Вести

Представа „Употреба човека”, по роману Александра Тишме, у драматизацији Федора Шилија и режији Бориса Лијешевића, гостоваће 30. априла (20:30) на Сцени Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду.

Овај комад, премијерно изведен у септембру 2021. године у Будви, у копродукцији ЈУ „Град театра” Будва, Новог тврђава театра, Новосадског позоришта/Újvidéki Színház и East West centra из Сарајева, освојио је бројне награде на позоришним фестивалима у Ужицу, Алексинцу, Шапцу, Александровцу, Вршцу...

„Употреба човека” је прича о свету којим је завладала верска, расна, политичка и свака друга нетрпељивост. Лудило се шири. а људи се надају да оно неће стићи до мирољубивог Новог Сада, и да Европа и свет неће дозволити ширење нацизма, те не предузимају ништа иако им све говори да треба бежати и спасавати се. Сигурни су да разум увек на крају надвлада.

Главна јунакиња је Вера Kронер девојка из богате трговачке јеврејске породице, која из господског новосадског живота бива депортована у Аушвиц 1943. са својом породицом али и са осталим јеврејским породицама. Вера једина преживљава тај стравичан живот и призоре, јер логорско време проводи у “кући радости”, борделу где им сексуалне услуге које пружају СС војницима продужавају живот и одлажу пут у крематоријум.

После ослобођења Вера бива интернирана у Нови Сад, преко кога је прешао ваљак рата, уништења, убистава, рација, ослобођења и у коме нема више ни своје куће нити икога и ичега што је везује за живот пре логора.

Без посла и готово без помоћи и подршке, Вера преживљава онако како је у логору научила да се опстаје - подавањем свог тела мушкарцима.

Питање је да ли треба преживети када се цео твој свет распадне и нестане? Није ли боље, часније и паметније нестати заједно са њим? Да ли се треба борити за живот ако после тога следе трауме и слике најгорих ужаса, које се враћају и не дају мира. Има ли тада више смираја, дома? А како се не борити за живот када је то најјачи човеков нагон?

Kако му објаснити да не треба да живи? Ратна психологија која ступа претвара човека у робу за употребу, материјал, за спровођење туђих намера. Није ли тада нагон за преживљавање непријатељ који нас гура у пропаст? Шта је све човек и шта је све у њему, било је главно питање током рада на ово представи. Биће које се прилагођава условима? У миру је цивилизован грађанин који се бори за мирнодопске вредности а исти тај у рату постаје део злогласног механизма који, спроводећи наредбе гура у понижење и смрт хиљаде других, док га после рата опет затичемо у неким мирним породичним условима. Човека мењају околности. Прилагођава се. Постаје оно што време од и њега тражи. Ово је прича о потрази за изгубљеним животом, који се никад није ни десио.

У представи играју: Емина Елор, Драгиња Вогањац, Југослав Kрајнов, Душан Вукашиновић, Огњен Никола Радуловић, Аљоша Ђидић и Огњен Петковић.

Музику је компоновао Стефан Ћирић, костиме је осмислила Марина Сремац, а сценографију Жељко Пишкорић.