralj Petar Prvi“.