BAHANTKINjE

tragedija Euripida

O predstavi

REČ REDITELjA
Kada je reč o predrasudi vezanoj za antičku dramu – da je dosadna i statična, reditelj je na probama predstavnik buduće publike, a ja ne pristajem da mi bude dosadno dok radim. Što se tiče „Bahantkinja“, one apsolutno sadrže taj šekspirovski momenat – nema tragedije bez komedije. Komični i zabavni delovi postoje upravo da bi tragediju na kraju učinili još strašnijom. Ne očekujem da moderna publika, bila ona u Stokholmu, Berlinu ili Beogradu, zna celu grčku mitologiju, zato se predstava i ne zasniva na mitološkom, pa čak ni istorijskom uglu gledanja. Na probama smo pričali o 60-im godinama, o tome kako je tada sve bilo divno – imali ste slobodan seks, ljubav, Vudstok, decu cveća, muziku, sve što je bilo van „normalnog“, vrlo strogog društva. A onda, samo nekoliko godina kasnije, imamo rat u Vijetnamu, kuću Šeron Tejt Polanski i ubistvo porodice Menson. Nešto što je bilo vrlo blago i puno ljubavi i uživanja, preokrenulo se u brutalnost.

Stafan Valdemar Holm


EURIPID
Euripid se rodio na ostrvu Salamini, pored Atine, 485. godine pre nove ere. Bio je jedan od najobrazovanijih ljudi svog doba i u mnogim hronikama se navodi da je on prvi imao ličnu biblioteku. Pripisuju mu se 92 drame, sačuvano je osamnaest tragedija i jedna satirska igra. Za života je postigao samo četiri pobede na pozorišnim svečanostima u čast boga Dionisa koje su se održavale svakog proleća; jednu pobedu osvojio je posthumno (za tetralogiju u koju su bile uključene tragedije Bahantkinje i Ifigenija u Aulidi). Od trojice velikih tragičara, Euripid je bio najmanje cenjen za života. Ako se zna da je Sofokle osvojio dvadeset i četiri nagrade, a Eshil, čak i posthumno – prema nekim izvorima – petnaest, jasno je da Euripid nije mogao da se smatra uspešnim. Ipak, dvadeset puta je Euripid bio izabran, između svih takmičara, među tri laureata godine. Ne samo po broju osvojenih nagrada, nego i iz brojnih Aristofanovih satiričnih komentara, vidi se da Euripida atinska publika nije volela, što mnogi navode kao razlog zbog kojeg je stari pesnik, dve godine pre smrti, 408. godine, napustio domovinu. Umro je 406. godine pre nove ere na dvoru makedonskog kralja Arhelaja. Razlog što nije bio cenjen koliko Eshil i Sofokle leži, pored ostalog, i u novatorskom karakteru njegovih dela. U Euripidovim dramama radnjom ne upravljaju surovi ali dobronamerni bogovi, niti slobodna herojeva odluka – već neobrazloženi i često okrutni postupci bogova. Euripid više ne razmišlja mitski. Iako izuzetan poznavalac mitologije (Jan Kot sa simpatijama govori o njegovom „razmetanju znanjem“ u Bahantkinjama), Euripid je ispoljio racionalistički stav prema religijskim verovanjima i antičkim legendama i mitovima – koji su bili obavezna tema grčke drame. Usudio se da bogove prikaže kao iracionalne, neobuzdane i lišene osećanja za „božju pravdu“. Dok je veteran Maratonske bitke, Eshil, u ratu video priliku za ispoljavanje herojstva, Euripid je u ratu nalazio samo besmislen čin koji donosi fizičku propast i patnje pobeđenima. Zbog svoje sofističke skepse, on nije mogao da prihvati likove koji su „veći od života“ i koji su sa velikom uverljivošću dati kod Eshila i Sofokla. Euripid se smatra prvim realistom: njegovi likovi su ličili na stvarne ljude čiji se srećan ili zao udes, iracionalnost i nemoralnost postupaka, ne razrešavaju u pomirenju sa sudbinom kroz etičko saznanje viših vrednosti, nego u besmislenoj patnji na koju bogovi gledaju indiferentno. Pored sveg poštovanja za njegov realizam i sposobnost dubokih psiholoških uvida ispoljenu u portretisanju likova (naročito ženskih), Euripidu je zamerano formalno nepoštovanje strukture tragedije (prolog u kojem se objašnjavaju prethodna zbivanja i razrešenje pojavom boga na sceni, deus ex machina). Najviše zbog toga Aristotel, iako Euripida pominje kao „pesnika onoga što je najviše tragično“, Sofoklove drame rangira iznad njegovih, i uzima ih za uzor tragedije. Klasični filolozi devetnaestog veka (u koje je spadao i F. Niče) krivili su Euripida ne samo za formalne mane, nego i za smrt antičke tragedije. Na ovo akademsko rangiranje triju velikih tragičara, Gete postavlja pitanje: „Da li je posle Euripida i jedan narod dao dramskog pisca koji bi bio vredan da Euripidu odreši remenje na obući? (...) Ako moderan čovek hoće da kudi mane tako uzvišenog starog pesnika, onda pristojnost zahteva da to čini na kolenima!“


