BAL POD MASKAMA

Konstantin Vinaver
VERDIJEV BAL POD MASKAMA
Opera Bal pod maskama spada među najpopularnije opere Đuzepea Verdija. Muzika opere je upravo u svakom taktu inspirisana, melodijska invencija neiscrpna, majstorstvo autora u ubedljivom i jezgrovitom muzičkom slikanju radnje i scene – nedostižno. Posle Rigoleta, Trubadura, Verdi je ne samo najpoznatiji već i najviše cenjeni i poštovani operski kompozitor u Italiji. I van domovine se oduševljavaju njegovim melodijama, tako da Pariska opera kod njega poručuje Sicilijansko večernje. Opera Simon Bokanegra, u martu 1857. na premijeri u Veneciji nema uspeha, i ozlojeđeni maestro se bavi raznim drugim poslovima, tražeći kao uzgred siže za dobar libreto. Ruj Blaz Viktora Igoa mu ne odgovara sasvim, jedna drama Gutijersa i Kralj Lir dolaze u uži izbor, a u septembru 1857. Verdi se konačno odlučuje za opersku obradu poznatog ubistva švedskog kralja Gustava III, 16. marta 1792. godine na maskenbalu u Stokholmskoj operi. Poznati pozorišni pisac Skrib je napisao dramu Gustav III, koju su za operski libreto već bili upotrebili kompozitori Ober i Merkadante. Verdi smatra da je libreto Skriba grandiozan, dobar i lep, ali dodaje u jednom pismu da je libreto i konvencionalan, kao i svi drugi! Pisac i advokat Antonio Soma se prihvata rada na poboljšanju libreta. Verdi najaktivnije učestvuje u ovom dorađivanju i stalno traži izmene, poboljšanja, podstičući Somu da ne štedi „osvedočen poetski žar“ (...)
Januara 1858. Verdi stiže u Napulj, samo dan posle pokušaja atentata na Napoleona III. Cenzura ne prihvata libreto i traži bitne izmene: glavni junak mora biti neki veliki gospodin tako da bi svaka pomisao na određenog vladara bila izbrisana, žena prijatelja mora biti njegova sestra, scena sa vračarom se mora dešavati u doba kada se u to verovalo, opera mora biti bez baleta, ubistvo se ne sme prikazati na sceni, scena sa izvlačenjem imena se mora izostaviti (...) Na sudu Verdi traži da se utvrdi šta je od prvobitnog libreta ostalo u preradi cenzure: „Naslov – ne, pesnik – ne; karakteri – ne; situacije – ne; izvlačenje – ne; bal – ne. Maestro koji poštuje sebe i svoju umetnost ne može pristati na takvo obeščašćenje i kao tekst za muziku pisanu za nešto sasvim drugo primiti gluposti koje ruše osnovne principe dramatike i vređaju savest umetnika“. Mnogi ugledni građani Napulja ustaju u odbranu Verdija, među njima čak i brat vladara, grof od Sirakuze, tako da je kralj prinuđen da lično interveniše i Verdi biva oslobođen obaveza prema Teatru „San Karlo.“ Pozorište „Apolo“ u Rimu se interesuje za operu, i Verdi i Soma prihvataju formalne izmene koje predlaže cenzura. Mesto radnje se prebacuje u Boston, a naslov Osveta u dominu menja se u Bal pod maskama. Imena svih lica se, takođe, moraju promeniti: od kralja Gustava III postaje Rikardo, grof od Varvika, od Ankarstrema postaje kreolac Renato, spiritistkinja Arvedson postaje čudna vračara Ulrika, zaverenici-grofovi Horn i Ribint postaju Tom i Samuel, a Kristijan postaje mornar Silvano. I Verdiju je bilo, kao i današnjem gledaocu, naravno jasno da u puritanskoj Novoj Engleskoj nikada nije bilo ljudi i situacija iz libreta, već da se radi o evropskim dvorovima krajem osamnaestog veka. To je shvatila i publika na premijeri tokom karnevala 1859. godine (17. februara) pa je oduševljeno skandirala maestru. Dolazi do patriotskih manifestacija, jer je Kavur sklopio savez sa Francuskom protiv Austrije, koja još drži znatne delove Italije pod okupacijom. Verdi, odnosno anagram kompozitora, postaje simbol ujedinjenja i oslobođenja domovine. Bal pod maskama brzo osvaja sve operske scene sveta. U Parizu se radnja prebacuje u Napulj, na drugim scenama u druga područja sveta (...)
