KOPELIJA

balet Lea Deliba

O predstavi

REČ AUTORA
Ne postoji granica između realnosti sna i istine!!!
Držeći se predivne muzike Lea Deliba, a uz izvesne izmene libreta Šarla Nuitera, napravili smo balet Kopelija, uvereni da je ovo delo jedno od najlepših komada, savršeno u svojoj suštini. San čudnog doktora Kopelijusa da udahne život svojoj kreaciji, jednoj lutki, prevazilazi priču i postaje univerzalna tema o nekome ko je drugačiji od nas. Svanilda, svojim prerušavanjem u Kopeliju, dovodi ga u zabludu da je to moguće, čini ga srećnim, ali njegovi se snovi ruše saznanjem da je u pitanju samo lutka. Ostaje sam, očajan, sa svojom kreacijom – slomljenom lutkom. Ali Kopelijus, kreator, umetnik, stvaralac, oprašta mladosti i priključuje se sredini koja ga je do tada odbacivala i učestvuje u veselju i proslavi života i mladosti. Od „negativnog“ završetka po Nuiteru, malo smo se pomerili jer verujemo da različitosti postoje i da ima načina da se one premoste. Moguće je ostvariti snove ukoliko su ljudi spremni na to. Naš Kopelijus je pomalo i Don Kihot, sanjar, idealista ili baletmajstor koji svojoj kreaciji želi da udahne ono što najbolje zna i ume, Dušu plesa.

Ljubinka i Petar Dobrijević


RAZGOVOR S KOREOGRAFOM
Vaš put kroz svet umetničke igre traje više od šest decenija. Taj kreativni pohod je, verujem, bio protkan mnogim dilemama i problemima. Kako ste se borili i izborili sa njima?
Mislim da je od suštinskog značaja činjenica da od samog početka nisam imala dilemu da je ono što sam izabrala jedino moguće i da će pripadati isključivo meni i mojim stremljenjima. Konstantan rad i stalno učenje su dobar recept i probleme na koje sam nailazila rešavala sam isključivo na taj način, što činim i danas. Prirodna predispozicija za određeni posao ili životno opredeljenje je veoma važna, ali ne i dovoljna. Od izuzetnog, možda i presudnog značaja je ogroman rad, ali i želja da se dosegne savršenstvo.

Neraskidiva nit Vašeg privatnog, ali i umetničkog bivstvovanja je Petar Dobrijević koga pominjem sa velikim poštovanjem. Vrhunski umetnik, igrač, koreograf, pedagog, Vaš dugogodišnji partner u životu i na sceni, takođe je ostavio dubok trag u svetu baletske umetnosti. Da li Vas je samo ljubav vodila u tom umetničkom pohodu?
Izuzetno je teško sažeti u nekoliko rečenica kakav je bio naš život. To je, zapravo, zajednički put kroz istoriju baleta 20. veka, saradnja sa najboljim koreografima, vrhunskim pedagozima. Naša zajednička zvezda vodilja bila je glad za znanjem koje ćemo potom preneti drugima. O tome bi zaista trebalo napisati knjigu. Pero je bio pravi erudita. Tako je i prilazio našem pozivu, a zastupao je teoriju da nije važna prošlost, već sadašnjost i budućnost. Na taj način smo išli kroz život i naša umetnička stremljenja. Jednostavno, bili smo srećni. Naš primarni cilj je bio da konstruktivnim radom ostavimo nešto iza sebe. Ukoliko to nije bilo moguće, išli bismo tamo gde bismo mogli da ostvarimo svoje ciljeve. Naše mesto uvek je bilo u baletskoj sali. Disali smo isti vazduh sa plesačima. Taj trenutak ispunjenosti nije mogla da zameni ni jedna pozicija, niti direktorsko mesto. U potrazi za tim osećajem ništa nije moglo da nas zaustavi. Selili smo se bar dvadeset puta. A na pitanje da li nas je samo ljubav vodila na tom zajedničkom putu, odgovaram: naravno, najlepše je u životu kada se dogodi istinska ljubav, sve drugo dolazi samo po sebi. Petar i ja smo bili tandem u svakom smislu. Sada, kada ga više nema, nastavljam putem koji smo zacrtali.