STAFAN VALDEMAR HOLM
Rođen je 1958. godine u Tomelili u južnoj Švedskoj. U braku je sa Bente Like Meler, scenografom i kostimografom. Studirao je književnost, pozorište, film i umetnost na Univerzitetu u Lindu. Pozorišnu režiju je studirao na Danskoj pozorišnoj akademiji u Kopenhagenu, u periodu 1984–88. godine. Tokom studija je boravio u Šaubine (Schaubühne) u Berlinu, prateći rad reditelja Petera Štajna. Učestvovao je u osnivanju Novog skandinavskog eksperimentalnog pozorišta 1989. godine, slédeći Strindbergov primer od sto godina ranije. Holm se bavi i pisanjem drama. Do sada ih je napisao sedam, a najnovija, Ptiče (Vögelein) igra se u Narodnom pozorištu u Beogradu, pod naslovom Ptiče ili Pravda za Zigfrida. Režirao je oko 60 predstava, uglavnom drama ali i opera, i to u Stokholmu, Kopenhagenu i Malmeu. Radio je i u Berlinu (Deutsches Theater), Beču, Santijago de Čileu i Madridu. Njegove predstave su gostovale u više pozorišta i na festivalima. To su, između ostalih: Šaubine u Berlinu i Šilerov festival u Manhajmu (Nemačka), potom BAM (Bruklinska muzička akdemija) Njujork, Beograd, Madrid, Sankt Peterburg, Turin, Porto, Bergen, Sarajevo...
U periodu 1990–92. je bio stalni režiser u Kraljevskom pozorištu (Kongelige Teater) u Kopenhagenu. Od 1992. do 1998. je bio umetnički direktor i upravnik Gradskog pozorišta u Malmeu (Malmö Dramatiska Teater), a od 2002. do 2008.  je bio umetnički direktor i upravnik Kraljevskog dramskog pozorišta Dramaten u Stokholmu. Osnivač je Međunarodnog pozorišnog festivala „Ingmar Bergman“ u Stokholmu i umetnički direktor Prvog festivala, 2009. Bio je potpredsednik UTE (Udruženje evropskih teatara) u periodu 2007–08, sve dok Dramaten nije napustio ovu organizaciju. Jedan je od pokretača nove mreže evropskih pozorišta Mitos21, čiji su članovi i Nacionalni teatar iz Londona, Nemački teatar u Berlinu, Tuneel Group iz Amsterdama, kao i Schauspielhaus iz Dizeldorfa, u kojem će na mestu umetničkog direktora Holm biti od februara 2011. Za svoj rad je dobijao nagrade u više zemalja.


