MIKELANĐELO

balet u koreografiji i režiji Maria Radačovskog

O predstavi

RADAČOVSKI O MIKELANĐELU 
Mikelanđelo je svojim stvaralaštvom dotakao univerzum i pokazao koliko je kultura važna i kako bez nje ljudsko postojanje nema smisla. Zadivljujući  kvalitet njegovih dela daleko nadmašuje sve ono što naš um može da zamisli. Iako Mikelanđelove kreacije datiraju iz perioda od pre pet stotina godina, u savremenom dobu su još interesantnije jer dostojno reprezentuju naš univerzum. I danas među nama postoje nadareni ljudi poput Mikelanđela, ali ne obraćamo pažnju na njih, na njihov dar.... u fokusu je prosečnost, a  potenciranjem materijalističke vizije sveta zaboravljamo na činjenicu ko smo mi, u svojoj suštini... Posedujući dar od Boga da vidi ono što niko drugi ne može, izuzetno obrazovan, kreativan, neverovatno vešt, Mikelanđelo je, u suštini, bio usamljenik koji je ceo svoj život posvetio umetnosti. Nikada više neće postojati genije koji će nam podariti kreacije poput Sikstinske kapele, Piete ili Davida... Mikelanđelova  dela predstavljaju najviši domet ljudskog umetničkog dostignuća, a upravo sada je trenutak da nas podsete kako ćemo samo uz naporan rad, posvećenost, viziju i snažan duh stići do cilja. Kultura je naša DNK, a Mikelanđelo će zauvek biti njen sastavni deo.
Priredila: Brankica Knežević


