MAGBET

drama Vilijama Šekspira

O predstavi

MAGBET

MAGBET

19:30 ·
Kupi (0)
MAGBET

MAGBET

19:30 ·
Kupi [ 2 ]
MAGBET

MAGBET

19:30 ·
Kupi [ 1 ]

VILIJAM ŠEKSPIR je, vero­vat­no, rođen 23, 24, 25 ili 26.apri­la 1564. godi­ne u Strad­for­du na Ejvo­nu. Bio je tre­će dete i prvi sin oca Džona, koji je bio zana­tli­ja, i maj­ke Meri Arden, koja, vero­vat­no, vodi pore­klo iz ugled­ne ple­mić­ke kuće. Sa osam­na­est godi­na, 1582, ženi se osam godi­na sta­ri­jom En Hata­vej, šest mese­ci kasni­je se rađa njiho­va kćer Suza­na, a bli­zan­ci Ham­net i Džudit dve i po godi­ne kasni­je. Ham­net umi­re sa jeda­na­est godi­na u Strad­for­du.
Ime Vili­jam Šek­spir se poja­vlju­je 1595. godi­ne na listi glu­ma­ca pla­će­nih po 20 fun­ti da igra­ju dve pred­sta­ve na dvo­ru, za kra­lji­cu. Kupio je kuću, dru­gu po veli­či­ni u Strad­for­du, 1597. i živeo u Lon­do­nu vero­vat­no do 1610. Igra glav­ne ulo­ge u koma­di­ma Bena Džon­so­na  Every Man in his Humor (1598) i Seja­nus his Fall (1603). Od 1599. Šek­spir je u pose­du akci­ja, pone­kad kao vla­snik, pone­kad kao zaku­pac, Glob tea­tra. Godi­ne 1604. je uče­stvo­vao u pro­ce­si­ji na kru­ni­sa­nju kra­lja Džej­msa I i VI od Škotske, kao komor­nik. Njego­vo ime se sve više poja­vlji­va­lo na spi­sko­vi­ma uta­ji­va­ča pore­za i u sud­skim spi­si­ma, kao tuži­o­ca i tuže­nog. Veći­na suđe­nja se odno­si­la na finan­sij­ske suko­be. Šek­spir je i dalje sti­cao nekret­ni­ne i zemlji­šta u Lon­do­nu, i poseb­no u Strad­for­du.
Umro je 23. apri­la 1616. godi­ne i sahra­njen je dva dana kasni­je. Veći­nu svog ima­nja osta­vio je kće­ri Suza­ni, a supru­zi samo mno­go pomi­nja­ni „naj­bo­lji kre­vet“ i poste­lji­nu. U njego­voj imo­vi­ni nije bilo pome­na o  knji­ga­ma ili ruko­pi­si­ma. Nije osta­vio o sebi ništa zapi­sa­no, što samo govo­ri da u njego­vo vre­me pozo­ri­šni pisci nisu uži­va­li veli­ki dru­štve­ni ugled i još više o tome da svest o njego­voj geni­jal­no­sti nije posto­ja­la u vre­me­nu u kome je živeo ni kod njega samog.
Danas se Šek­spir sma­tra za jed­nog od naj­ve­ćih geni­ja u isto­ri­ji dram­ske knji­žev­no­sti, i vero­vat­no je naj­i­gra­ni­ji pozo­ri­šni pisac. Napi­sao je 38 dra­ma, 154 sone­ta i broj­ne pesme. Reč­nik, kojim piše svo­ja dela, sadr­ži oko 20.000 reči. Ni jedan dru­gi pisac ili dra­ma­ti­čar u engle­skoj isto­ri­ji nije pose­do­vao toli­ko obi­man reč­nik. Upr­kos vekov­nim istra­ži­va­nji­ma ne zna se o Šek­spi­ru mno­go. Vero­vat­no je naj­ko­ri­šće­ni­ja reč u njego­vim bio­gra­fi­ja­ma „vero­vat­no“.
 pri­pre­mi­la Moli­na Fotez


