ATILA

opera Đuzepa Verdija

O predstavi

VERDIJEVA OPERA „ATILA”
Atila, kralj Huna, vladao je od 434. do 453. Središte njegove države, koja se protezala od Danske do Panonije i od Rajne do Kaspijskog mora, bilo je u mađarskoj niziji, blizu grada Tokaja. Njegovu vrhovnu vlast priznavala su mnoga germanska i slovenska plemena, a povremeno i Vizantija. Godine 451. pokušao je da osvoji zapadnorimsku Galiju, ali je od vojskovođe Ecija poražen na Katalunskim poljima. Sledeće godine pustoši Italiju, razara Akvileju, čiji stanovnici u bekstvu osnivaju na jadranskim lagunama Veneciju, i kreće da osvoji Rim. U susret mu je došao papa Lav I i Atila, po legendi, „preobraćen“, odustaje od osvajanja i rušenja prestonice i vraća se u Mađarsku. Ovaj susret ovekovečio je Rafaelo na svojoj poznatoj slici. Nemački romantičarski dramski pisac Zaharijas Verner (1786–1823) napisao je 1803. dramu Atila, kralj Huna, koja nosi sve osobine neobuzdane i preterane romantike. Sadržaj drame obrađuje poznati istorijski pohod Huna na Rim sredinom V veka, povinovanje Atile božanskoj zapovesti izrečenoj kroz usta pape Lava I, zatim uplitanje samog Atile u intrige protivnika i njegovo ubistvo od strane žene sa kojom je tek slavio svadbeni pir. Radnja je sa našeg, savremenog gledišta nelogična, konfuzna i nevešta, pa se više i ne pomišlja na izvođenje ovog dela. Ali zar slično ne važi i za drame, po mnogima, najvećeg francuskog pesnika Viktora Igoa (Ernani, Ruj Blaz, Lukrecija Bordžija)? Vernerov Atila sadrži, po ugledu na antičke tragedije, veliki broj horova koji upravo zahtevaju muziku, odnosno opersko pevanje. O tome koliko je ovaj komad značio savremenicima, najbolje govori podatak da je čak Betoven ozbiljno pomišljao da napiše operu po njemu! Verdi je, sa libretistom Pijaveom, posle velikog uspeha sa Ernanijem, oduševljen sadržajem Vernerovog Atile i u velikoj žurbi, počeo rad na svojoj novoj operi u proleće 1844. On traži od libretiste „komad u tri čina sa prologom, s tim da se zavesa digne u trenutku kad Huni i narod u opustošenoj Akvileji pevaju snažne ubojite horove: narod se moli, a Huni prete“. „Prvi čin počinje u Rimu, a završava se scenom u kojoj Hildegonda upozorava da je piće u peharu otrovano, i za sebe traži zadovoljenje da svojom rukom kazni krivca“, nastavlja Verdi u opisu svojih želja i izražava bojazan da cenzura neće dozvoliti scensko prikazivanje susreta pape i „biča božjeg“ Atile. Verdi moli libretistu da dobro prouči spis gospođe De Stal O Nemačkoj, koji je celoj Evropi davao romantičnu viziju o prirodi jednostavnih, poštenih, pravednih i pomalo krvožednih naroda sa severa. Veliki broj lica iz drame sveden je u libretu na ukupno šest, od kojih su četiri glavna a dva epizodna. Burgundska princeza Hildegonda postala je kći akvilejskog gospodara – Odabela, Valter je postao vitez Foresto, a biskup i papa Leon javlja se samo u sceni susreta sa Atilom. Verdi i Pjave sa operom Dva Foskarija (po Bajronu) slave uspeh u Rimu u novembru 1844, a u februaru 1845. Verdi i libretista Temistokle Solera imaju uspeha u milanskoj Skali sa operom Jovanka Orleanka (po Šileru). U avgustu 1845, sa Alizirom, koju je poznati libretista Kamarano sklepao za Verdija po Volterovoj tragediji, uspeh sasvim izostaje i Verdi se odlučuje da promeni libretistu za Atilu, jer mu je uspeh upravo neophodan. Solera dobija zadatak da sve priredi i Verdi je oduševljen delovima libreta koje brzo komponuje. Premijera je predviđena za operu La Feniče u Veneciji, a izabrani su i najbolji pevači. Naslovnu ulogu pevaće bas Ignacio Marini, koji je pevao naslovnu ulogu u prvoj Verdijevoj operi Oberto; tenorsku ulogu poznati pevač Karlo Gvasko, jedinu žensku ulogu još poznatija Sofija Leve, a baritonsku ulogu vojskovođe Ecija, „stari zec“, Natale Konstantini. Ali i sa Atilom nije sve išlo prema planu: kada su Solerinu suprugu Terezu, poznatu pevačicu, ismejali u Skali, uvređeni Solera napušta Milano i odlazi u Madrid, kao bliski saradnik i savetnik španske kraljice Izabele, ne stigavši da završi poslednji čin libreta Atile, tako da se ovaj posao opet poverava odbačenom Pijaveu. Solera je smrtno uvređen kada je pročitao novu obradu „dela na koje je bio ne malo ponosan, i koje se preobratilo u parodiju“, ali u operskom svetu se na takve stvari ne gleda suviše ozbiljno. I tako libreto za Atilu nije ni bolji ni lošiji nego svaki libreto iz tog doba, pa mnoge nedoslednosti, da ne kažemo omaške u libretu, primamo kao normalne. Libreto nije ni zamišljen za čitanje, kao drama, već kao povod za komponovanje lepih i efikasnih arija, romansi i kabaleta, velikih finala sa horovima, i svaki je slušalac znao na kojem mestu opere koji pevač dobija određenu ariju ili duet. U doba