Vesti

U okviru ciklusa “Susreti”, u utorak 31. maja u Muzeju Narodnog pozorišta održano je veče sa doajenom opere Nacionalnog teatra u Beogradu Živanom Saramandićem.

Nazivajući Saramandića “moćnim i čuvenim basom”, kustoskinja Zorica Janković istakla je u uvodnoj besedi da je on “deo naše kulturne istorije koja nam definiše nacionalni identitet, i koju moramo sačuvati”.
- Kao što bi Italija bila nedorečena bez Pavarotija, Engleska bez “Bitlsa”, Amerika bez Prislija, tako isto i Srbija bez Saramandića. Na našu sreću, imamo ga, i čuvajmo ga – poručila je Jankovićeva.
Saramandić je rođen na Dorćolu, u Skenderbegovoj ulici, 1939. godine. Sa samo dve godine, posle šestoaprilskog bombardovanja Beograda, sa porodicom je izbegao u Aranđelovac u kojem je završio osnovnu školu i gimnaziju.
- To je bila jedna ozbiljna, fantastična, gimnazija sa ozbiljnim profesorskim kadrom koji nas je cenio. Skoro, kad smo imali jednu jubilarnu proslavu, s velikom dozom ljubavi pričali smo o tim našim “mučiteljima” koji su nas učili i pripremali za život. I danas, klanjam se njihovim senima, jer su nas, kao roditelji, usmerili na pravi put – rekao je gospodin Saramandić u razgovoru sa pomoćnikom direktora Opere Draganom Stevovićem.
Za muziku se zainteresovao veoma rano, jer je bio član velike familije u kojoj je bilo, kako je naglasio, više izvanrednih pevača.
- Svi moji stričevi bili su odlični pevači. Majka, takođe. U Aranđelovcu nije postojala muzička škola, ali smo imali jednu veoma dobru i ozbiljnu profesorku pevanja Ljubicu Mladenović – prisetio se Saramandić, jedna od najznamenitijih figura u savremenoj srpskoj operi.
Prvi javni nastup imao je kao učenik prvog razreda na Svetosavskoj priredbi održanoj 27. januara 1946. godine. Recitovao je deo teksta pesme “Snegovi beli veju”. Nažalost, imao je ogromnu tremu, tako da je taj nastup bio neuspešan.
- Počeo sam da plačem i... priredba je bila prekinuta. Otišao sam do svoje majke koja me je zagrila i rekla: “Pa, sine, što si se ošlaknio”. Ona je često upotrebljavala neke izraze koji se odavno ne koriste u našem jeziku, poput ovoga, koji je značio da sam se uplašio – objasnio je slavni umetnik.
U ranom detinjstvu, sa 12 i po godina, naučio je da svira gitaru uz koju je, kako je kazao, “bez kompleksa”, počeo da peva dalmatinske pesme.
Saramandić se prisetio i proslave 150 godina od Prvog srpskog ustanka koja je bila održana 1954. godine.  
- Jedan moj drug i ja pevali smo pesmu “Knjigu piše Mula - paša”. To je jedan od mojih značajnijih nastupa iz tog vremena – rekao je on.
U Beograd se vratio 1957. godine kada je upisao Ekonomski fakultet. Paralelno sa studijama, svirao je po klubovima, a na repertoaru su bile džez kompozicije, šlageri, evergrin...
Već sledeće godine, na Opatijskom festivalu učestvovao je sa “pesmicom od tri, četiri tona” koja se zvala “Za tobom moje srce žudi”.
- Posle tog nastupa, definitivno sam na sebe skrenuo pažnju muzičke javnosti – prisetio se Saramandić.
Od interesantnijih nastupa, izdvojio je onaj iz 1963. godine kada je na jednoj proslavi u Saveznoj skupštini pevao tadašnjem predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu. Svi su bili oduševljeni, naročito Tito i Edvard Kardelj.
Prema sopstvenom priznanju, to je bio prelomni trenutak da se ozbiljnije posveti pevanju, jer su ga mnogi ubedili da u njemu “čuči ogromno zrno talenta” i da je zbog toga neophodno da počne da “školuje svoj glas”.
Audiciju u Operi Narodnog pozorišta položio je 30. marta 1966. godine i tom prilikom je, što je vrlo neuobičajeno kada je reč o audicijama, dobio aplauz od prisutnih posetilaca.
Nepunih pola godine kasnije, 21. septembra, prvi put je nastupio na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu kao Kralj u Verdijevoj “Aidi”. Naslovnu ulogu tumačila je Milka Stojanović, njegova buduća supruga.
- Ona je u to vreme bila u velikoj formi. Dolazila je na visokim štiklama, od nekih 15 santimetara, u kratkoj suknji i stalno je kasnila. Jednom prilikom sam se iznervirao zbog toga i zatražio da je kazne. Odgovorili su mi da je to nemoguće, jer je ona velika zvezda. Naravno, tada nisam znao da ću biti doživotna “žrtva” ove njene mane – ispričao je, kroz smeh, Saramandić koga su prisutni nagradili gromoglasnim aplauzom.
Solo pevanje studirao je kod znamenitog pedagoga Zdenke Zikove. Ovaj veliki umetnik, gotovo do asketizma posvećen umetnosti, ostvario je do danas bezbroj uloga, a nastupao je na najlepšim i najznačajnijim operskim scenama u svetu, poput Boljšog teatra i Karnegi Hola.
Među najvažnija ostvarenja basovskog faha ubrajaju se uloge u operama “Knez Igor” (Končak), “Ivan Susanjin” (Ivan Susanjin), “Moć sudbine” (Gvardijan), “Faust” (Mefisto), “Nabuko” (Zaharija),  “Seviljski berberin” (Don Bazilio), “Boris Godunov” (Boris Godunov), “Knez od Zete” (Ivo Crnojević), “Ernani” (De Silva)...
Vrstan je interpretator crnačkih duhovnih pesama, kao i ruskih narodnih pesama iz repertoara Fjodora Šaljapina sa kojim je u SSSR –u imao više od 500 koncerata. Nastupao je u Sofiji, Atini, Budimpešti, Pragu, Varšavi, Moskvi, Kijevu, Odesi, Lenjingradu, Barseloni, Berlinu, Parizu, Dablinu...
Brojnoj publici u Muzeju Narodnog pozorišta obećao je da uskoro biti objavljen kompakt disk na kojem je snimio 14 poznatih operskih arija.
Susret je završen izvođenjem evergrin kompozicije “Zvezdana prašina” koju je uživo otpevao uz akustičnu gitaru.
Mikojan Bezbradica