ANDRE ŠENIJE

opera Umberta Đordana

O predstavi

 

UMBERTO ĐORDANO (1867-1948)
Umber­to Đor­da­no je itali­jan­ski  kom­po­zi­tor iz raz­do­blja veri­zma i neo­ro­man­ti­zma. Rođen je na jugu Ita­li­je, a stu­di­rao je na Napulj­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu gde mu je men­tor bio Pao­lo Serao. Još kao stu­dent, kom­po­no­vao je svo­ju prvu ope­ru, Mari­nu 1888. povodom tak­mi­če­nja za naj­bo­lju jed­no­čin­ku koje je orga­ni­zo­vao izda­vač Son­co­njo. Iako je pobe­dio Maska­nji sa Kava­le­ri­jom Rusti­ka­nom, šesto­pla­si­ra­na Mari­na ipak Đor­da­nu dono­si prvi ugo­vor. Son­co­njo mu naru­ču­je Težak život (Mala Vita), veri­stič­ku ope­ru o rad­ni­ku koji se zakli­nje kako će pomo­ći pro­sti­tut­ki ako se izle­či od tuber­ku­lo­ze, koja je bila pri­ka­za­na sa uspe­hom u Rimu 1892. Sle­de­ća ope­ra Kra­lji­ca Dias (Regi­na Dias) je doži­ve­la neu­speh, i ski­nu­ta je sa reper­to­a­ra posle samo dva izvo­đe­nja. Đor­da­no se ubr­zo pre­se­lio u Mila­no, gde se vra­ća veri­zmu. Pra­va sla­va dola­zi tek 1896, sa Andre­om Šeni­je­om, koji je tri­jum­fal­no pozdra­vljen na pre­mi­je­ri. Đor­da­no je savr­še­no pri­ka­zao atmos­fe­ru u Pari­zu onog vre­me­na, kroz muzi­ku koja uklju­ču­je popu­lar­ne revo­lu­ci­o­nar­ne pesme poput La Car­mag­no­le i Mar­se­lje­ze. Ope­ra se odmah raši­ri­la van gra­ni­ca Ita­li­je, sti­gla do Ber­li­na i Lon­do­na, gde je izve­de­na na engle­skom. Godi­ne 1898, na vrhun­cu uspe­ha, Đor­da­no kom­po­nu­je Fedo­ru, zasno­va­nu na koma­du Vik­to­ri­je­na Sar­dua, koja tako­đe doži­vlja­va uspeh. Nakon nje su usle­di­le mno­ge, sada već zabo­ra­vlje­ne ope­re, među koji­ma Madam San-Žen (Mada­me Sans-Gêne), i Veče­ra poru­ga (La cena del­le bef­fe) Sema Bene­li­ja, pri­ka­za­na u Ska­li 1924. Đor­da­no je nasled­nik Maska­nji­je­vog veri­zma, i uspeh i sla­va su mu bili naklo­nje­ni  dok je tra­ja­lo inte­re­so­va­nje za veri­stič­ku dra­mu. Umro je u Mila­nu,  1948. godi­ne, u 81. godi­ni živo­ta.


