ORLANDO

po romanu Virdžinije Vulf, u dramatizaciji Tanje Šljivar, pisac završnog monologa Goran Ferčec

O predstavi

KOLEKT­IVNA BIO­GRA­FI­JA UMET­NIČ­KOG TIMA
Umetnički tim pred­sta­ve Orlan­do je pove­zan zajed­nič­kim pro­jek­ti­ma u polju umet­no­sti i poseb­no pozo­ri­šta u raz­li­či­tim autor­skim kon­ste­la­ci­ja­ma: Ilić i Đor­đev od 1998, Mir­ko­vić od 2003, Fer­čec od 2005, Maro­je­vić i Đerić od 2007, Šlji­var od 2012 i Papić od 2018.
Bojan Đor­đev redi­telj, Sini­ša Ilić vizu­el­ni umet­nik i Maja Mir­ko­vić kosti­mo­graf­ki­nja sara­đu­ju u insti­tu­ci­o­nal­nom pozo­ri­štu i neza­vi­snim pro­duk­ci­ja­ma, a 2019. su kuri­ra­li nastup Srbi­je na Pra­škom kva­dri­je­na­lu scen­skog dizaj­na i scen­skog pro­sto­ra. Tanja Šlji­var je dram­ska spi­sa­te­lji­ca zain­te­re­so­va­na za prak­se kolek­tiv­nog pisa­nja kao i raz­li­či­te mode­le, medi­je i for­ma­te za pred­sta­vlja­nje per­for­ma­tiv­nih tek­sto­va. Goran Fer­čec je pisac, dra­ma­turg i sarad­nik na izved­be­nim pro­jek­ti­ma. Do sada je obja­vio roman, knji­gu ese­ja i knji­gu izved­be­nih tek­sto­va. Dija­na Maro­je­vić je redov­na pro­fe­sor­ka dik­ci­je, scen­skog govo­ra i reto­ri­ke na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti. Pored postav­ke govo­ra u više od 30 pozo­ri­šnih pred­sta­va, tako­đe radi i na tele­vi­zi­ji i fil­mu. Čar­ni Đerić se ostva­rio na polju glu­me, savre­me­ne igre i kao redi­telj i ko-autor broj­nih pred­sta­va, i kao sarad­nik za scen­ski pokret. Luka Papić je film­ski redi­telj koji se bavi i muzi­kom kroz pro­je­kat man­gu­li­caFM, bend Bicikl i kao kom­po­zi­tor pozo­ri­šnih pred­sta­va. Sa autor­skim timom prvi put sara­đu­ju Mina Milo­še­vić dra­ma­tur­ški­nja, i pozorišni reditelj Maksim Milošević, studenti dodiplomskih i master studija Fakulteta dramskih umetnosti.


O KNjI­ŽEV­NI­CA­MA I (NjIHO­VIM) NATAL­NIM KAR­TA­MA
Popu­lar­nost roma­na ,,Orlan­do: Bio­gra­fi­ja“, Vir­dži­ni­je Vulf (Vir­gi­nia Woolf), i uče­sta­lost njego­vih ada­pa­ta­ci­ja za film (red. Sali Poter iz 1992. godi­ne), kao i za pozo­ri­šte (Sta­atsthe­a­ter Han­no­ver – red. Lili Sikes (Lily Sikes) i Scha­ubühne, Ber­lin – red. Kej­ti Mičel (Katie Mitchel)) da pome­nem samo naj­po­zna­ti­je i naj­re­cen­ti­je, sve­do­či o jed­noj nepo­re­ci­voj oso­bi­ni ovog roma­na, koja se često bez­raz­lo­žno i pre­la­ko dode­lju­je mno­gim knji­žev­nim i umet­nič­kim deli­ma uop­šte – sve­do­či o njego­voj sve­vre­me­no­sti. Kvir i rod­ne stu­di­je, sek­su­al­na revo­lu­ci­ja i oslo­ba­đa­nje, te