MADAM BATERFLAJ

opera Đakoma Pučinija

O predstavi

MADAM BATERFLAJ – SUDBINA JEDNE GEJŠE
Posle uspeha opere Toska na premijeri 14. januara 1900. godine u Teatru „Konstanci" u Rimu, Pučini je tražio pogodan sadržaj za novu operu. Nastalo je, kako je sam govorio, mučno traganje za novim libretom. Prilikom boravka u Londonu, Pučini je gledao dramu Madam Baterflaj od Džona Longa i Davida Belaskoa i pod dubokim utiskom poezije male japanske gejše, njene iskrene i čiste ljubavi pune čežnje, razočaranja i stradanja i odlučio se da komponuje operu prema libretu, koji su mu, na osnovu ovog sižea, napisali njegovi literarni saradnici Ilika i Đakoza. Madam Baterflaj nosi sve one karakteristike Pučinijevog muzičkodramskog stila, koje poznajemo iz njegovih ranijih opera Boemi i Toska: intimna i topla lirika, iznenadni, često brutalni kontrast, temperamentni izlivi, uzbudljive gradacije, interesantno instrumentirano mozaično muzičko tkivo, intenzivno orkestarsko podvlačenje drame, topla raspevanost širom melodijskih linija, u smislu izrazito italijanske operske tradicije. Ali ono što naročito odvaja Madam Baterflaj od ostalih Pučinijevih operskih dela, jeste jako podvučena egzotika. Moderno doba donelo je veliko interesovanje za ritmičke, melodijske i tonalne osobenosti muzika, koje su se razvijale u izvanevropskim civilizacijama. Kada je uzeo da komponuje potresnu tragediju male japanske gejše, Pučini je morao, sasvim prirodno, da se zainteresuje za japanski muzički folklor da bi sugestivnije podvukao japanski ambijent u kome se radnja događa. Madam Baterflaj je protkana izvanredno stilizovanim elementima japanskog folklora, koji Pučinijevoj partituri daju specijalnu draž. U tome pogledu naročito se ističe egzotični motiv noža kojim će se Baterflaj ubiti. Pored toga, Pučini je bogato koristio one bizarne harmonske odnose, koji rezultiraju iz japanske pentatonike, lestvice od pet celih tonova, a u instrumentaciji pokušao da dočara zvuke starih japanskih drvenih instrumenata. Od značajnih i karakterističnih mesta u partituri Madam Baterflaj treba istaći opojnu atmosferu letnje zvezdane noći u kojoj se odvija veliki, široko rađeni, toplo raspevani ljubavni duet prvog čina, zatim muziku čekanja, scenu sa pismom i cvetni duet Ćoćosan i Suzuki u drugom činu, simfonijski intermeco između drugog i trećeg čina, koji muzički odražava teške duševne patnje nesrećne Baterflaj, a zatim opisuje lagano buđenje prirode i života u luci Nagasaki. Pored očekivanog velikog i potpunog uspeha, Madam Baterflaj je na premijeri u milanskoj Skali 17. februara 1904. godine katastrofalno propala. Utučen zbog neuspeha, ali svestan da je komponovao delo od vrednosti, puno poezije, Pučini je te nesrećne večeri napisao na slici male Japanke, koju mu je poklonio jedan slikar, reči Baterflaj: „Prokleta, ali srećna“. Pučini je povukao partituru iz Skale i po savetu svoga prijatelja i izdavača Tita Rikordija, koji je bio uveren u vrednost dela, pristupio delimičnoj preradi partiture: podelio operu na tri, umesto na dva dela, ponovo komponovao izvesna mesta koja su podsećala na Boeme, izbacio neke suvišne scene i dodao u trećem činu tenorsku ariju. Tako obnovljena Madam Baterflaj je 28. maja 1904. godine u Teatro „Grande" u Breščiji postigla trijumfalan uspeh, slavno oživela i kao leptirica odletela u svet da više nikad ne umre. Jedna od najpopularnijih Pučinijevih opera, Madam Baterflaj svojom potresnom i duboko ljudskom sadržajnošću deluje i danas na publiku i iz ženskog oka izmamljuje iskrenu i toplu suzu.

