Vesti

Omažni program pod nazivom „Sećanje na Živana Saramandića“ (1939-2012) održan je u ponedeljak 2. aprila, na dan rođenja operskog velikana, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta na kojoj je bio do poslednjeg daha.

O Saramandiću, koji je preminuo 30. januara u Beogradu, u 73. godini, govorili su upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu Božidar Đurović, muzička kritičarka Branka Radović i dramski umetnik Mihailo Lađevac.
- Ljudi žive u sećanjima i kroz dela koja su stvorili. A kakva su sećanja na Živana: lepa reč i osmeh, neposrednost, iskrenost, pristup ljudima na ravnoj nozi sa punim uvažavanjem, visok osećaj empatije, puno emotivnosti i gromki glas ispunjen optimizmom. A kakva su Živanova dela, o tome bismo mogli da govorimo danima. Puno ih je, značajna su i pripadaju istoriji muzičke umetnosti ne samo ovog naroda, već i čitavog sveta – ocenio je Đurović.
On je ukazao da će nas na Živanovo odsustvo podsećati i velika praznina koja je nastala njegovim odlaskom, praznina koju ćemo teško ispuniti, ukoliko ne upremo sve kreativne potencijale, na način na koji je to Živan radio čitavog života.
- Živan je, s tim u vezi, bio i ostao svetli primer mladima kako treba negovati dar, nešto što je bogomdano i što može da potraje samo ukoliko mu se svakodnevno posvećujemo naporno radeći na sebi. Kada god se u ovakvim prilikama prisećamo bliskih ljudi, činimo to uvereni da su oni o kojima govorimo živeli nedovoljno dugo, pre svega zato što su imali još mnogo toga da nam podare. A Živan je imao nepresušan izvor umetničkog darivanja, koji su prepoznavali svi gde god je pevao, od Amerike do Rusije, od Mediterana do Severnog mora, od Karnegi hola do Boljšoj teatra. On zaista nikoga nije ostavljao ravnodušnim i mada svestan svoje veličine, nikada joj nije robovao. Velika popularnost ga nije savladala, već ga je oplemenjivala na način na koji je on oplemenjivao one koji su voleli njegovu umetnost – rekao je Đurović i naglasio da je Živan svom matičnom Narodnom pozorištu ostao veran celog svog veka.
- Čak i onda kada je svet bio mali za njega, njemu je Narodno pozorište bilo veliko, zato što je imalo toplinu doma koji se voli. I ma koliko smo se trudili da mu tu ljubav uzvratimo, siguran sam da je to bilo nedovoljno za onoliko darivanja i odricanja s njegove strane. Zato, dokle god postoji Narodno pozorište u Beogradu, ono se Živana mora sećati, upravo onako kako je ova ljudina to zaslužila i zadužila – iskreno. Jer, Živan je smatrao da se iskrenošću može promeniti svet čak i onda kada je uviđao da je svet nepravedan prema pravednicima. Bio je, jednom rečju, kompletan, i kao ličnost i kao umetnik – dodao je upravnik Narodnog pozorišta.
Radovićeva je rekla da je Saramandić na početku karijere bio kralj, na njenom kraju car, „a ostaće zapamćen u srcima mnogih obožavalaca i poštovalaca kao knez među basovima“.
- Ogromnog glasa, baršunastog, moćnog, voluminoznog, koji osvaja svaki kutak i najveće dvorane i impozantne pojave koja ispunjava scenu, Živan Saramandić je od onih umetnika prvog ranga koji u momentu kada stupi na scenu vezuje svu pažnju i sva čula. I gleda se i sluša, fascinira i pojavom i glasom, glumom, scenskim kretnjama, inspiriše sve oko sebe, pravi predstavu atraktivnom – istakla je ona i naglasila da je Saramandić bio „uvek na tronu, uvek u prvom planu, uvek kao nosilac predstave“.
- Imao je uzbudljiv, muževan i prelep glas, darovao ga je na stotinama koncerata oduševljavajući najšire slojeve publike crnačkim duhovnim pesmama, a posebno ruskim repertoarom koji niko kao on nije umeo da doživi i prenese publici koja je reagovala ovacijama, često duboko potresena i u suzama. Bio je naš Šaljapin, oživljavao je repertoar najvećeg ruskog basa prenoseći slovensku patnju i sentiment svima. Kada je pevao ruski repertoar, pitali su „Je li Rus?“ U tome mu je često pomagala supruga i umetnički saradnik u svim njegovim projektima, naša izuzetna umetnica i jedan od najlepših soprana koje smo ikada imali, Milka Stojanović. Njih dvoje su bili institucija ove zemlje, kulture i ovoga naroda – primetila je gospođa Radović.
- Umeo je da izrazi svojim glasom podjednako sugestivno snagu, moć, ali i patnju i da duboko psihološki nijansira tumačeni lik, patetitku, herojstvo i epiku, kao i ljubav, tugu, bol. I u svojoj prirodi i u svojoj umetnosti imao je topline za ljude, razumevanja za kolege, želju da pomogne, podrži ono što je najbolje i da se nada novom krovu za sve buduće stvaraoce i poklonike operske umetnosti kojoj je posvetio ceo život – dodala je ona.