ANDRE ŠENIJE

TRAGIČNI REVOLUCIONAR
Ope­ra Andre Šeni­je je stra­stve­na ljubav­na pri­ča inspi­ri­sa­na životom fran­cu­skog pesni­ka – Andre Mari Šeni­jea koji je stra­dao tokom Fran­cu­ske revo­lu­ci­je. Njegova senzualna i emotivna poezija čini ga pretečom pokreta Romantizma, a njego­va knji­žev­na repu­ta­ci­ja u naj­ve­ćoj meri poči­va na post­hum­no obja­vlje­nim deli­ma. Nažalost, njegova karijera je naglo prekinuta kada je pogubljen na giljotini optužen za „zločine protiv države“, krajem Vladavine terora. Lik Žerara je delimično zasnovan na Lamberu Talijenu, jednom od vođa Revolucije. Andre Mari Šeni­je (30. okto­bar 1762 – 25. jul 1794) je rođen u Kon­stan­ti­no­po­lju, gde je njegov otac, Luj Šeni­je, bio u kon­zu­lar­noj slu­žbi; u Fran­cu­sku su se vra­ti­li kada je Andre imao tri godi­ne. Maj­ka mu je bila grč­kog pore­kla. Tokom 1783. godi­ne, Andre se pri­dru­žio Fran­cu­skom puku u Stra­zbu­ru, ali je ubr­zo izgu­bio inte­re­so­va­nje za voj­nu kari­je­ru. Po povrat­ku u Pariz, 1784. poči­nje da piše pesme u tada pre­o­vla­đu­ju­ćem neo­kla­sič­nom sti­lu. Naj­ve­ću inspi­ra­ci­ju je našao u svom puto­va­nju u Rim, Napulj i Pom­pe­ju rani­je te godi­ne. Pisao je uglav­nom idi­le, ele­gi­je i pasto­ra­le, uve­li­ko opo­na­ša­ju­ći Teo­kri­ta, Bio­na od Smir­ne i dru­ge grč­ke pesni­ke. Eks­pe­ri­men­ti­sao je sti­ho­vi­ma, naro­či­to didak­tič­kim i filo­zof­skim; svo­jim delom Her­mes, na pri­mer, želeo je da sažme Enci­klo­pe­di­ju D. Didroa u poe­mu nalik Lukre­ci­je­vim. Ta poe­ma danas posto­ji samo u frag­men­ti­ma, a bavi se čove­ko­vim mestom u uni­ver­zu­mu – kao poje­din­ca i kao dru­štve­nog bića. Frag­ment pod naslo­vom L'Inven­tion pri­ka­zu­je Šeni­je­ov stav o poe­zi­ji: „Piši­mo antič­ke sti­ho­ve od novih misli“. U novem­bru 1787, pri­ja­telj poro­di­ce koji je posta­vljen za amba­sa­do­ra u Bri­ta­ni­ji, poveo je Andrea kao sekre­ta­ra. On je u Engle­skoj bio nesre­ćan, pre­zi­rao je bri­tan­sko lice­mer­je: „... ovi Engle­zi. Narod koji se pro­da­je ono­me ko da više. Idu­ći od drža­ve do drža­ve širom sve­ta, nude svo­je niske vred­no­sti i svo­ju gru­bu ele­gan­ci­ju...“ Revo­lu­ci­ja i veli­ki uspeh njego­vog mla­đeg bra­ta, Mari-Žoze­fa, kao poli­tič­ki anga­žo­va­nog dram­skog auto­ra i pisca pam­fle­ta, pod­sta­kli su ga da se vra­ti u Fran­cu­sku. U Pariz dola­zi 1791. godi­ne i posta­je pri­sta­li­ca revo­lu­ci­je, ali kao deo ume­re­ne stru­je koja se zala­že za ustav­nu monar­hi­ju. Ipak, njego­vo stva­ra­la­štvo posta­je agre­siv­no i opa­sno: ume­sto nežnih idi­la, počeo je da piše oštre sati­re: pro­zno delo Avis au peu­ple français (24. avgust 1790) i reto­rič­ko delo Jeu de pau­me (u kojem se obra­ća radi­kal­nom sli­ka­ru Žak-Luju Davi­du). Često piše za „Pari­ski žur­nal“, gde oštrim sti­ho­vi­ma kri­ti­ku­je zago­vor­ni­ke stva­ra­nja repu­bli­ke. Pobu­na od 10. avgu­sta 1792. je uni­šti­la njego­vu par­ti­ju, novi­ne i pri­ja­te­lje, a on je izbe­gao sep­tem­bar­ski masa­kr sklo­niv­ši se kod rođa­ka u Nor­man­di­ju. Mesec dana nakon ovih doga­đa­ja, njegov brat Mari-Žozef je ušao u anti-monar­hi­stič­ku skup­šti­nu. Andre je oštro pro­te­sto­vao pro­tiv napa­da na monar­hi­ju, i na zah­tev Male­šer­bea, advo­ka­ta kra­lja Luja XVI, piše argu­men­te za odbra­nu kra­lja. Posle pogu­blje­nja Luja XVI, u janu­a­ru 1793, Šeni­je je našao uto­či­šte u Ver­sa­ju i izla­zio je samo noću. Tu je napi­sao svo­ju sjaj­nu Odu Ver­sa­ju. Par mese­ci nakon egze­ku­ci­je kra­lja, poči­nje peri­od poznat pod nazi­vom