MOĆ SUDBINE

opera Đuzepa Verdija

O predstavi

SADRŽAJ
PRVI ČIN
Letnjikovac markiza Kalatrave blizu Sevilje. Leonora di Bapgac, kći španskog velmože, markiza od Kalatrave, voli Dona Alvara, potomka kraljevske porodice Inka. Pošto markiz, poštujući opštevažeća načela, ne može dopustiti ovu „nedostojnu“ vezu, zaljubljeni par odlučuje da sreću potraži u bekstvu, van domašaja feudalnih običaja i zakona. Leonora je rastrzana između ljubavi koju gaji i prema ocu i prema draganu (Me pellegrina ed orfana). Stiže Don Alvaro i obaveštava Leonoru da su obavljene sve pripreme za bekstvo. Ona ga, međutim, moli da se to odgodi za jedan dan. Don Alvaro prihvata njen predlog kako bi je uverio da je njegova ljubav jača od njene. Oni, ipak, odluče da pobegnu do sveštenika koji će ozakoniti njihovu vezu. Iznenada se pojavljuje markiz sa slugama i naređuje da drskog uljeza uhvate i svežu. Don Alvaro ne želi da pruži otpor i u znak predaje baca pištolj. Pri padu, hitac iz pištolja smrtno rani markiza. Umirući, otac proklinje kćer, koja beži sa svojim voljenim.
DRUGI ČIN
Seoska krčma u Hornačelosu, kraj manastira. Narod se veseli, igra i peva; mlada Ciganka, Preciozila, predskazuje sreću svima koji odmah stupe u vojsku i krenu u rat protiv Nemaca u Italiji. U uglu krčme sedi Leonora prerušena u mladića. Događaji one tragične noći odvojili su Leonoru od Don Alvara, i ona misli da su ga ubile očeve sluge. Sada, pokušavajući da izbegne bratovljevu osvetu, ona dolazi u seosku krčmu, ali Don Karlos je prati, takođe prerušen – u studenta, i pita je za svoju sudbinu. Ona mu samo kaže da misli kako se lažno predstavlja. Nailazi grupa hodočasnika koji su pošli u manastir Gospa od Anđela, na proslavu Svete nedelje. Leonora gubi nadu da će pronaći Alvara, pa i sama odlazi sa hodočasnicima. Prerušeni Don Karlos pokušava da sazna ko je nepoznati mladić, ali mazgar Trabuko mu ne može pomoći. Zatim Don Karlos pripoveda sudbinu porodice Vargas. Kaže da je prekinuo studije kako bi pomogao prijatelju, don Karlosu di Vargasu, da osveti oca koga je ubio sestrin zavodnik. Ali njihova potraga se pokazala uzaludnom, žena je mrtva, zavodnik je pobegao u Ameriku, pa se on sada vraća studijama (Son Pereda). Svi mu poveruju, osim Preciozile.
Predvorje manastira. Leonora stiže do manastira Gospa od Anđela. Vest o begu Don Alvara, koju je čula u krčmi od svog brata, bacila ju je u teški očaj i ona traži pomoć Gospe (Madre, pietosa Vergine) i kuca na vrata manastira, svog poslednjeg utočišta. Od vratara, fra Melitonea, zahteva da joj pozove starešinu manastira, oca Gvardijana, pošto se samo njemu može poveriti. Gvardijan je već obavešten o strašnom udesu u porodici Vargas i od oca Kleta je pismeno zamoljen da devojci iziđe u susret (Or siam soli). Leonora ubedi starešinu kako je, za spas njene duše, najbolje da ostatak života provede kao isposnik u manastiru. Svi kaluđeri, u činu posvećenja, svečano se obavezuju da neće narušiti njenu tajnu (La Vergine degli Angeli).
TREĆI ČIN
Bojište kraj Veletrija u Italiji. Posle nesrećnog ubistva, Alvaro je razdvojen od svoje voljene (O, tu che in seno agli angeli). Pošto su svi pokušaji da je pronađe ostali bezuspešni, on stupa u špansku vojsku pod imenom Herero. Besprimernim junaštvom stiče ugled kod svih ratnika, a spasava i život nepoznatom oficiru kad ovoga, prilikom kocke, napadnu pljačkaši. Nepoznati je, inače, Leonorin brat, pod imenom di Bornos. Oni se jedan drugom zaklinju u večito prijateljstvo i polaze u novi boj. Teško ranjeni Alvaro, pred operaciju čiji je ishod neizvestan, moli svog novog prijatelja da u slučaju fatalnog ishoda spali svežanj pisama koji mu predaje (Solenne in quest' ora). Don Karlos je pun sumnji pošto Herero ne pristaje da bude odlikovan ordenom reda Kalatrave, ali, pošto je dao zakletvu, ne usuđuje se da otvori pisma i tako razreši tajnu. Ipak odluči da prekrši zakletvu, otkriva medaljon sa likom Leonore i sve mu postaje jasno (Morir, tremenda cosa... Urna fatale). Kad hirurg saopšti kako život ranjenika više nije u opasnosti, Don Karlos likuje jer mu se pruža prilika da se u dvoboju obračuna sa ubicom svoga oca.
Mali trg blizu bojišta. Vojnici španske i italijanske vojske, trgovci, kantinjerke, regruti, ranjenici, prosjaci, deca i sveštenici pevaju, igraju i pijanče. Preciozila gata (Venite all'indovina). Izbeglice, kojima je rat sve uništio, mole za koru hleba, dok novopečeni regruti proklinju ratne tegobe. U obesnoj taranteli, svi raspusnički uživaju i nalaze zaborav. Fra Melitone, koji je takođe pošao u rat, drži pridike vojnicima zbog njihovog nehrišćanskog ponašanja (Toh! Toh! Pofare il mondo!). Na njih niko ne reaguje; gomila divlja. Preciozila, na zvuke doboša, započinje borbenu pesmu (Rataplan).
ČETVRTI ČIN
Predvorje franciskanskog manastira u Španiji. Fra Melitone, povratnik iz rata, deli tanku čorbu svim osirotelima i obogaljenima kojima je rat umesto bogatog plena doneo nesreću. Ovi, međutim, više poštuju krotkog oca Rafaela, kako se Don Alvaro u monaštvu nazvao, od srditog Melitonea koji svojim zajedljivim primedbama nikom ne olakšava nesreću. Don Karlos je u međuvremenu pronašao skrovište svog krvnog neprijatelja kome, takođe, duguje i sopstveno spasenje. Pruža mač Don Alvaru i poziva ga na dvoboj. Skrušeni kaluđer pokušava da mu objasni kako je u pitanju nesporazum, naziva ga bratom i trpi sve uvrede  častoljubivog  plemića (Invano, Alvaro). Tek kad ga ovaj posle mnogih uvreda ošamari, Don Alvaro prihvata dvoboj.
Pred  isposničkom ćelijom Leonore. Leonora, iako su prošle godine, još uvek misli o izgubljenoj sreći i moli se za mir i spas duše (Pace, pace, mio Dio!). Zveket oružja natera je da se skloni u isposničku pećinu. U dvoboju, smrtno ranivši Don Karlosa, Don Alvaro proliva krv još jednog Vargasa. On poziva isposnika da ispovedi umirućeg i sa zaprepašćenjem u kaluđeru prepoznaje svoju Leonoru. Don Karlos, nepomirljivi osvetnik, u poslednjem trzaju ubija Leonoru. Ona umire, a njeno radosno napuštanje života smiruje i Don Alvara koji oseća da mu je bog oprostio.


