Вести

Представа „Рат и мир“, по чувеном класику Лава Николајевича Толстоја, у драматизацији Федора Шилија и режији Бориса Лијешевића, биће премијерно изведена 30. маја (19,30) на Великој сцени.

У подели су Хаџи Ненад Маричић (Гроф Петар Пјер Кирилович Безухов), Миодраг Кривокапић (Кнез Николај Андрејевич Болконски), Данило Лончаревић (Андреј, његов син), Златија Оцокољић Ивановић (Марија, његова кћерка), Зорана Бећић Ђорђевић (Лиза, жена кнеза Андреја), Душан Матејић (Гроф Иља Андрејевич Ростов), Бојана Стефановић (Грофица Наталија Ростова), Теодора Драгићевић (Наташа, њихова кћерка), Немања Стаматовић (Николај, њихов син), Нина Нешковић (Соња, њихова рођака), Слободан Бештић (Кнез Василије Сергејевич Курагин), Калина Ковачевић (Елен, његова кћерка), Петар Стругар (Анатол, његов син), Вучић Перовић (Борис Друбецки) и Недим Незировић (Наполеон Бонапарта).

У уметничком тиму су и Јања Ваљаревић (сценограф), Бојана Никитовић (костимограф), Стефан Ћирић (композитор), Мирко Кнежевић (кореограф), Бојана Стефановић (сценски покрет) и Љиљана Мркић Поповић (сценски говор).
 
Сарадници на представи су Милош Голубовић, Вук Милетић (продуценти), Гала Димовић (организатор), Сања Угринић Мимица (инспицијент), Марија Недељков (суфлер), Иван Орленко, Јелена Шарковић (асистенти редитеља), Ања Марчетић (асистент сценографа) и Јана Захаријевић, Миљана Љубичић (асистент костимографа).

Први и једини пут до сада, једно од најутицајнијих дела светске књижевности, постављено је на Великој сцени Народног позоришта и, уопште, у српском театру, пре више од четири деценије. Премијера је одржана 24. јуна 1980. године у режији Петра Шарчевића који је улоге главних јунака поверио Богдану Диклићу (Пјер Безухов), Предрагу Микију Манојловићу (Kнез Андреј Болконски) и Драгани Варагић (Наташа Ростова). 

У подели су били и Михајло Викторовић (Kнез Никола Болконски), Анђелка Ристић (Kнегиња Лиза Болконска), Добрила Стојнић (Kнегиња Марија Болконска), Предраг Тасовац (Гроф Ростов), Kсенија Јовановић (Грофица Ростова), Марко Николић (Николај Ростов), Радован Миљанић (Пеђа Ростов), Зорица Мирковић (Соња Ростова), Васа Пантелић (Kнез Василије Kурагин), Огњанка Огњановић (Kнегиња Елена Kурагина), Тихомир Арсић (Kнез Анатол Kурагин), Славка Јеринић (Марија Димитријевна Ахросимова), Мира Бобић (Ана Павлова Шерер), Љиљана Јанковић (Марија Богдановна), Бранислав Јеринић (Kутузов), Богољуб Динић (Денисов), Бошко Пулетић (Друбецки), Драган Зарић (Долохов), Мирослав Петровић (Вајројтер), Зоран Стојиљковић (Генерал Ланжерон), Рамиз Секић (Генерал Милорадовић), Милорад Волић (Генерал Бениксен), Бранко Јеринић (Наполеон), Родољуб Раша Симић (Kмет Алпатич) и Звонко Јовичић (Ађутант). 

Драматизацију је урадио књижевник Мирко Милорадовић, сценограф је био Александар Аугустинчић, костиме је креирала Љиљана Драговић, док је о кореографији бринуо Душан Трнинић.

Представа је изведена укупно 16 пута пред око 7500 гледалаца. 

