Отварање изложбе „Вела Нигринова, звезда и инспирација“, 15. маја (17,00) у фоајеу Велике сцене, у оквиру манифестације „Музеји за 10“

Музеј Народног позоришта у сарадњи са Музејом позоришне уметности Србије и Музејом примењене уметности у Београду отвара 15. маја (17,00) у фоајеу Велике сцене, у оквиру манифестације „Музеји за 10“, изложбу „Вела Нигринова, звезда и инспирација“ ауторке Вање Косанић,  посвећену славној глумици, првакињи и диви Народног позоришта у Београду. 
 
На отварању ће говорити управница Народног позоришта у Београду Ивана Вујић Коминац и ауторка.
 
На изложби ће бити приказане фотографије Веле Нигринове, дворског фотографа Милана Јовановића, модне фотографије, скице и модна илустрација Александра Јоксимовића за колекцију „Вела Нигринова“ из 1970. године, као и инсерт из емисије Радио телевизије Србије „Театротека“, ауторке Бојане Андрић и Мирјане Оташевић, „Јоксимовић – Дијапазон“.

Дизајн каталога и изложбе урадила је Јелена Ратковић, а поставку изложбе Јасна Сарамандић. 

Сви програми у Музеју Народног позоришта, током трајања манифестације од 12. до 18. маја, биће бесплатни и одржаваће се уз поштовање свих мера заштите које прописује Kризни штаб у вези са епидемијом вируса корона.

Вела Нигринова (1862-1908) постала је чланица ансамбла Народног позоришта у Београду 1882. године. 
 
За њен долазак заслужан је тадашњи управник Милорад Поповић Шапчанин који је у потрази за новом глумицом за позоришни ансамбл у Словенију послао Даворина Јенка, композитора и диригента Народног позоришта. 
 
Из Љубљане Јенко доводи Аугусту Нигринову, глумицу Словеначког Драмског друштва. По доласку у Народно позориште у Београду она дебитује у улози Деборе у истоименој драми Саломона Хермана Мозентала, а позоришни критичари проричу јој сјајну будућност. 
 
Нигринова (којој управник Шапчанин даје уметничко име Вела) освојиће репертоар Народног позоришта тумачећи готово 400 улога међу којима су Марија Стјуарт, Еболи, Јованка Орлеанка, Офелија, Дездемона, Јулија, Порција, Љубица, Маргарита Готје, Дона Сола, Катарина, Федора, Тоска, Јокаста, Ана Карењина, Деспа, Теодора... 
 
Са великим успехом гостовала је и на сценама у Новом Саду, Загребу, Осијеку, Прагу... 
 
Године 1894. одликована је орденом Светог Саве V степена а 1907. поводом прославе 25 година уметничког рада у Народном позоришту и орденом Светог Саве IV степена.
 
Према речима креатора високе моде Александра Јоксимовића, са Велом у Београд дошла је и Европа. Наиме, Нигринова ће попут глумица из европских, а пре свега париских позоришта, које су се за савремене комаде облачиле у салонима високе моде, постати препознатљива по дару да „са много смисла одабере своју гардеробу за сцену“.  
 
Репертоар Француске комедије, како је забележио Милан Грол, и представе које приказују атмосферу високог друштва париског салона, донели су у Народно позориште, у град са „још неишчезлим либадетима и тепелуцима“, париски васпитаници. Нигринова је у овим комадима пленила „лепотом жене на којој је париска тоалета била сливена као на 'манекену' у модном журналу“. 
 
Велине улоге, њена појава и елеганција овековечене су на фотографијама дворског фотографа Милана Јовановића који је први покренуо издавање дописница као вид промоције позоришне уметности, саме глумице али и моде. 
 
Портретисали су је дворски сликар Влахо Буковац, Паја Јовановић, Ђорђе Крстић, касније и вајар Сретен Стојановић, а 1970. године, као једна од најелегантнијих жена старог Београда представљаће инспирацију славном југословенском креатору високе моде Александру Јоксимовићу (1933 – 2021). 
 
Крајем шездестих година  XX века, у моду се враћа романтични стил у духу Бел епока као супротност дотадашњем минимализму. Јоксимовић је истраживао живот и каријеру Веле Нигринове, али и дух старог Београда на прелазу из XIX у XX век, инспиришући се староградском музиком и атмосфером боемске четврти Скадарлије у којој је Нигринова била радо виђена гошћа. 

Колекција „Вела Нигринова“ приказана је први пут са великим успехом у Москви у јулу 1970. године на Југословенској привредној изложби, а у октобру у Београду на Коларчевом народном универзитету.

Презентована је и широм Југославије, а у Велиној родној Љубљани прихваћена је са великим одушевљењем, као омаж вољеној глумици.