Вести

Дуодрама Стевана Пешића „Тесла или прилагођавање анђела" у режији Душана Михајловића, гостовала је веома успешно од 13. до 15. децембра у Канади.

У петак 13. децембра, представа је изведена у Кичинеру, дан касније у Торонту и у недељу, на крају ове мини турнеје, у Виндзору.У подели, као и у свим досадашњим извођењима, били су Љубивоје Тадић (Никола Тесла) и Радован Миљанић (Џон Смит).

Стеван Пешић
Тесла или прилагођавање анђела - Канада 2013
режија : Душан Михаиловић
Организација : Народно позориште и ГалаКан Торонто
Народно позориште у Београду, децембар 2013.

Путовања
Моја рана дечачка жеља била је да будем пилот, а онда се испоставило да сам слабовид. Слабовиди пилоти су мањкави, могу да не виде небо, писту и промаше друго шта неопходно, а то никако није педагошки и безбедно за путујући свет.
На свим великим аеродромима на којима сам обитавао приличан број дама и господе одлично говоре српски језик. Када сам се у Торонту гласно запитао шта траже велика и мала куца међу пртљагом, једна љубазна дама из аеродромске службе ми одговара на лепом српском језику да велика куца тражи дрогу, а мала куца храну и пиће. Маркони и ја смо носили по флашу Цероваче као поклон његовим пријатељима инжењерима са факултета и КСТ – а, али мала канадска куца нема појма шта је српска домаћа ракија.
По Канади са нашим драгим домаћином Драганом Димитријевићем и његовим тротонцем, врло удобним, прешли смо око 2.000 километара, путујући на Нијагару и на представе у градовима из Торонта. Драгана ћу више пута помињати, јер има људи за које имаш утисак да их знаш дуго и да можеш да се споразумеш са мало речи. Ауто - пут 401 којим смо се претежно кретали је одличан, има сигнализацију, упозорења за стање времена и услове на путу, свуда путоказе, за разлику од урођеничких земаља у којима нема ни пута ни путоказа, не би ли путник намерник или ненамерник залутао или се скршио. Обишли смо тако и сва места у којима смо играли,  највише Торонто у коме смо боравили, Кичинер, Виндзор, фотографисали се испред Детроита ( САД ) , који од Виндзора дели само река. Град који је банкротирао, светли као да му није ништа.   

Предели
Канада је голема земља, има 25 % слатке воде на целој планети, и област Онтарио коју смо обилазили је, мислим, највише несељена. Од свих места које смо обишли Нијагарини водопади су чудесо. Одрастао сам поред много вода у равној Бачкој у Новом Саду и Ковиљу, и за мене су ваљда због толике равнице и воде узбудљиве планине и водене површине. Најлепша места које сам обишао су Плитвичка језера, Женевско и Охридско језеро, Алпи у свим државама, али Нијагара је нешто посебно. Таква снага и хук објаснили су ми Теслину инспирацију. Никола Тесла је казао да је са 12 година био сигуран да ће доћи на Нијагарине водопаде . Радован и ја смо нешто касније то пожелели, пре две деценије када смо почели да припремамо представу Тесла или прилагођавање анђела, али код нас човек не може да буде сигуран ни у шта, а маштање уме да буде опасно по живот. Струјни удар или пад са висине можеш да преживиш, али неостварену замисао  тешко. Ето, ипак смо се обрели на Нијагариним водопадима, али смо одустали да једну сцену или чак целу представу одиграмо на водопадима за нашу душу и екипу - Драгана, Марконија и Банета и нешто туриста Азијата и осталих, јер је било прохладно, око – 25 степени, па сам изговорио неколико реченица из Теслиног првог прилагођавања, и стихове великог песника Леонарда Коена. Попео сам се на ограду водопада, не би ли био што ближи тој нестварној енергији, поред знака за опасност, због стварне  стрмоглавости. Волим ризик и опасност, али то никако не бих препоручио остатку човечанства,  јер је провалија стварно стрмоглава. Велика путовања догађају се у табанима, не у глави, поручио је мој јунак кога играм, Мирослав Антић, и био је у праву.
Градови су лепи и чудни. У неким квартовима подсећају на наше пречанске вароши, са ушореним малим кућама и окућницом, онда имају насеља као што су наше Дедиње и Сењак, додуше без дивље градње и центре у којима су пословне зграде, али све је некако у складу и ваљано поређано, тако да ништа не смета једно другом.   

Представе
Представа  Тесла или прилађавање анђела има чудну судбину. Пошто испрва ништа нисам разумео, наш редитељ Душан Михаиловић ме је храбрио и тада у раду на представи почео сам да сазнајем и да понешто разумем. Сада после толико година представа је за Радована и мене, а и за наше гледаоце сасвим другачија, ваљда због вишка разумевања, који је кудикамо драгоценији од мањка, што је богоугодно и вишка година, што није богоудно.  Рецепт за дуговечну представу исказао се  и у Канади. Представа, да би се дуго играла, мора да буде почетно добра, али затим сваким извођењем све боља. Публика у Кичинеру, Торонту и Виндзору је од оних, како ја то волим да кажем, просвећених гледалаца, саговорника у представи. Аплауз у коме би сви устали, затим разговори и заједничка фотографисања, Радован и ја у костимима, трају више сати, а најдуже у Виндзору, где смо преко три сата остали са домаћинима. Волео бих да смо ми нашим саговорницима  преносећи Теслину филозофску поруку и енергију улепшали вече, а и макар део живота, као што су они нама. Бане, наш мајстор светла начинио је подвиг у Виндзору, када је  са неколико слабачких расветних тела направио све штимунге. Сала у Виндзору је при цркви Светог Димитрија, док су дворане у Кичинеру, Конрад Центар и Торонту Изабел Бадер театар позоришне сале. Свуда смо се трудили да остваримо максимум глумачког и техничког умећа, по оној мисли Марка Миљанова : Како умијемо, тако и кликујемо.

Људи
Људи које смо сретали били су различитих судбина, потресних или забавних, зависно од времена и околности када и ради чега су стигли у Канаду. Марконијеви већ поменути другари инжењери, Срба, Макса, Станко, Раде, који су потврдили моју давну мисао коју сам написао... Да смо сви заправо електричари, Радованов брат Димитрије, занимљив човек, уметник који се усавршава јер има амбицију, наш конзул у Торонту Спасоје Милићевић, Вукашин и остало особље Конзулата Србије у Торонту, Драган који је остварио више од организације једног гостовања, његова вредна супруга Анита, која је схватила да смо у свако место које смо походили, донели најхладнији дан у 2013. години. Анита, опрости, нисмо намерно. А за 2014. не преузимамо јоште никакву одговорност. Затим Јовица и Бранка, Вучко и његова супруга из Кичинера, Љуба, Веља, Ранко, Горан, отац Јовица Ћетковић из Виндзора са својом супругом, и многи други које сада нећу стићи да поменем, али су остали на нашим заједничким фотографијама и успоменама.        
Драги наши пријатељи, сигуран сам да нас је поред истог рода и језика, заједничких пријатеља и много чега блиског повезала Теслина мисао о хармонији, складу и љубави који су нам често недостају. И порука да живот и позориште имају смисла, у коју ваља увек веровати.
Љубивоје Тадић

Критички осврт Жарка Класње, објављен на сајту www.novine.ca можете прочитати ОВДЕ

Више фотографија можете погледати ОВДЕ