B. Dragutinović


ĐAKOMO PUČINI (1858–1924) 
... Italijanski verizam, svojim dramatičnim scenama iz narodnog života, bez finije psihološke analize, muzički nemarno i površno obrađenim, sa ekstremnim kolebanjima između lirizma i brutalnih efekata, značio je reakciju na Vagnerov uticaj, koji se u Italiji mogao konstatovati delimično u Verdijevom Otelu, a naročito u delu Ariga Boita, u njegovom Mefistofelesu. Čist verizam ostvaren je samo u  Kavaleriji rustikani Maskanjija i Pajacima Leonkavala. Iako su njihova dela imala velikog uspeha i izvršila znatan uticaj na evropsko opersko stvaranje krajem XIX i početkom XX veka, Maskanji i Leonkavalo nisu uspeli da veristički stil podignu do univerzalnog značaja. To što oni nisu uspeli, učinio je Pučini, modifikujući, u izvesnoj meri, osnovne postavke verističke estetike. Rođen 22. decembra 1858. godine u Luki, malom gradu Toskane, Pučini je završio Konzervatorijum u Milanu, kod Bacinija i Ponkielija, proslavljenog kompozitora Đokonde. Sa velikim smislom za operski teatar, Pučini se posvećuje isključivo operskoj kompoziciji. Posle prvih pokušaja (Vili 1884, Edgar 1889) i prvih većih uspeha (Manon Lesko 1893), on stiče svetsku slavu svojim najznačajnijim i najpopularnijim delima: Boemi (1898), Toska (1900) i Madam Baterflaj (1904). Zatim slede Devojka sa zapada (1912), Lastavica (1917), Triptih (Plašt, Sestra Anđelika, Đani Skiki 1918) i najzad njegova labudova pesma, Turandot (izveden 1926. godine). Jedan od Pučinijevih uspeha leži u srećno izabranim libretima. „Ja ne mogu živeti, a da ne pišem muziku“, govorio je on Frakoroliju, svom docnijem biografu. „I, kako nisam vešt da komponujem simfonijsku muziku, po svršetku jedne opere odmah idem da tražim novu. Uvek mislim da će mi proviđenje pomoći da nađem simpatičan tekst koji će biti pun života, uzbuđenja i čovečnosti, naročito pun čovečnosti. Mučno je traganje za jednim libretom“. Ipak, to mučno traganje uvek se uspešno završavalo. Čovek sa sigurnim pozorišnim instinktom, Pučini je osećao scenu, tražio uzbudljive dramske sukobe i negovao kult velikih gestova i očajnih krikova koji rezultiraju iz jakih strasti. Pučini je ovako formulisao tajnu svakog pozorišnog uspeha: „Postoje tri zakona kada je u pitanju pozorište: buditi interesovanje, iznenađivati i dirnuti“. To je ujedno njegovo osnovno estetsko načelo. Pučini je više nego iko računao na nerve svoje publike i delovao na njih, služeći se često i spoljašnjim efektima. Njegov operski stil predstavlja više ili manje harmoničnu mešavinu brutalnosti i sentimentalnosti. Te dve osobine njegovog stila imaju i svoje specijalno poreklo. Kad je u pitanju brutalnost, naturalizam, grubi kontrasti i široke linije, Pučinijev stil je neposredni nastavak verizma. Pučinijeva  sentimentalnost u muzičkom smislu, proističe jednim delom iz njegove Manon Lesko, a drutim delom iz Verdijeve Travijate. Analizirane kompoziciono-tehnički, partiture Pučinijevih opera sastoje se iz mozaičnog muzičkog tkiva, izvanredno duhovito instrumentiranog i uobličenog u jednu celinu sigurnom rukom majstora. Intenzivno orkestarsko podvlačenje drame, iznenadni kontrasti, velike gradacije, često teatralne i neubedljive, temperamentni izlivi, široka raspevanost melodijskih linija u smislu italijanske tradicije – to su bile glavne osobine Pučinijevog operskog stila.
... Pučini je danas, zajedno s Verdijem, i pored izrazitih modernih tendencija u operskom stvaranju, suvereni gospodar operskih scena.