sta­tus sek­su­al­no­sti, ljuba­vi, pri­vat­nog pose­da i pri­vat­no­sti u teh­no­kra­ti­ji, demo­kra­ti­ji, na inter­ne­tu, i u kasnom kapi­ta­li­zmu, samo dodat­no obo­ga­ću­ju isku­stvo savre­me­nog čita­o­ca, koji u dodi­ru sa roma­nom prvi put obja­vlje­njim 1928. godi­ne može da nama­šta­va i doda­je uvek nove i nove slo­je­ve i zaple­te, kao i poten­ci­jal­ne tran­sfor­ma­ci­je glav­nog i naslov­nog juna­ka-juna­ki­nje. Upra­vo neu­o­bi­ča­je­na i sve­o­bu­hvat­na nara­tiv­na teh­ni­ka koju Vulf ovdje upo­go­nju­je –  poku­šaj pri­ča­nja jed­nog jedin­stve­nog živo­ta koji se pro­te­že na pre­ko 300 godi­na, teh­ni­ka koju je Isi­do­ra Seku­lić opi­sa­la na sle­de­ći način: ,,Samo, plan je širok, nov, ogro­man. Ne samo život jed­nog čove­ka kao avan­tu­ra, nego isto­ri­ja, čove­čan­stvo, civi­li­za­ci­ja u avan­tu­ri“, obe­ća­va i pod­ra­zu­me­va već u svom ini­ci­jal­nom naslo­vu ,,Orlan­do: Vita“, nepre­sta­nu dvo­stru­kost, zai­gra­nost i miste­ri­ju. Vita je isto­vre­me­no latin­ski naziv za bio­gra­fi­ju i vla­sti­to ime ari­sto­krat­ki­nje, spi­sa­te­lji­ce, kole­gi­ni­ce i ljubav­ni­ce Vir­dži­ni­ji­ne – Vite Sakvil-Vest (Vita Sac­kvil­le-West), koja je i bila direkt­na inspi­ra­ci­ja za ovo ,,naj­du­že i naj­šar­mant­ni­je ljubav­no pismo u isto­ri­ji knji­žev­no­sti.“ Pošto se radi o roma­nu koji ima glav­nog juna­ka-juna­ki­nju koji/koja živi pre­ko 300 godi­na a da nije osta­rio/-la ni dana, o roma­nu koji se pro­te­že na dva kon­ti­nen­ta, pra­te­ći Orlan­da, mla­dog ari­sto­kra­tu u avan­tu­ra­ma od bru­tal­ne igre sa odse­če­nom gla­vom Mavra, do pre­da­je ruži­ne vodi­ce kra­lji­ci Eli­za­be­ti, i kao ženu koja živi sa rom­skim ple­me­nom, pa se uda­je za more­po­lov­ca, nara­tiv­ni meto­di Vir­dži­ni­je Vulf vari­ra­ju od lažnog rada sa arhi­vi­ma i isto­rij­skim poda­ci­ma, pre­ko spe­ku­la­ci­ja i pret­po­stav­ki, pa do naj­du­ho­vi­ti­jih paro­di­ra­nja i fik­ci­o­na­li­zi­ra­nja poje­di­nih činje­ni­ca iz Viti­nog živo­ta. Ako je Orlan­do i muško i žen­sko, i bri­tan­ski ple­mić, i neu­kro­ti­va žena koja živi bez­dom­na sa bal­kan­skim Romi­ma, i sko­ro pa pokor­na supru­ga, i posje­ti­te­lji­ca bor­de­la, i ubi­ca, i pesni­ki­nja i pesnik, onda je astro­lo­gi­ja ili niz natal­nih kara­ta još jed­na mogu­ća meto­da posma­tra­nja ovog neo­bič­nog, nepo­no­vlji­vog, fan­ta­stič­nog i nemo­gu­ćeg a ipak suštin­ski i pre sve­ga ljud­skog živo­ta i isku­stva. Prven­stve­no astro­lo­gi­ja, ali i sve dru­ge u adap­ta­ci­ji kori­šće­ne meto­de divi­na­ci­je, gata­nja, pro­ri­ca­nja