Od prvih taktova uvertira nas uvodi u radnju. Tema odanih dvorjana prekida se nastupom teme zaverenika u sablasnom stakatu. Ljubavna čežnja Rikarda osvaja svojom kantilenom, ali se upliće zaverenička tema. Verdi kontrapunktskom veštinom dokazuje da i u operi stari uzori mogu odlično poslužiti. U arijama Verdi prekaljenim majstorstvom svakom liku i karakteru daje prostor i izraz. Rikardo je dobio francusku eleganciju i smisao za šalu, dok je Oskar gotovo raspušten, razigran do krajnosti, nestašan i obesan. Ulrika je samo sa nekoliko tonova potpuno isklesana, jasna i sudbonosna. Amelija je iskrena, ali i potresna, tragična u svom unutrašnjem sukobu između dužnosti i čežnje. Verdi uspeva da lapidarno muzički označi mesto radnje i situaciju: uvodni akordi nas iz sjajne palate guvernera prebacuju u tajnovitost Ulrikine pećine. Stratište – strašno mesto u ponoć, i unutrašnji nemir Amelije dati su nedvosmisleno u uvodnoj muzici drugog čina. Jecaj oboe neponovljivo odgovara početku Amelijine arije, kao što neumitni limeni duvači tumače Renatovu rešenost. Ironiju, podsmeh i sarkazam na završetku drugog čina posle otkrivanja Amelije, Verdi je ponovio samo u Falstafu. Zloslutno izvlačenje imena izvršioca ubistva uz stravičnu trubu i podzemni timpan mogao je izmisliti samo najveći operski majstor. U ansamblima svaka ličnost peva svojom intonacijom – melodijom, tako da su nam likovi i karakteri još jasniji. Posle Ulrikinog proročanstva, Rikardo pokušava uz šalu i smeh da prekine opštu smetenost, ali zaverenici iskazuju svoju neugasivu želju za osvetom. Verdi ne postaje slepi sledbenik upotrebe lajtmotiva, tako da se zaverenička tema ne javlja u trenutku ubistva na balu, već samo kada je to potrebno. Oproštajna scena Amelije i Rikarda kao muzičku pratnju ima menuet orkestra na balu. Verdijeva orkestracija je u celini prefinjena, tako da vrlo često traži i nalazi kamerna, ali izražajna rešenja (...)

ĐUZEPE VERDI
Ovaj poznati italijanski kompozitor (1813–1901), iskazao je talenat za muziku još u ranoj mladosti. Zarađivao je za život svirajući orgulje i u Milanu počeo sa pisanjem prvih opera. Njegova opera Oberto (1839) sa uspehom je izvedena u milanskoj Skali i od tada datira njegova saradnja sa izdavačem Đulijom Rikordijem. Njegova sledeća opera, Jedan dan vlasti (1840), bila je potpuni promašaj, a potom umiru njegove dve male ćerke i supruga. Iz očajanja izlazi komponujući operu Nabuko (1842), kojom je postigao veliki uspeh, a usledila je podjednako uspešna Lombardijci (1843). Tokom sledeće decenije je komponovao po jednu hit operu svake godine. Odbijao je da se prikloni u italijanskoj operi tada preovlađujućoj strukturi – kolažu otvorenih scena sa ubačenim arijama, duetima i trijima – i počeo je da koncipira operu kao niz scena, integrisanih i uobličenih u činove. Priče u kojima privatni i javni život likova dolaze u sukob, usavršio je kroz niz remek-dela među kojima su: Rigoleto (1851), Trubadur (1853), Travijata (1853), Don Karlos (1867) i Aida (1871). I sam vatreni nacionalista, bio je smatran i velikom nacionalnom figurom još neujedinjene Italije. Nakon komponovanja Rekvijema (1874) se povukao, ali kada ga Rikordi, da bi prepravio operu Simon Bokanegra, upoznaje sa italijanskim pesnikom Arigom Boitom, kao produkt njihovog uzajamnog poštovanja nastaju još dve čuvene opere Verdijevog poznijeg doba: Otelo (1886) i Falstaf (1890).

