NARODNA DRAMA

ĆAO, ZDRAVO, ZBOGOM
Narodna drama Olge Dimitrijević prevalila je ozbiljan vremenski (i geografski) put do scene Narodnog pozorišta u Beogradu. Nastala je 2008/09. godine, scensko čitanje i praizvedbu doživela je u Vranju 2011/12. na Festivalu „Borini dani“, a zatim su usledila gostovanja i nagrade koje je autorsko-glumački tim osvojio na 51. festivalu „Joakim Vujić“ 2015.Spisateljičin prepoznatljiv stil iz drama Internat, Radnici umiru pevajući, Kako je dobro videti te opet, prisutan je i u svim elementima Narodne drame. Na nivou forme, smenjuju se tragikomični fragmenti, prepliću se elementi prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena (direktno ili kroz anticipaciju likova), jednako su prisutne i dramske i ispovedne deonice, briše se granica između stiha i proze, replika i didaskalija... I mada autorka gotovo po pravilu sve svoje junake smešta u beznadno mračne društveno-političke okolnosti, ne može se reći da je dramsko pisanje Olge Dimitrijević bez optimizma. Ono je i sirovo i poetično, ponegde namerno jednodimenzionalno ili anahrono uglađeno, ponegde bezobrazno (ali više kao dečji nestašluk), ironično i prema svetu i prema samom sebi, ali pre svega dramski uzbudljivo, bogato u osećajnosti, u pojedinim segmentima gotovo antički snažno u svom fatalizmu. Na nivou sadržaja, kao i u drugim autorkinim komadima, i u Narodnoj drami u fokusu su sočno oblikovani ženski karakteri (što kod nas nije česta pojava ni u pozorištu ni na filmu), kritika patrijarhata, prisutnost socijalne, polne i seksualne neravnopravnosti, preispitivanje slobode i pobune u okvirima melodramske matrice („društveni kontekst je taj koji određuje sudbine likova“), smeh, plač i stalno poigravanje sa pop kulturom kao obaveznim camp elementom (i to u najširem opsegu tumačenja tog fenomena).
Na prvi pogled moglo bi se reći da je zaplet Narodne drame baziran na čudnom ljubavnom trouglu: čudnom ponajpre zbog toga što je jedna njegova strana lišena ljubavi. Iza te slike „dvoje se vole a treći im smeta“ pomalja se država u kojoj je različitost teško ili nimalo prihvatljiva i mentalitetsko sivilo koje podrazumeva da stvari mogu i smeju da se dešavaju samo onako kako je pisano „od kad je sveta i veka.“ Tu su naravno i feminizam i pitanje ženske emancipacije ali i njihova kritika jer se ispostavlja da su patrijarhalne norme duboko ukorenjene u svim tim ženama (ćerkama, suprugama, majkama), zaglavljenim u okvirima tradicionalnog poretka. Opisujući mesto u kojem se radnja drame dešava, autorka upućuje na jasan paradoks: „Ovo mesto je jedno selo. I jedno brdo. I jedna rečica. Na obodu sela je mnogo malih belih kuća i mnogo trave na kojoj krave mogu lepo i zdravo da pasu. (...) Tako je možda samo leti. Ostatak vremena je blato na sve strane, a u rečicu se baca đubre“. Ljubavni odnos koji se u tom miljeu dešava, između izvesne Anke (koja kao da „nije od ovog sveta“) i kafanske pevačice Branke (koja luta sa željom da se nikada ne vrati tamo gde je jednom već bila), nije napisan sa ciljem da se tematizuje njihova seksualnost. Ona je očigledna dramaturška datost, a njena svrha je prevazilaženje različitih stereotipa i brisanja socijalne distance među njima. Dominanta koja prerasta seksualnost, a koja se javlja kod svih likova, jeste njihovo suočavanje sa problemima na koje nailaze i famozno guranje istih „pod tepih“. Mnogo je lakše kada se pravimo da slon nije u sobi. Kada se pravimo da preziremo određenu političku partiju, a ona onda većinski pobedi na izborima. Kada se gnušamo folk muzike, a onda koncertne hale budu krcate u onoj meri u kojoj pozorišta to mogu samo da sanjaju. U konkretnom slučaju Narodne drame, folk pesme koje su njen integralni deo, mahom nastale krajem osamdesetih godina XX veka, nisu utkane u tekst kao nostalgija na vreme pre raspada Jugoslavije. Možda samo kao najava onoga što će uslediti. Neka vrsta podsećanja na krhkost perioda u kojem je maksima „svi smo bili srednja klasa“ polako ali sigurno, poput peska, počela da nam klizi kroz prste. Kako je sama autorka u jednom od intervjua izjavila: „Ja duboko verujem da folk sadrži subverzivni potencijal koga se ne treba olako odreći. Koliko god s jedne strane podržava neke dominantne vrednosti koje bismo označili kao negativne, toliko ih istovremeno subverzira ili im se čak otvoreno suprotstavlja (...) Naravno, kada je nešto toliko dugo društveno neprihvatljivo za kulturni, urbani, intelektualni krug kojem nominalno i vi pripadate, vi se prvo počnete pitati šta nije u redu s vama, a onda se počnete pitati šta je to što izaziva toliku mržnju i a priori odbacivanje jednog kompleksnog produkta popularne kulture. I onda vidite kako elita lako pada u zamku, jer neprestano karakteriše folk kroz mizogine i klasne formulacije ('gologuza pevaljka', 'to slušaju samo seljaci', itd). U tom nekritičkom pristupu koji izvesni elitni krugovi imaju spram folka, vrlo često možemo prepoznati gađenje spram 'širokih narodnih masa'“.
U Narodnoj drami, stihovima folk pesama progovara se o ljubavi. O dertu i otrežnjenju. O strasti i patnji. O odlučnosti i ranjivosti. O blatu u kojem plivamo i iz kojeg želimo da pobegnemo. Na žalost, i o tome da se najčešće zadovoljavamo prečicama: umesto da raskrstimo sa kalom, mi samo promenimo stil plivanja. Baš kao što Anka tobož preti da će „iskočiti iz mehanizma, naglo, neočekivano..., dok je sve ono što čini zapravo demantuje. Njeni strahovi je parališu, čine je nemoćnom da pati zbog tuđe patnje, da ozbiljno percipira tuđe emocije. Ona je sama sebi najveći neprijatelj. Za razliku od nje, Branka prihvata sebe. Iskrena je i kada laže, i kada govori onako kako jeste, i kada govori takozvanu istinu. Ona je ipak sa kafanom na „Ti“. Bekstvo ove dve žene u slobodu, biće trenutak kratkog daha. Ali će barem u tom momentu obe osetiti da su zaista žive. Sve drugo je „ćao, zdravo, zbogom...“