JAGOŠ MAR­KO­VIĆ
Jagoš Mar­ko­vić (Pod­go­ri­ca, 1966) je jedan od naj­i­stak­nu­ti­jih pozo­ri­šnih redi­te­lja naše zemlje, kao i čita­vog regi­o­na. Diplo­mi­rao je na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du (1987), u kla­si prof. Bor­ja­ne Pro­da­no­vić i Sve­to­za­ra Rapa­ji­ća. U Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du, čiji je stal­ni redi­telj od 2008 godi­ne, reži­ra naj­zna­čaj­ni­je naslo­ve  svet­ske i doma­će kla­si­ke: Uče­ne žene, Hasa­na­gi­ni­ca, Gospo­đa mini­star­ka, Pokon­di­re­na tikva, Dr, Anti­go­na,  Ožalošćen porodica, Pepe­lju­ga (ope­ra) i Figa­ro­va ženid­ba (ope­ra). Po pra­vi­lu, njego­ve pred­sta­ve su  dugo­več­ne, hva­lje­ne, izvo­de se uvek pred pre­pu­nom salom i pro­sla­vlja­ju naci­o­nal­ni tea­tar na među­na­rod­nim gosto­va­nji­ma.
U dru­gim tea­tri­ma u zemlji i ino­stran­stvu reži­rao je do sada pre­ko pede­set pred­sta­va. Među naj­zna­čaj­ni­je ubra­ja­ju se: Romeo i Juli­ja, Kate Kapu­ra­li­ca, Deka­me­ron­ dan rani­je (Narod­no pozo­ri­šte Som­bor), Lukre­ci­ja ili­ti Žde­ro (Pozo­ri­šte na Tera­zi­ja­ma), Skup, Bogo­ja­vljen­ska noć, Govor­ni­ca, Sum­nji­vo lice, Uobra­že­ni bole­snik, Tako je ako vam se tako čini, Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu (Jugo­slo­ven­sko dram­sko pozo­ri­šte), Poro­dič­ne pri­če, Gospo­da Glem­ba­je­vi, Jese­nja sona­ta (Ate­lje 212 ), Sumrak bogova, Divlje meso (Beogradsko dramsko pozorište) Galeb, Filu­me­na Mar­tu­ra­no i ope­ra Kar­men (HNK Iva­na pl. Zaj­ca), Lukre­ci­ja o’ bimo rekli Pože­ruh (Riječ­ke let­nje noći), Uče­ne žene (HNK Split), Čara­pa od sto petlji (Beo­grad­sko dram­sko pozo­ri­šte), Zora na isto­ku, Naši sino­vi, Svinj­ski otac  (Zve­zda­ra tea­tar),  Hasa­na­gi­ni­ca (Cen­tar za kul­tu­ru Tivat), Tar­tif, Heku­ba...(Crno­gor­sko narod­no pozo­ri­šte) .
... U šved­skom Kra­ljev­skom pozo­ri­štu Dra­ma­ten povo­dom jubi­le­ja tog tea­tra reži­rao je Strin­ber­go­vu Kra­lji­cu Kri­sti­nu. Posle ras­pa­da Jugo­sla­vi­je prvi je naš redi­telj koji je radio na Dubro­vač­kim ljet­nim igra­ma (Romeo i Juli­ja, 2014). Mar­ko­vić je dobit­nik oko pede­set stru­kov­nih, festi­val­skih i držav­nih nagra­da među koji­ma su: Nagra­da „Bojan Stu­pi­ca“, Nagra­da oslo­bo­đe­nja Beo­gra­da, Tri­na­e­sto­jul­ska nagra­da, nagra­da „Mića Popo­vić“, nagra­da za sve­uku­pan dopri­nos stva­ra­la­štvu Crne Gore, Nagra­da gra­da Beo­gra­da, Nagra­da gra­da Pod­go­ri­ce, Ste­ri­ji­na nagra­da, neko­li­ko nagra­da „Zlat­ni ćuran“ , „Arda­li­on“… U Bugar­skoj je odr­žan festi­val „Bal­kan čita Jago­ša” u okvi­ru koga su četi­ri redi­te­lja radi­la njegov tekst Govor­ni­ca.
Pri­li­kom sve­ča­ne dode­le  Nagra­de „Mića Popo­vić“ Jago­šu Mar­ko­vi­ću, juna 2004, Ljubo­mir Simo­vić izme­đu osta­log je rekao: ”U delu koje posta­vlja na sce­nu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i sta­re i pozna­te stva­ri otkri­va kao nove i nepo­zna­te. On napra­vi neki nepri­me­tan gest, ali tim gestom pre­o­bra­zi sve... Jagoš radi­kal­no, i s naj­ve­ćom sme­lo­šću, menja meta­fo­ru koju nala­zi u tek­stu. Pri tom, on to ne radi samo kao redi­telj, jer on u pozo­ri­štu i nije samo redi­telj. On je u pozo­ri­štu sve; on je i glu­mac, on je ceo ansambl, on je i publi­ka, on je i sce­na, i loža, i prva, dru­ga i tre­ća gale­ri­ja, on je i pozo­ri­šna bibli­o­te­ka, on je i čet­ka i boja, i čekić i ekser, i konop­ci i reflek­to­ri, i svi­la i vatra, i kuli­sa i zave­sa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljuba­vi samo isu­še­no, sla­no i jalo­vo mor­sko dno, što, opet, nije ništa dru­go do ono što o ljuba­vi u prvoj posla­ni­ci Korin­ća­ni­ma kaže apo­stol Pavle“.

