BELA KAFA

komedija Aleksandra Popovića

O predstavi

POPOVIĆEVA BELA KAFA
Novi pozorišni komad Aleksandra Popovića, Bela kafa, navodi na pomisao da se osobeni pozorišni koncept ovoga uglednog autora menja u najnovijem periodu stvaralaštva. Ova pomisao, međutim, može da se prihvati samo uslovno. Izvesno je da se u Popovićevom prosedeu može uočiti čvršća kompozicija sižea, ali je takođe tačno da su sve druge karakteristike Popovićeve dramaturgije ostale nepromenjene. Reč je, dakako, o posebnom jeziku, intenzivnom ritmu, načelu otvorene igre koja demistifikuje scensku iluziju (...) jer se u Popovićevim dramama sve događa na granici sna i jave. I Bela kafa poseduje identičnu oznaku u podnaslovu: Kad se sanja bludnog stanjaU Beloj kafi, Popović je izukrštao odnose načinivši višestruke veze između članova jedne porodice; ovim postupkom omogućio je svojim junacima da zastupaju protivrečne interese i da se, stoga, nalaze u neprekidnim sukobima, što porodičnim, što ideološkim. (...)
Popovićevi junaci vole da govore i da se žestoko spore oko svojih i tuđih ideja. Svih šest likova u Beloj kafi ima potrebu da objasni ne samo ono što oseća kao intimno pitanje ili dilemu, već i sve što se događa, što se nekada desilo, ili što će se tek dogoditi i da to proprati komentarom. Ovaj postupak saopštavanja i komentarisanja, preživljavanja u dijalogu i racionalizovanja ima prevashodni zadatak da potre svaku pomisao na scensku iluziju. Popović, dakle, jezičkom građom stvara situacije i odnose, koje potom prevodi u poetske slike tehnikom simultanog sna. (...)
Popovićevi junaci su sazdani od protivrečnosti; oni se i vole i mrze, uvažavaju i preziru, beže jedni od drugih da bi se željno vraćali, oni su vernici i nevernici, pouzdani i nesigurni, rečju, oni su sastavljeni od vrlina i nedostataka običnih ljudi. Uistinu, Popovićevi junaci pate i kada su radosni, a smeju se kada ih život šiba. Ali, čini se da je njihova glavna odlika strastveni vitalizam koji omogućava da prežive sve društvene procese, promene, krize i raskole i da iz njih iziđu koristeći sopstvenu lukavost kao spasonosni ključ. Zbog toga bi se Bela kafa mogla nazvati dramom umešnosti preživljavanja ili pohvalom vitalizmu...
Radomir Putnik, Velika predstava, „Politika“, 4. januar 1991.


Umesto biografije

ALEKSANDAR POPOVIĆ (1929–1996)
Aleksandar Popović, za prijatelje Ale, za beogradsku čaršiju Žak, jedna je od najzanimljivijih ličnosti u novijoj istoriji našeg teatra. Hrupio je na scenu nezaustavljivo, izazivajući u podjednakoj meri neumerenu hvalu i neumereno osporavanje, a sam se lično nije trudio da se ikome dopadne. Dete bogatog trgovca koji je povremeno propadao pa se dizao, Popović je delio sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“. U školu ga je vozio šofer, a Aca je zavideo drugovima koji idu pešice, pa još stignu da se usput počupaju i potuku. Završio je nekako gimnaziju za vreme okupacije, srcem se opredelio za komuniste nalazeći u njihovoj propagandi jednakost među ljudima. Docnije, na Golom otoku, produbio je ideju jednakosti utoliko što je shvatio da su proklamacije i partijski program jedno, a tekuća politička praksa nešto sasvim drugo. (...)
Po povratku sa Golog otoka gradio je džeklondonovsku biografiju, što će reći da je bio cinkograf, moler, asfalter... Podizao je četiri kćeri s puno ljubavi i brige. I pisao neumorno. Prihvatili su ga u dečjem programu Radio Beograda. Među prvim je autorima detektivskog romana; godine 1959. objavio je Ubistvo u trouglu, kriminalistički roman koji sledi trag velemajstora ovoga žanra, Žorža Simenona. (...)
U tih trideset i nekoliko godina, smešten je celokupan Popovićev dramski opus u koji možemo ubrojati 41 dramu za odrasle, 10 drama za decu, oko 500 (!) scenarija za televizijske serije i pojedinačne emisije, nekoliko romana za decu i ne-zna-se-koliko tekstova pisanih za dečji program Radio Beograda. Uz ovaj ogroman rad, Popović je nalazio dovoljno vremena da putuje, sedi po kafanama u Beogradu i diljem Srbije, da razgovara s poznatim i nepoznatim ljudima, da se prepire i svađa s prijateljima (s neprijateljima ionako nije govorio), da prima nagrade i priznanja i da živi na izvanserijski način. (...)
Popović je, kao i njegovi dramski junaci, bio duboko ukorenjen u svoj jezik i nacionalni identitet. Takođe, kao njegovi dramski junaci, posedovao je životnu radost i radost igre. (...) Kada je imao novca, rasipao je. Kad novca nije bilo, podnosio je nemaštinu bez roptanja.
(...) Bez pozorišta nije mogao da živi, ili drugačije rečeno, pozorište je bilo Popovićev makro i mikro kosmos. Znao je dobro da život postoji i bez pozorišta, da postoje ljudi koji nikada nisu nogom kročili u teatar, da se važna dešavanja događaju izvan pozorišta, da se, uostalom, o individualnim i kolektivnim sudbinama odlučuje na drugim mestima a ne u pozorištu, ali ništa nije moglo da pokoleba njegovo čvrsto uverenje da je teatar najvažnije mesto na svetu (...)
Radomir Putnik, Pitomac Golog otoka, „Večernje novosti“, 12. septembar 2012.