DEJAN SAVIĆ
Savić je istaknuti srpski umetnik, rođen 1957. Diplomirao je dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a magistrirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 1993. je glavni dirigent a u dva navrata i direktor Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Bio je upravnik Nacionalnog teatra od 2005. do 2007, a od 2012. je ponovo na čelu ove kuće. Pored kontinuiranog angažmana u matičnoj kući, bio je umetnički direktor Niškog simfonijskog orkestra, kao i muzički rukovodilac Kamernog orkestra Pro Classica, Kamernog ansambla Pro Musica, Mešovitog hora „Braća Baruh“. Od renomiranih svetskih orkestara kojima je dirigovao izdvajamo više najvažnijih grčkih simfonijskih orkestara, uključujući one u Atini i Solunu a bio je i stalni gost-dirigent Simfonijskog orkestra Grčkog radija – ERT, kao i:  Blumingdejl simfonijski orkestar (Njujork); Veliki simfonijski orkestar Bugarskog nacionalnog radija i Državnu filharmoniju iz Rusea (Bugarska); Simfonijski i Kamerni orkestar Rumunskog nacionalnog radija u Bukureštu; Rajnsku filharmoniju i operski hor (Nemačka); Državnu opersko-baletsku kompaniju iz Krasnojarska (Sibir); Portugalski orkestar iz Algarvea, te brojne ansamble iz Italije – Polifoni hor „David Brunori“ i Filharmonijski orkestar regije Marke, Italijanski internacionalni orkestar i hor Pozorišta „Ventidio Baso“ iz Askoli Pićena, Simfonijski orkestar „Đoakino Rosini“ iz Pezara, Gradski hor iz Bitonta, Filharmoniju „Đuzepe Verdi“ iz Salerna, Kamerni orkestar Pulje u regionu Fođe... Ne treba zaboraviti ni Hor i Simfonijski orkestar RTS-a i Beogradsku filharmoniju. Nastupao i u operskim kućama Dablina (Irska), Atine i Soluna (Grčka), Strazbura (Francuska), Sofije (Bugarska), Osla (Norveška), Beča (Austrija), Bukurešta (Rumunija), Burgasa (Bugarska). Sa Narodnim pozorištem, ansamblima kojima rukovodi i samostalno, pored pomenutih zemalja gostovao je i u Izraelu, Holandiji, Švajcarskoj, Španiji, na Kipru...
Njegovu domaću i internacionalnu karijeru čine i mnogi audio i video zapisi. Za svoja umetnička dostignuća primio je brojne nagrade i priznanja.