Vla­da­vi­na tero­ra, koji tra­je od sep­tem­bra 1793. do jula 1794. Pred­vod­ni­ci revo­lu­ci­je, na čelu sa Mak­si­mi­li­ja­nom Robe­spje­rom, pred­u­zi­ma­ju dra­stič­ne mere pro­tiv onih koje su sma­tra­li pro­tiv­ni­ci­ma revo­lu­ci­je (ple­mi­će, sve­šten­stvo, monar­hi­ste..). Uki­da­ju­ći optu­že­ni­ma pra­vo na jav­nu odbra­nu, osudili su na smrt  po krat­kom postup­ku oko 1400 Pari­ža­na. Šeni­je je uhap­šen 7. mar­ta 1794. i odve­den naj­pre u pala­tu Luk­sem­burg, a kasni­je u zatvor Sen-Lazar. Tokom 140 dana zato­če­nja, napi­sao je seri­ju sti­ho­va koji „sik­ću i pro­ba­da­ju kao otrov­ni meci“, a u koji­ma se odri­če skup­šti­ne; te sti­ho­ve je jedan od čuva­ra pro­kri­jum­ča­rio i dosta­vio njego­voj poro­di­ci. U zatvo­ru je napi­sao i svo­ju naj­po­zna­ti­ju pesmu, Mla­di zato­če­nik, inspi­ri­sa­nu nesre­ćom dru­gih zatvo­re­ni­ka. Deset dana pre Šeni­je­o­ve smr­ti, sli­kar Žozef-Benoa Suve je dovr­šio njegov dobro pozna­ti por­tret. Robe­spjer se setio da je Šeni­je autor otrov­nih sti­ho­va obja­vlji­va­nih u „Pari­skom žur­na­lu“ i ure­dio da mu bude suđe­no pred revo­lu­ci­o­nar­nim sudom koji ga je osu­dio na smrt. Šeni­je je bio jed­na od posled­njih Robe­spje­ro­vih žrtvi: pogu­bljen je na giljo­ti­ni 25. jula 1794, kao izdaj­nik, zajed­no sa Fran­so­az-Terez de Šoa­zel-Stan­vil i prin­cem Žoze­fom od Mona­ka. Robe­spjer je uhva­ćen i pogu­bljen tri dana kasni­je. Šeni­jeu je bila samo 31 godi­na, a sahra­njen je na gro­blju Pik­pu. Kri­tič­ki osvrt na Šeni­je­o­va dela je bio veo­ma razno­lik. Poi­gra­vao se sa kla­sič­nim nasle­đem pre­to­če­nim u stih na fran­cu­skom jezi­ku u većoj meri nego njego­vi savre­me­ni­ci; s dru­ge stra­ne, nespo­koj i melan­ho­li­ja u njego­voj poe­zi­ji naja­vlju­ju roman­ti­zam, što je Šarl Ogi­sten Sen-Bev pri­me­tio 1828. (on je „inspi­ri­sao i odre­dio“ pokret roman­ti­zam), nazvav­ši ga pret­hod­ni­kom Vik­to­ra Igoa. Bilo je i dru­gih kri­ti­ča­ra koji su pisa­li o Šeni­jeu kao o ino­va­tiv­nom i pred-roman­ti­čar­skom pesni­ku. Među­tim, Ana­tol Frans je tvr­dio da je Šeni­je­o­va poe­zi­ja jedan od posled­njih izda­na­ka kla­si­ci­zma 18. veka i da njegov rad ne tre­ba pore­di­ti sa Igo­o­vim i pesni­ci­ma Par­na­sa, već sa filo­zo­fi­ma poput Andrea More­jea. Pol Mori­jo je tvr­dio da Šeni­je ne zado­vo­lja­va uobi­ča­je­ne karak­te­ri­sti­ke roman­ti­zma iz peri­o­da 20-ih godi­na 19. veka (sklo­nost ka knji­žev­no­sti Seve­ra, sred­njeg veka, novi­na­ma i eks­pe­ri­men­ti­ma). Pesnik Hose Mari­ja de Ere­dia je veo­ma cenio Šeni­jea („Ne znam za pre­fi­nje­ni­je sti­ho­ve na fran­cu­skom jezi­ku od ove tri sto­ti­ne sti­ho­va Buko­li­ka“) i sla­gao se sa Sen-Bevo­vim sta­vom da je Šeni­je bio pesnik ispred svog vre­me­na. Bio je veo­ma popu­la­ran u Rusi­ji, gde je Alek­san­dar Puškin napi­sao pesmu o njego­vim posled­njim tre­nu­ci­ma, a Ivan Kozlov je pre­veo Mla­dog zato­če­ni­ka na ruski. Neko­li­ko Šeni­je­o­vih pesa­ma je bilo veo­ma popu­lar­no i kod kri­ti­ča­ra sa engle­skog govor­nog pod­ruč­ja: njego­va ljubav pre­ma pri­ro­di i poli­tič­kim slo­bo­da­ma je pore­đe­na sa Šeli­jem, a njego­va sklo­nost ka grč­koj umet­no­sti i mito­vi­ma ih je pod­se­ća­la na Kit­sa. Šeni­je­o­va sud­bi­na je posta­la tema mno­gih dram­skih dela, sli­ka i pesa­ma. Pored ope­re Andre Šeni­je Umber­ta Đor­da­na, tu su i pesma Prav­da Sili Pri­do­ma, roman Stel­lo Alfre­da de Vinji­ja, nežna sta­tua Deni­sa Puha u Luk­sem­bur­gu i pozna­ti Mile­rov por­tret Posled­nji dani Vla­da­vi­ne tero­ra.