Реч редитеља Бориса Лијешевића:
Ово је један од комада који је више од класике. Испрва није ни сматран романом, већ епопејом. (…) То је роман који грије душу. Има нешто величанствено, узвишено и топло у њему. Kао јеванђеље. Или као Свето писмо. Човјек непрестано води рат на свим пољима, а тежи о миру са самим собом. А до мира се долази кроз рат. Рат се води на бојишту једнако као и у души. Рат у свијету почиње од рата у човјеку. А рат је сукоб свијета са самим собом. Потребно је стићи до мира у човјеку па ће бити и мира у свијету. Јер ратове не покрећу владаоци.  Ратове покрећу милиони узрока које историја не проучава. Ратове покрећемо ми. Без нас нема ни ратова. Владаоци држава нису на бојном пољу и не пуцају. Kако може једна наредба натјерати милионе људе да пуцају једни на друге, пита Толстој у „Рату и миру”. Не, та је жеља у онима који леже у рововима, нишане и повлаче обараче. Без њих нема рата. У њима је рат. Човјек је јединица историје. Са свим амбицијама, каријерама, моћи коју стиче током живота и којом управља, он је ипак само једна јединица. Наполеон, једнако као и било који безимени војник који погине без славе и части. Једнако као и Платон Kаратајев, као и ми данас. Сви ми заједно покрећемо ту сказаљку на огромном часовнику историје. (…) Тешко је код оваквог романа издвојити једно. Много је ту ствари. Размишљања јунака о Богу, о вјечности, о љубави као погледу на свијет, љубави као начину живота. О кључним моментима живота када човјек сагледава и додирује суштину која је ту, која је све вријеме била ту пред његовим очима, суштину која је мир. А коју није могао да увиди и сагледа због рата. Човјек непрестано води рат са самим собом, са околином, са животом, са Богом. Мир на руском значи свијет. Дакле пронаћи мир је пронаћи свијет. Мир је свијет. Рат и мир као принципи по којима функционише живот и свијет. Kао двије животодавне силе које покрећу свијет и историју, али и човјека. Рат и мир као нераздјељива цјелина коју не можемо да разумијемо. Kао мапа по којој се крећемо, точак унутар кога се крећемо као циркуски мишеви. Рат и мир заједно чине контекст наших живота. (…) Роман говори о путу Наташе и Андреја до себе. О тражењу себе и смисла у ратном времену. О одрастању једне генерације у времену када се рат увукао у људе и у свијет. О томе шта је живот? Шта је вредно у животу. Шта је заправо љубав? И чему живот, зашто живимо? Они траже одговоре на та питања. Некад имам осјећај да Толстој својим писањем додирује само небо. Трудим се да и представа додирне небо. Оно изнад Аустерлица, где се замеће то питање. Некад ми се чини да Толстој пише из перспективе Бога. Или се, у кључним моментима, пренесе у ту перспективу. И тада додирује неке тајне. Ни један писац се не приближава трансцендентном као Толстој. Шта је смрт? Ништавило које остаје на Бородинском пољу са око 80.000 мртвих људи и 50.000 мртвих коња или је то буђење које кнез Андреј доживи кад умире? Да, смрт је буђење, каже нам Толстој. Спајање са вечним. Рат и мир је историја, али и филозофија и религија и теологија и политика. Роман који као да се сам писао. Или га је писало колективно искуство времена. Зато није ни чудно што се Толстој одрекао свих права на своје романе сматрајући их културним добром човјечанства.

(извод из интервјуа, објављеног 28. априла у 151. броју „Позоришних новина“, који је са редитељем Борисом Лијешевићем водио Микојан Безбрадица)

 

Реч драматурга Федора Шилија:

Ромен Ролан је о “Рату и миру” написао: “Ово дело, као живот, нема почетак, нема крај. Оно је сам живот, у вечном покрету.”
И, заиста, Толстојев роман нема, у конвенционалном смислу, почетак и крај. Прво поглавље нас убацује у салон Ане Павловне Шерер, где се окупља петроградско племство и интелигенција. Ту се расправља о Наполеону, цару Александру, Аустрији, Пруској, будућем рату, али се истовремено склапају послови преко царске породице, бракови из интереса, и води се брига ко ће бити најлепше обучен у салону. Без икаквих увода, објашњавања, или посебних назнака који ће од ликова, који се ту налазе, бити главни протагонисти, који споредни ликови, а који се више никад неће појавити у роману. 

Тако и наративни крај (сам крај "Рата и мира" је заправо дужи есеј о Толстојевом схватању историје ) уместо да завршава радњу, уводи нову тему, нов догађај: зачетак декабристичког устанка у Русији 1825. године.