Slobodan Obradović

---

OLGA DIMITRIJEVIĆ
Rođena je 1984. godine, diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pisala pozorišne kritike za „Vreme“ i „Teatron“. Izvedeni su njeni tekstovi: Internat (Dadov, 2009), Radnici umiru pevajući (Hartefakt fond i Bitef teatar, 2011), Narodna drama (Pozorište „Bora Stanković“, Vranje, 2012) i Stani da se pozdravimo – u okviru projekta „Protok žudnje“ (TkH i CDU, Zagreb, 2014). Ostali projekti uključuju kabare Iza ogledala (Kulturni centar „Reks“, 2012), kouredništvo knjige Među nama – neispričane priče gej i lezbejskih života (Hartefakt fond, 2014), režiju i dramatizaciju romana Crvena ljubav Aleksandre Kolontaj (Bitef teatar, 2016), povremeni predavački rad na Ženskim studijama u Beogradu i dramaturški rad u pozorištu. Dobitnica Nagrade Hartefakt fonda, Sterijinog pozorja i Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo. Često sanja revoluciju.

---

BOJANA LAZIĆ
Pozorišna rediteljka, rođena 1977. godine u Beogradu. Autorka je preko 20 predstava u institucionalnim i vaninstitucionalnim pozorištima i dobitnica nekoliko teatarskih nagrada.
Predstave:

Čekajući Godoa, Semjuel Beket, Jugoslovensko dramsko pozorište
Roberto Cuko, Bernar-Mari Koltes, Narodno pozorište Kikinda
Seks, laži i divlje guske, Vudi Alen, Narodno pozorište Subotica
Bogojavljenska noć, Vilijam Šekspir, Pozorište „Boško Buha“
Pipi Duga Čarapa, Minja Bogavac po motivima Astrid Lindgren, Pozorište „Boško Buha“
Pazi 'vamo, Milan Marković, Pozorište „Boško Buha“
Ožalošćena porodica, Branislav Nušić, Šabačko pozorište
Pola-pola, Minja Bogavac, Malo pozorište „Duško Radović“
Kokoška, Nikolaj Koljada, Narodno pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin
Žabar, Rajner Verner Fasbinder, Narodno pozorište, Pirot
Pravednici, Alber Kami, Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka
Farenhajt 451, po motivima romana Reja Bredberija, Narodno pozorište, Niš