i čita­nja sud­bi­ne za mene su samo još jedan način da se pri­ča ispri­ča, pri­ča pre­pu­na arhe­ti­pa, psi­ho­lo­gi­je, ide­ja o posta­ja­nju – ženom, umjet­ni­com, rat­ni­kom, supru­gom. Pošto je Orlan­do toli­ko toga – ret­ko koji bi astro­log ostao rav­no­du­šan na takvu ima­gi­nar­nu ,,natal­nu kar­tu“ pre­pu­nu kon­tra­dik­ci­ja i nemo­guć­no­sti koje se na kra­ju ipak sve do jed­ne rea­li­zi­ju. ,,Spi­ri­tu­al­ni“ i/ili fan­ta­stič­ni ele­men­ti ne nedo­sta­ju ni samom ori­gi­na­lu, jer u roma­nu pro­me­na pola je posle­di­ca sed­mo­dnev­nog sna Orlan­do­vog, pot­po­mog­nu­tog mistič­nom pose­tom tri gospe: Čisto­te, Čed­no­sti i Skrom­no­sti, a deo o živo­tu s Romi­ma pozi­va na rom­sku meto­du čita­nja taro­ta. U gene­rič­ki kre­i­ra­noj onlajn ana­li­zi natal­ne kar­te za Vir­dži­ni­ju Vulf (vodo­li­ja, pod­znak bli­za­nac, sa mese­com u ovnu) piše: ,,Teško izra­ža­va­te Vaša ose­ća­nja iz dubi­ne duše i srca. Vi ste efi­ka­sni, kon­kret­ni, i ne pre­vi­še emo­tiv­ni. Važno vam je ono što vidi­te: knji­gu sudi­te po kori­ca­ma. Vaše ide­je se nepre­sta­no mije­nja­ju, reči nesta­ju, ali ono što osta­je su Vaša dela. “ O lič­no­sti Vite Sakvil-Vest (riba, pod­znak u jar­cu sa mese­com u raku) na istom čita­ču sazna­je­mo: ,,Vaše srce i emo­ci­je su vaša pokre­tač­ka sna­ga, i ništa pod milim bogom ne može­te da ura­di­te ako ne ose­ća­te sna­žan emo­tiv­ni naboj (suštin­ski, reč ,,ose­ća­nje“ je esen­ci­ja vaše psi­ho­lo­gi­je). Mora­te da voli­te da biste raz­u­me­li, i da ose­ća­te da biste pred­u­ze­li neku akci­ju, a gaji­te i pre­te­ra­nu ranji­vost čak i na sop­stve­nu šte­tu, pro­tiv čega bi tre­ba­lo da se bori­te.“ Jed­na, obje­kat i muza, opi­sa­na je kao sušta emo­ci­ja, sasta­vlje­na od vode­nih zna­ko­va, ona koja mora da voli da bi raz­u­me­la, dok dru­ga, kod koje pre­o­vla­đu­ju vazdu­šni zna­ci, opi­su­je, objek­ti­fi­ku­je, komu­ni­ci­ra, ona pak mora da raz­u­me da bi vole­la, da bi vole­la ona mora da napi­še ceo roman, i naj­du­že ljubav­no pismo u isto­ri­ji! U samom roma­nu posto­je neke namer­no posta­vlje­ne ,,rupe“ i nepo­zna­ni­ce iz Orlan­do­vog živo­ta, izo­sta­vlje­ni deta­lji, koje pri­po­ve­da­či­ca vic­ka­sto i duho­vi­to opi­su­je pasa­ži­ma poput ovog: ,,Bio­graf je sada suo­čen s teško­ćom koju je bolje možda da pri­zna nego da je zata­ška. Do ove tač­ke u pri­po­ve­da­nju Orlan­do­vog živo­ta, doku­men­ti i pri­vat­ni i isto­rij­ski, omo­gu­ći­li su da ispu­ni prvu dužnost bio­gra­fa (...) Ali mi smo sada došli do epi­zo­de