ALBERTO PALOŠA
Rođen u Firenci 1958. Muzikolog, muzički organizator i reditelj, a od 1990. i umetnički rukovodilac Teatra „Goldoni“ u Livornu, rodnom gradu Pjetra Maskanjija. Doprineo je ponovnom otkrivanju i izvođenju i manje poznatih opera ovog autora (Rancau, Guljelmo Ratklif, Silvano, Zaneto, Iris, Maske, Lodoleta...); angažovao je istaknute dirigente (Bruno Bartoleti, Masim de Bernart, Pjero Beluđi, Bruno Aprea, Dejan Savić), reditelje (Đankarlo del Monako, Klod d'Ana, Pjera delji Esposti, Lindzi Kemp, Federiko Tieci, Ivan Stefanuti) i neke od najvećih pevača (Đovana Kazola, Denia Macola Gavaceni, Adriana Moreli, Ines Salazar, Maria Dragoni, Fedora Barbieri, Viorika Kortez, Ildiko Komloši, Đuzepe Đakomini, Lando Bartolini, Đorđo Merigi, Pjetro Balo, Mario Malanjini, Žoze Bros, Ignjacio Ensinas, Silvano Karoli, Vinćente Sardinero, Bruno de Simone). Smatra se odličnim „lovcem na talente“ (slavna pevačka imena: Fjorenca Čedolins, Paoleta Maroku, Svetla Vasiljeva, Patricija Ćofi, Laura Brioli, Stefano la Kola, Karlo Guelfi, Alberto Gazale, Alberto Mastromarino). Režije: Hajdnov Specijal; Pozorišne zgode i nezgode, Ljubavni napitak i Lukrecija Bordžija Donicetija; Belinijeva Norma; Pučinijevi Boemi, Toska i Madam Baterflaj; Maskanjijeva Kavalerija rustikana i Prijatelj Fric; Leonkavalovi Pajaci; Verdijevi Nabuko, Rigoleto, Travijata (u Art centru Seul, sa Marijelom Devijom), Trubadur i Otelo; Mocartova Figarova ženidba. Pedagoški rad: docent interpretacije i scenske umetnosti na master-klasovima (sa Donatom d'Anuncio Lombardi i Brunom Baljoni); docent na seminaru za organizaciju muzičkih događaja pri Fakultetu za književnost Univerziteta u Firenci. Učestvuje u naučnim simpozijumima u Italiji i inostranstvu. Priznanja (kao muzički organizator): Internacionalna nagrada „Luiđi Ilika“, Nagrade „Ćirko lirika“ (deli sa slavnim baritonom Đuzepe Tadeijem), Nagrada „Alfredo Katalani“ Luke.

 Sa italijanskog preveo Gavrilo Rabrenović

Moć sudbine u Narodnom pozorištu u Beogradu je postavio kao slobodnu rekonstrukciju čuvene postavke ove opere sa Festivala „Muzički maj u Firenci“ iz 1953, Georga Vilhelma Pabsta i Franka Lolija.


