KNjIGA DRUGA

drama Branislava Nušića

O predstavi

O KOMADU
Jedan od razloga što je Nušić u šezdeset i prvoj godini života još jedanput odlučio da prihvati „nezahvalnu i glavoboljnu“ dužnost upravnika pozorišta, ovaj put sarajevskog, i da u poodmaklim godinama „napusti svoj voljeni Beograd, u kome je rođen“ – po mišljenju Borivoja Jevtića – bio je moralni udarac koji mu je 1924. godine zadala Srpska kraljevska akademija nauka i umetnosti ne uvrstivši ga čak ni među kandidate za izbor u svoje članstvo. „Široj javnosti“, tvrdi Siniša Paunović, „nije bila poznata pojedinost da on formalno nije bio ni predložen. Međutim, na velikog komediografa baš ta činjenica je ostavila, izgleda, najteži utisak. S druge strane“, primećuje Paunović, „ona je (to se danas pouzdano vidi) delovala i pozitivno. Videći da nije čak ni kandidovan, a obavešten dobro od svojih prijatelja šta mu je u stvari zamerano u Akademiji (...), on je počeo sve ozbiljnije da gleda na svoj književni rad. Nije više tražio samo komične situacije, nije se trudio da zasmeje, nego i da ošine, da uđe u problem.“ Kad ovo kaže, Paunović očigledno ima u vidu poslednju deceniju Nušićevog života i rada, od povratka iz Sarajeva (1928) pa do smrti (1938), deceniju u kojoj su nastale komedije: Gospođa ministarka, Mister Dolar, Ožalošćena porodica, Dr i Pokojnik. Prema tome i on, kao i većina kritičara i teatrologa, potpuno previđa sarajevski period (od februara 1925. do aprila 1928), iako je u njemu – prema hronološkom spisku Nušićevih dramskih dela, koji je sam napravio – nastalo sedam tekstova namenjenih pozorištu: 1926. godine četiri „male scene“: Muva, Dugme, Kirija i Miš, a 1927. drama Knjiga druga, „dramska bajka“ Večnost i komedija Opasna igra. Ali, treba reći da se tri međusobno korespondentna dramska teksta iz 1927. godine – od kojih je samo Knjiga druga, u režiji autora, izvedena na sarajevskoj sceni – i po fakturi i po tematici izdvajaju iz Nušićevog dramskog opusa, i da su ih, verovatno, baš zato kritike i teatrologija, po pravilu previđale. A piščevo napuštanje sopstvene poetike nije bilo slučajno, već je, po svoj prilici, deo njegovog odgovora na konstataciju „besmrtnika“ da on nije „akademska figura“. Naime, u pismu kćeri (Giti Nušić-Predić) povodom neizbora u Akademiju, Nušić ovako objašnjava svoju „akademsku propast: „Moja tragedija leži najvećim delom u tome što sam ja humoristički pisac. Humoristički pisci sviju naroda plaćali su uvek slast svojih uspeha gorčinom potcenjivanja.“ (...) Dakle, neizbor u Akademiju toliko ga je potresao da on u pismu kćeri govori o svojoj tragediji koja je „najvećim delom“ prouzrokovana time što piše komedije, odnosno što ljudi lako „podležu predrasudi da je duhovitost sinonim neozbiljnosti“. (...)
Međutim, stvaralačka invencija ga ni u poodmaklim godinama nije napuštala. „U času kad pišem jednu priču“, poverava se on kćeri u pomenutom pismu, „po pet ili šest drugih motiva navaljuju na mene, a u času kad pišem jednu komediju, po pet i šest gotovih, u zamisli potpuno razrađenih sižea tiskaju se oko mene, žure se i gone me da ih prihvatim“. Nije li, prema tome, logično pretpostaviti da je u Sarajevu, opsednut i dalje mišlju da u našoj sredini kao humorista ne može ništa dobro očekivati, rešenje svesno potražio u drugačijoj književnoj orijentaciji koja neodoljivo podseća na tzv. magični realizam. (...)
U Knjizi drugoj Nušić zaista i nije hteo da bude humorista, nego je „pun sumnje i pun nezadovoljstva“ posegao za bizarnim sižeima u kojima ljubav ima značajno mesto. (...) Uveo je u svoju literaturu „svet apsurda i intelektualne igre“, što ga je približilo magičnom realizmu ili, kako bi rekao Niko Bartulović, „novom romantizmu“. Samo ni u sarajevskom periodu Nušić nije, kao neki magični realisti, verovao da je „čitava stvarnost obavijena magijom“, ali je u Knjizi drugoj „polazna tačka“ – tajanstvena. (...) Jedan bizarni slučaj, što tendira misticizmu, ishodište je po strukturi Nušićeve drame Knjiga druga.