Na tom Vašem putu, jedan od ciljeva je i balet „Kopelija“. Profesionalni izazov, protkan mnoštvom emocija.
Ovaj projekat mi emotivno znači mnogo jer je bio predviđen kao obeležavanje mog jubileja, 60 godina umetničkog rada i 80 godina života. Te brojke smo već polako prešli, ali još uvek sam tu, srećna, jer sam svesna da je realizacija blizu. Verujem da svaki čovek zaokruži svoj životni put, pa se, u skladu sa tim, dogodilo i meni da se posle 62 godine vratim na mesto sa kojeg sam se otisnula u svet. Pored sreće koju osećam, sve je obojeno i izvesnom tugom jer moj životni i umetnički saputnik sa kojim sam zajednički i postavljala ovaj balet, nije više među nama. Ipak, sigurna sam da je svakodnevno prisutan negde oko mene, ujedno i srećan jer mlade kolege svojom umetnošću obogaćuju lik Kopelijusa u kojem je on bio maestralan. Četiri podele glavnih uloga predstavljaju veliki izazov i za iskusne prvake, kao i za mlade soliste i članove ansambla. Priznajem da su me novi interpretatori inspirisali jer je za svakog koreografa rad sa nadarenim umetnicima izazov da se stvori nešto još bolje i lepše. Nadam se da ćemo u tome uspeti. Ideja nije bila da samo pošaljemo neku važnu poruku već želja da napravimo balet u kojem će gledaoci uživati i u lepoj muzici, kao i onome što se događa na sceni. Predstava je napravljena za malu i veliku decu jer, konačno, svi mi u duši ostajemo deca. Najveća nagrada nama umetnicima je publika koja izlazi iz pozorišta srećna i ozarena jer je doživela nešto lepo i pozitivno. U predstavi učestvuju i mlađi razredi Baletske škole „Lujo Davičo“, a to je upravo škola koja je meni pokazala put koji treba da sledim.

Ovo nije Vaša prva postavka baleta „Kopelija“.
Prvi put smo Petar i ja ovaj balet postavili u Sarbrikenu, u jednom od najvećih teatara u Nemačkoj. Kasnije, prvi i treći čin, u formi divertismana, izvodili smo u predstavama Baletske akademije koju smo vodili u Cirihu, u Švajcarskoj. Poslednja proširena postavka trebalo je da bude izvedena u Kijevu, ali zbog ratnih događanja, nažalost, nije došlo do realizacije. Saradnja sa Baletom Narodnog pozorišta traje dugi niz godina tako da smo došli na ideju da „Kopeliju“ postavimo u Beogradu. Ovo je predstava koja će pomoći ansamblu, ali i solistima da podignu svoje interpretativne mogućnosti na viši nivo. Produkcija je veoma zahtevna i očekuje ih težak zadatak. Ipak, verujem u njih. Koristim priliku i da se zahvalim svim umetnicima i saradnicima koji učestvuju u ovom umetničkom projektu.

Posmatrajući Vas u baletskoj sali stičem utisak da nikada niste umorni. Koji je izvor Vaše vitalnosti i neiscrpne energije?
Teško je odgovoriti na ovo pitanje. Svako nosi u sebi određeno nasleđe iz okruženja iz kojeg je ponikao. Pozitivna energija, volja da se nešto postigne, a uz to i nesebično prenošenje svojih dostignuća drugim ljudima kojima je to potrebno, možda je upravo u tome tajna sposobnosti da dobro komuniciram sa plesačima. Najzad, u baletskoj sali sam svoja i to me ispunjava srećom.

Brankica Knežević


LEO DELIB (1836–1891)
Kada je imao samo 33 godine, Opera iz Pariza je od Deliba poručila da napiše dva velika celovečernja baleta: Kopelija i Silvija. Odmah po svom prvom izvođenju, 1870, Kopelija je postala veoma popularna i kod mlade i kod starije publike. Bazirana je na jednoj od Hofmanovovih priča, koju je pre toga Ofenbah briljantno iskoristio za svoju operu Hofmanove priče. Leo Delib je francuski kompozitor ere romantizma, dominantnog muzičkog pravca u XIX veku, veoma cenjen kao tvorac brojnih baleta i opera. Pored baleta Kopelija (1870) i Silvija (1876), među najznačajnijim delima koja se do danas izvode su i opere Le roi l'a dit (1873) i Lakme (1883). Prateći tradiciju romantičara, Delib je tražio inspiraciju u nacionalnim igrama i muzici, posebno istočne Evrope. Među prvima je uveo elemente nacionalnog folklora u muziku klasičnog baleta, odškrinuvši tako vrata potonjim velikim delima poput Labudovog jezera i Rajmonde. Mazurka i čardaš postaju centralne igre masovnih scena u njegovom baletu, koji ostaje kao model prave baletske konstrukcije. Delib je bio baletski kompozitor sa posebnim darom za ilustraciju igre, akcije, stvaranje određene atmosfere koja inspiriše sam pokret u njegovoj muzici i uspeo je da svojom muzikom učini ono što su impresionisti činili u slikarstvu – da istakne kolorit. Na taj način je kreirao prvi simfonijski balet koji je obuhvatio i melodije narodnih igara, i specifičan muzički izraz glavnih likova, i posebno spektakularne muzičke efekte koji privlače pažnju publike. Muzika ovog baleta objedinjuje dva velika istorijska perioda, francuski romantični stil i ruski neoklasični stil, i često ga nazivaju poslednjim baletom romantizma. U Narodnom pozorištu u Beogradu ovo popularno delo je prvi put izvedeno 1924. u koreografiji A. Fortunata. Usledile su postavke D. Parlića 1948, V. Kostić 1963. i D. Parlića 1980.

