У оквиру циклуса “Сећања”, у петак 2. децембра у Музеју Народног позоришта одржано је вече посвећено Хугу Клајну (1894 - 1981), поводом три деценије од његове смрти.
Присутне је поздравила стручна сарадница у Музеју Тијана Михајловић, а потом су о господину Клајну, доктору медицине, редитељу, професору и шекспирологу, са пијететом и поштовањем говорили његови некадашњи студенти, а касније успешни редитељи Димитрије Ђурковић и Боро Драшковић, професор на Факултету драмских уметности у Београду Предраг Бајчетић, као и театролог Ксенија Марковић.
- У српској позоришној уметности, богатој уметницима различитих стваралачких опредељења, ретко се налази уметничка индивидуа као што је био Хуго Клајн. Био је необично снажна уметничка и стваралачка личност, богато и свестрано образована и многоструко обдарена. Све те компоненте, на задивљујући начин, успео је да обједини и да делује дуго у свету наше науке и уметности, посебно позоришне где је оставио дубок и неизбрисив траг – истакла је госпођа Марковић.
Ђурковић је признао да је све оно што је научио о позоришту, научио од Клајна и Милоша Ђурића.
- Оно што су ми они казивали да позориште јесте или да није, то и данас мислим и верујем. Због тога сам и даље у грдним проблемима са данашњим позориштем – казао је Ђурковић и оценио да су часови код професора Клајна представљали “право позоришно благо”.
Он је напоменуо да га је Клајн највише фасцинирао “једноставним говором о сложеним проблемима позоришне уметности”.
Бајчетић је похвалио гест управе Народног позоришта и његовог Музеја што су се сетили да 2. децембар, дан када је пре три деценије преминуо Клајн, обележи на један овакав начин.
- То би, на неки начин, требало да постане и традиција позоришта да обележава дане сећања на своје велике људе – рекао је Бајчетић.
Он је напоменуо да је своја прва, “велика позоришна узбуђења” доживео гледајући представу “Господа Глембајеви” у којој је Клајн био коредитељ.
- Та представа ме је фасцинирала својом дубином, снагом и психолошком садржином онога што се приказивало - објаснио је Бајчетић и додао да је друга представа у Клајновој режији, која је на њега оставила, такође, снажан утисак, била “Шума” Островског.
- Он је умео, а то је и радио, да све нове правце и тенденције помири са традицијом. Успео је да нам Станиславског тумачи на начин који је нама прихватљив – нагласио је Бајчетић.
Драшковић се заложио да Народно позориште уведе награду за режију Хуго Клајн објаснивши то чињеницом да је “његово велико дело одавно уткано у духовне темеље овог театра”.
У публици је, у друштву супруге, био и Клајнов син Иван, српски језикословац, хисторичар језика, редовни члан Српске академије наука и уметности.
Клајн је рођен 30. септембра 1894. године у Вуковару.
Медицину, као ученик Сигмунда Фројда, докторирао је 1919.године на Медицинском факултету у Бечу.
Стални редитељ Народног позоришта у Београду постаје 1945. године.
Режирао је у позориштима у Сарајеву, Нишу, Скопљу, Мостару, Бањалуци, Сплиту...
Међу најбоље представе у његовој режији убрајају се „Хамлет“ Шекспира, „Шума“ Островског, „Господа Глембајеви“ Крлеже, „Побуна на Кејну“ Воука, „Живи леш“ Толстоја“...
Клајн је био и позоришни критичар, преводилац и познавалац Шекспирових дела, писац есеја и књига из области позоришта: „Основни проблеми режије“, „Шекспир и човештво“, и „Појаве и проблеми савременог позоришта“ којима удара основе модерном и научно-аналитичком театру.
Добитник је награде Владе ФНРЈ за режију и Седмојулске награде за животно дело.
Педагошким радом на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду (садашњи Факултет драмских уметности) бавио се од 1949. године као професор позоришне режије.
М.Б.
