DRŽAVNI SLUŽBENICI

drama Ronalda Harvuda

O predstavi

LAŽ KAO ISTINA
reč dramaturga
Na način za koji bi mnogi danas rekli da je utopistički, donkihotovski, Harvud u komadu Državni službenici pokreće niz pitanja koja se tiču morala, u vremenu u kojem je moral balast, posebno unutar strukture koju nazivamo – državni aparat! Sasvim jednostavnu situaciju u kojoj činovnik Ministarstva inostranih poslova Velike Britanije, vlade koja u jesen 1936. godine svoje građane ubeđuje u superiornost britanske ratne mašinerije, Rejf Vigrem, dolazi do poverljivih informacija o snazi ratnog vazduhoplovstva nacističke Nemačke, koja daleko nadmašuje britansku, i odlučuje da upozori javnost na opasnost koja se prećutkuje. Dakle, tu naizgled dramski simplifikovanu situaciju, Harvud razrađuje tako da ona prerasta ne samo ličnu tragediju jednog dramaturški gledano niskomimetskog lika, već joj daje vanvremensku univerzalnost koju ona, nažalost, kroz vekove zaslužuje. 
• Koliko puta ste poslednjih godina čuli laž koju državni aparat naočigled svih, zahvaljujući upravo bezličnoj masi činovnika koji od Gogolja do danas ne menjaju šinjel, pretvara u tobožnju istinu, ideologiju koja neminovno vodi u tragediju, na čijim se razvalinama rađa nova laž zadužena da štiti interese državne oligarhije, one iste nepromenjive birokratske aždaje koja vlada u ime naroda, tako što isključivo štiti sopstvene interese?
• Koliko puta ste prećutali takvu laž?
• Koliko puta ste tu laž izgovorili pred drugima, predstavljajući je i sami kao istinu?
• Gde i kada ste počeli potragu za argumentima kojima biste lažnu istinu odbranili u polemici u kojoj ste se osećali moralno inferiorno?
• Kada ste prestali da se osećate moralno inferiorno?
• Kada ste poverovali u laž?
• Da li se vaše osećanje superiornosti temelji u zdravom razumu?
• Šta je sa vašim razumom?
Pozorište, moguće je, nema tu moć da menja svet, ali mi pozorištnici verujemo kako je teatar značajan katalizator neophodnog procesa menjanja čovekovih svetonazora i vraćanja sebi. Ako neka od gore postavljenih pitanja počnu da vas se tiču pošto odgledate predstavu Državni službenici, onda ćemo biti za jednu ljudsku dušu srećije društvo. Eto, mi u to verujemo...
Željko Hubač


