EVGENIJE ONjEGIN

Libreto kompozitora, nastao u saradnji sa Konstantinom Šilovskim, po istoimenom romanu u stihovima Aleksandra Puškina, Prvo izvođenje: u Moskvi 29. marta 1897. Prvo izvođenje u Beogradu: 8. maja 1920.Opera Evgenije Onjegin Petra Iljiča Čajkovskog, u rusiji, a i u celom operskom svetu, smatra se najpopularnijom ruskom operom uopšte. U Operi Narodnog pozorišta izvedena je kao druga po redu, odmah posle Pučinijeve Madam Baterflaj, sa kojom je počeo profesionalni rad ansambla 1920. Čajkovski je tražio pogodan siže ili gotov libreto za sledeću operu. Poznata pevačica Lavrovskaja, u aprilu 1877., skreće mu pažnju na Puškinov roman u stihovima Evgenije Onjegin. „Potrebna mi je radnja kojom vlada jedan osnovni motiv, kao na primer ljubav, častoljublje, ljubomora, ljubav prema domovini, itd. – piše Čajkovski. Bio sam očaran kada sam ponovo pročitao delo. 
(...) U muzičkom tumačenju Čajkovskog likovi su u ovoj operi dobili novu, četvrtu dimenziju, postali su naši bliski poznanici, ili bolje rečeno prijatelji. Tokom predstave, ne samo što saosećamo sa njima, već pratimo svaki njihov dah, svaki pogled, svaki pokret. Čajkovski je od prvih taktova uvertire oživeo sredinu i doba radnje. Data je, kako seoska idila, tako i prestonički sjaj. I priroda je tanano zvučno predstavljena. Ali, glavna vrednost je psihološko produbljenje složenih likova.

IZ PROŠLOSTI NARODNOG POZORIŠTA
Beograđani su prvi put videli i slušali ovo klasično delo ruskog majstora još 1. juna 1911. godine, kad je za grebački operski ansambl tokom svog petnaestodnevnog gostovanja prikazao i Onjegina. Odmah po osnivanju beogradske opere kao profesionalne ustanove, posle prve premijere (Madam Baterflaj. 11. februara 1920. u sali Manježa - današnjeg Jugoslovenskog dramskog pozorišta), kao druga operska premijera prikazan je Evgenije Onjegin 8. maja 1920., takođe u „Manježu“, jer je zgrada Narodnog pozorišta bila znatno oštećena u prvom svetskom ratu. Reditelj je bio M. Žackoj, a muzičko vođstvo bilo je u pouzdanim rukama direktora opere, Stanislava Biničkog. Tatjanu je pevala Nadežda Viren-Rejmonova, Olgu nekadašnja članica moskovske opere Zimina, dok je Onjegin bio bariton Vernon. U podeli su bili još neki solisti koji će potom decenijama biti stubovi kuće. Evgenija Pinterović bila je prva dadilja Filipjevna, knez Gremin je bio „crni“ bas Evgenije Marijašec, Zarecki - dugogodišnji nezamenjivi Don Bartolo Tucaković. Do kraja sezone, do leta 1920. predstava je izvedena 9 puta; sledeće sezone 14, da bi bila na repertoaru neprestano do 1939. Pavle Holodkov, već u drugoj sezoni, preuzima naslovnu ulogu, koju će tumačiti tri decenije! Ukupno je predstava izvedsna 109 puta. Evgenije Onjegin bio je i prva predstava Opere Narodnog pozorišta posle oslobođenja, 17. februara 1945., kada se za dirigentskim pultom predstavio i mladi direktor opere, Oskar Danon, koji će tokom niza godina sa posebnim afinitetom dirigovati ovu operu. Reditelj je bio iskusni Jurij Rakitin, dekor je rađen po nacrtima Vladimira Zagorodnjuka, a kostimi po nacrtima Milice Babić. Tatjana je bila Inka Đukić, Olga Božica Sarvan, Filipjevna nezamenjiva Evgenija Pinterović, Onjegin Pavle Holodkov, Lenski Aleksandar Marinković, Knez Gremin Branko Pivnički, Trike takođe „večiti“ Dragi Petrović. Ova sasvim klasično-realistička predstava mnogo je igrana, a u glavnim ulogama nastupali su mnogi solisti. Nova premijera, u transparentnom dekoru Miomira Denića, i u kostimima Mire Glišić, izvedena je 7. marta 1960. u čast pedesetogodišnjice slavljenja Dana žena (8. marta). Dirigovao je ponovo Oskar Danon, a reditelj je bio gost iz Bizbadena Fridrih Šram, koji je pokazao izuzetnu studioznost i perfekciju u radu sa solistima koji više nijedan korak nisu smeli načiniti u okušanom operskom maniru! Larina je bila Đurđevka Čakarević, Filipjevna Melanija Bugarinović, Onjegina su pevali Dušan Popović i Krsta Krstić, Tatjanu Radmila Bakočević i Valerija Hejbalova, Lenski je bio Drago Starc, Knez Gremin Miroslav Čangalović. Sa ovom predstavom Opera je gostovala u mnogim gradovima (Visbaden 1960, Lozana 1960, Venecija 1961, Kairo 1961, Kairo 1962, Aleksandrija 1962, Lozana 1969, Lozana 1973.) i može se slobodno govoriti o tome da je beogradski Onjegin krčio put ruskoj klasičnoj operi. Među mnogobrojnim gostima koji su u Beogradu nastupali u ovoj operi posebno ističemo Galinu Višnjevskaju, Jurija Mazuroka i Vladimira atlantova. Inače, predstave Evgenija Onjegina u centru „Sava“ prilikom gostovanja Boljšoj teatra iz Moskve. U repertoaru naše Opere Onjegin je uvek bio značajna protivteža epskim ruskim operama Borisu Godunovu i Hovanščini kao i tragičnoj Pikovoj dami. Lirika Čajkovskog, inspirisanost svake melodije i orkestarsko majstorstvo autora odgovarali su umetničkim afinitetima našeg ansambla.

Konstantin Vinaver