MIKELANĐELO - USAMLjENI GENIJE
Jedan od najznačajnijih umetnika svih vremena, predstavnik razdoblja visoke renesanse, Mikelanđelo Buonaroti centralna je figura Vaše predstave. Zašto ste se odlučili da upravo on bude tema Vašeg stvaralačkog poduhvata?
Još za vreme školovanja u Pragu, želeo sam da svoje master studije okončam delom o Mikelanđelu. Takođe, nekoliko puta sam posetio Italiju, gde sam imao prilike da vidim  njegova dela u Rimu i Firenci. Što sam više otkrivao o njemu, činilo mi se da sve manje znam. To je bio veoma čudan osećaj.  Mikelanđelovo stvaralaštvo pripada periodu kasne renesanse, ali on za mene predstavlja simbol ponovnog rađanja  kulture i umetnosti. Čini mi se da u današnjem društvu ne shvatamo koliko je kultura važna. Čak i u ovom neobičnom trenutku u kojem se nalazi čitava planeta, kulturni život je najviše ugrožen, a ljudi svoj fokus usmeravaju na neke druge, naizgled važnije sadržaje. Mikelanđelo je bio srećan zbog dara koji mu je dat i zahvaljujući kome je uspeo da stvori umetnička dela kojima se čovečanstvo divi već vekovima. Izborom Mikelanđela i njegovog stvaralaštva kao osnovne teme, želeo sam da ukažem na značaj stvaralaštva i na činjenicu koliko je važno ostaviti nešto iza sebe. Takođe, inspirisala me je i njegova usamljenost. Pored grandioznih Mikelanđelovih dela, poput Davida ili Sikstinske kapele, on je bio samo ljudsko biće. Taj usamljenički život iznedrio je nešto čemu se divimo i danas. Moja predstava će sve one ljude koji ne poznaju Mikelanđelovo stvaralaštvo približiti njegovoj genijalnosti, a poznavaoce i poštovaoce  podsetiti na na njegov izvanredni talenat, ali i objasniti čime je bio inspirisan dok je stvarao. 
Mikelanđelo je profesionalno bio ispunjen, ali njegov privatni život nije bio baš najsrećniji, koliko nam govore podaci koje pronalazimo u zapisima o velikom umetniku. Da li mislite da je potraga za takvom vrstom sreće ili utehe utkana u njegova dela?
Upravo ovo pitanje nas upućuje na to da je u životu neophodan balans. Ljudsko biće može da poseduje veliki dar, ali će mu nedostajati nešto životno, čemu će konstantno težiti. Koliko je sa jedne strane bio uspešan, talentovan i veliki umetnik, mnogo stvari  mu je bilo oduzeto i nedostupno, ukoliko ih posmatramo iz ljudske perspektive. Mikelanđelo je je izgubio majku u ranom detinjstvu. Svima nam je poznato koliko je majka važna u životu svakog čoveka. Dirljiva i fascinantna Pieta je nastala kao uspomena na nju. Svoju bol je pretočio u skulpturu, a potpuno je fascinantno da je stvorio u svojoj dvadeset prvoj godini života. Ne znamo pouzdano ni kakav je bio njegov odnos sa najboljom prijateljicom. Takođe, jasno je i da je kao tvorac Davida, između ostalog,  bio opčinjen snažnim muškim telom, ali u tom periodu je bio jak uticaj grčke mitologije i kulta muškog tela koje je smatrano savršenstvom. U svemu ovome leži čar pozorišta. Publika će i sama tragati za odgovorima i, možda, otkriti Mikelanđela u nekom drugom svetlu. Želeo sam da kroz svoju predstavu ukažem i na fantastičnu Mikelanđelovu posvećenost stvarima koje je voleo. Poseban je bio njegov odnos prema mermeru, kojem je uspevao da udahne život i u tome je uživao, iako je veći deo dana provodio u radionici, u ne baš prijatnim uslovima. Mikelanđelo je živeo veoma dugo, posebno ukoliko znamo koliko je u njegovo vreme trajao prosečan životni vek i time je, takođe dokazao svoju posebnost. Svoja dela je video unapred, verovatno i samog Davida, jer ga je stvorio iz komada mermera koji niko nije želeo da koristi jer je navodno bio oštećen i neupotrebljiv. 
Snažna, dirljiva, emocionalna muzička nit prati čitavu predstavu. Ono što čini poseban deo Vaše umetničke kreacije je izbor muzike koji ste sačinili i na taj način upotpunili svoj koreografski izraz. Birali ste prave bisere klasičnih melodija, dominantno iz perioda baroka...
U  svom izboru sam se, pre svega, rukovodio idejom da muzika u predstavi mora, neizostavno da prati raspoloženje, odnosno emocije. Bilo mi je potrebno nekoliko meseci da napravim konačan muzički izbor jer sam želeo da grandiozna Mikelanđelova dostignuća dostojno predstavim i muzičkom podlogom. Kada to kažem, posebno mislim na ljudski glas. I lično sam jednom prilikom doživeo neverovatno duhovno iskustvo, kada sam se igrom slučaja našao u crkvi u Kopenhagenu i opčinjeno slušao najčistije glasove horskih pevača.
Tema Vaše predstave datira iz daleke prošlosti. Da li je to uticalo i na Vaš koreografski izraz?
Želeo sam da u svom delu o Mikelanđelu sačuvam klasičan pristup. Razmišljao sam i o modernijoj postavci, ali ipak nisam želeo da izazovem šok.  Modernost se ogleda u scenografiji koja je savremeno dizajnirana, i na ovaj način ćemo uz neoklasičnu koreografiju i klasičnu muziku imati izvesne kontraste na sceni koji će, pretpostavljam, biti interesantni publici.
Brankica Knežević, Pozorišne novine br.142,
odlomak iz intervjua sa koreografom Mariom Radačovskim