TRAGIČNA VEDRINA „BAHANTKINjA“
Za Euripidove Bahantkinje Jan Kot u studiji „Jedenje bogova“, jednoj od najpotpunijih o ovom komadu, kaže da „ni jedna od sačuvanih grčkih tragedija nije do te mere zasićena religijskim predstavama“ i da se Euripid u ovom delu „razmeće“ svojom erudicijom, pokazujući ponovo da je jedan od najobrazovanijih Helena svog doba. Osim osnovnog mita o Dionisovom rođenju od Zevsa i Kadmove kćeri Semele, koji je neposredno povezan sa radnjom ove tragedije, Euripid je, po Janu Kotu, na mnogim mestima aludirao na brojne druge varijante mita, pa čak i na istorijske podatke o dolasku Dionisovog kulta u Grčku. A pošto je Dionis bog koji, po Plutarhu, „podleže stalnoj promeni svojih bića“ (otuda ima celu listu različitih imena) stvari se još više komplikuju. Reditelj Stafan Valdemar Holm je tekst oslobodio najvećeg dela tog mitološkog materijala. To je razumljivo, pre svega zato što savremeni gledalac nema potrebnog znanja o komplikovanoj mitološkoj građi. Odluci reditelja na ruku je išao i sam mit, ne samo zbog bezbrojnih varijanti, nego i zbog Dionisovog „srodstva“ sa ljudima. Ovaj, kako Euripid kaže, „ljudima najmiliji i najstrašniji bog“, u samoj je čovekovoj prirodi. „Dionisov mit je istovremeno i genetički i kosmički... Mit govori o čovekovoj dvojnoj prirodi. Ljudi su nastali iz titanskog pepela. Ali Titani su, pre nego što su pretvoreni u pepeo, pojeli Dionisa. Duša zarobljena u telu je dioniska supstanca koja je preživela u čoveku“ (Jan Kot). Kako bi rekao Tiresija u Bahantkinjama, „dosta (ovog) boga je ušlo u čoveka“. U to možemo i danas da se uverimo. Šezdesete godine prošlog veka pokazale su „najmiliju“ stranu čovekove dioniske prirode. Kao na nekim produženim dionizijskim svečanostima (u antičkoj Grčkoj su trajale šest dana), celu deceniju je  planeta igrala i pevala, predvođena „decom cveća“, kao modernim bahantima. Svoje drugo, strašno lice, Dionis je pokazao u posledicama koje su se mogle videti u vijetnamskim zlodelima ili masakru Čarlsa Mensona. Valter Kaufman u studiji „Tragedija i filosofija“ kaže da „tragediji doprinosi nepopustljiva jednostranost oba protivnika, Penteja i Dionisa. Poetska silina Bahantkinja nosi simboličku snagu neverovatnog zaključka: razborit strah od strasti postaje požudan, a čoveka slepog za ogromnu lepotu iracionalnog iskustva, uništavaju oni koji, odričući se razuma, uživaju u slepilu svoje mahnitosti“. Karl Gustav Jung kaže da je ta unutarnja borba još jača u savremenom čoveku i govori o „apolonskom i dioniskom“ kao psihološkim tipovima: „U civilizovanog čoveka zaprečeni porivi su strahovito razorni i mnogo opasniji od poriva primitivnog čoveka koji donekle daje neprestanog oduška svojim negativnim porivima. Bahantkinje možemo smatrati klasičnom ilustracijom ove pojave. Agava i ostale Bahantkinje koje čereče njenog sina Penteja nisu varvarke nego hipercivilizovane rugalice veri koje Dionis kažnjava tako što njihovu mahnitost čini krajnje zverskom“. Stafan Valdemar Holm  je na probama podsećao glumce da su Bahantkinje u prve dve trećine dela komedija, a u poslednjoj surova tragedija (takva da je Euripid od Aristotela proglašen „pesnikom onoga što je u najvećoj meri tragično“). Uporište za ovakvo razumevanje je u samom Euripidovom postupku. Kako Holm kaže, „zabavni delovi postoje upravo da bi tragediju na kraju učinili još strašnijom“. Nema nikakvog paradoksa u ovoj tvrdnji – i drugi tragičari su pribegavali dramskoj ironiji i komičkim situacijama i dijalozima, a u nekoliko slučajeva, Eshilove, Sofoklove i Euripidove tragedije se ne završavaju nesrećno. U vreme dok je bila na vrhuncu i, kako kaže Miloš Đurić, bila „najlepši cvet helenske kulture“, tragedija je predstavljala afirmaciju „volje za život“. Niče govori o vedrini, pa čak i veselosti tragedije, što samo ukazuje na kompleksno pitanje pojma katarze. U dve trećine svog remek-dela Bahantkinje, Euripid kao da se vratio samim korenima tragedije – satirskoj igri koja je izvođena na svečanostima u čast boga Dionisa i nije sadržavala kasniju tragičku ozbiljnost. U Bahantkinjama se, uostalom, na više mesta, pominju muzika i pozorište, kojih bez dioniskih misterija ne bi ni bilo. Pozorište je glavna tema i glavni lik ove predstave. Pozorište svedeno na osnovne elemente – glumu i poeziju. Na prvu probu  Bahantkinja, Bente Like Meler je donela maketu i skice kostima. Scenografija: jedan zid, klupa  i crna kugla koja visi u vazduhu; kostimi: savremena odeća, pomalo podseća na  stil šezdesetih godina. Duhovito je prokomentarisala svoju minimalističku likovnost: „Scenografija i kostimi treba da budu dosadni, glumci treba da ostvare ono scenski uzbudljivo“. Uostalom, poznato je da su i u antičkom teatru, recimo efekat zemljotresa u Bahantkinjama kada Dionis ruši Pentejevu palatu, dočaravali glumci koji su igrali hor. Od prvog satirskog ditiramba sve do naših dana, scenska poezija ostvarivana je pokretima glumčevog tela, u kojem je uvek bio „komad Dionisa“.  

