Vesti

U okviru ciklusa "Susreti", u četvrtak 20. decembra, u Muzeju Narodnog pozorišta, održano je veče sa priznatim dramskim umetnikom Predragom Ejdusom.

Govoreći o svojim počecima, Ejdus je u razgovoru sa dramaturgom Željkom Hubačem, ispričao da je glavni "krivac" što je počeo da se bavi glumom bila njegova školska drugarica, kasnije popularna glumica, Svetlana Ceca Bojković. Naime, kako je otkrio, ona mu je jednom prilikom, u vreme dok su bili u gimnaziji, predložila da učestvuje u jednom resitalu.
- Nisam znao da li mi se nabacuje ili stvarno želi da učestvujem u tome - kazao je Ejdus kroz smeh i dodao da je, kad mu je rekla da za vreme dok budu spremali program neće imati obavezu da ide u školu, ponudu oberučke prihvatio.
- Bilo nas je šestoro, Ceca, Goran Sultanović, Zorica Šumadinac, ja i još dve naše drugarice iz razreda koje se kasnije, za razliku od nas četvoro, nisu bavile glumom. Svetlana je bila i reditelj, sve to je lepo upakovala, a što se tiče nabacivanja, od toga nije bilo ništa - kazao je šeretski Ejdus i istakao da je posle tog iskustva već počeo da naslućuje da bi gluma mogla da bude njegov životni poziv.
Uskoro, zajedno sa drugarima sa kojima je učestvovao u resitalu, postaje član amaterskog pozorišta "Dadov" u kojem ostaje punih šest godina, sve do 1968.
- Mic po mic, ja sam polako ulazio u nešto što sam naslućivao da je fantastično, ali nisam baš bio siguran da li ću moći da odgovorim na sve zahteve koji će se naći ispred mene. Nisam, zapravo, tada znao kolike su moje moći. Uopšte nisam razmišljao o tome da postanem filmski glumac, da postanem slavan, da zaradim užasno mnogo para, nego me je zanimao fenomen igre i fenomen teatra - objasnio je Ejdus koji je glumu na Akademiji za pozorište, film i televiziju upisao u klasi profesorke Ognjenke Milićević. Prve dve godine bio je kod nje, na trećoj godini profesor mu je bio Predrag Bajčetić, a diplomirao je 1972. godine u klasi profesora Milenka Maričića.
- Bila je to odlična klasa. Radili smo jako dobro i ozbiljno, tako da uspeh nikako nije mogao da izostane - rekao je popularni glumac koji je diplomirao ulogom u vodvilju Žorža Fejdoa "Dama iz Maksima", u kojem su igrali i njegovi "klasići" Miki Manojlović, Dragan Maksimović, Marko Nikolić, Goran Sultanović, Milan Caci Mihailović, Vesna Pećanac, Ognjanka Ognjanović...
- Milenko je bio fantastičan. Od njega sam mnogo naučio o vodvilju. Sa njim je rad bio briljantan. Radio sam sa mnogim rediteljima, ali kada je reč o analizi nekog komada, Milenko je po tom pitanju bio jedan i jedini. Neprikosnoven. Zahvaljujući radu sa njim, za mene u glumi više apsolutno nije bilo nikakvih tajni. Naravno, sve je zavisilo od komada do komada, ali kada je reč o onim osnovnim postulatima i principima igre, sve sam to znao zahvaljujući upravo njemu - priznao je Ejdus koji je tokom dosadašnje duge i veoma uspešne karijere odigrao više od 150 pozorišnih uloga.
Svoje upečatljive kreacije ostvarivao je na scenama širom nekadašnje Jugoslavije - u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Zagrebu, u Nemačkoj, Francuskoj, Kanadi, SAD, Mađarskoj, Švajcarskoj. U njegova antologijska pozorišna ostvarenja ubrajaju se likovi Osipa Mandeljštama, Joakima Vujića, kneza Miškina, Franca Kafke, Napoleona, Alekseja Fjodoroviča Karamazova, Borisa Godunova, Isaka Babelja, Porfirija Petroviča, Kir Janje, Laze Dunđerskog, Fausta, Šajloka... Ipak, poseban kuriozitet vezan je za predstava Radoslava Pavlovića "Šovinistička farsa" u režiji Egona Savina u kojoj je ulogu Bernarda Draha odigrao 1800 puta.
Takođe, bio je uspešan i u drugim medijima - snimio je više od 50 filmova, televizijskih drama i serija.
Odmah posle diplomiranja, postao je član Narodnog pozorišta u Beogradu. Tu je proveo pune dve decenije, a onda je tokom 1993. godine odlučio da pređe u Jugoslovensko dramsko pozorište. Međutim, posle 13 godina, ponovo se vraća u Nacionalni teatar u kojem je, u periodu od 23. decembra 2007. do 11. marta 2009. obavljao i funkciju upravnika.
U međuvremenu, na sceni matičnog teatra trenutno igra u osam predstava - „Kir Janja“ (Kir Janja), „Dr“ (Života Cvijović), „Car Edip“ (Tiresija), „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“ (Andre Škunca), “Pokojnik” (Spasoje Blagojević), „Kanjoš Macedonović“ (Dužd), „Život je san“ (Bazilije) i „Henri Šesti“ (Biskup od Vinčestera).
Ejdus je dobitnik i velikog broja nagrada, uključujući i "Dobričin prsten" - najveće priznanje koja se u Srbiji dodeljuje pozorišnim glumcima i glumicama za životno delo, odnosno celokupno pozorišno glumačko ostvarenje.
U periodu od 1985. do 1989. bio je predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije. Paralelno sa glumom, više od deceniju i po bavio se uspešno i pedagoškim radom na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu.
- U početku, nisam baš bio sasvim siguran da li sam ja uopšte spreman da se upustim u tako nešto. Međutim, zaintrigirala me je želja te dece i njihov motiv zašto žele da studiraju baš glumu. Bilo je zanimljivo gledati te mlade ljudi koji su dolazili iz različitih sredina i koji su imali, rekao bih, različite stepene obrazovanja. Pitao sam se zašto su oni tu došli i koji im je cilj? Jedna od prvih stvari koje sam shvatio bio je da svo svoje glumačko iskustvo moram da usmerim na nešto drugo, a to je analiza svakog od tih mladih ljudi. Ono do čega sam došao, bilo je to da je individualni rad sa njima, zapravo, jedini pravi put da se dođe do nekih rezultata. Jer , svako od njih je posebna priča i svako ima neke kvalitete, ali i mane. Posle svega, veoma sam srećan kad vidim te mlade da nakon diplomiranja igraju i bave se svojim poslom, bez obzira da li je to u Beogradu, Subotici, Nišu, Kragujevcu... Važno je da rade ono za šta su se školovali - rekao je Ejdus koga je publika, na kraju razgovora, pozdravila burnim aplauzom.
M.B.