Вести

У оквиру циклуса "Сусрети", у четвртак 20. децембра, у Музеју Народног позоришта, одржано је вече са признатим драмским уметником Предрагом Ејдусом.

Говорећи о својим почецима, Ејдус је у разговору са драматургом Жељком Хубачем, испричао да је главни "кривац" што је почео да се бави глумом била његова школска другарица, касније популарна глумица, Светлана Цеца Бојковић. Наиме, како је открио, она му је једном приликом, у време док су били у гимназији, предложила да учествује у једном реситалу.
- Нисам знао да ли ми се набацује или стварно жели да учествујем у томе - казао је Ејдус кроз смех и додао да је, кад му је рекла да за време док буду спремали програм неће имати обавезу да иде у школу, понуду оберучке прихватио.
- Било нас је шесторо, Цеца, Горан Султановић, Зорица Шумадинац, ја и још две наше другарице из разреда које се касније, за разлику од нас четворо, нису бавиле глумом. Светлана је била и редитељ, све то је лепо упаковала, а што се тиче набацивања, од тога није било ништа - казао је шеретски Ејдус и истакао да је после тог искуства већ почео да наслућује да би глума могла да буде његов животни позив.
Ускоро, заједно са другарима са којима је учествовао у реситалу, постаје члан аматерског позоришта "Дадов" у којем остаје пуних шест година, све до 1968.
- Миц по миц, ја сам полако улазио у нешто што сам наслућивао да је фантастично, али нисам баш био сигуран да ли ћу моћи да одговорим на све захтеве који ће се наћи испред мене. Нисам, заправо, тада знао колике су моје моћи. Уопште нисам размишљао о томе да постанем филмски глумац, да постанем славан, да зарадим ужасно много пара, него ме је занимао феномен игре и феномен театра - објаснио је Ејдус који је глуму на Академији за позориште, филм и телевизију уписао у класи професорке Огњенке Милићевић. Прве две године био је код ње, на трећој години професор му је био Предраг Бајчетић, а дипломирао је 1972. године у класи професора Миленка Маричића.
- Била је то одлична класа. Радили смо јако добро и озбиљно, тако да успех никако није могао да изостане - рекао је популарни глумац који је дипломирао улогом у водвиљу Жоржа Фејдоа "Дама из Максима", у којем су играли и његови "класићи" Мики Манојловић, Драган Максимовић, Марко Николић, Горан Султановић, Милан Цаци Михаиловић, Весна Пећанац, Огњанка Огњановић...
- Миленко је био фантастичан. Од њега сам много научио о водвиљу. Са њим је рад био бриљантан. Радио сам са многим редитељима, али када је реч о анализи неког комада, Миленко је по том питању био један и једини. Неприкосновен. Захваљујући раду са њим, за мене у глуми више апсолутно није било никаквих тајни. Наравно, све је зависило од комада до комада, али када је реч о оним основним постулатима и принципима игре, све сам то знао захваљујући управо њему - признао је Ејдус који је током досадашње дуге и веома успешне каријере одиграо више од 150 позоришних улога.
Своје упечатљиве креације остваривао је на сценама широм некадашње Југославије - у Београду, Новом Саду, Суботици, Загребу, у Немачкој, Француској, Канади, САД, Мађарској, Швајцарској. У његова антологијска позоришна остварења убрајају се ликови Осипа Мандељштама, Јоакима Вујића, кнеза Мишкина, Франца Кафке, Наполеона, Алексеја Фјодоровича Карамазова, Бориса Годунова, Исака Бабеља, Порфирија Петровича, Кир Јање, Лазе Дунђерског, Фауста, Шајлока... Ипак, посебан куриозитет везан је за представа Радослава Павловића "Шовинистичка фарса" у режији Егона Савина у којој је улогу Бернарда Драха одиграо 1800 пута.
Такође, био је успешан и у другим медијима - снимио је више од 50 филмова, телевизијских драма и серија.
Одмах после дипломирања, постао је члан Народног позоришта у Београду. Ту је провео пуне две деценије, а онда је током 1993. године одлучио да пређе у Југословенско драмско позориште. Међутим, после 13 година, поново се враћа у Национални театар у којем је, у периоду од 23. децембра 2007. до 11. марта 2009. обављао и функцију управника.
У међувремену, на сцени матичног театра тренутно игра у осам представа - „Кир Јања“ (Кир Јања), „Др“ (Живота Цвијовић), „Цар Едип“ (Тиресија), „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња“ (Андре Шкунца), “Покојник” (Спасоје Благојевић), „Кањош Мацедоновић“ (Дужд), „Живот је сан“ (Базилије) и „Хенри Шести“ (Бискуп од Винчестера).
Ејдус је добитник и великог броја награда, укључујући и "Добричин прстен" - највеће признање која се у Србији додељује позоришним глумцима и глумицама за животно дело, односно целокупно позоришно глумачко остварење.
У периоду од 1985. до 1989. био је председник Удружења драмских уметника Србије. Паралелно са глумом, више од деценију и по бавиo се успешно и педагошким радом на Академији лепих уметности у Београду.
- У почетку, нисам баш био сасвим сигуран да ли сам ја уопште спреман да се упустим у тако нешто. Међутим, заинтригирала ме је жеља те деце и њихов мотив зашто желе да студирају баш глуму. Било је занимљиво гледати те младе људи који су долазили из различитих средина и који су имали, рекао бих, различите степене образовања. Питао сам се зашто су они ту дошли и који им је циљ? Једна од првих ствари које сам схватио био је да сво своје глумачко искуство морам да усмерим на нешто друго, а то је анализа сваког од тих младих људи. Оно до чега сам дошао, било је то да је индивидуални рад са њима, заправо, једини прави пут да се дође до неких резултата. Јер , свако од њих је посебна прича и свако има неке квалитете, али и мане. После свега, веома сам срећан кад видим те младе да након дипломирања играју и баве се својим послом, без обзира да ли је то у Београду, Суботици, Нишу, Крагујевцу... Важно је да раде оно за шта су се школовали - рекао је Ејдус кога је публика, на крају разговора, поздравила бурним аплаузом.
М.Б.