“Svi smo mi on. Svako je grešio i ubijao. Bar rečima, makar mislima... Sada smo na najnižoj tački, čini mi se od kad nas znam. Gori nego ikada, ali pročistićemo se i biti bolji, nadam se i verujem u dobro.”
Jagoš Marković, reditelj
izvod iz intervjua „Svako želi da je veliki, a niko neće da se prihvati odgovornosti“
Borka Trebješanin, „Politika“, 11.11.2022.


REČ DRA­MA­TUR­GA
Kako igra­ti  tra­ge­di­ju Mag­be­to­vu danas? Ko je on i ko je njego­va ledi­? Pre sve­ga su, kao i svi mi, ljud­ska bića. On i Ona. Ona i On. I nepro­men­lji­vost pri­ro­de ljud­ske, ovo­ze­malj­ske. I raz­u­la­re­nost uma ljud­skog. I poma­mlje­nost volje ljud­ske. I suđa­je tri, koje vešti­ca­ma zovu. I zašto li ih sre­te heroj dok se iz bit­ke domu vra­ćao? Čime ih zazva neu­stra­ši­vo bit­ku biju­ći? Suđa­je tri, koje vešti­ca­ma zovu. I isti­nu mu reko­še. I on ih ču, ali samo dotle dokle je mogao da pri­mi izre­če­no iz zatvo­ra ljud­ske pri­ro­de, ovo­ze­malj­ske. Ne može se raz­u­la­re­nim umom Sila pri­hva­ti­ti. Pred Sazna­njem se mora sop­stvo poni­šti­ti. U domu ga ona doče­ka­la. Voli ga. Volja je njeno sve... Uz njega je do kra­ja sebe ovo­ze­malj­ske dok je razum u svo­joj raz­u­la­re­no­sti ne napu­sti. Ne vide, ni jed­no od njih, da put ka slo­bo­di posto­ji...On ima svest o tome da ga moć­ne sile pod svo­je uze­še i da njego­va ovo­ze­malj­ska „moć“ tome ništa ne može. A opet, ne odri­če je se, i daje joj, do posled­njeg svog trep­ta­ja, da i ona svo­ju sna­gu poka­že. Zna da je samo čovek i da toj pri­ro­di ljud­skoj, ovo­ze­malj­skoj, dok je na ovom sve­tu slu­ži­ti mora i nadi­ći je nije u sta­nju. Zna­ da je ta nemoć njego­va tra­ge­di­ja i pri­sta­je na to da dru­ga­či­ji put na ovom sve­tu i ne tra­ži.
Nakon pro­či­šće­nja put Sve­tlo­sti je otvo­ren...
Moli­na Udo­vič­ki Fotez