nacionalnog preporoda Italije, tokom godina borbi za ujedinjenje i oslobođenje, publika u svim operskim kućama Italije napeto je čekala da na neke stihove iz libreta spontano reaguje. U Atili, poziv Ecija Atili: „Ti celim svetom vladaj, ostavi meni Italijom da vladam sam“, publika prima i shvata kao poziv za isterivanje austrijskih okupatora i to operi garantuje neviđeni uspeh. Na premijeri, 17. marta 1846, uspeh je potpun i posle kratkog vremena Atila se prikazuje na svim scenama Italije, a već sledeće godine i u Kopenhagenu, Madridu i Lisabonu. Slede zatim London, Havana, Njujork, Bukurešt. Godine 1851. Beč, 1852. Budimpešta, 1853. Buenos Ajres, Rio de Žanejro i ostali operski svet, tako da je 1864. jedan komentator zaključio: „Verovatno ni sa kojom drugom operom Verdi nije imao toliko uspeha kao sa Atilom!“ Međutim, sa pojavom opera iz zrelijeg Verdijevog perioda, ova opera mladog majstora se sve manje izvodi i ubrzo je sasvim nestaje sa operskih scena. Tek u godinama posle Drugog svetskog rata počinje oprezna i gotovo bojažljiva „renesansa“ Atile, kako bi poslednjih nekoliko godina doživela prave trijumfe. Godine 1985. je hit sezone u veronskoj Areni, prikazuje se u Beču, Sofiji, Cirihu, Veneciji, Napulju i drugim gradovima, a optimistički se može poželeti da će se Atila pridružiti Nabuku, koji je, takođe, tek poslednjih decenija opet „u modi“. Snažni ritmovi, čvršći, životniji, ubojitiji horovi od onih u Nabuku, zahvalne arije, efektni dueti i velike masovne scene sa mnogo pokreta, kao i brojne melodije koje se lako primaju, majstorstvo u zanatskom pogledu – to su odlike koje mogu privući najširu publiku, zainteresovanu za veliki istorijski spektakl i lepe glasove. Atila počinje uvertirom, koja nije splet popularnih melodija iz opere, već mračni uvod u delo, baziran na motivu koji će pevati druidi predskazujući nesreću. Prolog sadrži ratničke horove koje sledi Odabelina kavatina (Dok tvoji divlji ratnici), izazovna amazonska arija, naporna i teška, ali uspela i efektna. Kabaleta sa horom je nova mogućnost sopranu da se prikaže. Duet Atile sa Eciom je pravo natpevavanje basa sa baritonom, i pravi je izazov za pevače. Uvodna muzika druge slike prologa tonski slika strahovito nevreme na laguni. Forestova kavatina i kabaleta (Zemljo draga) ne zaostaju za sličnim numerama iz opera tog vremena. Odabelina romansa u prvom činu zanimljiva je pre svega zbog finesa u instrumentaciji. Glas prate solo engleski rog, flauta, violončelo i harfa, što dovoljno svedoči o naporima mladog Verdija da izađe iz operskog šablona i traga za ličnim izrazom. U duetu Odabele sa Forestom sve je po oprobanoj šemi, ali, pri pomirenju mladog para, ne peva se u uobičajenim tercama i sekstama, već u unisonu, što ukazuje na nepokolebljivost njihovih namera. Scena u Atilinom ratnom logoru predstavlja novinu u dotadašnjem Verdijevom načinu izražavanja. To više nije opšte mesto, koje manje ili više odgovara svakoj operi, već muzički tanano uvođenje u scensku situaciju i radnju. Atilin san i, potom, pobedonosni ubojiti napev osvajaju svakog slušaoca. Ratnički hor u slavu Votana prekida nežni zvuk dečjeg hora, dajući prilike Verdiju za najveći mogući muzički kontrast uopšte. Znamenita rečenica starca Leonea (papa Lav I) „Smrtni pred tobom beže, plaše se biča tvog. Sad stani! Ne smeš dalje, jer ovde vlada Bog“, pevana stentorskim glasom, nagoveštava buduću scenu sa Velikim inkvizitorom iz Don Karlosa. Moćni zahvalni ansambl na kraju prvog čina dovoljno svedoči o majstorstvu mladog Verdija. Arija Ecija na početku drugog čina je pravi biser za baritone i rado se peva. Gromki marš u finalu ovog čina teško da ima premca u operama toga doba. Igra sveštenica i njihova talasasta pesma pružaju neophodni kontrast i odmor. Veliki ansambl sa krajnostima u dinamici traži sjajan hor. Finale je bučan, efektan, zahvalan i naporan za sve soliste. Romansa Foresta (Za tebe, ja sam živeo) u trećem činu, po mnogim komentatorima, predstavlja najlepši deo cele opere i svakako spada među najzahvalnije arije mladog Verdija. Tercet soprana, tenora i baritona je lirska oaza, a majstorstvo autora u mešanju svadbenog hora sa rečitativima solista je nesporno. Završni finale je suviše jezgrovit; Atilino ubistvo je muzički neizražajno, tako da su mnogi režiseri u saradnji sa dirigentima predstave u ovu scenu čak ubacivali odlomke iz nekih drugih opera mladog Verdija, kako bi i završetak bio ubedljiviji i duži. Čini nam se da to ipak nije neophodno. U nastavljanju namere da našoj publici prikažemo što više opera velikana Đuzepa Verdija, posle Ernanija i Makbeta, Atila se upravo nameće, jer raspolažemo ansamblom koji ga može primerno izvesti.
Konstantin Vinaver (1987)