B. Dragutinović


DEJAN SAVIĆ
Istaknuti srpski umetnik, rođen 1957, diplomirao je dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a magistrirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 1993. je glavni dirigent a u dva navrata i direktor Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Od 2005. do 2007. je bio i upravnik Nacionalnog teatra. Pored kontinuiranog angažmana u matičnoj kući, bio je umetnički direktor Niškog simfonijskog orkestra, kao i muzički rukovodilac Kamernog orkestra Pro Classica, Kamernog ansambla Pro Musica, Mešovitog hora „Braća Baruh“. Od renomiranih svetskih orkestara kojima je dirigovao izdvajamo više najvažnijih grčkih simfonijskih orkestara, uključujući one u Atini i Solunu a bio je i stalni gost-dirigent Simfonijskog orkestra Grčkog radija – ERT, kao i:  Blumingdejl simfonijski orkestar (Njujork); Veliki simfonijski orkestar Bugarskog nacionalnog radija i Državnu filharmoniju iz Rusea (Bugarska); Simfonijski i Kamerni orkestar Rumunskog nacionalnog radija u Bukureštu; Rajnsku filharmoniju i operski hor (Nemačka); Državnu opersko-baletsku kompaniju iz Krasnojarska (Sibir); Portugalski orkestar iz Algarvea, te brojne ansamble iz Italije – Polifoni hor „David Brunori“ i Filharmonijski orkestar regije Marke, Italijanski internacionalni orkestar i hor Pozorišta „Ventidio Baso“ iz Askoli Pićena, Simfonijski orkestar „Đoakino Rosini“ iz Pezara, Gradski hor iz Bitonta, Filharmoniju „Đuzepe Verdi“ iz Salerna, Kamerni orkestar Pulje u regionu Fođe... Ne treba zaboraviti ni Hor i Simfonijski orkestar RTS-a i Beogradsku filharmoniju. Nastupao i u operskim kućama Dablina (Irska), Atine i Soluna (Grčka), Strazbura (Francuska), Sofije (Bugarska), Osla (Norveška), Beča (Austrija), Bukurešta (Rumunija), Burgasa (Bugarska). Sa Narodnim pozorištem, ansamblima kojima rukovodi i samostalno, pored pomenutih zemalja gostovao je i u Izraelu, Holandiji, Švajcarskoj, Španiji, na Kipru... Njegovu domaću i internacionalnu karijeru čine i mnogi audio i video zapisi. Za svoja umetnička dostignuća primio je brojne nagrade i priznanja.