Slavko Milanović


„BAHANTKINjE“ PRVI PUT MEĐU SRBIMA
Posle neprevaziđene Medeje, Bahantkinje su verovatno najigranija, najprevođenija i najviše komentarisana Euripidova drama. Uzrok tome nije samo to što je ovo poslednji komad „nestašnog dečka“ atinske dramske scene, nego su popularnosti ove drame najviše doprinele okolnosti pod kojima je komad napisan, vraćen i odigran u Atini. Bahantkinje su, naime, dovršene u tuđini, na dvoru kralja Arhelaja u Makedoniji, kod današnje Strumice. Pesnik je na samom kraju Peloponeskog rata tamo pobegao, najverovatnije oko 408. godine p.n.e, jer su do njega stigle vesti da je i sam optužen za kvarenje atinske omladine, što je u ono vreme bilo dovoljno za smrtnu kaznu poznatim atinskim otrovom, kukutom. Da bi to izbegao, otišao je bez reči – za Grke daleko, duboko u kopno, gde su zime mnogo oštrije, gde nema atinske prestoničke snobovštine, gde su navike sviju, pa i samog varvarskog kralja Arhelaja, daleko skromnije.U tim okolnostima, samo godinu ili dve pred smrt, Euripid piše svoje poslednje dve drame: Ifigeniju u Aulidi (takođe igrana na sceni Narodnog pozorišta) i Bahantkinje. Malo nakon toga umire, a pesnikov rođak, prema predanju, drame vraća u nezahvalnu otadžbinu, koja konačno uviđa da su intrige i ogovaranja oterale najtalentovanijeg atinskog dramatičara. Komadi se postavljaju novcem samog Euripidovog rođaka, a egzaltacija među publikom je bila takva da su prvi put u antičkom teatru javno bile dopuštene suze...
Ovakvu dramu – najčovečniju i najsuroviju koju je Euripid napisao – prati zatim glasnogovornica fama. Ona najpre čini da se komad gotovo u celosti sačuva, potom i da se prevodi i igra na skoro svim scenama sveta, i najzad, da o ovoj drami bude napisano literature koja stotinama puta prevazilazi njen neveliki obim. Slučaj je, međutim, hteo da ovaj komad sve do 2006. ne bude preveden na srpski jezik. Zašto se ovo dogodilo, prevodiocu nije jasno, ali zna da se osećao koliko počašćeno toliko zbunjeno što se tek 2006. godine – dakle, čitavih 2400 godina pošto je komad napisan i najmanje dve stotine godina nakon što na svim važnijim jezicima postoje relevantni savremeni prevodi – nastaje prvi i do sada jedini prevod ove drame na srpski jezik. Ovaj prevod igra se sada na sceni Narodnog pozorišta, ali o njegovom neophodnom scenskom prilagođenju treba progovoriti nekoliko reči. Ni jedan komad ne može da dospe do gledalaca bez izvesnih skraćenja i promena, pa tako ni ovaj. Najpre treba naglasiti da je u scenskoj verziji, Hor žena iz Tmola podeljen na delove, za četiri horistkinje koje je reditelj nazvao Alfa, Beta, Gama i Delta. Potom, u originalni Euripidov tekst je u ovoj adaptaciji involviran poduži umetak (62 trimetra) čuvenog britanskog prevodioca i heleniste Filipa Velakota, koji je Velakot napisao da bi popunio jedinu veću prazninu u ovoj drami, i to na najdramatičnijem mestu, kada majka Agava na samom kraju komada govori o tome kako će spojiti delove tela svoga sina Penteja, koga je sama raščerečila. Kao prevodilac, bio sam upoznat sa postojanjem ovog lirskog interludijuma za koji nalazim da je načinjen sa nesumnjivim Velakotovim literarnim sklonostima, ali ga za objavljivanje drame u okviru knjige (Euripid, Izabrane drame, Plato, 2007) nisam uključio u originalni tekst, najpre stoga što je ovaj umetak većinom pisan na engleskom jeziku, a samo manjim delom preuzet iz drugih izvora na grčkom, a potom i zato što sam smatrao da je Velakot, inspirisan Euripidom, možda čak i „preeuripidisao“ ovu snažnu dramsku situaciju i napisao nešto možda i odveć patetično. Kada sam, po predlogu reditelja Stafana Valdemara Holma, za ovu produkciju, međutim, iznova pogledao Velakotov hiperbolični umetak, našao sam da je moje prvobitno stajalište možda bilo prestrogo, te da su nesumnjiva lepota ovog teksta i objektivno zahtevanje dramaturgije da se on pojavi na sceni, dovoljni razlozi da se on sada prevede sa engleskog jezika, te je tako i učinjeno. Uz još neke manje izmene i dopune, tekst je tako pripremljen za izvođenje. Sve ostalo, kako i treba da bude u teatru, prepušteno je glumcima, najboljim koje – prevodilac je uveren – današnje Narodno pozorište u ovom trenutku ima.