IZ ISTO­RIJ­SKIH SPI­SA
Veko­vi­ma su Škot­ski kla­no­vi rato­va­li jed­ni pro­tiv dru­gih. Kralj Mal­kolm od Škot­ske, kralj Ško­ta i Pik­ta nakon bit­ke kod Kar­ha­ma 1018. posta­je naj­moćni­ji čovek u Škot­skoj. Nakon smr­ti kra­lja Ove­na, vla­da­ra Bri­to­na, koji nije imao poto­ma­ka, Dan­kan (Mal­kol­mov unuk) posta­je putem bra­ka zako­ni­ti vla­dar Bri­to­na. Zahva­lju­ju­ći tome Mal­kolm uje­di­nju­je četi­ri kra­ljev­stva Škot­ske pod jed­nom kru­nom, tako da je Škot­ska počet­kom 11. veka konač­no posta­la jedin­stve­na naci­ja.

DAN­KAN – KRALj ŠKOT­SKE 1034–1040.
Dan­kan je postao kralj Škot­ske nakon Mal­kol­mo­ve smr­ti 1034. Bio je mno­go sla­bi­ja lič­nost od Mal­kol­ma i izu­zet­no loš vođa. Posle pora­za u Nor­tam­bri­ji bio je pri­nu­đen da se osra­mo­ćen povu­če nazad u Škot­sku.Njegov rođak Mag­bet, pogla­vi­ca sever­nih Ško­ta, tako­đe je pola­gao pra­vo na pre­sto pre­ko svo­je maj­ke. Mag­bet je sklo­pio savez sa svo­jim rođa­kom gro­fom od Ork­ni­ja i zajed­no su pora­zi­li i ubi­li Dan­ka­na kod Elgi­na 1040. godi­ne.

MAG­BET – KRALj ŠKOT­SKE 1040–1057.
Mac Bet­had mac Findláich ili Mag­bet, grof od Mora­ja, pre­u­zeo je tron u svo­je ime i u ime svo­je žene Gruh, a nakon smr­ti Dan­ka­na pro­gla­sio se za kra­lja ume­sto njega. Pošto­van zbog svo­jih izra­zi­tih lider­skih kva­li­te­ta, Mag­bet je bio mudar kralj koji je uspe­šno vla­dao 17 godi­na. Živeo je u utvr­đe­nom zam­ku u Dan­si­na­nu sever­no od Per­ta. Njego­va vla­da­vi­na bila je dovolj­no sigur­na da je mogao da ode na hodo­čašće u Rim 1050. Među­tim, mir nije dugo potra­jao: Dan­ka­nov sin Mal­kolm koji je pobe­gao u Nor­tam­bri­ju nakon pora­za svog oca,  nika­da se nije odre­kao svog pra­va na pre­sto. Godi­ne 1054. uz podr­šku gro­fa Sivar­da, pred­vo­dio je voj­sku pro­tiv Mag­be­ta, pobe­div­ši ga u bici kod Dan­si­na­na. Mag­bet je ostao kralj, vra­tiv­ši Mal­kol­mu njego­ve zemlje. 1057. godi­ne Mag­bet je pora­žen i ubi­jen, a Mal­kolm je postao kralj.