RONALD HARVUD – umesto biografije
DRAMSKI PISAC KAO MORALISTA
Ne bih rekao da ja nalazim ideje za moje drame. Verujem da ideje pronalaze mene. A ponekad me zbunjuje zašto je to tako. Često se pitam zašto me stalno privlače izvesne teme i situacije, a ne neke druge. Odgovor je, pretpostavljam, isti onaj koji dajem onima koji me pitaju koliko mi je potrebno da napišem dramu. „Šezdeset i dve godine“, kažem ja, što može da zvuči prilično olako rečeno ali je, ipak, tačno. I tako (...) neophodno je da malo razgrnem i sopstvenu prošlost. Rat, naravno, a naročito otkrića o holokaustu 1945, bili su, i još uvek su, dominantni događaji u mom životu. Jevrejsku decu vodili su u bioskop gde su nam pokazivali filmove iz Belzena i Dahaua i Aušvica. Te more me nikada nisu napustile. (...)
Pisanje je slučajno došlo. Ili tako bar izgleda. Dvadeset i prvog marta 1960. južnoafrička policija otvorila je vatru na demonstrante u malom gradu u Transvalu, pod imenom Šarpevil, i ubila 56 Afrikanaca; većina je bila pogođena s leđa. Bio je to, verujte mi, šokantan događaj i on je izmenio moju budućnost. Tast mi je poklonio pisaću mašinu za moj 25 rođendan, a ja sam bio bez posla i primao socijalnu pomoć; moja žena bila je noseća s našim prvim detetom. Još važnije je bilo to što sam bio uznemiren onim što se dogodilo u Transvalu, pa sam zato seo i napisao prvi roman u roku od tri nedelje, a kada sam ga dovršio, bio sam ispunjen takvim stvaralačkim uzbuđenjem, one vrste kakvo nikada ranije nisam osetio, da bukvalno nisam mogao da dođem do daha. Knjiga je bila objavljena 1960, dobila je pohvalne kritike i ja sam pomislio da ću uskoro dobiti Nobelovu nagradu za književnost. (...)
I dok ja priznajem potrebu za pritiskom koji treba da izvrši spoljašnji svet na tiranske režime, bio sam zainteresovan da moje sopstveno ponašanje, moje šepurenje i dranje bude veoma usko povezano s mojom privatnom potrebom da budem priznat kao pristojan, uspravan čovek. (...) Godine 1968. napisao sam filmski scenario za ono što smatram jednim od velikih romana dvadesetog veka, Jedan dan u životu Ivana Denisoviča Aleksandra Solženjicina, za film u kojem je glavnu ulogu igrao Tom Kortni. Radnja se odigrava u gulagu i opisuje jedan dobar dan u životu jednog od zatvorenika. Ta tema ne obrađuje jednostavno fizički opstanak već očuvanje moralnog integriteta pod najstrašnijim uslovima. I tako, to pitanje „kako bih se ja ponašao?“ bilo je pitanje koje sam često postavljao. (...)
Pre nekih dvanaest godina, pristupio sam engleskom PEN-u, osnivačkom centru Međunarodnog PEN-a, koji je jedino međunarodno udruženje pisaca na svetu. Prvo sam bio član Izvršnog odbora, zatim predsednik Komiteta pisaca u zatvoru, a zatim sam nasledio Antoniju Frejzer kao predsednik engleskog centra. Pre tri godine, u Santjagu di Kompostela, izabran sam za međunarodnog predsednika. (...) Radeći na tom poslu, dolazio sam u kontakte s muškarcima i ženama piscima koji su se suprotstavljali tiraniji i nepravdi. Spisak vlada koje guše slobodu izraza je depresivno dug. Imao sam čast da sretnem muškarce i žene koji su godinama bili po zatvorima, mučeni, čijim se porodicama pretilo, kojima su se nanosile nepravde, a oni su i dalje nastavljali da protestuju. I kad god sretnem nekoga od njih, ono pitanje počinje da mi je vrišti u glavi: „Da li bih se i ja ponašao kao i oni? Tako hrabro?“
(...) Želeo sam više da saznam o berlinskoj grupi (grupa koja je imala za zadatak da sastavi optužnicu za ratne zločine protiv Vilhelma Furtvenglera, direktora Berlinske filharmonije, koji je ostao u Nemačkoj kad su nacisti došli na vlast – primedba priređivača). Telefonirao sam jednoj ženi istraživaču koja mi je i ranije pomagala i zamolio je da sazna sve što može o američkoj grupi u Berlinu. Obavila je opsežna istraživanja u Bonu, Berlinu, u Arlingtonu u Sjedinjenim Državama i na kraju nije donela ništa. Da, postojala je takva grupa, ali ne postoje nikakvi podaci o njenom delovanju. Onog trenutka kada sam to čuo, drama je bila rođena u celosti u mojoj svesti (drama o Furtvengleru, Na čijoj strani – prim. prir). Od kada je izvedena predstava primio sam brojna pisma među kojima su neka, uzgred budi rečeno, od bivših američkih islednika poput majora Arnolda, u kojima su mi govorili da moj major nije bio dovoljno brutalan; druga, u kojima su prepričavali lične priče o Furtvenglerovoj ljubaznosti, aroganciji, antisemitizmu, drugim rečima sve je to ojačavalo tu moralnu nejasnoću koja je u srži drame. (...) Tužno je, ali nažalost tačno da mali broj ljudi uopšte deluje iz moralnih imperativa. (...)
Britanci su bili u prvim redovima u gonjenju glavnih nacističkih zločinaca u Nirnbergu i treba se setiti da je Vinston Čerčil, u jednoj fazi, preporučio da se oni streljaju bez suđenja. Krajem 1946. raspoloženje se promenilo. (...) Četrdeset i pet godina kasnije i ovo će se izmeniti. Zbog spiskova koje su podneli „Simon Vizental centar“ u Los Anđelesu, ambasada bivšeg Sovjetskog Saveza, kao i zbog istraga o sličnim stvarima koje su vodile policijske snage Australije i Kanade, imena navodnih ratnih zločinaca, koji su živi i nastanjeni u Britaniji, bila su predata britanskoj Vladi. Vlada je jedno vreme odugovlačila kako to već vlade znaju da rade, a onda odlučila da zakon treba da bude izmenjen. (...) Osnovano je Odeljenje za ratne zločine u Skotland Jardu i otpočele su istrage za pronalaženje nekih desetak ljudi koji su još uvek bili živi, a protiv kojih su postojali dokazi – kako pouzdani tako i ne baš pouzdani. (...) Uhapšena je jedna osoba i podignuta optužnica protiv jednog osamdesetogodišnjeg Letonca, koji sada živi kao građevinar na jugu Engleske, životom dostojnim uvažavanja pridržavajući se zakona. O ovome je u britanskoj štampi i na televiziji naširoko izveštavano. (...)
A to me vraća na moju dramu Majstor. Dva bliska prijatelja došla su da vide moju dramu o Furtvengleru, Na čijoj strani, i posle predstave jedan od njih je rekao, „Znaš o čemu bi trebalo da pišeš sledeće? Trebalo bi da napišeš dramu o jednom od onih staraca koji je bio optužen za ratne zločine“. Čim sam čuo te reči, znao sam, baš kao što sam znao i u slučaju Furtvenglera, da je postojao komad koji je trebalo napisati. (...) Da li jedno civilizovano društvo treba da goni i osuđuje starce za zločine koji su oni navodno počinili pre pedeset godina? Da li se mogu izneti pouzdani dokazi koji bi bili održivi? Da li bi optuženi imao iste izvore kao i oni koji ga optužuju kako bi stvorio alibi, skoro uvek jedinu odbranu u suđenjima za ubistva, da pronađe svedoke koji bi rekli kako on nije bio na tom i tom mestu u to i to vreme? (...)
Drama ne izvodi nikakve zaključke. (...) ja ostavljam publici da se sama odluči. Rezultat ovog metoda jeste da podstakne debatu. To ne znači da ja nemam svoje stanovište o ispravnosti i pogrešnosti u ovim stvarima, ali ja verujem da dramski pisac treba da postavlja pitanja, a ne da daje odgovore. To je moje stanovište, kao pisca koji je imao smelosti da se nosi sa tim moralnim dilemama. Prezirem didaktičke drame šezdesetih i sedamdesetih godina. Gnušam se dramskih pisaca kao propagandista. Nisam veliki obožavalac Džordža Bernarda Šoa. Tradicionalna, istorijska uloga dramskog pisca, koja datira unazad do prvih dramskih pisaca u klasičnoj Grčkoj, bila je da postavlja pitanja i prvenstveno da pita „koje je čovekovo mesto u šemi stvari“ i da ispita, raščlani i izloži moralni poredak.
Iz predavanja koje je Ronald Harvud održao u prostorijama Britanskog saveta u Beogradu, 3. decembra 1996.
Objavljeno u časopisu „Reč“ br. 34, jun 1997.