M. Dujaković


LjUBINKA DOBRIJEVIĆ
Pedagog, baletmajstor i koreograf. Diplomirala je u Baletskoj školi „Lujo Davičo“ u Beogradu. Po završenom školovanju angažovana je u HNK u Zagrebu, gde ostvaruje niz manjih i većih uloga u baletima Margarite Froman, Dimitrija Parlića, Pie i Pina Mlakara, Oktavija Čintolezija i drugih. Sa suprugom Petrom Dobrijevićem odlazi u Pariz gde započinju značajnu međunarodnu karijeru. Anagažovana je u „Theatre D’Art du Ballet“, kao solistkinja i prva balerina, što joj omogućava dalji razvoj u baletima Fokina, Mjasina, Žanin Šara, kao i u radu sa vrsnim pedagozima kao što su Viktor Gzovski, Olga Preobraženska, Ljubov Jegorova i drugi. Velika prekretnica u njenom profesionalnom životu započinje susretom sa Morisom Bežarom u Parizu, kao i osnivanjem njegove trupe „Balet XX veka“ u Briselu. Ta saradnja trajala je šesnaest godina, a u tom periodu Ljubinka Dobrijević je odigrala sve značajne uloge u baletima ovog genijalnog koreografa: Posvećenje proleća, Deveta simfonija, Kraljica Mab, Actus Tragicus, Žar ptica, Nižinski, kao i čuveni Bolero u kojem je nastupala sa četrdeset muškaraca. Prenosila je Bežarove balete radeći sa najistaknutijim zvezdama tog vremena kao što su Maja Pliseckaja, Natalija Makarova, Karla Frači... Po završetku igračke karijere posvećuje se pedagoškom radu, kao docent u školi milanske Skale gde formira mnoge igrače, danas značajne ličnosti u svetu baletske umetnosti. Među njima su: primabalerina assoluta Aleksandra Feri, Paula Kantalupo –primabalerina u Baletu Monte Karla, koreograf David Mombana i mnogi drugi. Za „Teatro komunale“ u Firenci postavlja Silfide Mihaila Fokina, potpisuje koreografiju za Incontro con la Danza i Klasičnu simfoniju Prokofjeva. Za Festival „Fjorentinski maj“ postavlja praizvedbu baleta Actus Terzo koji doživljava 150 izvođenja širom Italije, u rimskoj Operi, „Teatro ređo“ u Torinu i u mnogim evropskim zemljama. Po povratku u Brisel, kao asistent i kodirektor u „Baletu XX veka“ Morisa Bežara, postavlja Drugi brandenburški koncert. Sa Petrom Dobrijevićem, kao svojevrsni ambasador Bežarovog koreografskog opusa, postavlja Četiri poslednje pesme Riharda Štrausa u pariskoj Operi, a zatim i u Budimpešti, Antverpenu i Madridu. Značajan deo njene karijere obeležila je i saradnja sa Natalijom Makarovom. Radile su zajedno na mnogim projektima od kojih izdvajamo: pripreme sezone za „Juris teatar“ na Brodveju, rad na realizaciji baleta Bajadera u Rio de Žanejru, kao i rad na novoj postavci Bajadere u koreografiji Makarove u kijevskoj Nacionalnoj operi, 2013. Uz redovan pedagoški rad postavlja balet Pakita na Baletskoj akademiji, kao i Switch on Bach u Nacionalnom teatru u Minhenu. U rimskoj Operi je 2012. postavila III čin BajadereSa Petrom Dobrijevićem je bila direktor Baleta u Sarbrikenu u Nemačkoj, gde postavlja balete: Frančeska da Rimini Čajkovskog, Skitska svita Prokofjeva, Preobražena noć Šenberga, Šest prelida Rahmanjinova, Kopelija Deliba, Igra Debisija... Za poznati Balet iz Montekarla priprema balete Žizela, Labudovo jezero, Silfide i mnoge druge, a istovremeno sa Petrom Dobrijevićem u Budimpešti postavlja Šest prelida i Preobraženu noć. Vrlo značajan angažman Dobrijevići su ostvarili u Švajcarskoj, gde su osnovali i vodili prvu Baletsku akademiju u kojoj je za sedam godina, zahvaljujući adekvatnom programu, formirano preko pedeset baletskih umetnika. Kao direktor Baleta milanske Skale, takođe sa suprugom, postavlja balet Pakita koji su, uz Frančesku da Rimini, postavili i u Narodnom pozorištu u Beogradu, 2006. U čast svog supruga, Ljubinka Dobrijević je na istoj sceni postavila balet Duo na muziku Šenberga, 2010. godine.