koja nam leži baš duž puta, tako da nema igno­ri­sa­nja, iako je mrač­na miste­ri­o­zna i nedo­ku­men­to­va­na tako da za nju nema obja­šnje­nja. Tomo­vi se mogu napi­sa­ti tuma­če­ći je; čita­vi reli­gij­ski siste­mi zasno­va­ti na njenom zna­če­nju. Naša je pro­sta dužnost da utvr­di­mo činje­ni­ce ono­li­ko koli­ko su pozna­te i da pusti­mo čita­o­ca da od njih čini što god hoće. “ Ja sam te ,,rupe“ u mojoj adap­ta­ci­ji ,,popu­nja­va­la“ upra­vo kori­šće­njem raz­li­či­tih astro­lo­ških meto­da, ili dru­gih vrsta vidov­nja­štva, pro­ri­ca­nja buduć­no­sti ili čita­nja pro­šlo­sti (poput čita­nja sud­bi­ne iz pasu­lja, šolji­ce kafe, listo­va čaja ili dla­na, tuma­če­nja tarot kara­ta, vla­ške magi­je, hodži­nih zapi­sa itd.). Sve divi­na­ci­je sam isto­vre­me­no tre­ti­ra­la i uz raci­o­nal­nu i iro­nijsku dis­tan­cu, ali i uz naj­du­blju strast i sle­pu veru, upra­vo kako sam, kroz per­spek­ti­ve devet indi­vi­du­al­nih i tri grup­na pri­po­ve­da­ča, tre­ti­ra­la i juna­ka-juna­ki­nju Orlan­da. Jed­na od takvih ,,rupa“ ili bolje reče­no sle­pih mrlja u roma­nu je i kolo­ni­jal­na i impe­ri­ja­li­stič­ka isto­ri­ja Veli­ke Bri­ta­ni­je. Koli­ko god da je pro­gre­siv­na po pita­nji­ma roda i rod­nih ulo­ga, Vulf toli­ko ne želi da pro­pi­ta dru­ge Orlan­do­ve iden­ti­tet­ske karak­te­ri­sti­ke koje ga čine pri­vi­le­go­va­nim, te pišu­ći svo­ju juna­ki­nju-juna­ka dosled­no uspo­sta­vlja bri­tan­stvo kao ide­al, suprot­sta­vljen tra­go­vi­ma egzo­tič­ne dru­go­sti, sta­vlja bri­tan­sku kul­tu­ru u cen­tar a sve dru­ge kul­tu­ro­lo­ške mode­le življe­nja na mar­gi­ne. U mojoj adap­ta­ci­ji, a naro­či­to u sce­na­ma u Cari­gra­du i s rom­skim ple­me­nom, ova­kva se pozi­ci­ja cen­tra i mar­gi­ne, te sve­u­kup­ne kla­sne i rasi­stič­ke hije­rar­hi­je pre­i­spi­tu­je i obr­će – nei­me­no­va­ni tur­ski ljubav­nik i Ciga­nin Rustem sve­sni su Orlan­do­vih pri­vi­le­gi­ja i sop­stve­ne depri­vi­le­go­va­no­sti, ali iro­ni­zo­va­njem, jezič­kim bra­vu­ra­ma, ovla­da­va­njem nara­ci­jom i nara­ti­vom, te konač­no pre­u­zi­ma­njem isto­rij­ske per­spek­ti­ve sta­vlja­ju sami sebe u cen­tar, a bri­tan­skog ple­mi­ća-plem­ki­nju na mar­gi­nu pri­če, a time i na mar­gi­nu isto­ri­je. U raz­li­či­tim adap­ta­ci­ja­ma koje su mi bile dostup­ne, ose­bu­jan jezik i pre sve­ga roma­nesk­ni i lite­rar­ni ton ori­gi­na­la tran­spo­no­va­ni su u medij pozo­ri­šta na raz­li­či­te nači­ne: adap­ta­ci­ja Rober­ta Vil­so­na (Robert Wil­son) i Dari­la Pink­ni­ja (Darryl Pinckney) je zapra­vo mono­dra­ma, u