BOŽIDAR ĐUROVIĆ
Rođen je 12. januara 1960. godine u Danilovgradu. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Pozorišnoj akademiji (DAMU) u Pragu 1988. godine. Stalni je reditelj Drame Narodnog pozorišta u Beogradu (Tužna je nedelja Petera Milera, Puritanska komedija Ivana M. Lalića, Zagonetne varijacije Erika E. Šmita, Cijanid u pet Pavela Kohouta, Sabirni centar Dušana Kovačevića). Režirao je u pozorištima u Pragu, Beogradu, Podgorici, Novom Sadu, Kragujevcu, Šapcu, Kijevu... dela Rucantea, Žorža Fejdoa, Branislava Nušića, Dušana Kovačevića, Vide Ognjenović, Aleksandra Vampilova, Petera Milera, Veljka Radovića, Pavela Kohouta, Bernarda Slejda, Fransisa Vebera... Režira i opere (Đuzepe Verdi Bal pod maskama u Narodnom pozorištu u Beogradu, Franko Alfano Vaskrsenje u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu). Bavi se i radio režijom. Za rediteljski rad je nagrađivan. Bio je umetnički direktor Scene Zemun, direktor Drame i pomoćnik upravnika Narodnog pozorišta, umetnički direktor i selektor festivala „Dani Zorana Radmilovića“ u Zaječaru i „Glumačkih svečanosti Milivoje Živanović“ u Požarevcu. Prevodi sa češkog i slovačkog jezika. Objavio je knjigu prevoda „Bela bolest“. Teatrološke eseje i prevode objavljuje u časopisima „Scena“, „Teatron“ i u „Književnim novinama“. Redovni je profesor na katedri za glumu Akademije lepih umetnosti u Beogradu.

ANA ZORANA BRAJOVIĆ
Diplomirala je klavir na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Mirjane Šuice Babić i magistrirala dirigovanje u klasi profesora Jovana Šajnovića. Od 1. oktobra 1994. godine angažovana je u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu na mestu dirigenta-asistenta, kao najmlađi dirigent. U Zadužbini Ilije M. Kolarca održala je 1995. promenadni koncert u pratnji Simfonijskog orkestra RTS, kao pijanista i dirigent. Od tada redovno nastupa sa ovim orkestrom. Iste godine, u okviru koncerta „Scene iz opera“, sa Operskim studijom Narodnog pozorišta, sa uspehom je prvi put dirigovala Mocartovu Čarobnu frulu. Ovo delo je redovno dirigovala sledećih nekoliko sezona, a 1996/97. dirigovala je i Donicetijevu operu Ana Bolen. Dobila je Oktobarsku nagradu za dostignuća u muzičkoj umetnosti, 1995. Postdiplomske studije je završila 1999. godine, a na završnom ispitu je dirigovala Verdijevu Travijatu u Narodnom pozorištu. Na Takmičenju „Boris Hristov“ 2000. u Sofiji, bila je najbolja u kategoriji pratećih izvođača-korepetitora. Za školsku 2003/04, dobila je Fulbrajtovu stipendiju u okviru koje je studirala na Pibodi (Peabody) konzervatorijumu Univerziteta „Džons Hopkins“ u Baltimoru, SAD, u klasi prof. Gustava Mejera. Učestvovala je na koncertu „Millenium Stage” u Kenedi centru u Vašingtonu – Veče kulturnih izvođenja, u okviru školskog programa Fulbrajtove fondacije – Ministarstvo spoljnih poslova SAD (2004). Ana Zorana Brajović je 9. jula 2006. godine dirigovala svetskom premijerom opere o Nikoli Tesli Ljubičasta vatra Džona Gibsona, u Narodnom pozorištu, a zatim je sa ovom predstavom nastupala i na Bruklinskom festivalu (BMF) u Njujorku. Ostalo je zabeleženo, između ostalog:  „Mlada, energična dirigentkinja iz Srbije, Ana Zorana Brajović, i desetak tamošnjih vrsnih muzičara u statusu slobodnih umetnika, izneli su maksimum iz Gibsonovih jednostavnih, slikovitih melodija, u do kraja sigurnoj i atraktivnoj interpretaciji“. (Stiv Smit, The New York Times, petak, 20. oktobar 2006).

