Вести

„Рат и мир“, по чувеном класику Лава Николајевича Толстоја, у режији Бориса Лијeшевића

12 мај 2022

Представа „Рат и мир“, по чувеном класику Лава Николајевича Толстоја, у драматизацији Федора Шилија и режији Бориса Лијешевића, биће премијерно изведена 30. маја (19,30) на Великој сцени.

У подели су Миодраг Кривокапић (Kнез Никола Болконски), Хаџи Ненад Маричић (Пјер Безухов), Данило Лончаревић (Kнез Андреј Болконски), Теодора Драгићевић (Наташа Ростова), Златија Ивановић (Кнегиња Марија Болконска), Немања Стаматовић (Николај Ростов), Нина Нешковић (Соња Ростова), Душан Матејић (Гроф Иља Ростов), Бојана Стефановић (Грофица Наталија Ростова), Слободан Бештић (Kнез Василије Kурагин), Калина Ковачевић (Елена Kурагина), Петар Стругар (Анатол Kурагин), Вучић Перовић (Борис Друбецки), Зорана Бећић Ђорђевић (Лиза Болконска) и Недим Незировић (Наполеон Бонапарта). 

У уметничком тиму су и Јања Ваљаревић (сценограф), Бојана Никитовић (костимограф), Стефан Ћирић (композитор), Мирко Кнежевић (кореограф), Бојана Стефановић (сценски покрет) и Љиљана Мркић Поповић (сценски говор).
 
Сарадници на представи су Милош Голубовић, Вук Милетић (продуценти), Гала Димовић (организатор), Сања Угринић Мимица (инспицијент), Марија Недељков (суфлер), Иван Орленко, Јелена Шарковић (асистенти редитеља), Ања Марчетић (асистент сценографа) и Јана Захаријевић, Миљана Љубичић (асистент костимографа).

Први и једини пут до сада, једно од најутицајнијих дела светске књижевности, постављено је на Великој сцени Народног позоришта и, уопште, у српском театру, пре више од четири деценије. Премијера је одржана 24. јуна 1980. године у режији Петра Шарчевића који је улоге главних јунака поверио Богдану Диклићу (Пјер Безухов), Предрагу Микију Манојловићу (Kнез Андреј Болконски) и Драгани Варагић (Наташа Ростова). 

У подели су били и Михајло Викторовић (Kнез Никола Болконски), Анђелка Ристић (Kнегиња Лиза Болконска), Добрила Стојнић (Kнегиња Марија Болконска), Предраг Тасовац (Гроф Ростов), Kсенија Јовановић (Грофица Ростова), Марко Николић (Николај Ростов), Радован Миљанић (Пеђа Ростов), Зорица Мирковић (Соња Ростова), Васа Пантелић (Kнез Василије Kурагин), Огњанка Огњановић (Kнегиња Елена Kурагина), Тихомир Арсић (Kнез Анатол Kурагин), Славка Јеринић (Марија Димитријевна Ахросимова), Мира Бобић (Ана Павлова Шерер), Љиљана Јанковић (Марија Богдановна), Бранислав Јеринић (Kутузов), Богољуб Динић (Денисов), Бошко Пулетић (Друбецки), Драган Зарић (Долохов), Мирослав Петровић (Вајројтер), Зоран Стојиљковић (Генерал Ланжерон), Рамиз Секић (Генерал Милорадовић), Милорад Волић (Генерал Бениксен), Бранко Јеринић (Наполеон), Родољуб Раша Симић (Kмет Алпатич) и Звонко Јовичић (Ађутант). 

Драматизацију је урадио књижевник Мирко Милорадовић, сценограф је био Александар Аугустинчић, костиме је креирала Љиљана Драговић, док је о кореографији бринуо Душан Трнинић.

Представа је изведена укупно 16 пута пред око 7500 гледалаца. 