ĐUZEPE VERDI
Ovaj poznati italijanski kompozitor (1813–1901), iskazao je talenat za muziku još u ranoj mladosti. Zarađivao je za život svirajući orgulje i u Milanu počeo sa pisanjem prvih opera. Njegova opera Oberto (1839) sa uspehom je izvedena u milanskoj Skali i od tada datira njegova saradnja sa izdavačem Đulijom Rikordijem. Njegova sledeća opera, Jedan dan vlasti (1840), bila je potpuni promašaj, a potom umiru njegove dve male ćerke i supruga. Iz očajanja izlazi komponujući operu Nabuko (1842), kojom je postigao veliki uspeh, a usledila je podjednako uspešna Lombardijci (1843) i druge, među kojima i Atila (1846). Tokom sledeće decenije je komponovao po jednu hit operu svake godine. Odbijao je da se prikloni tada preovlađujućoj strukturi u italijanskoj operi – kolažu otvorenih scena sa ubačenim arijama, duetima i trijima – i počeo je da koncipira operu kao niz scena, integrisanih i uobličenih u činove. Priče u kojima privatni i javni život likova dolaze u sukob, usavršio je kroz niz remek-dela među kojima su: Rigoleto (1851), Trubadur (1853), Travijata (1853), Bal pod maskama (1859), Don Karlos (1867) i Aida (1871). I sam vatreni nacionalista, bio je smatran i velikom nacionalnom figurom još neujedinjene Italije. Posle komponovanja Rekvijema (1874) se povukao, ali kada ga Rikordi, da bi prepravio operu Simon Bokanegra, upoznaje sa italijanskim pesnikom Arigom Boitom, kao produkt njihovog uzajamnog poštovanja nastaju još dve čuvene opere Verdijevog poznijeg doba: Otelo (1886) i Falstaf (1890).