SADRŽAJ
I ČIN 
Prva slika - Oficiri, deputati čekaju na audijenciju u Rikardovoj palati. Među prisutnima se već nalaze zaverenici Samuel i Tom, sa grupom istomišljenika. Oni očekuju pogodan trenutak da izvrše svoju nameru, Dolaze grof i Oskar, paž, predaje mu spisak gostiju za sutrašnji bal pod maskama. Na spisku je i Amelija, žena njegovog sekretara i najboljeg prijatelja Renata, koju Rikardo potajno voli. Renato, sekretar guvernerov, obaveštava Rikarda da se protiv njega priprema atentat. Rikardo hrabro odbija da prihvati značaj ove vesti. Renato ga moli da informaciju primi ozbiljno, jer bi država njegovom smrću bila dovedena u veliku opasnost. Dolazi sudija da od guvernera traži da se protera vračara Ulrika, jer, kako on kaže, buni duhove. Oskar brani vračaru i objašnjava guverneru kako ona služi za zabavu mladom svetu, jer se više bavi ljubavnim pitanjima nego nečim drugim. Rikardo dolazi na ideju da nekoliko poslanika, zajedno sa njim, preobučeni u mornare posete vračaru i vide u čemu je stvar. Svi prime predlog kao duhovitu šalu i prihvate ga. Zaverenici se nadaju da će to biti trenutak pogodan za izvršenje atentata.
Druga slika - Kod Ulrike, vračare. Oko njene pećine uvek ima puno sujevernih žena. Ulrika priziva duhove. Rikardo prvi stiže, preobučen, i sakrije se u masi. Dolazi Silvano, vojnik Rikardov, i pred svima govorfi o vrlinama Rikardovim. Silvano traži od Ulrike da mu kaže kakva ga budućnost čeka. Rikardo, koji je sve čuo, da bi nagradio Silvanovu vernost, brzo napiše dekret o njegovom unapređenju i neopaženo ga doda vernom vojniku, zajedno sa kesom novca. Na tajnom ulazu se pojavljuje Amelijin sluga. Njegova gospodarica hoće nasamo da dobije savet od vračare. Ulazi Amelija. Moli vračaru da joj pomogne: voli svoga muža Renata, ali voli i guvernera. Traži lek protiv te ljubavi. Vračara joj saopštava da u ponoć treba da ode na pusto mesto, na gubilište, i nabere travu ispod vešala. Ona će joj pomoći da zaboravi Rikarda. Rikardo čuje Ulrikin savet Ameliji; sprema se i sam da ode i sretne Ameliju na pustom mestu, pod vešalima. U međuvremenu, tu su se našli i zaverenici Samuel i Tom, sa svojim pristalicama. Ali trenutak za atentat nije pogodan, zbog naroda koji ulazi. Rikardo, preobučen, traži od Ulrike da i njemu prorekne budućnost. Ulrika se, u prvi mah, usteže, ali mu, na insistiranje svih, saopštava da će biti ubijen. Ubiće ga čovek koji mu prvi pruži ruku. Rikardo ovo proročanstvo prima kao šalu, pruža ruku zaverenicima i prisutnima, ali se svi ustežu da je prihvate. Ulazi Renato, po dogovoru, i pruža Rikardu ruku na pozdrav. Svi odahnu, jer mu je Renato najbolji prijatelj. Ipak, Ulrika upozorava Rikarda da ozbiljno shvati proročanstvo. Ulaze Silvano i narod koji prepoznaju guvernera, i ukazuju mu počast.
