Glumac Miodrag Miki Krstović dobitnik Nagrade „Raša Plaović“ za sezonu 2020/2021

Nagrada „Raša Plaović“, koju Narodno pozorište u Beogradu dodeljuje za najbolje glumačko ostvarenje na svim beogradskim pozorišnim scenama u sezoni 2020/2021, pripala je Miodragu Mikiju Krstoviću  za ulogu Miloša u predstavi „Cement Beograd“, u režiji Sebastijana Horvata i produkciji Beogradskog dramskog pozorišta. 

Jenoglasnu odluku, na sednici održanoj 17. novembra, doneo je stručni žiri u kojem su bili pozorišna kritičarka Dragana Bošković (predsednik) i članovi Dragana Varagić (glumica), Đurđa Tešić (rediteljka), Željko Hubač (dramaturg) i Branislav Tomašević (glumac). 

U konkurenciji za nagradu bili su i Miodrag Dragićević, Marta Bereš, Sanja Marković, Olga Odanović, Miloš Biković, Ozren Grabarić, Katarina Marković i Hadži Nenad Maričić. 

Nagrada će biti uručena za Dan Narodnog pozorišta, 22. novembra, u 12 časova na Velikoj sceni. 

Među dosadašnjim dobitnicima su Petar Banićević (1988, 2001), Lazar Ristovski (1989), Branislav Ciga Jerinić (1990), Branimir Brstina (1991), Petar Kralj (1992), Vera Čukić (1993), Ljuba Tadić (1994), Ksenija Jovanović (1995), Tihomir Arsić (1996), Dragan Mićanović (1997, 2004), Marko Nikolić (1998), Miodrag Mrgud Radovanović (1999), Mihailo Janketić (2000), Predrag Ejdus (2002), Tihomir Stanić (2003), Vladan Gajović (2005), Vlastimir Đuza Stojiljković (2006), Milan Gutović (2007), Boris Isaković (2008), Nikola Ristanovski (2009), Boris Komnenić (2010), Nataša Ninković (2011), Igor Đorđević (2012, 2020), Vojin Ćetković (2013), Dara Džokić (2014), Slobodan Beštić (2015), Nada Šargin (2016), Olga Odanović (2017), Nela Mihailović (2018) i Nenad Jezdić (2019).

 

Obrazloženje žirija:

U duodrami, koja čini drugi deo predstave, u plemenitoj igri sa partnerkom, Milenom Zupančič, Miodrag Miki Krstović je neponovljivo oživeo kako kraj razumnog života svoj junaka, Miloša, tako i kraj istorije, civilizacije, evolucije, koja je usavršila ljudsko biće da se govorom ispoljava, svodeći ga na splet nerava, u kojima živi emocija, prepoznata, a neuhvatljiva. Raspad Miloševog mentalnog sistema ne ukida ga, u tumačenju Miodraga Mikija Krstovića, kao ljudsko biće. Svojim telom, koje postaje grobnica razuma, kao kod Beketa, Krstović progovara, bez reči, o muci komunikacije, kroz koju se prokazuje duša. Izvršavajući rutinske radnje, Miloševo (Krstovićevo) telo automatski uspostavlja ponovo tok života, prekinut njegovom demencijom. Strašne vesti o smtri kćeri prima za trenutak panično, dok se i to ne izgubi u splinu, u koji polako odlazi Milošev razum... 

Svedenost, istinitost, tačnost i autentičnost glumačkih sredstava, kojima Miodrag Miki Krstović lagano gradi svog Miloša, nepovratno asocira na raspad sveta, kraj istorije, potonuća svesti u duboke ponore apokalipse, rastakanje smisla, bez mogućnosti povratka na staro. Samo bliskost, i sama kao naviknuta radnja, ne odlazi, sa Miloševim svesnim životom. Ona ga vodi dalje, ona ga podstiče da i sam hvata deliće sećanja, koji ga ponovo osveščuju, i on, za tren, uspaničeno i sam shvata da nije onaj stari...U igri Miodraga Mikija Krstiovća, prepoznali smo  ne samo aroganciju društva, koje nema razumevanja za starost i nemoć, nego i sliku čovečanstva, univerzuma, koji ima svoju, neverbalnu logiku, kada nikakve druge više nema, koja putuje vasionom, do nekog sopstvenog smiraja.

U svom dosadašnjem glumačkom radu, Miodrag Miki Krstović je često igrao junake, koji mu najviše „leže“ – ljude s viškom duše, što postaje njihova priroda, ne uvek pravilno shvaćena. U tom svom umeću, Krstović je, u predstavi „Cement“, otišao najdalje, tamo gde ga vrlo malo umetnika glume može stići, gde između scene i gledališta nema više nikakve distance, gde se zaboravlja ko je na sceni, a ko u gledalištu. I sve to gotovo nevidljivo i nečujno. Neuhvatljivo. Vrhunski!