DEJAN MILADINOVIĆ
Rođen je u Beogradu, u porodici operskih umetnika. Pozorišnu režiju diplomirao (Jelisavetini ljubavni jadi, Atelje 212). Titulu magistra teatroloških nauka stekao na FDU u Beogradu, odbranivši tezu Razvoj operske režije u Beogradu i Novom Sadu od 1919. do 1975. godine. Bio je prvi reditelj Opere i Drame i umetnički direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, te umetnički savetnik za velike scenske projekte beogradskog Sava centra. U Operu Narodnog pozorišta u Beogradu dolazi 1978. kao reditelj, a 1997. postaje umetnički direktor. Od aprila 2005. je ponovo umetnički direktor Opere SNP, a od oktobra 2006. umetnički direktor Opera&Teatar Madlenianum u Zemunu. Trenutno je slobodan umetnik. Bio je profesor (po pozivu) i umetnički direktor operskog pozorišta Medouz škole umetnosti na američkom Južno-metodističkom univerzitetu (SMU) u Dalasu, vanredni profesor glume i operskog studija na FMU u Beogradu, te vanredni profesor glume i režije na Tornton školi muzike na Univerzitetu Južne Kalifornije (USC) u Los Anđelesu. Postavio je oko 160 predstava u profesionalnim pozorištima bivše SFRJ kao i u inostranstvu (SAD i Kanada). Sarađuje sa mnogim istaknutim kompozitorima, vrhunskim dirigentima i svetskim operskim zvezdama. Režirao je najveći broj praizvođenja muzičko-scenskih dela domaćih kompozitora. Pored režije, bavi se i pisanjem libreta (Moć vrline akademika Kuljerića, Prometej akademika Bručija, Mandragola akademika Jevtića – stihovi V. Miladinović, Veseli popovi banatski akademika Despića – stihovi V. Miladinović), komponovanjem muzike za dramske predstave i kreiranjem scenografija. Jedini je trostruki laureat nagrada za režiju internacionalnog žirija na jugoslovenskom festivalu kamerne opere i baleta – Anale u Osijeku. Dobitnik je i Zlatne medalje „Jovan Đorđević“ SNP-a, za izuzetna dostignuća na polju operske umetnosti (2006). Miladinović je „umetnik maštovitih, hrabrih i nekonvencionalnih rešenja. Režirao je brojne opere sa velikim uspehom. Publika i kritika uvek oduševljeno prihvataju njegove predstave zbog evidentnih teatarskih kvaliteta i modernog rediteljskog pristupa“ (Jugoslovenska enciklopedija muzike, Zagreb). Dr Radoslav Lazić piše: „...Josip Kulundžić, dr Branko Gavela, dr Erih Hecel, sve do Mladena Sabljića, Jovana Putnika i Dejana Miladinovića, utemeljili su moderni srpski operski teatar. Oni su pouzdano tvorci muzičkog srpskog operskog teatra XX veka i njegove estetike“ (Umetnost rediteljstva, Novi Sad).


DEJAN SAVIĆ
Istaknuti srpski umetnik, rođen 1957, diplomirao je dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a magistrirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 1993. je glavni dirigent a u dva navrata i direktor Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Od 2005. do 2007. je bio i upravnik Nacionalnog teatra. Pored kontinuiranog angažmana u matičnoj kući, bio je umetnički direktor Niškog simfonijskog orkestra, kao i muzički rukovodilac Kamernog orkestra Pro Classica, Kamernog ansambla Pro Musica, Mešovitog hora „Braća Baruh“. Od renomiranih svetskih orkestara kojima je dirigovao izdvajamo više najvažnijih grčkih simfonijskih orkestara, uključujući one u Atini i Solunu a bio je i stalni gost-dirigent Simfonijskog orkestra Grčkog radija – ERT. Tu su i:  Blumingdejl simfonijski orkestar (Njujork); Veliki simfonijski orkestar Bugarskog nacionalnog radija i Državnu filharmoniju iz Rusea (Bugarska); Simfonijski i Kamerni orkestar Rumunskog nacionalnog radija u Bukureštu; Rajnska filharmonija i operski hor (Nemačka); Državna opersko-baletska kompanija iz Krasnojarska (Sibir); Portugalski orkestar iz Algarvea, te brojni ansambli iz Italije – Polifoni hor „David Brunori“ i Filharmonijski orkestar regije Marke, Italijanski internacionalni orkestar i hor Pozorišta „Ventidio Baso“ iz Askoli Pićena, Simfonijski orkestar „Đoakino Rosini“ iz Pezara, Gradski hor iz Bitonta, Filharmonija „Đuzepe Verdi“ iz Salerna, Kamerni orkestar Pulje u regionu Fođe... Ne treba zaboraviti ni Hor i Simfonijski orkestar RTS-a i Beogradsku filharmoniju. Nastupao i u operskim kućama Dablina (Irska), Atine i Soluna (Grčka), Strazbura (Francuska), Sofije (Bugarska), Osla (Norveška), Beča (Austrija), Bukurešta (Rumunija), Burgasa (Bugarska). Sa Narodnim pozorištem, ansamblima kojima rukovodi i samostalno, pored pomenutih zemalja gostovao je i u Izraelu, Holandiji, Švajcarskoj, Španiji, na Kipru...
Njegovu domaću i internacionalnu karijeru čine i mnogi audio i video zapisi. Za svoja umetnička dostignuća primio je brojne nagrade i priznanja.