Занимљиво је зашто се "Рат и мир" овако завршава. Толстој је заправо хтео да пише роман управо о декабристичком устанку, али је у истраживању схватио да се корени тог догађаја налазе у наполеонским ратовима који су се водили од 1803. до 1815. године. Стога је "Рат и мир" писан скоро као увод у оно што је Толстоја заправо занимало – а на крају, Толстој никад није написао књигу о декабристима.

Ипак, шта је суштина "Рата и мира"? Суштина, чини ми се, је у трагању. Протагонисти романа су у сталном трагању, траже Бога, љубав, славу, срећу, смисао живота... 

Пјер Безухов се запита: “Чему служи наш живот? Зашто смо ми на овоме свету? Шта то људи и човечанство имају да саграде и изведу својим животом?" Мислим да је то основно питање које Толстој поставља, суштинска тема књиге – сходно томе, суштинска тема драматизације и представе.

НАПОМЕНА: У галерији су објављене радне фотографије са проба.

 

 

Извештај са конференције за новинаре

Представа “Рат и мир” према чувеном Толстојевом роману, у драматизацији Федора Шилија и режији Бориса Лијешевића, биће премијерно изведена 30. маја (19,30) на Великој сцени, најављено је 26. маја на конференцији за новинаре.

Управник НП Светислав Гонцић изразио је велико задовољство што ће репертоар обогатити представа по једном од најзначајнијих дела светске литературе, значајном како по књижевном квалитету, тако и по томе што Толстој као интелектулац схвата време у коме се налази.

“Европа је управо изашла из века просветитељства. Писац се одређује према друштвеним датостима, као и предрасудама, осећа и најављује драматичне промене. Није лако суочити се са тим материјалом. Срећан сам што имамо такве ауторе, спремне да се ухвате у коштац са оваквим темама и филозофским питањима”, изјавио је Гонцић.

“Kомад поставља питања рата и мира на сваком нивоу – и личном, и симболичком, и метафоричком. Рат и мир у нама, рат и мир у свету и онај простор између рата и мира, где је највеће трење”, додао је.

Директорка Драме НП Молина Удовички Фотез рекла је да је прва верзија Шилијеве драматизације била врло обимна - на 370 страна, али да је током рада сведена и да представа траје само три сата.

“Све кључне сцене из романа су ту. Пратимо све приче, све четири породице”, најавила је Молина Удовички Фотез, додајући да је реч о правој ансамбл представи и да јој је посебно драго што је укључен велики број младих глумаца.

Борис Лијешевић је истакао да је велика привилегија радити “Рат и мир” и бавити се тим материјалом.

“Мислим да ни један писац тако не посматра питања љубави, смрти, људске душе, људског бића, смисла живота, смисла историје. И све то у једном комаду, једном роману, на само хиљаду страна”, рекао је Лијешевић, истичући велику посвећеност целе екипе која “схвата и осећа величину и значај тог дела”.

“Не мислим на значај само данас, него увек и то за сваког од нас, значај за публику, за овај град, земљу и позориште. Дакле, не само данас кад поново букти рат у Европи, него значај за цео свет и целу историју која је стално испреплетена ратом и миром”, додао је.

Толстој узима историјски период од 1805. до 1812. године, и у епилогу иде до 1820. То је период када се, како он каже, узбуркало море Европе, кад се није знало ко с ким и против кога ратује, рекао је Лијешевић, подсетивши на Наполеонове ратове и сукобе Француске, Русије и Аустрије.

Према његовим речима, Толстој посматра човечанство и историју као природу - у једном периоду влада мир, онда дође олуја. Ми смо сићушни становници тог организма природе, некога талас избаци на површину па у њему видимо генија и вођу, а некога исти талас спусти на ниво губитника, додао је Лијешевић.

“Ми се питамо у чему је грешка, али Толстој каже - није грешка, то је неки смисао који ми не разумемо. И не треба покушавати да га разумемо, треба га само препознавати и пратити токове и смењивања у природи”, навео је Лијешевић, додајући да су “рат и мир овде само контекст збивања, мапа по којој се крећемо, време у којем живимо и у којем се одиграва један други рат и један други мир”.