kojoj se nara­tiv­ne pozi­ci­je mije­nja­ju iz prvog u tre­će lice, iz jed­ni­ne u mno­ži­nu, itd...; u adap­ta­ci­ji Sare Rul (Sarah Ruhl) u nara­ci­ji na sce­ni smje­nju­ju se Orlan­do (koji pone­kad o sebi govo­ri u tre­ćem, a pone­kad u prvom licu) i hor (sači­njen od neo­d­re­đe­nog bro­ja čla­no­va i čla­ni­ca oba pola). Za okvir i pola­zi­šte naše adap­ta­ci­je, redi­telj Bojan Đor­đev pred­lo­žio je 12 sce­na, i u sva­koj od sce­na po jedan ključ­ni junak ili juna­ki­nja iz roma­na isto­vre­me­no posta­je i pri­po­ve­dač ili pri­po­ve­da­či­ca za tu sce­nu. U našoj ver­zi­ji Orlan­do goto­vo osta­je nem (iako obi­la­to uče­stvu­je u odno­si­ma i scen­skim rad­nja­ma sa svi­ma), žuđen i nepri­stu­pa­čan do epi­lo­ga, do posled­nje sce­ne i mono­lo­ga. koji je u odno­su na savre­me­ni kon­tekst i pro­tok još sko­ro 100 godi­na od ,,sada­šnjeg“ tre­nut­ka Vir­dži­ni­je Vulf, napi­sao Goran Fer­čec. Posled­nja reče­ni­ca roma­na gla­si: ,,I začuo se dva­na­e­sti otku­caj pono­ći; dva­na­e­sti otku­caj pono­ći, uto­rak, jeda­na­e­stog okto­bra, hilja­du devet­sto dva­de­set osme.“, što je refe­ren­ca na datum obja­vlji­va­nja roma­na. U Fer­če­co­vom (i Orlan­do­vom) mono­lo­gu Orlan­do za temu svog soli­lo­kvi­ja uzi­ma vri­je­me i mje­sto kao odred­ni­ce našeg življe­nja, kao i odred­ni­ce naše tako­zva­ne knji­žev­no­sti. Ova­kvo više­gla­sje: autor­sko, glu­mač­ko i nara­tiv­no, omo­gu­ći­lo je da se Orlan­do – kao ljud­sko biće ali i kao feno­men, sagle­da iz više uglo­va: iz vizu­ra ljubav­ni­ka, ljubav­ni­ca, dve kra­lji­ce, slu­ški­nja i slu­ga, pasa, Roma, Tura­ka, Bri­ta­na­ca, knji­žev­ni­ka, savre­me­ni­ka i savre­me­ni­ca. U cen­tru mog inte­re­sa za pozo­ri­šni tekst uop­šte sto­ji inte­res za mono­log, te za nara­ci­ju kao pozo­ri­šni, a ne samo knji­žev­ni prin­cip, a Bojan Đor­đev uvek izno­va nala­zi naj­po­zo­ri­šni­ja, naj­ko­re­gra­fi­sa­ni­ja, naj­scen­ski­ja reše­nja za moje tek­sto­ve koje je on opi­sao kao ,,naiz­gled nepo­sta­vlji­ve“. Kej­ti Mičel je roman ,,Orlan­do“ opi­sa­la kao ,,nepo­sta­vlji­vu zver“. Na počet­ku mog rada na adap­ta­ci­ji roma­na ,,Orlan­do: Bio­gra­fi­ja“, kole­gi­ni­ca i pri­ja­te­lji­ca Ana Kon­stan­ti­no­vić izvu­kla je u jed­nom tarot čita­nju za moju (autor­sku, ali i ljubav­nu) ,,tada­šnju sada­šnjost“ kar­tu – veli­ku arka­nu broj XI – sna­gu, na kojoj je pri­ka­za­na žena koja kro­ti zver. Za mene je to tada bio znak i inspi­ra­ci­ja za kro­će­nje i ove ,,zve­ri od roma­na“ i to s veli­kim spi­sa­telj­skim zado­volj­stvom.