ĐURĐA TEŠIĆ
Rođena je 4. maja 1977. u Beogradu. Diplomirala je na katedri za pozorišnu režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 2002. Režirala je predstave:
Crta Damira Vijuka (Bitef teatar, 2000)
Kazanova Dejvida Grega (Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, 2002)
Crno mleko Vasilija Sigarjeva (Narodno pozorište u Beogradu, 2003)
Everyman / Svako Gorana Stefanovskog (Atelje 212, 2004)
Razneseni Sare Kejn (Beogradsko dramsko pozorište, 2005)
Momo Mihaela Endea (Malo pozorište „Duško Radović“, 2005)
Dom Bernarde Albe Federika Garsije Lorke (Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2005)
Čekajući Godoa S. Beketa (Atelje 212, 2006)
Gospođica Julija A. Strindberga (Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2007)
Tri sestre A. P. Čehova (Narodno pozorište Republike Srpske, 2008)
Mleko V. Kacikonurisa (Beogradsko dramsko pozorište, 2008)
Bazen (bez vode) M. Rejvenhila (Narodno pozorište u Beogradu, 2009)
Gospodar muva V. Goldinga (Pozorište „Boško Buha“, 2009)
Ženidba i udadba J. S. Popovića (Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2010)
Novecento – Boka hotel (Centar za kulturu Tivat, 2010)
 

Premijerno izvođenje

Premijera, 04. novembar 2010. / Scena „Raša Plaović“

Preveo Đorđe Krivokapić
Reditelj Đurđa Tešić
Dramaturg Željko Hubač
Scenograf Igor Vasiljev
Kostimograf Olga Mrđenović
Kompozitor Vladimir Pejković
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Scenski pokret Miloš Paunović

Premijerna podela:

Ava Vigrem Vanja Ejdus Kostić
Dr Pamela Loford Lidija Pletl
Rejf Vigrem Vuk Kostić
Ser Robert Vansitart Ljubivoje Tadić
Najdžel Kuper Bojan Krivokapić
Dezmond Morton Boris Komnenić / Tihomir Stanić
Ser Moris Hanki Nebojša Kundačina
Ser Volter Ransiman Miodrag Krivokapić

Organizator Nemanja Konstantinović
Inspicijent Saša Tanasković
Sufler Gordana Perovski

Organizator na praksi Branka Bešević Gajić*
Asistent kostimografa Marija Tavčar
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Nevenko Radanović
Majstor tona Dejan Dražić
Modelar muških kostima Drena Drinić
Modelar ženskih kostima Radmila Marković
Modelar obuće Milan Rakić
Kostimi i dekor su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta
*Student III godine umetničke produkcije na Akademiji lepih umetnosti

 

Galerija