 

Rodio se pre 67 godina na Ubu, majka mu je otišla sestri bliznakinji da se porodi. Kad je Aci dojadilo da objašnjava kako se tamo kao novorođenče obreo, počeo je da piše da se rodio u Beogradu gde se i začeo i odrastao. 
Jovan Ćirilov, NIN, 18. oktobra 1996.

Rodio se u Beogradu 20. novembra 1929. godine, i u rodnom gradu, u kojem je ceo život proveo, umro 9. oktobra 1996... Rođen je u uglednoj građanskoj porodici, okružen ljubavlju bogatih roditelja. Njegov otac Momčilo bio je industrijalac – bavio se niskom gradnjom – i imao čak tri automobila, a mati Stanojka, rodom sa Uba, podizala ga je uz negu i pažnju svojih pet sestara i od njega tri godine starijeg brata Dimitrija.
Radovan Popović, Poslednji srpski boljševikSrpski književni glasnik, Beograd 2009.

Tu dilemu na nesumnjiv način razrešava ubska matična knjiga krštenih u kojoj je upisano da je Aleksandar Popović rođen na Ubu 20. novembra a kršten („u domu roditelja“) 15. decembra 1929. godine (...)
Predosećajući svoj kraj, pisac Razvojnog puta Bore šnajdera, Ljubinka i Desanke, Čarape od sto petlji, Krmećeg kasa i mnogobrojnih drugih dramskih dela, želeo je „da počiva u porodičnoj grobnici u Nepričavi, selu između Uba i Valjeva“. Učinjeno je, ipak, drugačije – sahranjen je na beogradskom Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana (...) A sahrana Aleksandra Popovića – među srodnicima, prijateljima i znancima poznatog i kao Žak, Aca, Ale, Aleks, Ap – završena je Raičkovićevom Kamenom uspavankom koju je čitao najmlađi Avgust iz poslednje dotadašnje podele Ljubinka i Desanke – Nenad Jezdić.

Zdravko Ranković, Valjevac Aleksandar Popović, maj 2010.
http://revija.kolubara.info/sh/maj10/tekst/2099/


MILAN NEŠKOVIĆ
Rođen je 1985. godine u Valjevu. Sin, brat i ujak. Završio pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Nikole Jevtića i profesorke Alise Stojanović. Ovo mu je četrnaesta pozorišna predstava, trinaesta po delima srpskih pisaca i tek druga u Narodnom pozorištu u Beogradu. 


REČ REDITELjA
Bela kafa. Paradoks, kao osnova tretiranja problema prilikom rada na svakoj pozorišnoj predstavi, kod Aleksandra Popovića se javlja već u samom naslovu. Aleksandar je i tvrdio da nije dramski, već pozorišni pisac. Ovaj komad je, vrlo verovatno, najintimniji Popovićev komad, jer obrađuje dve teme, Drugi svetski rat i Goli otok. Aleksandar je, kako sam tvrdi, preživevši oba stradanja, posvedočio scenama izazivanja onog najanimalnijeg iz svakog ljudskog bića, kako predatora tako i žrtve. On ipak obrađuje ove teme kroz prizmu jednog prostora i jedne atipične a opet jako prepoznatljive srpske porodice. Jer porodica je nukleus društva. Sistematsko uništavanje iste, tema je koja mene intrigira. Pozorište je idealno mesto da kreativnim procesom proniknemo u dubinu kolektivnog stradanja jednog naroda, kroz individualne sudbine šestočlane srpske građanske porodice koja odavno ne postoji. Na kraju komada, Aleksandar Popović postavlja pitanje „ko smo“. Ja nemam odgovore. Svakodnevno sam zahvalan nekoj višoj sili koja mi je omogućila da se bavim poslom koji obožavam i koji mi dozvoljava da postavljam pitanja na koje nemam odgovore. Ja ne znam ko smo, ali sam spreman da tri meseca provedem sa grupom istomišljenika, ne bismo li odgonetnuli zašto ne znamo ko smo, makar u tome i ne uspeli. Ono što smo uspeli, jeste to, da smo od Bele kafe napravili posebno, novo autorsko delo, pozorišnu predstavu, koja će se roditi 4. maja 2015. godine, kao plod ljubavi vodvilja i građanske drame.
Milan Nešković

 

Premijerno izvođenje

Premijera, 4. maj 2015/Scena „Raša Plaović"

Reditelj Milan Nešković
Autori adaptacije Milan Nešković, Molina Udovički Fotez
Dramaturškinja Molina Udovički Fotez
Scenografkinja Vesna Popović
Kostimografkinja Marina Vukasović Medenica
Kompozitorka Anja Đorđević
Scenski govor Radovan Knežević
Scenski pokret Tatjana Popović
Asistent kostimografkinje Biljana Grgur
Dizajn zvuka Vladimir Petričević
Izvršni producent Ivana Nenadović
Organizator Nemanja Konstantinović

Premijerna podela:

Momčilo Jabučilo Branko Vidaković
Majka Janja  Olga Odanović
Deli Jova Pavle Jerinić
Crkva Ružica Vanja Ejdus
Srđa Zlopogleđa Nenad Stojmenović
Zora Šišarka Nada Šargin

Radio-kaskader Predrag Ejdus
Šlager-pevač Nebojša Babić


Konsiljere Dušan Đurić
Inspicijent Saša Tanasković
Suflerka Danica Stevanović           
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor svetla Srđan Mićević 
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Dejan Dražić
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

Galerija