Tanja Šlji­var


„STO­LjE­ĆE”
ODLOM­CI IZ ORLAN­DO­VOG ZAVR­ŠNOG MONO­LO­GA „MRLjA” GORA­NA FER­ČE­CA

„Kao s palu­be bro­da ili sa svje­ti­o­ni­ka vidim dru­gu stra­nu, bilo koji tre­nu­tak u vre­me­nu, i sebe u vre­me­nu i kažem, zadr­ži neka­ko tu bez­vre­me­nost ili sve­vre­me­nost ali je saču­vaj od toga da posta­ne mit, nešto pre­po­zna­tlji­vo što bi lako moglo posta­ti pri­ča. A jedi­na je isti­na, naj­ve­ća isti­na, da od pri­če tre­ba bje­ža­ti jer se uvi­jek pona­vlja, kroz vri­je­me uvi­jek ista, naj­ra­di­je bi čovje­ka drža­la nepro­mi­je­nje­nim, zabi­je­nim u samo jed­no vri­je­me u samo jed­nu moguć­nost. Pri­ča voli vri­je­me. Pri­ča u save­zu s vre­me­nom, pro­kle­ti je virus. Pre­no­si se s gene­ra­ci­je na gene­ra­ci­ju kao loš gen. Kad se nešto ispri­ča dva­put, već je zara­že­no mitom. Tre­ba izbje­ći pri­ču da bi se izbje­glo navi­ci živo­ta da bude poslu­šan i da se pona­vlja. Tre­ba, dakle, izvr­nu­ti i pobje­ći. A da bi se pobje­glo mje­stu i vre­me­nu, a može se, tre­ba raz­va­li­ti usta­lje­nu kro­no­lo­gi­ju sto­lje­ća, dese­tlje­ća, godi­ne, tjed­na, pomno­že­nu s visi­nom, širi­nom i dubi­nom. (Obi­ljež­ja koja sta­nu u jed­nu lošu reče­ni­cu s pre­vi­še zare­za.) Tre­ba im pod­va­li­ti zakri­vlje­nje. Pri­je­stup­ne godi­ne. Dis­tor­zi­ju. Sve nerav­no. Sve bez puto­ka­za. Sve džun­gla koja više iza­zi­va strah nego zna­ti­že­lju.”
 ***
„Sto­lje­će ni po čemu nije po ljud­skoj mje­ri nego je pod­va­la, kon­strukt pre­dug za ono­li­ko koli­ko tije­lo može tra­ja­ti. Stvo­re­no za tra­ja­nje koje nije ljud­sko. Pre­ve­li­ka knji­žni­ca koja se ne može pro­či­ta­ti. Sva­ki je život pre­kra­tak za sto­lje­će, i una­toč tome, i dalje ga svo­ja­ta i dalje mu hoće ugo­di­ti. Uga­đa­mo sto­lje­ću kao pas vla­sni­ku. Pušta­mo da nas vodi i isto­vre­me­no pla­ni­ra­mo kako bismo ga pri­pi­to­mi­li. Tepa­mo mu, naše div­no sto­lje­će, naše stra­šno sto­lje­će, naše sto­lje­će napret­ka, naše sto­lje­će pro­pa­sti. Masi­ra­mo njego­va rame­na ne bi li smo ga udo­bro­vo­lji­li. Uga­đa­mo njego­vom nasil­nom karak­te­ru u nadi da nam neće odva­li­ti šamar. A onda nam odva­li šamar. Pa još jedan šamar. Sto godi­na šama­ra. Jer nas drži kao tao­ce. Jer se ne usu­di­mo pogle­da­ti izvan njega, nau­či­ti bro­ji­ti dalje od sto. Ti, naše, dra­go sto­lje­će. Pljas. Šamar. Sto­lje­će je pod­va­la. Zato mu tre­ba dosko­či­ti. Samo isko­ra­či­ti iz njega.  