DEJAN MILADINOVIĆ
Rođen je u Beogradu, u porodici operskih umetnika. Pozorišnu režiju je diplomirao 1971. predstavom Jelisavetini ljubavni jadi (Atelje 212), titulu magistra teatroloških nauka stekao 1976. na FDU u Beogradu, odbranivši tezu Razvoj operske režije u Beogradu i Novom Sadu od 1919. do 1975. godine. Bio je prvi reditelj Opere i Drame i umetnički direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, te umetnički savetnik za velike scenske projekte beogradskog Sava centra. U Operu Narodnog pozorišta u Beogradu dolazi 1978. kao reditelj, a 1997. postaje umetnički direktor. Od aprila 2005. je ponovo umetnički direktor Opere SNP, a od oktobra 2006. umetnički direktor Opera&Teatar Madlenianum u Zemunu. Od novembra 2012. ponovo je na čelu Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Bio je profesor (po pozivu) i umetnički direktor operskog pozorišta Medouz škole umetnosti na američkom SMU univerzitetu  u Dalasu, vanredni profesor glume i operskog studija na FMU u Beogradu, te vanredni profesor glume i režije na Tornton školi muzike na USC u Los Anđelesu. Postavio je oko 160 predstava u profesionalnim pozorištima bivše SFRJ kao i u inostranstvu (SAD i Kanada). Sarađuje sa mnogim istaknutim kompozitorima, vrhunskim dirigentima i svetskim operskim zvezdama. Režirao je najveći broj praizvođenja muzičko-scenskih dela domaćih kompozitora. Pored režije, bavi se i pisanjem libreta (Moć vrline akademika Kuljerića, Prometej akademika Bručija, Mandragola akademika Jevtića – stihovi V. Miladinović, Veseli popovi banatski akademika Despića – stihovi V. Miladinović), komponovanjem muzike za dramske predstave i kreiranjem scenografija. Jedini je trostruki laureat nagrada za režiju internacionalnog žirija na jugoslovenskom festivalu kamerne opere i baleta – Anale u Osijeku. Dobitnik je i Zlatne medalje „Jovan Đorđević“ SNP-a, za izuzetna dostignuća na polju operske umetnosti (2006). Miladinović je „umetnik maštovitih, hrabrih i nekonvencionalnih rešenja. Režirao je brojne opere sa velikim uspehom. Publika i kritika uvek oduševljeno prihvataju njegove predstave zbog evidentnih teatarskih kvaliteta i modernog rediteljskog pristupa“ (Jugoslovenska enciklopedija muzike, Zagreb). Dr Radoslav Lazić piše: „...Josip Kulundžić, dr Branko Gavela, dr Erih Hecel, sve do Mladena Sabljića, Jovana Putnika i Dejana Miladinovića, utemeljili su moderni srpski operski teatar. Oni su pouzdano tvorci muzičkog srpskog operskog teatra XX veka i njegove estetike“ (Umetnost rediteljstva, Novi Sad).


Iz prošlosti Narodnog pozorišta
MADAM BATERFLAJ PRVA PREDSTAVA BEOGRADSKE OPERE
Još pre osnivanja stalnog operskog ansambla u beogradskom Narodnom pozorištu (1919), postojala je muzička grana, sa horom i orkestrom, koja je od 1882. pa do početka prvog svetskog rata prikazala ukupno trideset i jedno muzičko-scensko delo (opere i operete). Bio je to veoma značajan napor da u Beogradu dođe do osnivanja opere. Interesovanje publike za operske predstave povećavalo se iz godine u godinu tako da je to interesovanje doživelo kulminaciju 1911, kada je na našoj pozornici gostovao kompletni ansambl Opere iz Zagreba. Odlični zagrebački pevači, među kojima Mira Korošec, Maja Štroci, Mercedes Valenti, Marko Vušković i dr, zatim izvanredno zvučan hor i uvežban orkestar, oduševili su Beograđane, tako da se posle ovog gostovanja nastavilo sa još intenzivnijim radom na pripremanju operskih predstava. Zato se sa sigurnošću može naglasiti da bi do osnivanja stalnog operskog ansambla u Beogradu došlo nekoliko godina ranije, samo da nije bilo ratova. Odmah posle prvog svetskog rata, 1919, formiran je pod rukovodstvom Stanislava Biničkog, prvi operski ansambl, koji je vrlo brzo pristupio poslu — pripremanju nekoliko premijera. Za prvu premijeru Beogradske opere odabrano je Pučinijevo opersko delo o tragičnoj sudbini jedne Japanke - Madam Baterflaj. Ova opera nije bila nepoznata našoj publici, jer su je u Beogradu bili već prikazali zagrebački umetnici. Utoliko je posao prvih izvođača bio odgovorniji i teži! Premijera, koja je 11. februara 1920. održana u sali nekadašnjeg Manježa (u to vreme, zbog ruinirane glavne zgrade, Narodno pozorište prikazivalo je sve do 1922. predstave u prepravljenoj sali nekadašnje škole za jahanje, na čijem se mestu danas nalazi zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta) imala je lep uspeh. Naslovnu ulogu pevala je Evgenija Lovšinska, Suzuki - Teodora Arsenović, a Pinkertona, popularni Vojislav Turinski, koji je predstavu i režirao. Dirigovao je Stanislav Binički. Zanimljivo je napomenuti da je scenografsko rešenje ove predstave dao naš poznati slikar Jovan Bijelić. Kritika je istakla znatne vokalne mogućnosti Evgenije Lovšinske, ali i glumačke sposobnosti ostalih protagonista, koji su korektno pevali svoje partije: Teodore Arsenović i, naročito, dikcijski izvrsnog Vojislava Turinskog, koji je u našoj publici bio poznat sa svojim ranijim kreacijama (Manriko u Trubaduru, Maks u Čarobnom strelcu, Verter u istoimenoj Masneovoj operi). Posle premijere Madam Baterflaj obnavljaju se opere Verter i Trubadur a zatim se prikazuje premijera opere Evgenije Onjegin Petra Iljiča Čajkovskog. Tako je započeo rast jednog ansambla, čiji renome danas ima međunarodni karakter. Ostala dela Đakoma Pučinija na našoj sceni izvedena su ovim redom: Boemi (16.VI 1920), Trubadur (26.VI 1930), Devojka sa zapada (13.X 1932), Đani Skiki (16.VI 1934), Manon Lesko (4.V 1967). Najpopularnija Pučinijeva opera, Toska, izvedena je, prvi put, na sceni Narodnog pozorišta pre osnivanja Opere, 10. januara 1914. godine. Naslovnu rolu pevala je popularna glumica Draga Spasić, a Kavaradosija Vojislav Turinski. Izvođenjem je dirigovao Stanislav Binički.