Jovan Tar­buk


ĐORĐE PAVLOVIĆ
Ro­đen u Lo­zni­ci 1965. Stu­di­je di­ri­go­va­nja kao i po­sle­di­plom­ske stu­di­je za­vr­šio je na Fa­kul­te­tu mu­zič­ke umet­no­sti u Be­o­gra­du u kla­si prof. Jo­va­na Šaj­no­vi­ća. U Ope­ri Na­rod­nog po­zo­ri­šta ra­di od 1992, gde di­ri­gu­je ope­re Sle­pi miš, Se­vilj­ski ber­be­rin, Tru­ba­dur, Tra­vi­ja­ta, Ri­go­le­to, Ati­la, Na­bu­ko, Don Kar­los, Aida, Adri­ja­na Le­ku­vrer, Bo­e­mi, Ev­ge­ni­je Onje­gin, Melanholični snovi grofa Save Vladislavića i ba­le­te Uspa­va­na le­po­ti­ca, Ukro­će­na go­ro­pad, Ba­ja­de­ra. Sa Ho­rom Ope­re, u pe­ri­o­du od 2000–2006, Pa­vlo­vić pre­mi­jer­no iz­vo­di tri obim­na de­la, Ne­be­sna li­tur­gi­ja, Li­tur­gi­ja Sv. Jo­va­na Zla­to­u­stog i Pra­znič­no ve­čer­nje, Sve­ti­sla­va Bo­ži­ća. Po­red ra­da na oper­skom re­per­to­a­ru, ak­ti­van je i u kon­cert­noj de­lat­no­sti, u na­šoj sre­di­ni i u ino­stran­stvu, gde je ve­o­ma za­pa­žen i u pro­mo­vi­sa­nju srp­ske mu­zi­ke. Od na­stu­pa u ino­stran­stvu mo­gu se iz­dvo­ji­ti oni sa Or­ke­strom Ukra­jin­skog ra­di­ja na Ki­ev Mu­sic Fest-u, kao i sa or­ke­strom Ox­for­dphi­lo­mu­si­ca, na kon­cer­tu u Re­gent Hall u Lon­do­nu. Stal­ni je gost di­ri­gent Dr­žav­nog sim­fo­nij­skog or­ke­stra iz Za­po­rož­ja, sa ko­jim je po­red ve­li­kog bro­ja kon­ce­ra­ta sni­mio i je­dan CD. Od ma­ja 2006. ra­di na me­stu še­fa di­ri­gen­ta Fil­har­mo­ni­je mla­dih Bo­ri­slav Pa­šćan, sa ko­jom je ostva­rio ve­li­ki broj kon­ce­ra­ta i osvo­jio pri­zna­nje Zlat­na pla­ke­ta Ko­lar­če­ve za­du­žbi­ne po­vo­dom 130 go­di­na po­sto­ja­nja ove in­sti­tu­ci­je kul­tu­re (2008). Nagrade: Zlat­ni be­o­čug Kul­tur­no pro­svet­ne za­jed­ni­ce, za traj­ni do­pri­nos kul­tu­ri (2009) i Vukova nagrada (2016). Pri­pa­da ge­ne­ra­ci­ji srp­skih di­ri­ge­na­ta ko­ja svo­je du­hov­no i umet­nič­ko sta­sa­va­nje gra­di na ne­is­crp­nom iz­vo­ru na­ci­o­nal­ne mu­zi­ke do­gra­đu­ju­ći svoj re­per­to­ar de­li­ma du­hov­no srod­nih mu­zič­kih kul­tu­ra. 