PETAR DOBRIJEVIĆ (1931–2009)
Baletmajstor, pedagog, koreograf. Po završetku klasične gimnazije u Zagrebu, Petar Dobrijević studira pravo i Pozorišnu akademiju kao član Filmskog studija „Jadran filma“. Posle rasformiranja ovog Studija nastavlja studije prava i odlazi u Ansambl narodnih igara „Lado“. Ubrzo shvata da je njegov životni poziv umetnička igra i sticajem srećnih okolnosti, a prvenstveno očiglednog talenta, postaje član baletskog ansambla HNK u Zagrebu, gde upoznaje svoju životnu saputnicu, mladu balerinu Ljubinku Dokić. Na poziv istaknutih baletskih umetnika, Ane Roje i Oskara Harmoša, odlazi kao gost u Split gde sa uspehom nastupa u ulozi Romea u baletu Romeo i JulijaPosle dve sezone rada u Zagrebu, supružnici Petar i Ljubinka Dobrijević žele da se dalje usavršavaju, pa se odlučuju da potraže umetničku sreću i znanje u Parizu. Petar svoj dugi profesionalnii put započinje u trupama Žanin Šara, Ljudmile Čarine, „Les etoiles de Paris“, „Theatre D' art du Ballet“. Tada sarađuje sa Miloradom Miškovićem, međunarodnom baletskom zvezdom, od koga je, po sopstvenom kazivanju, mnogo naučio. Posle interpretacije jednog od glavnih likova u Posvećenju proleća Stravinskog u koreografiji Morisa Bežara, ovaj, jedan od najvećih koreografa druge polovine XX veka, nudi Dobrijeviću stalni angažman u svojoj trupi. Dobrijević postavlja uslov da sa njim bude angažovana i njegova supruga, Ljubinka Dobrijević. Ona je odmah zadovoljila stroge Bežarove kriterijume i zajedno sa Petrom je u toj trupi bila šesnaest godina igračica, istaknuta solistkinja, asistent i pedagog. Petar je (sa Ljubinkom) suosnivač Bežarove trupe „Balet XX veka“ u Briselu, gde se dalje razvija kao igrač, baletmajstor i pedagog. Uspešno postavlja Bežarove balete u Pariskoj operi, Baletu Opere u Budimpešti, Boljšom teataru u Moskvi, u milanskoj Skali, Nacionalnom baletu Kanade, Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu (Bolero, 1972) i drugim. Uporedo sa mnogim turnejama „Baleta XX veka“ Petar radi i kao pedagog u pomenutim ansamblima, kao i u Njujorku, Sao Paolu, Rio de Ženerju, Berlinu, Oslu i drugim svetskim baletskim centrima. Posebno se ističe njegov repetitorski rad sa Rudolfom Nurejevim na glavnoj ulozi u Posvećenju prolećaPosle Bežarove trupe, Petar Dobrijević postaje direktor baletskog ansambla u milanskoj Skali, a zatim u „Teatro komunale“ u Firenci. Nakon tri godine se ponovo odaziva pozivu Bežara, gde zajedno sa suprugom radi kao asistent i umetnički kodirektor trupe „Balet XX veka“. Kao ugledan balet majstor član je, a zatim predsednik Žirija na poznatom evropskom takmičenju za mlade igrače „Prix de Lausanne“. Sledi angažman u Državnoj operi u Minhenu, a zatim (zajedno sa Ljubinkom) u Sarbrikenu. Uz pedagoški rad oni ovde obnavljaju tradicionalni baletski repertoar i postavljaju balete: Frančeska da Rimini Čajkovskog, Šest prelida Rahmanjinova, Kopeliju Deliba, Sitsku svitu Prokofjeva, što je prva koreografska verzija ove kompozicije. Nakon četiri godine, Dobrijević sa suprugom odlazi u Monte Karlo kao pedagog i balet majstor, a kasnije oboje rade kao slobodni umetnici i gostuju u Budimpešti, Rimu i Parizu. Neumorni duet vrednih sledbenika Terpsihore osniva 1990. prvu profesionalnu Baletsku akademiju u Cirihu, gde za šest godina primenjuju takav program baletske pedagogije – od temeljnog muzičkog obrazovanja, preko klasičnog baleta do džeza – koji celovito igrački obrazuje preko pedeset mladih balerina i igrača. Dobrijević se u milansku Skalu vraća 1996, gde je umetnički voditelj stalnog seminara za pedagoge i baletmajstore. Svoju aktivnost nastavlja kao koreograf, baletmajstor i pedagog u Teatru „Municipal“ u Rio de Ženerju. U Narodnom pozorištu u Beogradu, sa Ljubinkom, 2006. postavlja delove tradicionalnog klasičnog baleta Pakita Minkusa i Frančesku da Rimini P. I. Čajkovskog.