Predrag Lazarević, Nušić i magični realizam
u: „Nušićevo delo i savremena jugoslovenska komediografija“,
Sterijino pozorje, Novi Sad, 1989.

Među dramskim delima što ih je Nušić napisao u Sarajevu posebno mesto zauzima Knjiga druga, komad u tri čina, prikazan prvi put u sarajevskom Narodnom pozorištu, 26.10.1927; potom, delo je postavljano na scenu samo još jednom, posle piščeve smrti, 1942, u okupiranom Beogradu. Delo nije doživelo veliki scenski uspeh, iako se pre najavljivanja prvog izvođenja u Sarajevu, ukazivalo da sadrži značajne tematske i dramaturške novine. Šta je to novo uneo Nušić komadom Knjiga druga u našu dramaturgiju dvadesetih godina prošloga stoleća? – Da li je samo u pitanju originalnost forme, ili pak ambijent u kojem se zbiva radnja? Ili je možda posredi sama tema drame, koja bi se mogla definisati kao prikaz fatalne nemogućnosti opiranja vlastitoj sudbini, koja je glavnom junaku predodređena u vidu slučajno formirane fiks ideje? – Nema sumnje, novosti ima u svemu što smo naveli. Iako je u srpskoj dramaturgiji i pre pojave Nušićeve Knjige druge bilo dela koja su obrađivala teme iz života „iza scene“, nijedno od njih nije tako široko prikazalo glumce i njihove preokupacije, kao i njihovo međusobno ponašanje u sferama privatnog života. Poput Ežena Skriba i njegove čuvene Adrijane Lekuvrer, upustio se Nušić u slikanje života iza kulisa, ali bez romantičarskih sentimentalnosti. Reklo bi se čak – želeo je da bude moderan u tretmanu jedne dramski zahvalne teme. Jer, očigledno je da se u ovoj drami Nušić donekle inspirisao pirandelovskim teatrom, što nije čudno budući da je Pirandelo upravo krajem dvadesetih godina „osvajao“ naše pozornice, izazivajući različite reakcije kako gledalaca, tako i samih izvođača. Zato se sa razlogom može pretpostaviti da je upravo ta okolnost što je Pirandelo tada bio sve više u središtu pažnje našeg pozorišnog sveta mogla dati Nušiću odrešene impulse da napiše Knjigu drugu. (...)
I dok Pirandelo ne priznaje stvarnost, već smatra da je umetnost stvarnost, dotle Nušić kao da traga za kompromisom: on vidi i u životnoj stvarnosti elemente koji pripadaju umetnosti, tačnije – pozorištu. Takođe, razlikuje svet iz knjiga – likove i njihove situacije, ali, isto tako, smatra da i običan život može ući u knjigu, u dramsku literaturu. Tako se on udaljuje od Pirandela, ali mu se približuje u načinu promatranja životne predstave, životnog pozorišta. (...)
Tako je veoma uspešno oživeo omađijani svet „talenata i obožavalaca“, da upotrebimo inventivno iznađene termine Ostrovskog. I pri tom je ispoljio svoje nesumnjivo poznavanje toga sveta, kao i lucidnost u prikazivanju njegovih manira. Ali, neminovno se nameće pitanje: da li je Nušić uvođenjem Dramskog pisca u komad u stvari uveo samoga sebe? Za takvo pitanje ima dosta osnova, iako nam nije poznat siže komada koji Dramski pisac završava da čita na samom početku Knjige druge. No, uprkos tome, mogućno je iz samog kraja komada koji Dramski pisac čita naslutiti da je reč o temi koju je Nušić obrađivao u svojim prvim dramama građanskog ciklusa (Tako je moralo biti, Pučina). Zatim, pojedine kritičarske primedbe koje se čuju u prvom činu Knjige druge delom podsećaju na zamerke kritičara svojevremeno upućenih tim dramama, dok je odgovor Dramskog pisca gotovo identičan sa Nušićevim svedočenjem o tome kako mu je jedna dama, nakon gledanja Pučine, još prilikom prvog izvođenja dela, pismeno zahvalila što u tekstu nije upotrebio njeno ime, budući da je u svom životu imala situaciju istovetnu sa dramskom! (...)
Knjiga druga naročito je značajna zbog toga što, na izvestan način, nagoveštava Nušićev stvaralački postupak u najznačajnijem njegovom komediografskom delu, Pokojniku, bez obzira na tematsku razliku ta dva dela. Umetnost i život, fikcija i stvarnost počinju se tako, na očigledan način, ali i u pirandelovskom tonu, preplitati u Nušićevom teatru.