ĐANDOMENIKO VAKARI
Đan­do­me­ni­ko Vaka­ri je oper­ski redi­telj iz Ita­li­je. Tokom kari­je­re je radio kao umet­nič­ki direk­tor u Tea­tru San Kar­lo u Napu­lju, Ver­di tea­tru u Trstu i Ver­di tea­tru u Saler­nu, te kao umet­nič­ki savet­nik u rimskoj Ope­ri. U peri­o­du 2005-2012, bio je pred­sed­nik odbo­ra i umet­nič­ki direk­tor Tea­tra Petru­če­li u Bari­ju. Radio je i kao umet­nič­ki sekre­tar u Tea­tru u Bolo­nji i Tea­tru Kar­lo Feli­če u Đeno­vi. Tre­nut­no je umet­nič­ki direk­tor u Ope­ri u Pulji i uprav­nik orke­stra Oles. Dobit­nik je nagra­de „Lui­đi Ili­ka“ za pro­duk­ci­ju ope­re Pla­men (La Fiam­ma) O. Respi­đi­ja. Vaka­ri je počeo da radi kao oper­ski redi­telj 1982. godi­ne u Lečeu, gde je reži­rao Sevilj­skog ber­be­ri­na. Sara­đi­vao je sa veli­kim ita­li­jan­skim redi­te­lji­ma, kao što su Mau­ri­cio Ska­pa­ro i Mau­ro Bolo­nji­ni. Vaka­ri se 2011, vra­ća redi­telj­skom poslu te reži­ra Kar­men u Toron­tu. Tokom 2013. i 2014. reži­rao je ope­re Kći Zapa­da i Don Đova­ni na festi­va­lu u Kastle­to­nu u Vir­dži­ni­ji, SAD. Vaka­ri je 2014. godi­ne otvo­rio sezo­nu u Tea­tru Pava­ro­ti u Mode­ni sa postav­kom Rigo­le­ta. Tokom 2014. i 2017. godi­ne, Vaka­ri je reži­rao Tosku i Paja­ce u Seu­lu u Južnoj Kore­ji, gde je diri­go­vao mae­stro Dejan Savić. Tokom 2016. godi­ne je reži­rao Nor­mu u Tea­tru Beli­ni u Kata­ni­ji i Nabu­ko u Saler­nu, gde je nared­ne 2017. posta­vio i Nor­mu. Posta­vio je ope­ru Kavalerija rustikana u Ope­ri u Sko­plju 2017. godi­ne. Postav­ka Andrea Šeni­jea u Narod­nom pozo­ri­štu je Vaka­ri­je­va prva reži­ja u Beo­gra­du.


SADRŽAJ:

