IZBIRAČICA

drama Koste Trifkovića

O predstavi

KRAĆI RAZGOVOR SA REDITELjEM
ČINEĆI NEČINjENjE
U doba kada je pisao, Kosta Trifković je bio duhovit kritičar zaparložene društvene sredine. Da li je u tom svetlu moguće videti Izbiračicu danas?
Da, moguće je na taj način videti Izbiračicu danas. Moguće je u tom gledanju zagledati se dobro i videti još neke stvari koje možda na prvi pogled ne mogu da se vide. Ekipa ove Izbiračice je pokušala da se zagleda koliko god je mogla. Ova Izbiračica se bavi onim što svi mi, kao ljudi koji žive u ovoj zemlji, nismo uradili kako bismo mogli da živimo bolje. Našim nečinjenjem ipak smo svašta učinili, pre svega sebi, dosta toga lošeg. Ali sami smo krivi. Ostalo je da shvatimo greške i možda, eventualno, da se pokrenemo. Da probudimo zaspale duhove koji tumaraju u limbu nezainteresovanosti. Ova predstava se smeje tom veštačkom snu nedelanja. Jer, bolje da se smeje, nego da taj san oplakuje. Njegoš kaže u Luči Mikrokozma:

„Snom je čovjek uspavan teškijem,
u kom vidi strašna priviđenja
i jedva se opred’jelit može
da mu biće u njima ne spada.“
Na zabavan i šaljiv ali jednako upozoravajuć način, Kosta Trifković nam priča priču o junakinji pod pritiskom, o sredini koja ne razume, koja sama sebe izjeda i špijunira, sveti se i muči. Trifković svoju priču rešava veštačkim hepiendom, ali da li je sve to zaista moguće? Ja mislim da se mi i dalje vrtimo oko istih tema, problema, i ponavljamo greške koje smo uvek činili, ne učeći ništa iz njih. Ova predstava poručuje da možda to tako jedino i može da bude, dok nešto drugo, veće, jače i moćnije od nas ne odluči da tome dođe kraj. Dakle, čekamo, biramo i ništa ne menjamo i ne diramo. Tako nam je. Ako nam je!

Perpetuum mobile dramaturgija vodvilja? Simulacrum?

Čineći Nečinjenje, odnosno jasnom odlukom da se ništa ne čini, osudili smo sebe na beskrajni boravak u simulakrumu ponovljenih grešaka. „U tom srednjem veku živimo još uvek“ kaže Hans Magnus Encensberger. Mi smo (ekipa ove Izbiračice) pokušali da na nama svojstven način proizvedemo jedan svet koji se sastoji od onoliko dimenzija koliko ima likova u komadu. Hteli smo da ukrstimo dimenzije opetovanih grešaka tih likova i da pokušamo da napravimo melanholični vodvilj upletenih, zauvek povezanih karaktera. Bez oduzimanja komike i lepršavosti situacija koje je proizveo Kosta Trifković, hteli smo da se bacimo u ambis mogućnosti da se sa tim likovima konačno nešto desi. Nešto nadstvarno. Žan Bodrijar kaže u Simulakrumu i simulaciji: „Simulacija je proizvodnja, pomoću modela, nečeg stvarnog bez porekla i stvarnosti: nečeg nadstvarnog“. Naš model je bila komedija Koste Trifkovića.