Aleksandar Gatalica

Premijerno izvođenje

Premijera 19. februara 2010. / Scena „Raša Plaović"

Prevod sa starogrčkog Aleksandar Gatalica 
Režija i adaptacija Stafan Valdemar Holm k.g. 
Scenograf i kostimograf Bente Like Meler k.g.
Dizajn svetla  Torben Lendorf k.g.
Dramaturg Slavko Milanović
Izbor muzike Stafan Valdemar Holm k.g.*
Muzički aranžmani Vladimir Petričević 
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Uporedni prevod komada sa srpskog na švedski Vesna Stanišić
Producenti Borislav Balać i Milorad Jovanović
Pomoćnik reditelja  Ivana Nenadović
Asistent scenografa Miraš Vuksanović
Asistent kostimografa Olga Mrđenović


Premijerna podela: 

Dionis Nenad Stojmenović
Tiresija Marko Nikolić 
Kadmo Tanasije Uzunović 
Pentej Igor Đorđević 
Glasnik Slobodan Beštić 
Agava Radmila Živković 
Alfa Stela Ćetković
Beta Nela Mihailović 
Gama Jelena Helc 
Delta Daniela Kuzmanović   

406. godina pre nove ere  Naslov originala: BAKXAI   
Organizator Barbara Tolevska 
Inspicijent Saša Tanasković
Sufler Gordana Perovski 

Pesme (u aranžmanu Vladimira Petričevića) “I love Rock and Roll” (Jake Hooker / Allan Merril, Rak Publishing)  i “Satisfaction” (Mick Jagger / Keith Richard, EMI & Essex) pevaju Stela Ćetković, Nela Mihailović, Jelena Helc i Daniela Kuzmanović, a pesmu “Song to the Siren” (Larry Beckett / Timothy Charles III Buckley/ Third Story Music) peva Radmila Živković 
Dizajn tona Vladimir Petričević
Asistent dizajnera svetla Saša Popović
Majstor svetla Vlado Marinkovski
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Tihomir Savić
Vajarski radovi Stanimir Pavlović i Vladimir Simović
Izrada lutke Radoš Radenković, diplomirani vajar 
Slikarski radovi Srđan Pušeljić i Ilija Krković
Specijalni efekti Milan Alavanja
Kostimi i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta.

Galerija