Vesti

Povodom dve i po decenije umetničkog rada, u utorak 28. juna u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu održano je veče sa našim istaknutim umetnikom, prvakom Opere Nacionalnog teatra, basom Ivanom Tomaševim.

Kustoskinja Zorica Janković podsetila je da je Tomašev svoju dosadašnju bogatu i veoma uspešnu umetničku karijeru stvarao na operskim scenama na tri kontinenta.
- Pre tri dana, Ivan Tomašev je na sceni naše Kuće sa velikim uspehom oživeo lik legendarnog hunskog kralja Atile u istoimenoj obnovljenoj Verdijevoj operi. Povodom te premijere, izjavio je: „Ovom predstavom obeležavam polovinu svog radnog veka. Polovinu, jer nameravam da pevam još dve i po decenije“. Muzej Narodnog pozorišta čestita gospodinu Tomaševu vredan jubilej, sa željom da i naredne jubileje obeleži u ovom ambijentu, posebno onaj zlatni – poručila je Jankovićeva.
U razgovoru sa pomoćnikom direktora Opere Draganom Stevovićem, Tomašev je otkrio da se „s pojmom operski pevač sreo davno, još kako dete, tamo negde na Zvezdari“.
- Jedan od mojih prvih komšija bio je tenor iz Hora Beogradske opere. Inače, mene je od malih nogu „bio“ glas da sam grlat kao operski pevač. Ja sam mislio da je to nešto ružno, pa sam se i ljutio na takve priče, jer jednostavno nisam znao o čemu se radi – prisetio se Tomašev i kazao da kasnije, u nekim zrelijim godinama, na svoju veliku žalost, kod kuće, u porodici, nije imao ni razumevanje ni podršku za bavljenjem operskom umetnošću.
- Moji roditelji su bili „prosti“ ljudi, iz naroda, koji nisu znali da se opersko pevanje može zvati profesijom, tako da sam u velikoj meri načisto bio prepušten sam sebi. Morao sam sebi sam da krčim put, a moj avanturistički duh me stalno vodio napred, u nepoznato. Zahvalan sam Bogu što se nisam izgubio na tom putu – istakao je Tomašev.
Priznao je da je definitivno zavoleo operu sa nekih 13, 14 godina, zahvaljujući jednom „velikom, lepom gospodinu u ruskoj nošnji“ koga je gledao na crno-belom televizoru.
- Nisam znao kako se zove, ali sam shvatio da divno peva. Ostao sam zaleđen ispred ekrana, jer to što sam čuo, u tom trenutku, počelo je da mi se „vrti“ kroz uši. To je bila jedna magija. Posle sam saznao da je reč o gospodinu Živanu Saramandiću. Definitivno, on je umetnik čija me je pesma okrenula ka toj vrsti zvuka. Sve ostalo što sam čuo u tom trenutku, bilo mi je poprilično svakodnevno i obično. Ali, kada se on pojavio, to je za mene imalo neki specijalni sjaj i jednu neobjašnjivu vrednost. Zahvaljujući Živanu Saramandiću, opredelio sam se za operu. Hvala mu za to – kazao je Tomašev koji je prva muzička iskustva sticao kao član Kulturno-umetničkog društva „Polet“. Ispričao je da mu je posle jednog koncerta prišao gospodin Branko Miljković koji je u to vreme bio urednik „nekog programa“ u Radio Beogradu.