Mo­li­na Udo­vič­ki Fo­tez


KOSTA TRIFKOVIĆ
Rođen je 20. oktobra 1843. godine u Novom Sadu, dakle u vreme kada je ovaj grad važno kulturno i duhovno središte srpskog života. Odrasta u porodici u kojoj se mnogo čitalo. Završava čuvenu Novosadsku gimnaziju, kao najbolji učenik u generaciji, u vreme kada je jedan od njenih najznačajnijih profesora Jovan Đorđević. Prijateljuje sa Lazom Kostićem. Provodi godinu u Pešti, družeći se sa srpskom inteligencijom okupljenom oko Matice srpske i Tekelijanuma. Tokom tog boravka vrlo često odlazi u pozorište i gleda Šekspira, Getea, Molijera, opere, operete, balet. Pod uticajem mađarskog kulturnog zaokreta prema Francuskoj, najveću pažnju poklanja njenoj književnosti. Uči pomorsku školu na Rijeci i kratko vreme plovi kao mornar po Jadranskom i Crnom moru. Tokom tog boravka proučava italijansku, pre svega dramsku književnost. Od 1864. do 1867. godine studira prava u Debrecinu, Požunu i Košicama. Nakon povratka u Novi Sad radi kao gradski beležnik, senator, sudija i advokat. Potpredsednik je Matice srpske, koja 1864. prelazi u Novi Sad, i član odbora Srpskog narodnog pozorišta, osnovanog 1861. godine. U sasvim mladim godinama počinje da piše pesme, a ubrzo i pozorišna dela. Afirmaciju, još za kratkog života, stiče kao komediograf. Prva komedija koju piše je Francusko-pruski rat, a slede je Čestitam, Školski nadzornik, Izbiračica, Ljubavno pismo i, od Bogdana Čiplića dovršena, Pošto-poto poslanik. Zahvaljujući originalnom i posve samostalnom putu kojim je krenuo tih za komediografiju sušnih godina, Trifković se zauvek uvrstio u sve književno-istorijske antologije i u repertoare mnogih pozorišta. Za života je igran u Novom Sadu, Pančevu, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Mariboru; a krajem XIX i početkom XX veka i u Budimpešti, Sofiji, Napulju, Lajpcigu, Krakovu... 
Umro je u trideset drugoj godini u rodnom gradu, 19. februara, a među poslednje rečenice koje je napisao u pripoveci Mletačke tavnice objavljenoj u listu „Javor“ br. 4 iz 1875, spadaju i: „...jer će doći i mora doći dan, kada će taj isti glupi narod prosvetiti se sam sobom i onda zaiskati računa od onih koji su ga toliko vekova na najnečovečniji način zatupljivali. To će biti dan slobode, prave slobode“.

Molina Udovički - Fotez


NIKOLA ZAVIŠIĆ
Rođen je 1975. u Beloj Crkvi. Pozorišni reditelj, dramaturg, pisac i dizajner svetla. Magistrirao u Pragu 2003. na Pozorišnoj akademiji (DAMU), na katedri za režiju alternativnog i lutkarskog teatra. Radio je u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Češkoj i Holandiji. Dobitnik je mnogih nagrada na različitim festivalima u zemlji i inostranstvu: Kotorski festival pozorišta za djecu; Lutkarski susreti, Novi Sad; Lutkarski susreti, Niš; Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine; Festival „Zlatni lav“, Umag, Hrvatska; TIBA festival Beograd; ASSITEJ festival profesionalnih kazališta Hrvatske, Čakovec itd. Posebno voli da eksperimentiše svetlom i različitim svetlosnim izvorima u okviru neformalne umetničke grupe „Radio.Nica“, koju već godinama predvodi.


 

Premijerno izvođenje

Premijera,  14. maj 2013. / Velika scena

Reditelj Nikola Zavišić
Dramaturg Molina Udovički Fotez
Scenografi Miraš Vuksanović i Nikola Zavišić
Kostimograf Suna Kažić
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Kompozitori Sonja Lončar i Andrija Pavlović
Scenski pokret Damir Todorović
Grafički dizajn video materijala Goran Balaban
Dizajn Svetla Nikola Zavišić i Miodrag Milivojević

Premijerna podela:

Sokolović Dragan Nikolić
Jeca, njegova žena Aleksandra Nikolić
Malčika, njihova kći Anastasia Mandić
Saveta, njihova nećaka Sena Đorović
Timić Zoran Ćosić
Kata, njegova žena Ivana Šćepanović
Milica, njihova kći Tamara Stošić
Branko, žurnalista Ivan Bosiljčić
Štancika Darko Tomović
Tošica Milorad Mandić
Jovan, poslužitelj kod Sokolovića Nemanja Konstantinović

Organizator Nemanja Konstantinović
Organizator na praksi Jovana Đuričić
Inspicijent Saša Tanasković
Sufler Gordana Perovski
Asistent scenografa Jasna Saramandić
Asistent kostimografa Katarina Erdeljan
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Perica Ćurković
DEKOR I KOSTIMI SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU

 

Galerija