MARIO RADAČOVSKI
Nakon diplomiranja na Plesnom konzervatorijumu Eva Jaczová u Bratislavi, postaje član Baleta Slovačkog narodnog pozorišta 1989, i  ubrzo postaje solista.  1992. godine dobio je ponudu za angažman u Holandskom plesnom teatru (NDT) Jiržija Kilijana u Hagu. Tokom svog rada u NDT-u sarađivao je sa velikim brojem značajnih koreografa današnjice, uključujući Jiržija Kilijana, Matsa Eka, Nača Duata, Ohada Naharina, Viljema Forsajta, Eduarda Loka, kao i mnogih drugih. Prvi solista Velikog kanadskog baleta iz Montreala  postaje 1999, a zatim se vraća u Balet Slovačkog narodnog pozorišta 2000, kao gostujući solista, a zatim obavlja i funkciju umetničkog direktora u periodu od 2006. do 2010. godine. Osnovao je ansambl Baleta u Bratislavi kojim je rukovodio od 2011. do 2013. godine. Od 2013. na poziciji je umetničkog direktora Baleta Narodnog pozorišta u Brnu. Zvanje mastera u oblasti koreografije na Akademiji izvođačkih umetnosti u Pragu stekao je 2018. godine. Svoje koreografsko stvaralaštvo započeo je 2002. godine u Velikom kanadskom baletu u Montrealu. Prvi angažman Radačovskog bila je minijatura Pismo, a zatim su usledile Inspiracija (2002) i Železnička stanica (2004). Nakon povratka u Slovačko narodno pozorište, postavio je balete Zamena (2005), Sastanak sa labudom (2007), Vorhol (2007), 68 (2008) i Everest (2009). Na sceni Baleta u Bratislavi, postavio je Monos (2012), Kraljicu (2013) ili mjuzikl Mata Hari (2013). Međutim, većina njegovih koreografija postavljene su van granica Slovačke: Bolero (2006) u Omladinskom baletu u Kvebeku u Kanadi, Romeo i Julija (2011), Crno i belo (2012) i Betoven (2015) u Baletu u Grand Rapidsu u SAD i Kompulsivno (2013) u Diablo baletu u San Francisku. Postavio je svoju koreografiju Crno i belo takođe, i u Kraljevskom baletu na Novom Zelandu. Postavke u pozorištima u Republici Češkoj: Verne ljubavi (2012), Zajedno (2016), plesna verzija čuvenog mjuzikla Priča sa zapadne strane (2017) i Romeo i Julija (2019) u Narodnom pozorištu u Brnu, Slovenski kvartet za Praški kamerni balet (2014) i Karmen za balet Teatra J. K. Tyl u Plzenju (2016). Ostala značajna dela u inostranstvu: Piano Concerto u letonskom Nacionalnom baletu u Rigi (2014) i mjuzikl Maria de Buenos Aires za Nacionalni teatar operete u Bukureštu (2010). Trenutno radi na postavci predstave Betoven u Narodnom pozorištu u Brnu. 


MAREK HOLI
Diplomirao na Akademiji muzičkih i dramskih umetnosti u Bratislavi gde je stekao zvanje mastera u oblasti scenografije
Stipendije i međunarodne studije:
MAPA / Moving Academy of Performing Arts, Holandija 
- Akademsko pozorište, Radionica scenografije, Utreht, Holandija
- Rencontre de jeunesse, Pozorišni festival u Avinjonu, Francuska
- Umetnički koledž Dartington, Radionica scenografije, Velika Britanija
Autor je scenografije za preko osamdeset predstava, uključujući drame, opere, balete i mjuzikle. Kao scenograf sarađivao je sa profesionalnim pozorišnim kućama u Slovačkoj, Republici Češkoj, Rumuniji /Nacionalni teatar operete Bukurešt/, Letoniji /Nacionalni balet Riga/, Ukrajini /Nacionalna opera u Lavovu/, Srbiji /Balet Narodnog pozorišta u Beogradu/, Novom Zelandu /Kraljevski balet Novog Zelanda/ i SAD /Baletska trupa u Grand Rapidsu/. Njegove scenografije za Nacionalnu operu i balet Slovačke bile su deo zvanične izložbene postavke na Svetskoj izložbi scenografije u okviru Praškog kvadrijenala 2011. godine. Izrada scenografija za TV serije, TV studija i filmove predstavlja značajan deo njegovog stvaralaštva. Dizajnirao je scenografiju za preko 120 TV produkcija u Republici Češkoj i Slovačkoj, nekoliko reklama i tri televizijske serije. Radio je scenografije za TV studija u Bukureštu i u Njujorku. Njegove scenografske postavke nagrađene su na nekoliko međunarodnih festivala. Od 2010. godine deluje kao nezavisni umetnik.

Premijerno izvođenje

BALET U JEDNOM ČINU
Koreografija, režija, izbor muzike Mario Radačovski
Kostimi Katarina Grčić Nikolić
Scenografija, dizajn svetla Marek Holi