SADRŽAJ
PROLOG
Prva slika
- U razrušenom i zapaljenom rimskom gradu Akvileji poslednji preživeli branioci predvođeni starim zapovednikom i njegovom kćerkom Dabelom očekuju napad hunskih hordi. Pod kišom strela padaju rimski vojnici. Huni ugrade Odabelu, a njen otac nalazi smrt na oštricama hunskih sablji. Još jednom pobednici, Huni poklicima pozdravljaju dolazak svoga vođe. Kada Uldino (zarobljeni Bretonac i Atilin sluga) dovede pred Atilu grupu rimskih devojaka, iz njih se izdvaja Odabela prkoseći velikom osvajaču. Ta njena smelost dopadne se Atili, te on odlučuje da joj poštedi život i da je pridoda svom haremu. U Odabelinoj glavi započinje se plan o osveti. Stražari najavljuju dolazak rimskog konzula Ecija, vojskovođe koji je jedini uspeo da se suprotstavi i pobedi Atilu. Ostavši nasamo sa Atilom, Ecio mu nudi pogodbu: „Ti uzmi ceo svet, ostavi meni Italiju!“ Atila, razočaran prevrtljivošću Rimljanina, ne pristaje na pogodbu i zaklinje se da će ući u Rim.
Druga slika - Velika oluja naterala je izbeglice iz Akvileje da, spasavajući gole živote, svoje splavove nasuču na nepoznatu obalu. Među njima je i Foresto, Odabelin verenik. Iznurenim Akvilejcima pomažu isposnici koji žive tu, na obali, a Foresto se zaklinje da će se osvetiti Atili što mu je ugrabio verenicu.
PRVI ČIN
Treća slika - Među Rimljane koje su zarobil Huni, dolazi Odabela kako bi im bar malo olakšala muke (velika sopranska arija). Pojavljuje se Foresto preobučen u Huna i prekoreva Odabelu da ga je prevarila i da se priklonila sjaju zlata i Atilinoj moći. Odabela uspeva da uveri Foresta kako je sve to deo njenog osvetničkog plana i da je to jedini način da se što više približi Atili kako bi lakše mogla da ga ubije.
Četvrta slika - Noć je i ceo hunski logor spava dubokim snom. Atila budi Uldina i priča mu kako je sanjao užasan san (basovska arija): „Kada u slavi pobede već dođoh do rimskih vrata, na put meni starac stade, konja za grivu hvata! Ledeni znoj me probi, a mač iz ruke pade! On osmehnu se samo i naredbu mi dade: Smrti pred tobom beže, plaše se biča tvog, al' sada dalje ne smeš, jer ovde vlada Bog!“ Ne verujući u, za njega, zao predznak, Atila naređuje da se okupe čete kako bi se usremio na Rim. Tog trenutka začuju se dečji glasovi i među divlje Hune dostojanstveno stupi velika grupa rimskih žena i dece predvođena starcem iz Atilinog sna. Izbezumljen koincidencijom sna i jave, Atila pada na kolena pred mističnom snagom jačom od oružja.
DRUGI ČIN
Peta slika - Na prilazima Rimu, dok pored njega prolazi neprekidna kolona izbeglica, Ecio tuguje za nekadašnjom vojničkom slavom večnog grada. Dolazi Foresto i zahteva od Ecija da mu se, sa trupama koje su mu preostale, pridruži u napadu na hunski logor. Ecio pristaje i zaklinje se životom da će uništiti Atilu i njegove horde.
Šesta slika - Veliko slavlje u čast budućeg venčanja Odabele i Atile. Trube najavljuju i Ecio dolazak. Hunski šamani opominju Atilu da je loš znak sesti sa strancem, a tog trenutka igru hunskih devojaka prekida zemljotres. Posle nekoliko trenutaka opšteg straha, Atila naređuje da se svečanost nastavi, te uzima pehar da nazdravi svom bogu. Odabela ga u tome spreči vičući: „To je otrov!“ jer, iako zna da je taj smrtonosni napitak pripremio Foresto, koji se nalazi prerušen među Hunima, Odabela ipak želi da ona svojeručno osveti smrt svoga oca. Na njenu molbu Atila poštedi život Forestu i predbračna svečanost se nastavlja.
TREĆI ČIN
Sedma slika - Vezanog Foresta oslobađa Uldino, a onda pristiže i Ecio sa trupama. U daljini grupa hunskih devojaka priprema Odabelu za venčanje sa Atilom. U nekontrolisanom besu Foresto hoće da je ubije, ali ga spreči Ecio. Otpočinje napad na hunski logor. Atila dotrči kako bi zaštitio Odabelu, ali se nađe opkoljen osvetnicima koji ga izbodu mačevima. Poslednji, smrtonosni udarac zada mu Odabela, osvetivši tako smrt svoga oca.

