Премијера драме Ивана Вирипајева „Иранска конференција“, у режији Иване Вујић померена за 9. март (20,30) из епидемиолошких разлога

Премијера драме Ивана Вирипајева „Иранска конференција“, у преводу Сање Милић и режији Иване Вујић, раније најављена за 6. март, померена је из епидемиолошких разлога и биће одржана 9. марта с почетком у 20,30 часова.

У подели су Радмила Ђуричин/ Вања Милачић (Филипа Расмунсен), Зоран Ћосић (Данијел Кристенсен), Гојко Балетић (Оливер Ларсен), Богдан Богдановић (Магнус Томсен), Маја Кундачина (Астрид Петерсен), Радмила Живковић (Ема Шмит Паулсен), Слободан Бештић (Густав Јенсен), Бојана Бамбић (Сестра Августина)/ Димитрије Илић (Отац Августин), Небојша Кундачина (Паскуал Андерсен), Ивана Жигон/ Вјера Мујовић (Ширин Ширази), Ива Милановић (Матилда Хансен, преко видео позива), Теодора Драгићевић (Катрин Јохансен, преко видео позива) и Душан Спасић (Сниматељ). 

Редитељка Вујић урадиће идејно решење сценографије и избор музике, драматург је Љубинка Стојановић, а у уметничком тиму су и Душица Kнежевић (костимограф), Љиљана Мркић Поповић (сценски говор), Соња Вукићевић (кореограф), Светлана Волиц (видео рад) и Јасна Сарамандић (сценограф реализатор).

Сарадници на представи су Немања Kонстатиновић, Оливера Живковић (продуценти), Видан Лалић (организатор), Саша Танасковић (инспицијент), Марија Недељков (суфлер) и Андреа Kаргачин (асистент редитеља на пракси). 

      ИЗВЕШТАЈ СА KОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ОДРЖАНЕ 4. МАРТА У ФОАЈЕУ ДРУГЕ ГАЛЕРИЈЕ

Драма „Иранска конференција" савременог руског аутора Ивана Вирипајева, чија се радња одиграва на научној конференцији у Kопенхагену посвећеној комплексној релацији двеју култура - Истока и Запада, биће премијерно изведена 9. марта (20,30) на Сцени „Раша Плаовић“, у режији Иване Вујић.

В.д. управника Светислав Гонцић рекао је да је Вирипајев велики аутор и подсетио да су у Београду на различитим сценама, почев од 2005. године, игране његове драме „Kисеоник“, „Илузије", „Пијани", „Живот бр. 2".

„Настављамо репертоарску политику значајних и великих дела светске домаће и стране класичне литературе и аутора који су обележили новије време као што је 'Иранска конференција' Вирипајева, великог имена које се суочава са свим етичким изазовима које ово време носи“, рекао је Гонцић.

„Ово је друга премијера од три представе које смо паралелно радили задњих месеци прошле године“, истакла је директорка Драме Молина Удовички Фотез и додала: „То спомињем јер показује моћ и потенцијале ансамбла Драме националног театра“.

Према њеним речима, иако је ова драма писана пре пандемије корона вируса, делује као да је писана баш за ово време и да на занимљив начин даје глобалну слику света.

„Ово је изузетан текст, можда најбољи Ивана Вирипајева који је добио награду Златна маска за најбољи драмски текст у Русији. Сви ликови су у затвору свог, како Вирипајев каже, 'малог ја'. То им изазива патње. Реч је о томе да човек ретко доведе себе у ситуацију да пита своју душу шта је то што је мени потребно", изјавила је Молина Удовички Фотез, те цитрала поруку о љубави коју изговара једна од јунакиња комада, иранска песникиња. Иначе, остали ликови, учесници конференције су Данци, припадници интелектуалне елите.

Ивана Вујић је казала да је „Иранска конференција“ нови текст Ивана Вирипајева, у којем говори о савременом тренутку.

„У овој драми он говори о данашњем поларизованом свету, о савременом тренутку, али и антиципира будућност. Kао да су у том тексту из 2017. године садржана сва искушења данашњег дана", рекла је Ивана Вујић. 

Оцењујући да је Вирипајев духовни унук Чехова, додала је да он поставља егзистенцијална питања велике руске литературе 19. века, али у склопу постмодерног текста који на узбудљив начин говори о томе како живети, како пронаћи свој пут спознаје.

У подели су Радмила Ђуричин/ Вања Милачић (Филипа Расмунсен), Зоран Ћосић (Данијел Кристенсен), Гојко Балетић (Оливер Ларсен), Богдан Богдановић (Магнус Томсен), Маја Кундачина (Астрид Петерсен), Радмила Живковић (Ема Шмит Паулсен), Слободан Бештић (Густав Јенсен), Бојана Бамбић (Сестра Августина)/ Димитрије Илић (Отац Августин), Небојша Кундачина (Паскуал Андерсен), Ивана Жигон/ Вјера Мујовић (Ширин Ширази), Ива Милановић (Матилда Хансен, преко видео позива), Теодора Драгићевић (Катрин Јохансен, преко видео позива) и Душан Спасић (Сниматељ). 

Иранску песникињу играју Ивана Жигон и Вјера Мујовић у две равноправне алтернације.

„Хвала Ивани Вујић што ме је вратила на сцену, тамо где припадам, али не било како већ са улогом која задире у одговоре на сва питања, пре свега на питања о љубави, која даје одговор у овом тешком времену као путоказ куда можемо да се запутимо", рекла је она. 

„Данас се све политизује, а ова драма представља супротни процес. Од наводно политичке конференције долазимо до крика савременог човека у пустоши потрошачке цивилизације. И сваки човек има свој крик. Одговор је међу звездама, у старим цивилизацијама, у традицијама, митовима", рекла је Ивана Жигон, која у матичном театру поново игра после паузе дуже од десет година. 

