Глумац Миодраг Мики Крстовић добитник Награде „Раша Плаовић“ за сезону 2020/2021

Награда „Раша Плаовић“, коју Народно позориште у Београду додељује за најбоље глумачко остварење на свим београдским позоришним сценама у сезони 2020/2021, припала је Миодрагу Микију Крстовићу  за улогу Милоша у представи „Цемент Београд“, у режији Себастијана Хорвата и продукцији Београдског драмског позоришта. 

Јеногласну одлуку, на седници одржаној 17. новембра, донео је стручни жири у којем су били позоришна критичарка Драгана Бошковић (председник) и чланови Драгана Варагић (глумица), Ђурђа Тешић (редитељка), Жељко Хубач (драматург) и Бранислав Томашевић (глумац). 

У конкуренцији за награду били су и Миодраг Драгићевић, Марта Береш, Сања Марковић, Олга Одановић, Милош Биковић, Озрен Грабарић, Катарина Марковић и Хаџи Ненад Маричић. 

Награда ће бити уручена за Дан Народног позоришта, 22. новембра, у 12 часова на Великој сцени. 

Међу досадашњим добитницима су Петар Банићевић (1988, 2001), Лазар Ристовски (1989), Бранислав Цига Јеринић (1990), Бранимир Брстина (1991), Петар Kраљ (1992), Вера Чукић (1993), Љуба Тадић (1994), Kсенија Јовановић (1995), Тихомир Арсић (1996), Драган Мићановић (1997, 2004), Марко Николић (1998), Миодраг Мргуд Радовановић (1999), Михаило Јанкетић (2000), Предраг Ејдус (2002), Тихомир Станић (2003), Владан Гајовић (2005), Властимир Ђуза Стојиљковић (2006), Милан Гутовић (2007), Борис Исаковић (2008), Никола Ристановски (2009), Борис Kомненић (2010), Наташа Нинковић (2011), Игор Ђорђевић (2012, 2020), Војин Ћетковић (2013), Дара Џокић (2014), Слободан Бештић (2015), Нада Шаргин (2016), Олга Одановић (2017), Нела Михаиловић (2018) и Ненад Јездић (2019).

 

Образложење жирија:

У дуодрами, која чини други део представе, у племенитој игри са партнерком, Миленом Зупанчич, Миодраг Мики Kрстовић је непоновљиво оживео како крај разумног живота свој јунака, Милоша, тако и крај историје, цивилизације, еволуције, која је усавршила људско биће да се говором испољава, сводећи га на сплет нерава, у којима живи емоција, препозната, а неухватљива. Распад Милошевог менталног система не укида га, у тумачењу Миодрага Микија Kрстовића, као људско биће. Својим телом, које постаје гробница разума, као код Бекета, Kрстовић проговара, без речи, о муци комуникације, кроз коју се проказује душа. Извршавајући рутинске радње, Милошево (Kрстовићево) тело аутоматски успоставља поново ток живота, прекинут његовом деменцијом. Страшне вести о смтри кћери прима за тренутак панично, док се и то не изгуби у сплину, у који полако одлази Милошев разум... 

Сведеност, истинитост, тачност и аутентичност глумачких средстава, којима Миодраг Мики Kрстовић лагано гради свог Милоша, неповратно асоцира на распад света, крај историје, потонућа свести у дубоке поноре апокалипсе, растакање смисла, без могућности повратка на старо. Само блискост, и сама као навикнута радња, не одлази, са Милошевим свесним животом. Она га води даље, она га подстиче да и сам хвата делиће сећања, који га поново освешчују, и он, за трен, успаничено и сам схвата да није онај стари...У игри Миодрага Микија Kрстиовћа, препознали смо  не само ароганцију друштва, које нема разумевања за старост и немоћ, него и слику човечанства, универзума, који има своју, невербалну логику, када никакве друге више нема, која путује васионом, до неког сопственог смираја.

У свом досадашњем глумачком раду, Миодраг Мики Kрстовић је често играо јунаке, који му највише „леже“ – људе с вишком душе, што постаје њихова природа, не увек правилно схваћена. У том свом умећу, Kрстовић је, у представи „Цемент“, отишао најдаље, тамо где га врло мало уметника глуме може стићи, где између сцене и гледалишта нема више никакве дистанце, где се заборавља ко је на сцени, а ко у гледалишту. И све то готово невидљиво и нечујно. Неухватљиво. Врхунски!