 

Premijerno izvođenje

Premijerna obnova 25. juna 2011. / Velika scena

opera u tri čina sa prologom (sedam slika)
Libreto napisao Temistokle Solera
Reditelj Dejan Miladinović
Dirigent Dejan Savić
Scenograf Aleksandar Zlatović
Kostimograf Milanka Berberović
Koreograf Vladimir Logunov
Asistent dirigenta Đorđe Pavlović
Tapiseriju realizovao Aleksandar Zlatović
Likovna obrada kostima Predrag Đapić

Premijerna podela:
Atila, hunski kralj Ivan Tomašev / Dragoljub Bajić / Živan Saramandić
Ecio, rimski vojskovođa Marko Kalajanović k.g. / Miodrag D. Jovanović
Odabela, kći gospodara Akvileje  Sanja Kerkez / Ana Rupčić 
Foresto, akvilejski vitez Janko Sinadinović / Dušan Plazinić
Uldino, mladić, Bretonac, rob Danilo Stošić* / Dejan Ljutovac*
Leone, stari Rimljanin Miloš Đuričić* / Aleksandar Pantelić*/ Mihailo Šljivić*

Vojskovođe, glavari, vojnici, Huni i pripadnici raznih naroda u njihovoj pratnji, sveštenice, šamani, narod Akvileje, devojke iz Akvileje u ratničkoj opremi, Rimljani, devojke iz Rima, isposnici, robovi
Prolog se događa u Akvileji i jadranskim lagunama, činovi u okolini Rima – sredinom petog veka
* Član Operskog studija Narodnog pozorišta „Borislav Popović“
ORKESTAR, HOR I BALET NARODNOG POZORIŠTA
Šef hora Đorđe Stanković
Koncertmajstor Vesna Jansens / Edit Makedonska
Binsku muziku vodi Đorđe Stanković
Inspicijenti Branislava Pljaskić, Ana Milićević
Asistent koreografa i repetitor Paša Musić
Muzički saradnici: Srđan Jaraković, Nevena Živković, Nada Matijević
Korepetitor hora Tatjana Ščerbak Pređa
Prevod za titlove Konstantin Carina
Organizatorke Maša Milanović Minić, Snježana Vujasinović
Suflerke Silvija Pec / Biljana Manojlović

U predstavi učestvuju statisti Narodnog pozorišta
Za plakat, baner i naslovnu stranu programa korišćena skica kostima Atile, autora Milanke  Berberović
Dizajn svetla Petra Alagića  obnovio Miodrag Milivojević
Masku Nijaza Memiša obnovio Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Nevenko Radanović
Majstor tona Tihomir Savić
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta.

Premijera 4. juna 1987. (Sava centar)
Premijera  23. januara 1993. (Narodno pozorište)
Premijerna obnova 25. juna 2011.


 

Galerija