---

INTERVJU S REDITELjKOM

Narodna drama je komad o slobodi i ljubavi

Koja je polazna osnova u vašem scenskom čitanju ovog teksta, čija je jedna od tema ljubav između dve žene?Narodna drama je komad o ljubavi koja se rađa između dve žene, što znači da su u njega duboko utkane dve univerzalne teme koje su izuzetno važne za XXI vek – tema slobode i tema ljubavi, kao i pitanje slobode u ljubavi i, eventualne, ljubavi u/na slobodi. Olga Dimitrijević je radnju komada smestila u jedno selo, što znači da ova drama „dodiruje“ srpsku porodicu i da vrlo duboko „pretresa“ odnose u okviru te patrijarhalne zajednice. Na planu forme i jezika, Narodna drama je miks realističnih dijaloga i masivnih, poetskih, skoro antičkih tekstualnih bujica. Njene junakinje, Anka i Branka, imaju moć da bivaju u drami, ali i da izađu iz nje i komuniciraju sa publikom. Nekada se govori u prozi, nekada u stihu, a sve je prožeto tekstovima narodnih pesama. Vrlo potentan materijal za celu ekipu predstave, što je u pozorištu jako važno. Da vas tekst raduje!

Narodna drama, između ostalog, pokreće pitanja autoritarnosti i nejednakopravnosti o kojima se danas mnogo govori. Može li pojedinac u jednoj izrazito patrijarhalnoj i konzervativnoj sredini, kao što je slučaj u ovom komadu, da menja svet oko sebe?

Jako bih volela da verujem da može, ali, nažalost, mislim da ne može. Ipak, važno je da pokuša. Jer taj pokušaj možda ne menja svet, ali menja osobu koja pokušava da promeni taj nepromenljivi svet. Naša junakinja Anka ne uspeva da promeni stavove oca i majke, ali, na neki čudan način, uspeva da zgrabi život i da sazri. U predstavi obrađujemo tri generacije žena i njihove različite čežnje za ljubavlju i slobodom. Ankina majka svake noći satima krišom gleda u Mesec i „sanja“, a na javi nikada nije pokušala da izađe iz svog dvorišta. Za razliku od nje, Branka je jedne noći odlučila da pobegne iz svog sela sa ciljem da se nikada, nikada, nikada ne vrati. Na putu ka velikom gradu, ona upoznaje mladu Anku, za koju kažu da nije od ovog sveta. Anka ima istu čežnju kao i njena majka, i sada je u iskušenju da li da pokuša da uradi nešto što, zapravo, želi celog života – da se bori za sebe.

U žanrovskom smislu, reč je o angažovanom mjuziklu koji je, kao što ste rekli, prožet tekstovima narodnih pesama. Zašto je baš ta vrsta muzike idealna da se kroz nju dočara jedna prilično osetljiva društvena tema?Ako govorimo o žanru, ne bih iskoristila odrednicu mjuzikl, već muzička predstava u kojoj muziku koristimo kao govor ljubavi. „Saundtrek“ je utkan u samu radnju komada i čine ga pesme Šemse Suljaković, Ljube Aličića, Mire Kosovke, Gordane Stojićević, Hasana Dudića, Ane Bekute... Ja i danas pamtim sve te pesme koje su se tokom mog detinjstvo često čule iz dedinog radio-aparata okačenog o jedan ekser na fasadi stare kuće. Ta vrsta muzike je nešto što dolazi iz naroda i što pripada narodu, kao i socijalnom miljeu u kojem se radnja dešava.

Reditelj ste koji svojim predstavama voli da provocira publiku. Koja su to pitanja koja gledaoce neće ostaviti ravnodušnim, već će ih naterati na razmišljanje?
U radu na ovoj predstavi mi je veoma važna emocija, ne provokacija. Činjenica da se Narodna drama igra u Narodnom pozorištu je za konzervativnu javnost nešto što je već dovoljno provokativno. Mene, kao rediteljku, u ovom procesu zanima kreativna razmena i otvaranje širokog polja slobode za svakog autora. Imam priliku da radim sa sjajnim glumcima koji pametno i duboko promišljaju svoje uloge. Oni su ti koji će nas svojim emocijama uzbuditi. To je nešto što publiku sigurno neće ostaviti ravnodušnom.

Mi­ko­jan Bez­bra­di­ca, „Pozorišne novine“, br. 99, septembar 2016.