Vesti

Duodrama Stevana Pešića „Tesla ili prilagođavanje anđela" u režiji Dušana Mihajlovića, gostovala je veoma uspešno od 13. do 15. decembra u Kanadi.

U petak 13. decembra, predstava je izvedena u Kičineru, dan kasnije u Torontu i u nedelju, na kraju ove mini turneje, u Vindzoru.U podeli, kao i u svim dosadašnjim izvođenjima, bili su Ljubivoje Tadić (Nikola Tesla) i Radovan Miljanić (Džon Smit).

Stevan Pešić
Tesla ili prilagođavanje anđela - Kanada 2013
režija : Dušan Mihailović
Organizacija : Narodno pozorište i GalaKan Toronto
Narodno pozorište u Beogradu, decembar 2013.

Putovanja
Moja rana dečačka želja bila je da budem pilot, a onda se ispostavilo da sam slabovid. Slabovidi piloti su manjkavi, mogu da ne vide nebo, pistu i promaše drugo šta neophodno, a to nikako nije pedagoški i bezbedno za putujući svet.
Na svim velikim aerodromima na kojima sam obitavao priličan broj dama i gospode odlično govore srpski jezik. Kada sam se u Torontu glasno zapitao šta traže velika i mala kuca među prtljagom, jedna ljubazna dama iz aerodromske službe mi odgovara na lepom srpskom jeziku da velika kuca traži drogu, a mala kuca hranu i piće. Markoni i ja smo nosili po flašu Cerovače kao poklon njegovim prijateljima inženjerima sa fakulteta i KST – a, ali mala kanadska kuca nema pojma šta je srpska domaća rakija.
Po Kanadi sa našim dragim domaćinom Draganom Dimitrijevićem i njegovim trotoncem, vrlo udobnim, prešli smo oko 2.000 kilometara, putujući na Nijagaru i na predstave u gradovima iz Toronta. Dragana ću više puta pominjati, jer ima ljudi za koje imaš utisak da ih znaš dugo i da možeš da se sporazumeš sa malo reči. Auto - put 401 kojim smo se pretežno kretali je odličan, ima signalizaciju, upozorenja za stanje vremena i uslove na putu, svuda putokaze, za razliku od urođeničkih zemalja u kojima nema ni puta ni putokaza, ne bi li putnik namernik ili nenamernik zalutao ili se skršio. Obišli smo tako i sva mesta u kojima smo igrali,  najviše Toronto u kome smo boravili, Kičiner, Vindzor, fotografisali se ispred Detroita ( SAD ) , koji od Vindzora deli samo reka. Grad koji je bankrotirao, svetli kao da mu nije ništa.   

Predeli
Kanada je golema zemlja, ima 25 % slatke vode na celoj planeti, i oblast Ontario koju smo obilazili je, mislim, najviše neseljena. Od svih mesta koje smo obišli Nijagarini vodopadi su čudeso. Odrastao sam pored mnogo voda u ravnoj Bačkoj u Novom Sadu i Kovilju, i za mene su valjda zbog tolike ravnice i vode uzbudljive planine i vodene površine. Najlepša mesta koje sam obišao su Plitvička jezera, Ženevsko i Ohridsko jezero, Alpi u svim državama, ali Nijagara je nešto posebno. Takva snaga i huk objasnili su mi Teslinu inspiraciju. Nikola Tesla je kazao da je sa 12 godina bio siguran da će doći na Nijagarine vodopade . Radovan i ja smo nešto kasnije to poželeli, pre dve decenije kada smo počeli da pripremamo predstavu Tesla ili prilagođavanje anđela, ali kod nas čovek ne može da bude siguran ni u šta, a maštanje ume da bude opasno po život. Strujni udar ili pad sa visine možeš da preživiš, ali neostvarenu zamisao  teško. Eto, ipak smo se obreli na Nijagarinim vodopadima, ali smo odustali da jednu scenu ili čak celu predstavu odigramo na vodopadima za našu dušu i ekipu - Dragana, Markonija i Baneta i nešto turista Azijata i ostalih, jer je bilo prohladno, oko – 25 stepeni, pa sam izgovorio nekoliko rečenica iz Teslinog prvog prilagođavanja, i stihove velikog pesnika Leonarda Koena. Popeo sam se na ogradu vodopada, ne bi li bio što bliži toj nestvarnoj energiji, pored znaka za opasnost, zbog stvarne  strmoglavosti. Volim rizik i opasnost, ali to nikako ne bih preporučio ostatku čovečanstva,  jer je provalija stvarno strmoglava. Velika putovanja događaju se u tabanima, ne u glavi, poručio je moj junak koga igram, Miroslav Antić, i bio je u pravu.
Gradovi su lepi i čudni. U nekim kvartovima podsećaju na naše prečanske varoši, sa ušorenim malim kućama i okućnicom, onda imaju naselja kao što su naše Dedinje i Senjak, doduše bez divlje gradnje i centre u kojima su poslovne zgrade, ali sve je nekako u skladu i valjano poređano, tako da ništa ne smeta jedno drugom.   