M. Zaj­cev (2006)

Premijerno izvođenje

Premijera, 15. decembar 2015. / Velika scena

Balet u dva čina
Libreto Šarl Nuiter prema priči „Peskar“ E.T.A.Hofmana
Koreografija Ljubinka i Petar Dobrijević
Kostim Katarina Grčić Nikolić
Dekor Miraš Vuksanović
Dirigent Đorđe Pavlović

Premijerna podela:
Svanilda Ana Pavlović
Franc Jovan Veselinović
Kopelijus Dejan Kolarov

I čin
Sveštenik Božin Pavlovski
Lutka – Kopelija Mina Radaković
Svanildine prijateljice Dušanka Đorđević, Milja Đurić, Brankica Mandić, Jovanka Zarić, Ada Raspor, Tatjana Tatić, Sanja Ninković, Margarita Čeromuhina, Dejana Zlatanovski, Stefani Li Goldhan, Martin Grainger, Danil Kolmin, Sebastian Held, Miloš Marijan, Nikola Bjanko, Bernardo Badano
Varijacija I Dušanka Đorđević, Brankica Mandić, Ada Raspor
Varijacija II Martin Grainger, Sebastian Held, Danil Kolmin
Adagio Milja Đurić, Jovanka Zarić, Tatjana Tatić, Nikola Bjanko, Bernardo Badano, Miloš Marijan
Mazurka / Čardaš Nada Stamatović, Olja Đukić, Ivana Savić Jaćić, Smiljana Stokić, Tijana Šebez, Mina Radoja, Čedomir Radonjić, Branko Sarić, Miloš Kecman, Maks Robertson, Željko Grozdanović, Dušan Milosavljević

II čin
I slika
Lutke Drina Pešić, Igor Karakaš, Jurij Gregulj, Mihajlo Stefanović, Vladimir Panajotović, Miloš Živanović
Svanildine prijateljice Dušanka Đorđević, Milja Đurić, Brankica Mandić, Jovanka Zarić, Ada Raspor, Tatjana Tatić

II slika
Igra časovnika Dušanka Đorđević, Milja Đurić, Brankica Mandić, Jovanka Zarić, Ada Raspor, Tatjana Tatić, Martin Grainger, Danil Kolmin, Sebastian Held, Nikola Bjanko, Bernardo Badano, Miloš Živanović
Molitva Sanja Ninković, Margarita Čeromuhina, Dejana Zlatanovski, Stefani Li Goldhan, Martin Grainger, Sebastian Held, Nikola Bjanko, Danil Kolmin
Igra sa Kopelijusom Nada Stamatović, Olja Đukić, Ivana Savić Jaćić, Smiljana Stokić, Tijana Šebez, Mina Radoja, Čedomir Radonjić, Branko Sarić, Miloš Kecman, Maks Robertson, Željko Grozdanović, Dušan Milosavljević
Deca Učenici baletske škole „Lujo Davičo“

Sudeluje orkestar Narodnog pozorišta
v.d. Direktora Baleta Konstantin Kostjukov
Pomoćnik direktora Baleta Miloš Dujaković
Organizatori Brankica Knežević, Gojko Davidović
Asistenti koreografa Duška Dragičević, Vilhelm Vunder
Repetitori baleta Marija Vještica, Paša Musić, Svetozar Adamović
Koncertmajstor Vesna Jansens
Asistent scenografa Jasna Saramandić
Likovna obrada kostima Ružica Ristić
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor bine Zoran Mirić
Majsto tona Tihomir Savić
Inspicijenti Brankica Pljaskić, Ana Milićević

Galerija