Вести

У оквиру циклуса „Сусрети”, који ће се периодично одржавати у Музеју Народног позоришта у Београду, први гост, у петак 3. децембра био је Жарко Пребил, признати балетски уметник и педагог.

Присутне је поздравио и пожелео им добродошлицу управник Народног позоришта Божидар Ђуровић који је, између осталог, истакао да је радостан због чињенице што кроз Музеј, од када је отворен 22. новембра, дневно прође између 200 и 250 посетилаца.
- У тој шетњи кроз историју, неко се нечега подсети, неко нешто сазна, неко можда заволи позориште више него што га је волео до тог тренутка... То нам је један од циљева – рекао је он и најавио да ће у Музеју, поред „Сусрета“, бити одржавани и циклуси „Сећања“, „Јубилеји“, „Школски час“ и „Концерти“.
У сат и по времена дружења са Пребилом и модератором Милицом Зајцев, публика је била у прилици да се детаљније упозна са његовом веома успешном каријером коју је започео давне 1951., са 17 година, на сцени Хрватског народног казалишта у Загребу улогом Мирка у „Ђаволу на селу“. Четири године доцније постаје солиста Балета Народног позоришта у Београду, где остварује низ веома запажених солистичких и главних улога. Био је глумачки веома убедљив, а играчки беспрекоран као Бесмртни Кашчеј у „Жар птици“, отмен и романтичан принц Алберт у „Жизели“, лаконог у скоковима и окретима у ваздуху као Бен у „Лабудовом језеру“ (1960). У Бизеовој „Симфонији“ (196л) истакао се у ставовима брзог темпа ефектним скоковима, а у „Двобоју Танкреда и Клоринде“ (1962) потврдио је своје разноврсне интерпретаторске могућности. У „Копелији“ (1963) био је полетни Франц, а у „Пепељузи“, исте године, испољио је завидну елеганцију покрета и спретност при извођењу технички тежих играчких фигура…
У Београду је највише радио у поставкама Димитрија Парлића и Вере Костић. У раздобљу од 1956. до 1965. остварио је, поред већ поменутих, запажене улоге као први играч у „Силфидама“, „Ромеу и Јулији“, „Чудесном мандарину“, „Вибрацијама“, „Триптихону“, „Човеку пред огледалом“. Био је драгоцен партнер истакнутим примабалеринама у Београду и Загребу – Душки Сифниос, Јованки Бјегојевић, Катарини Обрадовић, Мири Сањиној, Вишњи Ђорђевић, Лидији Пилипенко… Са београдским Балетом Пребил је наступао у многим светским културим центрима и уметничким фестивалима доприносећи својим креацијама успеху овог ансамбла у раздобљу које данас називамо „Златним“. Самостално је гостовао у Москви, Бакуу, Тбилисију, Лењинграду, Кијеву, Ташкенту, Харкову, Одеси и Ослу, а са ансамблом сарајевског Балета у Италији и Бугарској. Краће време је био члан трупе „Ballet de Paris“ Милорада Мишковића.
Стипендија Секретаријата за културу Београда, која му је додељена као перспективном балетском уметнику за усавршавање у московском Бољшој театару 1965/66. године определила је његову даљу каријеру. Престао је активно да игра и од 1967. до 1972. године посветио се студијама на Државном позоришном институту у Москви (познатом Гитису), где је дипломирао на одсеку за педагогију и кореографију. Посебном одуком додељено му је научно звање Магистра уметности.
Жарко Пребил је почео да се бави кореографијом 1968. године поставаљајући и преносећи дела класичног балетског репертоара, међу којима су и: „Жизела“, у Риму и Напуљу, „Силфиде“ у Напуљу, „Пепељуга“ и „ Крцко Орашчић“ у Риму, „Лабудово језеро“ у Амстердаму, „Дон Кихот“ у Напуљу и Риму ( са више обнова). У Буенос Аиресу је „Дон Кихота“ и „Крцка Орашчића“ обнављао чак 17 пута. У Београду је поставио, доследно свом образовању и поштовању класичног наслеђа, само „Крцка Орашчића“ и „Силфиде“ (1977), што сведочи о томе да његово знање и кореографско умеће није код нас довољно било присутно, упркос томе што је од 1986. до 1988. године био директор Балета и Балетске школе у Напуљу и Сан Карлу, а од 1978. до данас је стални педагог у Италијанској академији за игру у Риму, у звању доцента. Преко 700 његових студената и студенткиња заузело је истакнута места у балетским ансамблима широм света.
Нису изостала ни признања и награде, до данас, нажалост само иностране, сем оне са Фестивала у Љубљани 1960. године када је добио награду као најбољи солиста у класичним балетима. А у Риму 2003. године председник Републике Италије Азелио Ћијапи му је доделио звање Каваљера Републике Италије за његов педагошки и кореографски рад. Награђен је Златном медаљом за заслуге у култури и школству Италије, коју му је доделило италијанско Министарство високог образовања. „Premio delle muze” добио је за заслуге у неговање класичног балета, а носилац је и годишње награде за педагошки рад у класичном балетском репертоару.
Од 11. новембра ове године, Жарко Пребил води Балетски студио Народног позоришта у Београду.
Микојан Безбрадица