Raško V. Jovanović, Knjiga druga
iz: Predgovor, „Sabrana dela Branislava Đ. Nušića“,
priredio Raško V. Jovanović, knjiga I, Prosveta, 2005.


HAZARDERI IZ „VELIKOG TEATRA“
Kada neko pomisli na stvaralaštvo Branislava Nušića (valjda još uvek ima i takvih), prve asocijacije su komedije, u kojima je pisac životne situacije pretvarao u dramske celine ukrašene društveno-političkim arabeskama. Previđa se podatak da kompleksnost Nušićevog dela ne leži isključivo u besprekorno skrojenim komedijama (koje se najčešće igraju po srpskim scenama), već u otkrivanju i proučavanju njegovih dela iz dramske prošlosti koja su retko izvođena ili koja nikada pre nisu zaživela na sceni. U njima nema ministarki, poslanika, sreskih špijuna, tupoglavih načelnika i ožalošćenih porodica. Tek poneko sumnjivo lice i možda poneki pokojnik... Piščev pristup, ili možda bolje rečeno njegov stil pisanja tih „nepoznatih“ komada, razlikuje se od svega onoga što je „nušićevski očekivano“. I to do te mere da bi malo ko sa sigurnošću mogao reći da je baš Ben Akiba njihov tvorac. U njima se odstupa od analiziranja karakterističnih mentalitetskih boljki, varošice i bestragije zamenjuju saloni i letnjikovci, vrcave dosetke koje se lako kaleme na dnevno-politička dešavanja zamenjuje humor nalik šoovskom nadigravanju, pojačava se linija melodramskog, fokus se pomera ka višim klasama ili umetnički nastrojenim slojevima društva... Posmatrano sa te strane – Knjiga druga je verovatno najbolji primer Nušićevih „zaboravljenih“ komada. Možda zbog toga što se godinama unazad činilo da u toj vešto sklopljenoj priči postoji previše dramske težine koja bi pre odgovarala evropskim (ibzenovskim?) osvrtima na građansko društvo nego Nušićevom duhovitom seciranju problema „malih“ ljudi koji su se upleli u vrzino kolo (ruku pod ruku sa vlašću ili pozicijom moći). Junaci Knjige druge neometano žive svoje tajne, igraju rulet ne sluteći koliko „blaziranost“ može da košta. Nušić i njih i publiku ukrcava u Tespisova kola, kao da su svi na kratkoj turi kroz pozorišni svet. Do trenutka kada ono što se čini očigledno postaje neobično tj. do trenutka u kojem elementi sudbinske predodređenosti, isprepletani sa dozom misticizma, rezultuju zločinom. Ako prihvatimo bazičnu definiciju Filipa Kora da je „camp laž koja govori istinu“ svi likovi iz Knjige druge kreću se baš po tom minskom polju: glumci stvarne emocije mešaju sa odglumljenim, pisac uzima sižee iz realnosti kako bi se na taj način štitio od iste, a kritičari veruju u objektivnu istinu dok koketuju tvrdeći suprotno... Nema razloga da sumnjamo da je umetnički svet Nušićevog vremena zaista izgledao onako kako ga je pisac zabeležio. „Virenje kroz ključaonicu“ je i danas virenje kroz ključaonicu. Konstanta. U savremenoj estradizaciji standarda promenjeni su samo načini. Želju za kreiranjem umetnosti zamenila je pomamna čežnja za pažnjom, a očuvanje distance između privatnog i javnog postalo je prevaziđena kategorija – ravna društvenom samoubistvu. Mediji nam čak odgovorno tvrde da je to uzor. Napredujemo unazad. Tako je udešen svet u kojem živimo.