II ČIN
Treća slika - Pusto mesto na kojem su vešala. Tu se kažnjavaju zločinci. Ponoć je. Amelija dolazi sama i uplašena. Ona treba da zaboravi Rikarda i ljubav koju oseća prema njemu. Dolazi Rikardo i govori Ameliji o svojoj ljubavi prema njoj. Ona mu priznaje da i ona njega voli iako ne sme da ga voli, jer voli svog dobrog muža Renata, koji je u isto vreme najbliži Rikardov drug. Renato, međutim, saznavši da je Rikardo sam, bez obezbeđenja, otišao u noć, dolazi da ga upozori, jer je obavešten o zaveri. Kad Renato dođe, Amelija pokriva lice, tako da on ne zna da je to njegova žena. Renato daje Rikardu svoj ogrtač i sporednim putem ga udaljuje sa mesta opasnosti. Na polasku, Rikardo traži od Renata reč da će damu, koja je tu, odvesti do grada, a da ne sazna ko je ona. Renato obećava. Zaverenici, misleći da je tu još uvek Rikardo, krenu u napad. Videvši da su zakasnili, počinju da provociraju Renata da otkrije ko je nepoznata dama sa kojom u ponoć šeta po takvom mestu. Amelija, videći da joj je muž u opasnosti, otkriva lice. Zaverenici se zaustave. Renato, shvativši da je to njegova žena, odluči da se osveti prijatelju, Rikardu. Zaverenici ga ismejavaju - kako muž sopstvenu ženu vodi na ljubavni sastanak u ponoć, po tajanstvenim mestima. Renato poziva Samuela i Toma, vođe zaverenika, da ga posete. Zaverenici se udaljuju smejući se. Renato povede Ameliju u grad.
III ČIN
Četvrta slika - U Renatovoj kući kasno je noć. Poražen činjenicom da je Amelija bila sa Rikardom, Renato odlučuje da kazni svoju ženu smrću, zbog neverstva. Amelija moli da još jednom vidi sina, koji spava u susednoj odaji. Renato popušta. Nije kriva žena, već prijatelj, i njemu će se osvetiti. Po dogovoru, dolaze Samuel i Tom. Renato im saopštava da im se pridružuje i da želi Rikardovu smrt, baš kao i oni. Svako od njih ima svoje motive za ovakvu želju. Među njima nastaje savez, ali i prepirka ko će biti izvršilac atentata. Najzad odluče da kocka presudi. Stavljaju ceduljice sa svojim imenima u urnu. U tom trenutku ulazi Amelija i obaveštava Renata da je došao Oskar sa pozivom za bal. Renato natera Ameliju da izvuče jednu ceduljicu iz urne. Amelija sluti zlo. Primorana, ona izvuče ceduljicu sa Renatovim imenom. Ulazi Oskar i donosi Rikardov poziv za bal pod maskama. Amelija odbija poziv. Renato saznaje od Oskara da će na balu biti i Rikardo. Sporazumeva se sa Samuelom i Tomom da pođu na bal, jer je to pogodna prilika za izvršenje atentata.
Peta slika - Rikardo hoda po pustoj guvernerskoj palati i lomi se da li da potpiše dekret kojim Renata šalje u Englesku. U tom slučaju bi sa njim morala poći i Amelija. Jasno mu je da je njihova ljubav neostvariva. Ulazi Oskar i predaje Rikardu pismo, koje mu je krišom dala neka žena. Bila je to Amelija. Ona u pismu, bez potpisa, upozorava Rikarda da se na balu sprema napad zaverenika na njega. Rikardo se ne plaši, na balu će poslednji put videti Ameliju. Počinje bal. Dolaze zvanice. Svi su pod maskama. Među mnogobrojnim gostima su i zaverenici. Renato, Samuel i Tom se krišom dogovaraju i nastoje da među maskiranim gostima prepoznaju Rikarda. Oskar, prepoznavši Renata, u prvi mah odbija da otkrije u kakvom kostimu je Riakrdo. Najzad Renato, prevarom, uspe da dozna od Oskara kako je Rikardo maskiran. Prikriveni maskama, u igri, dolaze Rikardo i Amelija. To je njihovo poslednje veče. Opraštaju se, jer će uskoro Amelija sa mužem u Englesku. Iznenada, probivši se kroz grupe gostiju koji igraju, Renato prilazi Rikardu i ubije ga. Rikardo pada, oficiri hvataju Renata, nastaje panika. Poslednjim snagama Rikardo mu saopštava da je njegova žena čestita i da ničim nije ukaljala čast svoga muža i porodice.