I ČIN
Pro­le­će 1789. godi­ne; dvo­rac Koa­nji. Žerar, slu­ga gro­fi­ce de Koa­nji, pod­sme­va se ari­sto­kra­ti­ji. Posma­tra­ju­ći kako se njegov otac muči da pome­ri komad name­šta­ja, Žerar žali sud­bi­nu i pat­nju svih slu­ga koje slu­že uobra­že­ne gospo­da­re (Son ses­sant’ anni). Poja­vlju­je se Mada­le­na, gro­fi­či­na ćer­ka, a Žerar shva­ta koli­ko je voli. U užur­ba­nim pri­pre­ma­ma za pred­sto­je­ću zaba­vu, gro­fi­ca grdi Mada­le­nu zato što se nije spre­mi­la. Mada­le­na se žali svo­joj slu­ški­nji, Ber­si, na neu­dob­nost ode­će koja je u modi, a zatim odla­zi da se pre­svu­če. Među gosti­ma je pisac Fle­vij, koji je sa sobom doveo pesni­ka u uspo­nu, Andrea Šeni­jea. Nakon depre­siv­nih vesti iz Pari­za, Fle­vij zaba­vlja pri­sut­ne pasto­ra­lom koju je napi­sao spe­ci­jal­no za tu pri­li­ku. Mada­le­na zatim iza­zi­va neo­d­luč­nog Šeni­jea da smi­sli pesmu (Un dì all’az­zu­r­ro spa­zio). Na izne­na­đe­nje pri­sut­nih, Šeni­je kri­ti­ku­je neza­in­te­re­so­va­nost sve­šte­ni­ka i ari­sto­kra­ti­je za pat­nje siro­ma­šnih. Žerar pre­ki­da ples dovev­ši gru­pu glad­nih selja­ka. Gro­fi­ca nare­đu­je Žera­ru da ode zajed­no sa njima. Ona zatim pozi­va goste da nasta­ve sa ple­som, ali oni odla­ze, te gro­fi­ca osta­je sama.
II ČIN
Pro­le­će, 1794. god, šeta­li­šte pored Sene u Pari­zu. Revo­lu­ci­ja je poče­la i Vla­da­vi­na tero­ra je u naj­ve­ćem zama­hu. Da bi se odbra­ni­la od Inkre­di­bi­la, Ber­si, pred­sta­vlja se kao ćer­ka Revo­lu­ci­je (Temer? Perchè?). Inkre­di­bi­le joj ne veru­je, a pri­me­ću­je da Šeni­je čeka neko­ga u kafeu. Šeni­jeu se pri­dru­žu­je njegov pri­ja­telj Ruše, koji mu dono­si pasoš da bi Šeni­je mogao bez­bed­no da napu­sti zemlju. Šeni­je kaže da je njego­va sud­bi­na da osta­ne i da pro­na­đe ljubav koju nikad nije imao i da otkri­je ko mu piše ano­nim­na pisma (Cre­do a una pos­san­za arca­na). Njihov raz­go­vor pre­ki­da pro­la­zak vođa Revo­lu­ci­je koje pred­vo­di Žerar. Inkre­di­bi­le pozi­va Žera­ra na stra­nu da bi ga pitao o ženi koju tra­ži. Žerar opi­su­je Mada­le­nu. U među­vre­me­nu, Ber­si je zamo­li­la Šeni­jea da osta­ne u kafeu i da sače­ka neko­ga ko želi da ga upo­zna. Mada­le­na dola­zi i otkri­va Šeni­jeu da mu je ona pisa­la pisma. Zakli­nju se jed­no dru­gom na ljubav do smr­ti (Ora soa­ve). Videv­ši Šeni­jea i Mada­le­nu zajed­no, Inkre­di­bi­le dovo­di Žera­ra. Žerar biva ranjen dok Šeni­je bra­ni Mada­le­nu. Žerar među­tim pre­po­zna­je Šeni­jea i moli ga da zašti­ti Mada­le­nu. Kada se narod oku­pio oko Žera­ra i pitao ga ko ga je ranio, on odgo­va­ra da je poči­ni­lac nepo­znat.
III ČIN
Sud­ni­ca Suda Revo­lu­ci­je, 24.  jul 1794. god. Mati­je, revo­lu­ci­o­nar, se obra­ća naro­du i neu­spe­šno ga moli da pri­lo­ži novac za cilj. Žerar, koji se opo­ra­vio od rane, drži srčan govor o domo­vi­ni. Madlon, sta­ri­ca koja je već izgu­bi­la sina i unu­ka u ratu, nudi svog jedi­nog pre­o­sta­log unu­ka za voj­ni­ka (Son la vec­chia Made­lon). Kako se narod razi­la­zi, Inkre­di­bi­le dola­zi i tvr­di da uko­li­ko Žerar želi da ima Mada­le­nu mora prvo da uhap­si njenog ljubav­ni­ka, Šeni­jea. Dok Žerar piše optu­žni­cu, ispu­njen je žalje­njem zbog krvi koju je pro­lio dok se uzdi­zao na vlast. Izja­vlju­je da je strast njegov novi gospo­dar (Nemi­co del­la patria). Mada­le­na dola­zi čim je pre­dao Šeni­je­o­vu optu­žni­cu sud­skom slu­žbe­ni­ku. Žerar pri­zna­je da joj je posta­vio zam­ku i da je voli. Mada­le­na nudi sebe Žera­ru pod uslo­vom da on spa­si Šeni­jea. Ona je begu­nac, njena maj­ka je stra­da­la u Revo­lu­ci­ji i njen dom je spa­ljen (La mam­ma mor­ta). Dir­nut njenom ljuba­vlju za Šeni­jea, Žerar obe­ća­va da će poku­ša­ti da ga spa­se. Sud zase­da, u sud­ni­ci je neo­b­u­zda­na gomi­la. Šeni­je moli za svoj život (Sì, fui sol­da­to), a Žerar pri­zna­je sudi­ja­ma da su optu­žbe koje je napi­sao lažne. Upr­kos tome, Šeni­je je osu­đen na smrt i odve­den.
IV ČIN
Ruše­vi­ne pari­skog zatvo­ra Sen Lazar, 25. jul 1794. god. Šeni­je čita posled­nju pesmu (Come un bel dì di mag­gio) svom pri­ja­te­lju Rušeu, koji se posled­nji put pozdra­vlja sa njim. Žerar i Mada­le­na se sre­ću sa tam­ni­ča­rem, Šmi­tom, kog Mada­le­na pod­mi­ću­je dra­gu­lji­ma da joj dozvo­li da zau­zme mesto neke mla­de žene osu­đe­ne na smrt. Žerar odla­zi da poku­ša još jed­nom da moli Robe­spje­ra za Šeni­jea. Mada­le­na saop­šta­va Šeni­jeu da je došla da bi umr­la zajed­no sa njim. U svi­ta­nje, oni su zajed­no (Vici­no a te) i usko­ro ih odvo­de na giljo­ti­nu. 