Predstave
Predstava  Tesla ili prilađavanje anđela ima čudnu sudbinu. Pošto isprva ništa nisam razumeo, naš reditelj Dušan Mihailović me je hrabrio i tada u radu na predstavi počeo sam da saznajem i da ponešto razumem. Sada posle toliko godina predstava je za Radovana i mene, a i za naše gledaoce sasvim drugačija, valjda zbog viška razumevanja, koji je kudikamo dragoceniji od manjka, što je bogougodno i viška godina, što nije bogoudno.  Recept za dugovečnu predstavu iskazao se  i u Kanadi. Predstava, da bi se dugo igrala, mora da bude početno dobra, ali zatim svakim izvođenjem sve bolja. Publika u Kičineru, Torontu i Vindzoru je od onih, kako ja to volim da kažem, prosvećenih gledalaca, sagovornika u predstavi. Aplauz u kome bi svi ustali, zatim razgovori i zajednička fotografisanja, Radovan i ja u kostimima, traju više sati, a najduže u Vindzoru, gde smo preko tri sata ostali sa domaćinima. Voleo bih da smo mi našim sagovornicima  prenoseći Teslinu filozofsku poruku i energiju ulepšali veče, a i makar deo života, kao što su oni nama. Bane, naš majstor svetla načinio je podvig u Vindzoru, kada je  sa nekoliko slabačkih rasvetnih tela napravio sve štimunge. Sala u Vindzoru je pri crkvi Svetog Dimitrija, dok su dvorane u Kičineru, Konrad Centar i Torontu Izabel Bader teatar pozorišne sale. Svuda smo se trudili da ostvarimo maksimum glumačkog i tehničkog umeća, po onoj misli Marka Miljanova : Kako umijemo, tako i klikujemo.

Ljudi
Ljudi koje smo sretali bili su različitih sudbina, potresnih ili zabavnih, zavisno od vremena i okolnosti kada i radi čega su stigli u Kanadu. Markonijevi već pomenuti drugari inženjeri, Srba, Maksa, Stanko, Rade, koji su potvrdili moju davnu misao koju sam napisao... Da smo svi zapravo električari, Radovanov brat Dimitrije, zanimljiv čovek, umetnik koji se usavršava jer ima ambiciju, naš konzul u Torontu Spasoje Milićević, Vukašin i ostalo osoblje Konzulata Srbije u Torontu, Dragan koji je ostvario više od organizacije jednog gostovanja, njegova vredna supruga Anita, koja je shvatila da smo u svako mesto koje smo pohodili, doneli najhladniji dan u 2013. godini. Anita, oprosti, nismo namerno. A za 2014. ne preuzimamo jošte nikakvu odgovornost. Zatim Jovica i Branka, Vučko i njegova supruga iz Kičinera, Ljuba, Velja, Ranko, Goran, otac Jovica Ćetković iz Vindzora sa svojom suprugom, i mnogi drugi koje sada neću stići da pomenem, ali su ostali na našim zajedničkim fotografijama i uspomenama.        
Dragi naši prijatelji, siguran sam da nas je pored istog roda i jezika, zajedničkih prijatelja i mnogo čega bliskog povezala Teslina misao o harmoniji, skladu i ljubavi koji su nam često nedostaju. I poruka da život i pozorište imaju smisla, u koju valja uvek verovati.
Ljubivoje Tadić

Kritički osvrt Žarka Klasnje, objavljen na sajtu www.novine.ca možete pročitati OVDE

Više fotografija možete pogledati OVDE