MOĆ SUDBINE NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA
Verdijeva opera Moć sudbine se na repertoaru Opere Narodnog pozorišta u Beogradu prvi put našla povodom 125 godina od rođenja autora, 7. oktobra 1938. Predstavu je režirao Erih Hecl, dirigovao je Ivan Brezovšek, scenograf je bio Mladen Josić, kostimograf Milica Babić Jovanović, koreograf Anatolij Žukovski, a pevan je libreto u prevodu Miloja Milojevića. Na premijeri su u glavnim ulogama nastupili Aleksandar Trifunović (Markiz od Kalatrave), Zlata Đunđenac (Leonora), Krsta Ivić (Alvaro), Rudolf Ertl (Don Karlo), Žarko Cvejić (Gvardijan), Stanoje Janković (Fra Melitone), Božica Sarvan (Preciozila). Posle premijere, kritičari najviše polemišu o kvalitetu i karakteru ovog Verdijevog dela. Između ostalog, zapisano je kako je Moć sudbine „opera za publiku. Možda razvučena ponegde, ali uvek raspevana; sigurno i dramatična u nekoliko trenutaka, ali zalazi u sfere šarolikog zbivanja“. Ocenjeno je da je Hecl pomalo upao u manir, naročito u smislu „usplahirenog kretanja masa“, koje „ponekada zamara i smeta slušaocu da primi mirno utiske od muzike“. Reditelju je zamereno i odsustvo reakcija aktera na emocijama bremenita zbivanja (kad metak pogodi markiza, oni „učtivo saslušavaju vokalnu partiju samrtnika, koji ih proklinje“), ali mu se odaje priznanje da je „sa puno dramaturške invencije i istinske ubedljivosti“ postavio većinu scena, za koje imamo i dosta slikovit opis: „Te scene su izgrađivane ne samo sa pažljivom psihološkom analizom dramskog i muzičkog teksta, nego i sa svestranim poznavanjem i pouzdanom primenom scenske arhitektonike. I svetlosni efekti igraju kod g. Hecla jednu od glavnih uloga. U sceni Leonorinog posvećenja u manastiru, g. Hecl je skoro u oštrim geometrijskim linijama dao monumentalno uobličenje horske mase, tako da je ova scena i svojom perspektivom i divnom muzičkom sadržinom, ostavila duboki utisak. Da pomenemo još kao besprekorno uspelu i prvu sliku trećeg čina, otimanje izgladnele mase oko kazana s jelom, punu realističke dinamike. Pred seoskom krčmom bilo je puno živopisne folklorne svežine, međutim, dok su Don Karlos i Ciganka Preciozila imali svoje istaknute scenske položaje, Leonora, skrivena u jednoj niši, gubila se u opštoj masi, da je za mnoge gledaoce ostala neprimećena“. Vojnička scena sa rataplanom je, međutim, „potpuno promašila“, jer je sad Preciozila postavljena u drugi plan i nije se čula, a cela scena je imala „pre karakter bezazlene dečje igre, nego pravog junačkog pokliča“. Uprkos u osnovi veoma dobrim kritikama, ova predstava je odigrana svega 10 puta. Sledeća premijera ove opere je bila 6. februara 1965, pod dirigentskom palicom Dušana Miladinovića, u postavci Ani Radošević, scenografiju je kreirao Petar Pašić, a kostime Inge Kostinčer. U podeli su bili: Aleksandar Đokić (Markiz), Radmila Bakočević / Milka Stojanović (Leonora), Atilio Planinšek / Stjepan Andrašević (Alvaro), Stanoje Janković / Jovan Gligorijević (Don Karlos), Đurđevka Čakarević / Milica Miladinović (Preciozila), Velizar Maksimović / Aleksandar Veselinović (Fra Melitone), Đorđe Đurđević / Žarko Cvejić (Otac Gvardijan). Kritika ocenjuje da je autorski tim bio na visini zadatka, a najveće pohvale upućuje dirigentu i rediteljki. Usledila je premijera u tek obnovljenoj zgradi Narodnog pozorišta, 26. decembra 1989. Dirigovao je Nikolaj Žličar, reditelji su bili Mladen Sabljić i Borislav Popović, scenograf Vladimir Marenić, kostimograf Ljiljana Dragović, koreograf Branko Marković. Ulogu Don Alvara du tumačili gosti Rumen Dojkov (Bugarska) i Simon Bagdadišvili (Gruzija), a u ostalim ulogama prvi pevači tog perioda: Milka Stojanović, Radmila Bakočević i Vjera Miranović (Leonora), Vukašin Savić i Ivan Tomašev (Markiz), Zoran Aleksandrić i Slobodan Stanković (Don Karlos), Jadranka Jovanović i Dubravka Zubović (Preciozila), Aleksandar Đokić i Živan Saramandić (Gvardijan), Velizar Maksimović (Fra Melitone). Kritika nije dobro ocenila predstavu u celini, a pojedini autori i izvođači su izazvali oprečne ocene. Prva premijera u XXI veku je bila 11. aprila 2009, pod muzičkom upravom gosta dirigenta Aleksandra Markovića, u režiji Darijana Mihajlovića, scenografiji Aleksandra Denića i kostimima Ivane Vasić. Koreografiju baletskih numera je postavio Leo Mujić, a horove spremili Ana Zorana Brajović i Đorđe Stanković. Uloge su tumačili: Vuk Matić, (Markiz); Dragana Radaković, Jasmina Trumbetaš Petrović, (Leonora), Miodrag D. Jovanović (Don Karlos), Hon Li (Don Alvaro), Aleksandra Angelov, Željka Zdjelar, Tamara Marković (Preciozila), Nebojša Babić (Fra Melitone), Dragoljub Bajić i Nenad Jakovljević (Gvardijan), Ivanka Raković i Tatjana Mitić (Sobarica), Branislav Kosanić i Sveto Kastratović (Alkade), Igor Matvejev i Darko Đorđević (Trabuko), Ljubodrag Begović (Hirurg). Nažalost, uprkos odličnim reakcijama i kritike i publike, ova postavka je je igrana samo do kraja te sezone, svega 3 puta. Razlog je bio tehničko-finansijske prirode – scenografsko rešenje je zahtevalo iznajmljivanje izuzetno skupe tehničke opreme.