ŠEK­SPI­ROV „MAG­BET”
Opšte je pri­hvaće­no mišlje­nje da je Šek­spir napi­sao dra­mu negde izme­đu 1604. i 1606. godi­ne, kada je na pre­sto­lu bio novi kralj, kralj Džejms I i VI od Škot­ske. Posto­ji moguć­nost da je Šek­spir dobio odo­bre­nje za dra­mu od novog kra­lja, jer se u njoj poja­vlju­ju vešti­ce, a bilo je dobro pozna­to da je kralj bio zain­te­re­so­van za nat­pri­rod­no (1597. Džejms je napi­sao knji­gu o duho­vi­ma i vradž­bi­na­ma pod nazi­vom „ Dae­mo­non­lo­gie “). Šek­spir namer­no meša činje­ni­ce i fik­ci­ju u svom koma­du. Kori­steći Holin­še­do­ve „Hro­ni­ke Engle­ske, Škot­ske i Irske“ (1587) kao svoj izvor, Šek­spir posta­vlja bit­ku izme­đu Dan­ka­na i Mag­be­ta 1040. godi­ne da se odvi­ja na Bir­nam Hilu u Pert­ši­ru, ume­sto bli­zu Elgi­na gde se ona zapra­vo odi­gra­la. U dra­mi, Mag­bet umi­re u Dan­si­na­nu, dok se u stvar­no­sti to desi­lo u Lump­ha­na­nu gde je pora­žen i ubi­jen 1057. Šek­spi­ro­va dra­ma se odvi­ja tokom peri­o­da dužeg od godi­nu dana, dok je u stvar­no­sti Mag­bet vla­dao 17 godi­na. Što se tiče lič­no­sti dva glav­na lika, Dan­ka­na i Mag­be­ta, Šek­spi­rov pri­kaz opet nije isto­rij­ski tačan. U dra­mi, Dan­kan je pri­ka­zan kao sna­žan, mudar i osta­re­li kralj, dok je u stvar­no­sti bio mlad, slab i nee­fi­ka­san vla­dar. Šek­spi­rov Mag­bet prak­tič­no nema zako­ni­to pra­vo na tron, dok je pra­vi Mag­bet pola­gao stvar­no pra­vo na tron po maj­či­noj lini­ji, i Mag­bet i njego­va žena su potom­ci Kene­ta Mekal­pi­na. U Šek­spi­ro­voj dra­mi, Mag­be­tov pri­ja­telj Ban­ko je pri­ka­zan kao ple­me­nit i odan čovek, koji se odu­pi­re zlu, što je u suprot­no­sti sa likom Mag­be­ta. Među­tim, u Holin­še­do­vim „Hro­ni­ka­ma“, Ban­ko je pri­ka­zan kao sušta suprot­nost: on je Mag­be­tov sau­če­snik u ubi­stvu Dan­ka­na. Novi kralj, Džejms I i VI od Škot­ske, tvr­dio je da poti­če od Ban­ka pre­ko kra­ljev­ske loze Stju­art, tako da Ban­ko nije smeo biti pri­ka­zan kao ubi­ca kra­lje­va!

Premijerno izvođenje

Prevodilac: Velimir Živojinović
Režija Jagoš Marković
        
Dramaturg MOLINA UDOVIČKI FOTEZ
Scenski govor Dr LjILjANA MRKIĆ POPOVIĆ
Scenograf MATIJA VUČIĆEVIĆ  
Kostimograf LANA CVIJANOVIĆ          
Izbor muzike JAGOŠ MARKOVIĆ
Dizajn zvuka VLADIMIR PETRIČEVIĆ
Pomoćnik reditelja i asistent scenografa TARA LAZAREVIĆ
Asistent kostimografa VIŠNjA ŽILIĆ
Producenti NEMANjA KONSTANTINOVIĆ, VUK MILETIĆ
Inspicijent SANjA UGRINIĆ MIMICA
Sufler MARIJA NEDELjKOV

Premijerna podela:
Magbet, plemić škotski NEBOJŠA DUGALIĆ
Ledi Magbet NATAŠA NINKOVIĆ
Dankan, škotski kralj BRANISLAV LEČIĆ
Banko, plemić škotski ALEKSANDAR SREĆKOVIĆ
Veštice RADMILA ŽIVKOVIĆ, ALEKSANDRA NIKOLIĆ, IVANA ŠĆEPANOVIĆ
Malkom, Dankanov sin VUČIĆ PEROVIĆ
Lenoks, plemić škotski PETAR STRUGAR
Ros, plemić škotski DANILO LONČAREVIĆ
Makdaf, plemić škotski JOVAN JOVANOVIĆ
Donalbejn, Dankanov sin OGNjEN MALUŠIĆ*
Dvorski časnik / Prvi ubica / Sajton NEMANjA STAMATOVIĆ
Drugi ubica / Grobar BOGDAN BOGDANOVIĆ
Sluga DRAGAN SEKULIĆ
Kardinal MILOŠ ŽIVANOVIĆ**
Vojvoda / Grobar TOMISLAV RADOSAVLjEVIĆ***
Vojvode MILAN ŠAVIJA, MILOŠ DMITROVIĆ

* Student glume Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu
* * Član Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu
* * *  Student glume Fakulteta savremenih umetnosti

Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Nevenko Radanović
Majstor tona Tihomir Savić i Perica Ćurković
Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu.