Don Karlos

Don Karlos u Parizu
„Sedi na jednostavnoj stolici, njegove velike bele ruke su položene na kolena, nepomičan poput nekog asirskog boga, zamišljen, slušajući svim svojim bićem, usredsređen na najmanju grešku i spreman da skoči kako bi ispravio akcenat, tempo, izražajnu nijansu“. Ovako je novinar „Figaroa“ koji je krišom ušao u gledalište, jer je kompozitor zabranio pristup novinarima, video Verdija na probi Don Karlosa u Parizu 1867. godine.
Dve godine ranije Đuzepe Verdi (1813 – 1901) je dobio narudžbinu od direktora Opere u Parizu da za Svetsku izložbu (1867) komponuje operu prema drami u stihovima Fridriha Šilera „Don Karlos, infant od Španije“ (1787) na francuskom jeziku i u stilu francuske velike opere. Jer, morala je to biti, kako kaže Konstantin Vinaver, „velika svečana opera sa velikim horskim zadacima i baletom dostojna Svetske izložbe“. Upravo su to bile karakteristike francuske velike opere u kojoj je akcenat bio na spektaklu, dužini (imala je pet činova), umetničkoj interpretaciji istorijskih događaja, velikom broju izvođača, raskošnim kostimima uz obaveznu scenu sa baletom. 
Šilerova drama u potpunosti je odstupala od stvarnih istorijskih događaja. Ličnosti sa španskog dvora druge polovine XVI veka poslužile su ovom „pesniku slobode“ da kreira sopstvenu priču idealizujući Don Karlosa koji je prema predanju bio mentalno nestabilan i zbog toga lišen prestola. Šilerova vizija odgovarala je Verdijevom shvatanju humanosti i pravdoljubivosti i on će od dramskog teksta stvoriti sopstvenu verziju Don Karlosa u čijem je središtu ljubavna i politička drama i rivalstvo Filipa II od Španije i njegovog sina Don Karlosa. 
U ovoj operi sve ličnosti su podjednako značajne ali i potpuno različite. Don Karlos pati zbog ljubavi prema kraljici Elizabeti, Elizabeta je posvećena svojim dužnostima i verna kralju potiskujući svoju ljubav prema Karlosu, Filip je usamljeni kralj, predstavnik apsolutističke vlasti, Poza „apostol slobode“, Eboli je destruktivna u svojim nastojanjima da dobije ono što želi dok Veliki inkvizitor vlada nad svima. 
Kompozitor  je zahtevao da se u libreto koji je pisao Žozef Meri (a posle njegove smrti nastavio Kamij di Lokl), unesu scene koje su oni izostavili – razgovor između Filipa i Velikog inkvizitora i Filipa i Markiza od Poze od kojih će Verdi  stvoriti moćne scene operske literature.  Ovi dueti zapravo su prave političke i filozofske diskusije, odnosno „retoričko-muzički dvoboji“. U prvom Poza pokušava da umilostivi kralja moleći ga za spas naroda u Flandriji, zalažući se za plemenitost, slobodu i pravdu. Lik Poze još jedan je u nizu Verdijevih baritona kome je kompozitor u ovom delu posvetio „stranice besmrtne muzike“. U drugom duetu, koji se smatra ključnim momentom u operi suočavaju se kralj i inkvizitor (država i crkva) basovi poput onih u baroknim operama koji su tumačili uloge Hada, Hronosa, Neptuna, Jupitera... gospodara života i smrti. 
Grandiozna masovna scena koja nije postojala u drami (autodafe) dopisana je takođe po želji kompozitora dok za njom, kao kontrast, sledi čuvena Filipova arija o usamljenosti. Kraj predstave je takođe izmenjen – misteriozni lik Karla V spašava Don Karlosa od Filipa i Inkvizitora odvodeći ga u manastir. 
Svetska izložba te 1867. godine okupila je u Parizu posetioce sa svih strana sveta uključujući vladare, aristokratiju i političare. Bila je to prilika da Pariz pokaže svetu svoje „novo lice“ posle čuvene urbanističke obnove grada koju je osmislio baron Osman. Na premijeri opere 11. marta 1867. godine prisustvovali su car Napoleon III i carica Evgenija. Verdi nije bio u potpunosti zadovoljan uspehom predstave i u narednim decenijama uradiće nekoliko verzija ove opere od kojih je najpoznatija, i danas najčešće izvođena, milanska (1884) u četiri čina na italijansom jeziku, bez baleta i bez prvog čina iz originalne verzije.

Vanja Kosanić

Sadržaj

Prvi čin
Prva slika – Manastir Sen Žist. Kapelica sa grobom Karla V.

Stari monah (u stvari Karlo V, koji se po legendi zakaluđerio, a za ceo svet proglašen mrtvim) moli se sa ostalim monasima. Pojavljuje se Karlos, koji tuguje zbog gubitka verenice Elizabete, sa kojom je u Fontenblou proveo divne dane, a koju mu je preoteo iz političkih razloga otac, Filip II. Stari monah propoveda Karlosu o nebeskom miru. Karlosu se učini da je to glas pokojnog kralja, njegovog dede, čiji duh kao da luta po manastiru. Dolazi markiz od Poze sa vešću da potlačeni flandrijski narod traži pomoć od Karlosa. Međutim, Karlos poveri Pozi svoju grešnu žudnju za kraljicom Elizabetom, koja mu je sad majka. Poza mu savetuje da od kralja traži da ga pošalje u Flandriju. Kapelicom prolazi kralj Filip sa kraljicom. Karlos i Poza zavetuju se da će večno ostati prijatelji i da će im cilj biti: sloboda.

Druga slika – Bašta pred vratima manastira

Dvorske dame očekuju kraljicu koja se nalazi sama u manastiru. Kneginja Eboli peva saracensku pesmu o kralju Mohamedu. Kad i kraljica dođe u vrt pojavljuje se Poza sa pismom kraljičine majke iz Francuske. Poza potajno kraljici preda i pisamce u kojem je moli da primi i sasluša Karlosa. Kraljica se oslobodi pratnje i primi Karlosa, koji ne uspeva da sakrije svoju ljubav prema njoj, ali ga ona odbija i ostaje nepokolebljiva. Iznenada nailazi kralj, koji kažnjava izgnanstvom dvorsku damu jer je kraljicu ostavila samu. To kraljicu duboko potresa i sa pratnjom se povlači u dvor. U razgovoru sa Pozom Filip doznaje da se ovaj zauzima za potlačene Flamance, upozorava ga na inkviziciju, i dirnut njegovom iskrenošću, određuje ga da mu pomogne da ispita kraljičinu vernost.

Drugi čin
Prva slika - Kraljičina bašta u Madridu

Karlos je dobio pismo od nepoznate dame, koja ga poziva u ponoć na sastanak u dvorskom parku. On dolazi, presrećan, verujući da je to Elizabeta. Dolazi kneginja Eboli pokrivena velom i Karlos joj, misleći da je kraljica, odaje svoju ljubav. Kad primeti njegovu zabunu, Eboli, razočarana, osvetnički saopšti Karlosu da je Poza postao kraljev poverenik, a njegov neprijatelj. U tom trenutku nailazi Poza koji želi da spreči Karlosa da kneginji Eboli otkrije svoju ljubav prema Elizabeti. Poza napadne Eboli u nameri da je ubije, Karlos je odbrani i Eboli odlazi. Poza traži od Karlosa da mu preda poverljiva pisma, ako ih kod sebe ima. Karlos je najpre nepoverljiv, a zatim predaje Pozi pisma, uveren da mu je ovaj ostao prijatelj i da to čini u poštenoj nameri.

Druga slika – Veliki trg pred crkvom. Svečanost spaljivanja jeretika (autodafe).