Slobodan Obradović


ANĐELKA NIKOLIĆ
Rođena je 1977. u Smederevskoj Palanci. Diplomirala je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu i pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirala je predstave po delima klasičnih autora (Breht, Beket, Sofokle, Volter, Šekspir, Gogolj, Krleža, Vojnović, Marinković, J. S. Popović, A. Lindgren), kao i savremenih dramatičara (Ž. L. Lagars, M. Krimp, Milan Marković, Simona Semenič, Olga Dimitrijević). Radila je u pozorištima u Subotici, Kikindi, Novom Sadu, Ljubljani, Celju i Beogradu (Malo pozorište „Duško Radović“, Bitef teatar, Atelje 212, Jugoslovensko dramsko pozorište). Učestvovala je na festivalima: MESS, Joakim Interfest, Sterijino pozorje, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, BITEF Showcase, Dani komedije, Teden slovenske drame, Borštnikovo srečanje (prateći program), Die Besten aus dem Osten / Slowenien itd. Nagrađivana je za režiju na Vršačkoj pozorišnoj jeseni (za predstavu Vučjak), na Festivalu malih scena u Kikindi i na Sterijinom pozorju (za predstavu Radnici umiru pevajući, koja je dobila ukupno sedam Sterijinih nagrada). Njena predstava Pipi duga čarapa je proglašena za najbolju na Pikinom festivalu u Velenju. Pod okriljem Umetničke grupe Hop.La!, čija je koosnivačica, realizuje nezavisne umetničke i aktivističke projekte („O nasilju“, „Kratka istorija zaboravljanja“, „Lice mesta“, „Tokom leta tokom Save“, „Šekspir u parku“, „Aktiv za decu“). Prevodi sa francuskog i engleskog jezika, uglavnom pozorišne komade. Živi u Beogradu.