Jelica Stevanović

Premijerno izvođenje

Premijera, 25. februar 2017. / Velika scena

opera u četiri čina
Libreto napisao Frančesko Marija Pjave
Dirigent Dejan Savić
Reditelj Alberto Paloša, k.g.
Scenograf Miraš Vuksanović
Izbor i adaptacija kostima Katarina Grčić Nikolić 
Koreograf Dejan Kolarov

Premijerna podela:

Markiz od Kalatrave Aleksandar Manevski / Mihailo Šljivić / Strahinja Đokić
Leonora Jasmina Trumbetaš Petrović / Ana Rupčić
Don Karlos di Vargas Miodrag D. Jovanović / Dragutin Matić
Don Alvaro Dejan Maksimović / Dušan Plazinić
Preciozila Jadranka Jovanović / Aleksandra Angelov / Ljubica Vraneš
Fra Melitone Nebojša Babić, k.g. / Aleksa Vasić
Gvardijan Ivan Tomašev / Nenad Jakovljević / Dragoljub Bajić Sobarica Tatjana Mitić / Jovana Belić / Nevena Matić
Alkade Sveto Kastratović / Strahinja Đokić / Mihailo Šljivić
Trabuko, mazgar Darko Đorđević / Slobodan Živković / Stevan Karanac
Hirurg Predrag Gligorić / Miroslav Markovski

Praizvedba u Petrogradu, 10. novembra 1862. godine
ORKESTAR, HOR I BALET NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
Asistenti dirigenta Patrik Berns (k.g)* i Dijana Cvetković
Pomoćnici reditelja Tereza Gargano (k.g) i Ivana Dragutinović Maričić
Asistenti reditelja Mateo Anselmi (k.g) i Ana Grigorović
Šef hora Đorđe Stanković
* dirigent na praksi – u okviru Granta Vlade Australije
Koncertmajstor Edit Makedonska / Vesna Jansens
Muzički saradnici Eda Separ, Nada Matijević, Srđan Jaraković, Nevena Živković, Gleb Gorbunov
Binska muzika Dijana Cvetković
Inspicijent Branislava Pljaskić
Sufleri Silvija Pec / Kristina Jocić
Organizatori Maša Milanović Minić, Nemanja Stanojević
Statisti pod vođstvom Zorana Trifunovića
Asistent scenografa Jasna Saramandić
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor svetla Tereza Gargano (k.g), Milan Kolarević
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Perica Ćurković
Slikarski radovi: Svetislav Živković, Ilija Krković i Srđan Pušeljić
DEKOR I KOSTIMI SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU

 

 

 

Galerija