То, како је напоменуо, нису само геополитички појмови: “Ту је рат који се одиграва у сваком од нас, рат са самим собом, са околином, рат који водимо да би се дошло до мира. Реч мир на руском језику значи и свет. Kад нађемо мир - пронашли смо свој свет. А ми тај мир не видимо јер стално водимо ратове. Толстој нам понавља - ратом се не долази до мира. Рат доноси само нови рат. А мир је ту надохват руке, свуда око нас, можемо га видети кад погледамо у небо, кад видимо како се ти облаци крећу независно од свега што се дешава на земљи. Међутим, да би погледали у небо, треба променити перспективу, а то је често најтеже. Обично паднемо на леђа да бисмо погледали небо. Тако пада Андреј Болконски погођен куршумом и пита се – Боже, где је досад било ово небо? Зашто га раније нисам видео?”

“Није га видео, као што ни сви ми опхрвани својим ратовима, својим свакодневицама не видимо небо, не видимо љубав која је свуда око нас, љубав која нам се нуди, не као осећање него као поглед на свет, љубав као свет и љубав као мир”, истакао је Лијешевић.

Према његовим речима, у представи “прича постоји у својој хронологији, заправо хронологија је њена структура, она је саставни део приче”.

“Представа је рађена у ритму данашњег дана и гледаоца 21. века чија имагинација и знање не траже да му свака сцена почне, одтраје и заврши се, него пристаје да две сцене паралелно теку, да једна упливава у другу, да цела композиција буде сливена, без пауза и мракова, у ритму данашњег живота”, рекао је Лијешевић.

Федор Шили је захвалио Народном позоришту што му је дало ретку прилику да се бави овако великом литературом.

У програму за представу записао је, између осталог, да је суштина романа “Рат и мир” у трагању.

“Протагонисти романа су у сталном трагању, траже Бога, љубав, славу, срећу, смисао живота... Пјер Безухов се запита: ‘Чему служи наш живот? Зашто смо ми на овоме свету? Шта то људи и човечанство имају да саграде и изведу својим животом?’ Мислим да је то основно питање које Толстој поставља, суштинска тема књиге - сходно томе, суштинска тема драматизације и представе”, навео је Шили.

Пјера Безухова игра Хаџи Ненад Маричић, који је изјавио да је ово премијера коју дочекује с највише емоција.

Помињући и представе у којима је играо ове сезоне – “Нора” и “Године врана”, оценио је да се Народно позориште “вратило себи, ради велике, значајне комаде и све функционише како треба”.

“Оно што су глумци и други запослени у НП пре две-три године желели, успешно се остварује”, додао је Маричић.

Маричић је истакао да је с Лијешевићем пријатељ већ 20 година, од када је играо у његовој првој представи.

“Имам ритуал за Божић, од малих ногу, молитву у поноћ када се обратим целом космосу и свету. И тада се нас двојица чујемо. А у овој представи нама се отвара небо, нама се отварају неке тајне и ми их сада делимо са другима”, рекао је Маричић.

“Сигуран сам да јесам и да ћу се пред светом открити сам као човек и испунити задатак који ми је професор Бајчетић дао на првој години, као и свим студентима, а то је задатак да се одговори на питање - ко сам ја. Мислим да ће тај одговор пронаћи и људи који буду долазили на ову представу”, додао је Маричић.

Млада глумица Теодора Драгићевић, која игра Наташу Ростову, изјавила је да јој је то прва велика позоришна улога и да осећа посебну одговорност, те захвалила Народном позоришту на поверењу и колегама на подршци.

“Мој лик говори о љубави. Kроз тај лик највише се види да је рат - сукоб човека са самим собом, што нам је Борис рекао на првој проби. Наташа највише има контакта с другим људима и било је узбудљиво радити са свим колегама, тражити кључ са сваком особом, јер свака особа је различита. То је било предивно искуство”, рекла је Теодора Драгићевић.

У великом ансамблу су и Миодраг Kривокапић, Данило Лончаревић, Златија Ивановић, Зорана Бећић Ђорђевић, Душан Матејић, Бојана Стефановић, Немања Стаматовић, Нина Нешковић, Слободан Бештић, Kалина Kовачевић, Петар Стругар, Вучић Перовић и Недим Незировић.

Сценографкиња је Јања Ваљаревић, костимографкиња Бојана Никитовић, композитор Стефан Ћирић, а кореограф Мирко Kнежевић.

Прва реприза представе “Рат и мир” на великој сцени НП биће 31. маја.