Вјера Мујовић је изјавила да Вирипајев „пише своје комаде као сонате, ту су две теме, једна је дурска, друга је молска и онда иде реприза".

„Некада се чини да су те реторске партитуре компликоване и можда непотребне, али када се удубите схватите колико су потресне и колико су потребне. У представи смо то сажели, у складу с нашим медитеранским нестрпљењем. Не могу се овде играти тако дуге представе као што могу у Москви или Берлину. Али смо сачували суштину“, рекла је Вјера Мујовић, додајући да Ивана Жигон и она играју заправо различите ликове, јер свака може да истакне своје виђење комада.

„За мене су кључне речи мог лика – покорност, предавање и посвећеност. Питање слободе, љубави, самоће, куда иде овај свет. Само стајати и чекати. Свако за себе може да нађе одговор и свако може да види птице које упрксо свему лете“, рекла је Вјера Мујовић.

Зоран Ћосић је такође истакао тежину текста, као и напоран, али инспиративан рад на представи који је захтевао „рад на себи, не у глумачком већ у људском смислу".

„Мој лик је, као и остали, дубоко запитан о смислу живота у данашњем свету. Kао и други, он не може то да доведе до краја зато што су потенцијали ограничени. Оно што сам препознао као покретач јесте његова реченица да, ако хоћемо да се наш живот одржи, морамо да научимо да дајемо", рекао је Ћосић.

Драму „Иранска конференција" превела је Сања Милић. Идеју за сценографију дала је Ивана Вујић, а реализовала је Јасна Сарамандић. Редитељка потписује и избор музике. Kостимографкиња је Душица Kнежевић. Видео рад потписује Светлана Волиц, а сценцки покрет Соња Вукићевић.

Прва реприза биће одржана 13. марта од 20,30 часова. 

Реч редитеља:

О драмском тексту, драмском писању Ивана Вирипајева моје лично мишљење да је он не само један  од најзначајнијих руских писаца, него такође можемо рећи  један од најзначајнијих европских драмских писаца. Веома интересантна драмска структура самог писања или специфично драмско писмо Ивана Вирипајева је нешто што ме је радовало у свим њеховим комадима. Наравно, као редитељ желела сам да приступим сарадњи са њим, али ево, мислим да је сада прави час. 

„Иранска конференција“ је један од његових последњих комада за који је добио награду Златна маска, као најбољи драмски комад ау Русији. Са друге стране, „Иранска конференција“ спаја у себи питања великих романсијера и драматичара деветнаестог века Русије као што је Чехов, Толстој, Достојевски, а то је шта је смисао човековог живота. Вурипајев то све повезује са античком Грчком или старом Персијом, која је итекако  посвећивала пажњу Спознаји и путу до спознаје смисла живота. Иван Вирипајев ме је привукао и својом врстом нежности, осетљивости, као и Чехов. Чехов је веома окрутан, као лекар он зна да тај живот завршава смрћу, зна какав човек уме да буде и преварант, али исто тако зна какава и светлост човек може да буде. Чехов воли своје јунаке који су осуђени на смрт, он је духовит према њима, и ми са благим смешком пратимо њихове покушаје да се извуку из тог једног метафизичког стања живота. Иван Вирипајев се на сличан начин односи према својим јунацима. Он је један изванредан уметник, не само као драмски писац, већ је и успешан позоришни и филмски редитељ и сценариста. Добитник је и Златног лава за филм „Еуфорија“ и такође, снажна позоришна личност која је била оснивач и директор истарживачког театра „Практика“  у Москви који је окупљао веома значајну и интересантну интернационалну екипу уметника, тако да је и само дело „Иранска конференција“ посвећено лику и делу његовог сарадника Американца, Казимира Лиске, који је дошао из Америке да живи и ради у Русији. 

Као што сам већ рекла, драмско писмо Ивана Вирипајева представља величанствен спој идеја великих романсијера и драмских писаца Русије деветнаестог века са руском авангардом и постмодерним позориштем. И због тога говорим, да је он један од можда најбољих драмских писаца. Он спаја све ове елементе у целину, а као и Чехов поседује једну бескрајну љубав која је веома ретка ствар и у животу, и у позоришту и у драмама и у сценаријима. 

Одличан је познавалац персијске културе и литературе и то се и осећа. Морам да кажем, да у вези са „Иранском конференцијом“ можемо се подсетити дела Питера Брука „Конференција птица“ која је настала према поеми чувено песника Атара  из четрнаестог века „Говор птица“, једна бескрајно узбудљива и величанствена суфијска поема о путу ка Спознању. 

Као и сви даровити људи, Иван Вирипајев антиципира будућност. Комад је написан пред корону, он не говори о епидемији али говори о потпуном распаду света. А ево сада, на жалост, ми смо у ситуацији распада света,  са једним светским ратом који куца на врата, са епидемијом кореоне, са најразличитијим проблемима који настају и ту ћемо се везати за Хамлета којег цитира Вирипајев, сећајући се реченице коју упућује Хамлет Розенкранцу и Гилдерстену, Данска је тамница, и он ситуира овај комад у „тамницу“. 

„Иранска конференција“ јесте драмско ткање и драмско писање које у потпуности омогућава изванредан рад са глумцима, омогућава такође и редитељско означавање јако узбудљиво, а пре свега та искреност  Вирипајева на неки начин је пут за све нас, да покушамо да у позоришту, одговоримо истинитошћу и тиме пронађемо сами себе. Позориште служи и позоришним ствараоцима и позоришним гледаоцима на путу до себе.