- Rekao mi je: „Mali, dođi ovamo“. Mislio sam da sam nešto zabrljao, međutim, u pitanju je bilo nešto sasvim drugo. Rekao mi je da ga sledećeg dana, u osam ujutru, čekam ispred Muzičke škole „Mokranjac“ da odemo kod profesora solo pevanja. Naravno, nisam smeo da protivurečim, jer je bio autoritet i veoma poštovan, zasluženo. Odveo me je kod profesora Branka Cvejića koji mi je, posle nekih petnaestak minuta raspevavanja, rekao: „Dete, ti imaš ono što se rađa jednom u 50 godina“. Ja tada nisam znao o čemu se radi. Naravno, u pitanju je bio nekakav glasovni raspon koji je meni bio normalan, ali njima kao pedagozima i stručnjacima u toj oblasti, je bio dovoljan za početak jednog vokalnog školovanja – rekao je priznati umetnik koji je Fakultet muzičke umetnosti u Novom Sadu upisao u klasi profesora Oktava Enigareskua. Već na kraju prve godine, kao solista početnik, dobio je stalni angažman u operskom ansamblu Srpskog narodnog pozorišta, a prvu ulogu imao je u „Seviljskom berberinu“ (Fjorelo). Ipak, u Novom Sadu nije ostao dugo zbog, kako je rekao, ekonomskih razloga. Odlučio se za odlazak na „prilično bolje mesto“, po preporuci primadone Biserke Cvejić, u Operu Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. U tom gradu, na nekih 400 kilometara od njegovog rodnog Beograda, ostao je tri godine, „sve do onih nesrećnih događaja u celoj Jugoslaviji“.
- Taj period pamtim kao jedan od lepših delova karije što se tiče bivše države – priznao je Tomašev.
Debi u Narodnom pozorištu imao je 1988. godine u Verdijevom „Trubaduru“, na Sceni u Zemunu.
- Te predstave se sećam, pre svega, po sjajnoj saradnji sa velikim maestrom Borislavom Popovićem – rekao je Tomašev koji je posle položene audicije u Narodnom pozorištu, godinu dana bio „na probnom radu, a tek posle toga sam dobio stalno mesto“.
Pored naslovne uloge u Verdijevom „Atili“, kojom je obeležio vredan jubilej, na sceni matičnog teatra publika ga može videti i kao Ramfisa („Aida“), Bazilija („Seviljski berberin“), Gvardijana („Moć sudbine“), Sparafučila („Rigoleto“), Zaharija („Nabuko“), Velikog inkvizitora („Don Karlos“), Grjemina („Evgenije Onjegin“) i Rajmonda („Lučija od Lamermura“).
Pored uspešnih nastupa u Beogradu, veoma često je angažovan u raznim operskim produkcijama širom sveta - u Makedoniji, Rumuniji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Sloveniji, Austriji, Švajcarskoj, Češkoj, Nemačkoj, Francuskoj, Danskoj, Malti, Italiji, Americi, Japanu i Rusiji. Na scenama u tim državama, do sada je odigrao 427 predstava.
Na pitanje koja mu je uloga u dosadašnjem toku karijere najdraža, rekao je da, nažalost, još uvek nema odgovor.
- Uloga koju najviše volim, cenim i koju želim da pevam, još nije otpevana. Reč je o Mefistofelu Ariga Bojtoa. Bilo bi lepo da se to uradi ovde, u Narodnom pozorištu, jer u okruženju definitivno ne postoji nijedna operska kuća koja u ovom trenutku može to da izvede – istakao je Tomašev koji od 1998. godine ima status prvaka Opere.
Na kraju susreta, uz burno odobravanje i srdačan aplauz prisutnih, upravnik Božidar Đurović uručio mu je srebrnjak Narodnog pozorišta.
- Umni ljudi kažu da bi ljudski život bez sećanja, izgledao znatno drugačije. Ko zna na šta bi ličio? A, Niče kaže da bi život bez muzike bio pogrešan... Večeras sam čuo mnoge stvari koje nisam znao. Ovaj muzej i ovi ciklusi, imaju za cilj da malo razotkriju i uđu u tajnu tog bogatstva unutrašnjeg života velikih umetnika. Zahvaljujem se gospodinu Tomaševu za 25 godina istinskog pozorišnog trajanja. Želim mu da traje ne još 25 godina, nego i duže. Želim mu da čuva taj Božiji dar koji ima i da uvek, kada se seti Narodnog pozorišta, a i kada je ovde, ima taj osećaj koji piše na kutiji od srebrnjaka da je ovo pozorište njegov dom. Srebrnjak Narodnog pozorišta darujemo najboljima i najmilijima – kazao je Đurović.
M.B.