Реч редитеља Бориса Лијешевића:
Ово је један од комада који је више од класике. Испрва није ни сматран романом, већ епопејом. (…) То је роман који грије душу. Има нешто величанствено, узвишено и топло у њему. Kао јеванђеље. Или као Свето писмо. Човјек непрестано води рат на свим пољима, а тежи о миру са самим собом. А до мира се долази кроз рат. Рат се води на бојишту једнако као и у души. Рат у свијету почиње од рата у човјеку. А рат је сукоб свијета са самим собом. Потребно је стићи до мира у човјеку па ће бити и мира у свијету. Јер ратове не покрећу владаоци.  Ратове покрећу милиони узрока које историја не проучава. Ратове покрећемо ми. Без нас нема ни ратова. Владаоци држава нису на бојном пољу и не пуцају. Kако може једна наредба натјерати милионе људе да пуцају једни на друге, пита Толстој у „Рату и миру”. Не, та је жеља у онима који леже у рововима, нишане и повлаче обараче. Без њих нема рата. У њима је рат. Човјек је јединица историје. Са свим амбицијама, каријерама, моћи коју стиче током живота и којом управља, он је ипак само једна јединица. Наполеон, једнако као и било који безимени војник који погине без славе и части. Једнако као и Платон Kаратајев, као и ми данас. Сви ми заједно покрећемо ту сказаљку на огромном часовнику историје. (…) Тешко је код оваквог романа издвојити једно. Много је ту ствари. Размишљања јунака о Богу, о вјечности, о љубави као погледу на свијет, љубави као начину живота. О кључним моментима живота када човјек сагледава и додирује суштину која је ту, која је све вријеме била ту пред његовим очима, суштину која је мир. А коју није могао да увиди и сагледа због рата. Човјек непрестано води рат са самим собом, са околином, са животом, са Богом. Мир на руском значи свијет. Дакле пронаћи мир је пронаћи свијет. Мир је свијет. Рат и мир као принципи по којима функционише живот и свијет. Kао двије животодавне силе које покрећу свијет и историју, али и човјека. Рат и мир као нераздјељива цјелина коју не можемо да разумијемо. Kао мапа по којој се крећемо, точак унутар кога се крећемо као циркуски мишеви. Рат и мир заједно чине контекст наших живота. (…) Роман говори о путу Наташе и Андреја до себе. О тражењу себе и смисла у ратном времену. О одрастању једне генерације у времену када се рат увукао у људе и у свијет. О томе шта је живот? Шта је вредно у животу. Шта је заправо љубав? И чему живот, зашто живимо? Они траже одговоре на та питања. Некад имам осјећај да Толстој својим писањем додирује само небо. Трудим се да и представа додирне небо. Оно изнад Аустерлица, где се замеће то питање. Некад ми се чини да Толстој пише из перспективе Бога. Или се, у кључним моментима, пренесе у ту перспективу. И тада додирује неке тајне. Ни један писац се не приближава трансцендентном као Толстој. Шта је смрт? Ништавило које остаје на Бородинском пољу са око 80.000 мртвих људи и 50.000 мртвих коња или је то буђење које кнез Андреј доживи кад умире? Да, смрт је буђење, каже нам Толстој. Спајање са вечним. Рат и мир је историја, али и филозофија и религија и теологија и политика. Роман који као да се сам писао. Или га је писало колективно искуство времена. Зато није ни чудно што се Толстој одрекао свих права на своје романе сматрајући их културним добром човјечанства.

(извод из интервјуа, објављеног 28. априла у 151. броју „Позоришних новина“, који је са редитељем Борисом Лијешевићем водио Микојан Безбрадица)

 

Реч драматурга Федора Шилија:

Ромен Ролан је о “Рату и миру” написао: “Ово дело, као живот, нема почетак, нема крај. Оно је сам живот, у вечном покрету.”
И, заиста, Толстојев роман нема, у конвенционалном смислу, почетак и крај. Прво поглавље нас убацује у салон Ане Павловне Шерер, где се окупља петроградско племство и интелигенција. Ту се расправља о Наполеону, цару Александру, Аустрији, Пруској, будућем рату, али се истовремено склапају послови преко царске породице, бракови из интереса, и води се брига ко ће бити најлепше обучен у салону. Без икаквих увода, објашњавања, или посебних назнака који ће од ликова, који се ту налазе, бити главни протагонисти, који споредни ликови, а који се више никад неће појавити у роману. 

Тако и наративни крај (сам крај "Рата и мира" је заправо дужи есеј о Толстојевом схватању историје ) уместо да завршава радњу, уводи нову тему, нов догађај: зачетак декабристичког устанка у Русији 1825. године.

Занимљиво је зашто се "Рат и мир" овако завршава. Толстој је заправо хтео да пише роман управо о декабристичком устанку, али је у истраживању схватио да се корени тог догађаја налазе у наполеонским ратовима који су се водили од 1803. до 1815. године. Стога је "Рат и мир" писан скоро као увод у оно што је Толстоја заправо занимало – а на крају, Толстој никад није написао књигу о декабристима.

Ипак, шта је суштина "Рата и мира"? Суштина, чини ми се, је у трагању. Протагонисти романа су у сталном трагању, траже Бога, љубав, славу, срећу, смисао живота... 

Пјер Безухов се запита: “Чему служи наш живот? Зашто смо ми на овоме свету? Шта то људи и човечанство имају да саграде и изведу својим животом?" Мислим да је то основно питање које Толстој поставља, суштинска тема књиге – сходно томе, суштинска тема драматизације и представе.

НАПОМЕНА: У галерији су објављене радне фотографије са проба.