Lađevac je pročitao tekst Jelice Stevanović, objavljen u 59. broju „Pozorišnih novina“, u kojem ona, između ostalog, kaže da je Saramandić od prvog do poslednjeg svog raspevanog i nasmejanog dana bio oličenje životne snage i vedrine.
- Sa svojim Narodnim pozorištem, ali i samostalno, nastupao je širom sveta, od Boljšog teatra i Karnegi hola, preko značajnih scena u Sofiji, Atini, Budimpešti, Pragu, Varšavi, Kijevu, Odesi, Lenjingradu, Barseloni, Berlinu, Parizu, Dablinu, do svih operskih ali i drugih scena ondašnje države. Pevao je velike uloge u predstavama, pevao na koncertima, priredbama, recitalima... Ali ne samo operu. Mnoge koncertne i estradne sale nisu bile dovoljno velike da prime sve one koji su želeli da čuju našeg Živana kako peva crnačke duhovne pesme, evergrin ili ruske balade – čak i u SSSR-u, gde je na više od 500 koncerata oduševljavao domaću publiku interpretacijama popularnog Šaljapinovog repertoara. Njegova ljubav prema pesmi je, međutim, prevazilazila profesionalni opus, dovoljno obiman za nekoliko pevača. Naš je Žića pevao uvek i svuda: u pozorišnom klubu, po hodnicima, na večeri kod prijatelja, za stolom u kafani... još ako bi mu bila pri ruci i gitara, radost njegova i svih onih oko njega bila je neuporediva – napisala je gospođica Stevanović.
- Nebo ima svoje miljenike. Živan je sigurno bio jedan od njih. Poslednjeg dana na ovoj našoj planeti, 30. januara, bio je na probi u svom Pozorištu. Pevao i slušao kolege, bodrio, kao i uvek, mlađe. Zatim je otišao kući, proveo veče sa svojom, uz muziku najvećom ljubavi, Milkom Stojanović, i pošao da se spremi za spavanje. Niko, pa ni on, nije znao da će ga preteći – večni počinak. Velika, snažna, moćna, milozvučna pesma duga sedam decenija, prekinula se. Živanov glas, Živanov duh, Živanova vedrina, Živanova dobrota... ostaju večno živi – naglasila je Stevanovićeva.
U okviru programa, emitovani su i inserti iz nekih televizijskih emisija, gala koncerata i predstava u kojima je slavni umetnik nastupao.
Saramandić je rođen 2. aprila 1939. godine u Beogradu.
Zbog bombardovanja, 1941. godine cela porodica se seli u Aranđelovac, rodni grad njegovih roditelja. Cela Živanova familija, i po očevoj i majčinoj strani, bila je veoma muzički obdarena i talentovana, pa je i on u ranoj mladosti zakoračio u svet muzike – još učenik aranđelovačke Gimnazije, osniva zabavni orkestar, a bio je i najistaknutiji član hora. Po povratku u Beograd, kao apsolvent Ekonomskog fakulteta (1962), dobija poziv da peva u velikom varijeteu „Orfeum“, koji je u to vreme bio značajna kulturna institucija.
Prvi korak na putu ka velikim operskim ulogama, bilo je školovanje kod jedne od najvećih operskih pevačica tog vremena, Zdenke Zikove, posle čega polaže audiciju za prijem u Operu, 30. marta 1966, pred komisijom koju su činila velika muzička imena: Čangalović, Danon, Pivnički... Debitovao je na otvaranju sezone, 21. septembra 1966, u ulozi Kralja Egipta u Verdijevoj Aidi, da bi 14. februara 1968. bio primljen u stalni angažman.
Tokom duge i bogate karije ostvario je niz značajnih uloga basovskog faha u operama Knez Igor (Končak, Galicki), Moć sudbine (Gvardijan), Faust (Mefisto), Nabuko (Zaharija), Seviljski berberin (Don Bazilio), Knez od Zete (Ivo Crnojević), Ernani (De Silva), Don Karlos (Filip, Veliki Inkvizitor), Porgi i Bes (Kraun), Evgenije Onjegin (Knez Grjemin), naslovne uloge u operama Boris Godunov, Ivan Susanjin, Don Kihot... Ovaj veliki umetnik, gotovo do asketizma posvećen umetnosti, nastupao je na najlepšim i najznačajnijim operskim scenama u svetu, poput Boljšog teatra i Karnegi hola, te na prestižnim scenama u Sofiji, Atini, Budimpešti, Pragu, Varšavi, Kijevu, Odesi, Lenjingradu, Barseloni, Berlinu, Parizu, Dablinu...
Bio je i vrstan interpretator crnačkih duhovnih pesama, a naročito je bio poznat po svojim interpretacijama ruskih narodnih pesama iz repertoara Šaljapina, koje je pevao i u SSSR-u, na više od 500 koncerata.
Dobitnik je velikog broja značajnih nagrada kao i Posebnog priznanja za doprinos kulturi Republike Srbije.
Na sceni je bio do poslednjeg daha – pored tekućeg repertoara, spremao se i za obnovu “Don Karlosa” koji je izveden 4. februara, a nekoliko dana kasnije, 13. februara, trebalo je da ponovo nastupi u solo-recitalu Toržestvo Šaljapinu, koji je godinama pevao na Sceni „Raša Plaović“.
M.B.
Izveštaj sa sahrane Živana Saramandića možete pročitati OVDE