Premijerno izvođenje

Premijera 23. jun 2018. / Velika scena

Dirigent Đorđe Pavlović
Reditelj Đandomeniko Vakari, k.g.
Scenograf Kuzman Popov, k.g.
Kostimograrf
Asja Stojmenova, k.g.

Premijerna podela:
Andre Šenije, pesnik Dušan Plazinić / Janko Sinadinović / Aleksandar Dojković
Žerar, sluga Miodrag D. Jovanović / Dragutin Matić
Madalena de Koanji Ana Rupčić / Jasmina Trumbetaš Petrović
Bersi, njena služavka Ljubica Vraneš
Kontesa de Koanji Dubravka Filipović / Tamara Nikezić
Flevil, romanopisac Marko Pantelić*
Matije Mihailo Šljivić
Abate/Opat, pesnik Siniša Radin*
Enkroajabl, špijun Darko Đorđević
Ruše, Šenijeov prijatelj Vuk Matić
Šmit Sveto Kastratović
Madlon, starica Nataša Rašić
Fukije Tenvil, tužilac Miroslav Markovski
Dima, sudija Milan Mladenov*
Domoupravitelj Milan Mladenov*

HOR, ORKESTAR I BALET NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
Članovi Dečjeg hora „Horislavci“
* član Operskog studija „Borislav Popović”

Pomoćnik reditelja Ivana Dragutinović Maričić
Asistent reditelja Ana Grigorović
Koncertmajstor Edit Makedonska / Vesna Jansens
Šef hora i binska muzika Đorđe Stanković
Inspicijent Ana Milićević
Koreograf Miloš Kecman
Sufler Silvija Pec / Kristina Jocić
Korepetitori Srđan Jaraković, Gleb Gorbunov
Korepetitor hora Tatjana Ščerbak Pređa
Prevod Maja Janušić
Organizatori Maša Milanović Minić i Natalija Ignjić
Statisti pod vođstvom Zorana Trifunovića
Baletski par Ana Ivančević i Miloš Kecman
Dizajn maske Marko Dukić
Dizajn svetla Nait Ilijazi
Dizajn tona Tihomir Savić
Realizacija scenografije Miraš Vuksanović, Jasna Saramandić
Realizacija kostima Aleksandra Pecić 
Majstor pozornice Zoran Mirić

 

 

Galerija