LITERATURA KAO MESTO ZLOČINA
Na početku komada jedan muškarac izjavi, u sobi punoj ljudi, da će ubiti jednu ženu. Na kraju se to i dogodi. Ono što se dešava između je nesprečavanje tog čina. Ni budući ubica, ni buduća žrtva, ni svedoci najave ubistva, niti oni koji prisustvuju progresiji nasilja, ne urade ništa da to spreče. U Knjizi drugoj mnogo se govori o ljubavi, baš kao u jednom drugom komadu koji se završava mučkim ubistvom: Šekspirovom Otelu. Pa ipak, ovo nije komad o ljubavi. Ovo je komad o posebnoj vrsti nasilja, koja je i dalje socijalno prihvatljiva i podložna romantizaciji – o takozvanom zločinu iz strasti. „Lust murder“ bio je popularni motiv u evropskom slikarstvu, filmu i književnosti između dva rata. Neki smatraju da su umetnici-povratnici sa fronta pomerili agresiju sa ratnog na „mirnodopskog“ neprijatelja – ženu, odnosno da su kasapljena tela na slikarskim platnima bila odblesak ratnih trauma. Drugi, da je opsednutost ubicama dece i žena bila znak dekadencije društva kojem je pretio nacizam. Ne znamo koga je simbolički želeo da ubije Nušić, već afirmisani pisac, kada je napisao komad koji se završava brutalnim ubistvom dive Narodnog pozorišta. U svakom slučaju, redovi Knjige druge odišu prezirom, čak gnevom usmerenim kako na umetnike tako i na žene. Rajna Maretić Dolska, proslavljena tragetska prvakinja koju usmrćuje ljubomorni obožavalac, osvežava galeriju Nušićevih ženskih likova, koju čine „pokondirene rospije, dodvorljive supruge-glupače, naivke koje maštaju o idealnom đuvegiji, preljubnice koje se samoubijaju od stida ili gube dete kao neku vrstu kazne za učinjeni nemoral, karikaturalne prostakuše“... Ovaj živopisni spisak rezultat je našeg ad hoc istraživanja, a bilo bi veoma zanimljivo da se preduzme isrpniji rad na ovu temu i da se baci novo svetlo na delo Branislava Nušića analizom ideoloških obrazaca koje ono nudi, u komičkom ili melodramatskom ruhu. Jer, u godini jubileja, Nušić je aktuelniji nego ikad. Kao i patrijarhat.

Anđelka Nikolić

Premijerno izvođenje

Premijera 20. oktobra  2014. / Scena „Raša Plaović"

Rediteljka Anđelka Nikolić
Dramaturg Slobodan Obradović
Scenograf Vesna Popović
Kostimograf Olga Mrđenović
Kompozitor Draško Adžić
Scenski govor Dijana Marojević Diklić
Scenski pokret Bojana Mišić
Dizajn zvuka Vladimir Petričević
Korepetitor Stefan Zekić, saradnik Opere
Snimljena muzika: 
Dušica Mladenović, violina
Boris Brezovac, viola
Aleksandar Latković, violončelo
Dobrivoje Milijanović, snimatelj


Premijerna podela:
Rajna Maretić-Dolska, prvakinja dramska  Nela Mihailović
Ida Podgradska, dramska subreta  Zlatija Ivanović
Mira, početnica i učenica Rajnina  Marija Bergam

Ivan Ivanović  Dušan Matejić
Ljubavnik  Srđan Karanović
Gospodin Teodor  Gojko Baletić
Dramski pisac  Bojan Krivokapić
Urednik „Komedije“  Andreja Maričić
Kritičarka revije „Novi xorizont“ Danijela Ugrenović
Kritičar žurnala „Jutro“  Predrag Miletić
Harmonikaš  Dušan Stojanović

Organizator Nemanja Konstantinović
Inspicijent Đorđe Jovanović
Sufler Danica Stevanović           
Pomoćnik inspicijenta Sanja Ugrinić Mimica
U predstavi se koriste narodne i gradske pesme: Vinska pjesma, Šiše rakije, Oj, čići opančići, Popevke sem slagal, Pogledaj me, nevernice, Sećaš li se onog sata, kao i kolo Arapsko kokonješte.
Asistent kostimografa Sara Bradić
Asistent scenografa Sanja Bulat
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Roko Mimica
Glavni garderober Radivoje Đurđević
Scenografija izrađena u radionicama Narodnog pozorišta pod rukovodstvom Gorana Miloševića
Kostimi i obuća izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta
Modelar muških kostima Drena Drinić
Šef muške krojačnice Jela  Bošković
Modelar ženskih kostima Radmila Marković
Šef ženske krojačnice Snežana Ignjatović
Modelar obuće Milan Rakić
Šef obućarske radionice Željko Lukuć

 

 

Galerija