Narod slavi kralja i čeka da krene procesija do lomače. Monasi vode osuđenike na smrt. Nailaze dvorjani i izaslanici, zatim kraljica i njena pratnja i, najzad, sam kralj. Iznenada, Karlos dovede pred kralja flandrijske izaslanike, koji se tuže na ugnjetavanje i mole za milost. Kralj ih proglašava buntovnicima i naredi da se kazne. Kad Karlos traži da ga kralj pošalje u Flandriju i postavi za regenta, i kada se zakune isukanim mačem da će spasti flandrijski narod, kralj pozove stražu da uhapsi infanta, ali se niko na to ne može odlučiti. Jedino se Poza usudi i razoruža Karlosa. Karlos mu razočarano predaje mač i odlazi u zatvor, a kralj na licu mesta Pozu imenuje vojvodom. Ovo se sve odvija po Pozinom planu, da bi Karlosa sklonio na sigurno mesto od osvete Eboli i da bi mu iz zatvora omogućio bekstvo u Flandriju. Svečanost se nastavlja, uz slavljenje kralja i paljenje lomače nad kojom se čuje glas sa neba.

Treći čin
Prva slika – Kraljev kabinet u Madridu

Zadubljen u teške misli, Filip oseća da ga žena nikad nije volela i da mu izdajnici ugrožavaju krunu. Velikom inkvizitoru, koga je pozvao, Filip se žali da Karlos sprema pobunu. Inkvizitor odluči da se Karlos pošalje na lomaču, a sa njim i Poza. Kad se Inkvizitor udalji, dojuri kraljica, žaleći se da joj je nestala kutija sa dragocenostima. Filip joj pruži kutiju i, kad kraljica odbije da je otvori, učini to sam Kralj koji u kutiji nađe Karlosovu sliku. Iako ga kraljica uverava da je nevina, razjareni Filip je grubo napadne, nazvavši je bludnicom. Elizabeta pada u nesvest. Kralj zove upomoć i ulaze Eboli i Poza, koji mu prebacuju što ne vlada sobom. Kralj uvidi da je kraljici učinio nepravdu i povlači se utučen sa Pozom. Eboli priznaje kraljici da joj je, zbog nezadovoljene ljubavi prema Karlosu i ljubomore, ukrala kutiju i predala je kralju, optužujući je za neverstvo. Ujedno joj priznaje da je ona sve vreme kraljeva ljubavnica. Kraljica je osuđuje na momentalno progonstvo ili odlazak u manastir. Eboli se seti da je Karlos u tamnici i zavetuje se da će, pre nego što napusti dvor, učiniti sve da spase Karlosa.

Druga slika – Zatvor 

Karlosu dolazi Poza, sa vešću da je uspeo da ga oslobodi zatvora: Poza je skinuo sve optužbe sa infanta i okrivio samog sebe. Obaveštava ga da će ga Elizabeta čekati u kapeli manastira Sen Žist. Njih dvojica se opraštaju i u tom trenutku čuje se hitac koji ubija Pozu. Umirući, Poza preklinje Karlosa da spase Flandriju. Filip sa pratnjom dolazi u tamnicu da oslobodi sina. Karlos optužuje Filipa za Pozinu smrt. Narod se pobunio na vest da je infant zatvoren i prodire u tamnicu. U poslednjem trenutku stiže Veliki inkvizitor i zaustavlja narod. Uplašeni narod pada pred Inkvizitorom na kolena i slavi kralja.

Četvrti čin
Manastir Sen Žist

Elizabeta kleči na grobu Karla V, čekajući Karlosa koji je oslobođen zatvora. Kada Karlos stigne, Elizabeta ga preklinje da zaboravi sve drugo i da misli samo na ubijenog prijatelja i njegov zavet. Karlos to obeća i oni se opraštaju zauvek. Filip, koji iznenada nailazi sa Inkvizitorom, predaje Karlosa u ruke inkvizicije. Ali, kada Inkvizitor naredi straži da odvede infanta, pojavi se monah, u stvari Karlo V, koji spasava Karlosa uvodeći ga u manastir.