 

Premijerno izvođenje

Premijera, 15. decembar 1984. / Velika scena

Libreto po Dž. Longu i D. Belaskou, napisali L. Ilika i Đ. Đakoza
Preveli H. Kurtović i K. Vinaver
Dirigent Nikolaj Žličar
Režija Dejan Miladinović
Kostimograf Svetlana Čkonjević
Scenograf Mileta Leskovac

Premijerna podela:

Ćo-Ćo San, nazvana Baterflaj Radmila Smiljanić / Vera Vitkaj Kovač, k.g.
Sin Ćo-Ćo San Danilo Mataruga
Suzuki, njena služavka Breda Kalef / Dubravka Zubović
Ket Pinkerton Svetlana Bojčević / Ljubica Živković
F. B. Pinkerton, poručnik mornarice SAD Krunislav Cigoj, k.g. / Milivoj Petrović / Predrag Protić
Šarples, konzul SAD u Nagasaskiju Goran Gligorić / Zoran Aleksandrić / Slobodan Stanković
Goro Jovo Reljin / Tomislav Reno
Knez Jamadori Vladimir Jovanović / Velizar Maksimović / Toma Jovanović
Ujak Bonza Dušan Janković / Nebojša Maričić
Kraljevski komesar Toma Jovanović / Tomislav Reno

Ostali: opštinski službenik, majka Baterflaj, tetka, dete, rođaci, prijateljice i prijatelji, sluge
Dešava se početkom XX veka
Asistent režije Viktorija Pižmont
Hor pripremio Slobodan Krstić
Binsku muziku vodi Janez Govednik
Asistent dirigenta Janez Govednik
Muzički saradnici Nona Perović, Aleksandar Kolarević, Zdenko Masarović
Slikarske radove izveli Miodrag Musterović, Miroslav Nikolić
Vajarske radove izveo Stanimir Pavlović
Majstor svetla Dušan Kotorčević
Majstor maski Nijaz Memiš
Koncertmajstori Stojan Grbić, Balint Varga
Scenarista Mirjana Goločevac
Sufler Kaćuša Miladinović
Celokupna scenska oprema izrađena je u radionicama Narodnog pozorišta.

Galerija