Slo­mi­ti mu jedi­ni­cu i dvi­je nule kao kič­mu. Tre­ba mu pod­va­li­ti sve što mu jedan život može pod­va­li­ti. Pod­va­li­ti mu lije­nost. Pod­va­li­ti mu zabo­rav nakon žesto­ke pijan­ke. Duge šet­nje s kon­ti­nen­ta na kon­ti­nent. Pje­va­nje revo­lu­ci­o­nar­nih pje­sa­ma. Puno jeba­nja u inter­i­je­ru i eks­te­ri­je­ru. Spa­va­nje danju. Deka­den­ci­ju noću. Posje­do­va­nje dvor­ca. Sprem­nost da se dvo­rac izgu­bi ili da ga pre­u­zme narod. Pisa­nje drve­nom olov­kom. Zapo­či­nja­nje stva­ri bez namje­re da se dovr­še. Pod­va­li­ti mu giljo­ti­nu umje­sto bici­kla. Pod­va­li­ti mu virus i puto­va­nje samo s ruk­sa­kom na leđi­ma. Šver­ca­nje u jav­nom pri­je­vo­zu. Ruše­nje vla­sti. Tre­ba biti tvr­do­glav. Ne ispi­sa­ti ime na vra­ti­ma sta­na. Sakri­ti adre­su. Isklju­či­ti sate­lit­sko navo­đe­nje. Pope­ti se na hrast pri­je nego shva­tiš da se bojiš visi­ne. Hra­ni­ti tuđe mač­ke. Uvi­jek tra­ži­ti veće hono­ra­re. Pona­vlja­ti da je dru­štve­na kla­sa poput pla­sti­ke, eko­lo­ško-egzi­sten­ci­jal­ni pro­blem koji će nas doći gla­ve. Pje­ša­či­ti izme­đu gra­do­va. Izbje­ga­va­ti Euro­pu. Osta­vlja­ti pre­ve­li­ke napoj­ni­ce u kava­ni. Kra­sti knji­ge koje neće biti pro­či­ta­ne. Ne pri­sta­ti na brak. Odbi­ja­ti vjer­nost. Odbi­ja­ti baš sve što bi moglo nali­ko­va­ti ucje­ni. Napu­sti­ti rodi­telj­sku kuću čim pri­je. Silo­va­ti vla­sti­tu maj­ku i ubi­ti vla­sti­tog oca. Ili ubi­ti maj­ku i silo­va­ti oca. Sim­bo­lič­ki. Spa­li­ti nasljed­stvo. Doslov­no. Gur­nu­ti žen­ski prst u muško dupe. Gur­nu­ti tri prsta. Opi­ja­ti se vinom. (Sad nam se mit već opet pri­šu­ljao. Kad veli­ka pri­ča dođe pre­bli­zu tre­ba je uda­ri­ti nogom.) Slu­ša­ti gla­zbu koja je osta­la nedo­vr­še­na. Bilje­ži­ti ime­na ljubav­ni­ka i ljubav­ni­ca na fasa­di. Ne pri­sta­ti na isti­nu kao neu­pit­nu kate­go­ri­ju, ili još gore, moral­nu kate­go­ri­ju. Drža­ti isti­nu dalje od umjet­no­sti. Uvi­jek sa sobom nosi­ti plo­či­ce za igru domi­na. Zapi­si­va­ti sno­ve. Zao­bi­la­zi­ti cen­tar gra­da. Tvr­di­ti da je umjet­nost naj­va­žni­ja stvar na svi­je­tu. Uzgo­ji­ti ana­na­se na sta­blu. Nau­či­ti odre­đi­va­ti vri­je­me pre­ma polo­ža­ju sun­ca i mje­se­ca. Čita­ti Breh­ta. Citi­ra­ti Mark­sa i Spi­no­zu. Dove­sti konač­no boga njego­vom kra­ju. Pogri­je­ši­ti u ime­no­va­nju vla­sti­tog roda. Uki­nu­ti zastra­šu­ju­ći sadi­zam koji nosi riječ sud­bi­na. No lon­ger trap­ped by destiny. Zagle­da­ti se ljudi­ma u lice. Ući pijan u ve-ce spo­la kojim nisi ozna­čen i pogle­da­ti se u ogle­da­lo. Iza­ći u noć kao netko dru­gi. Gru­bih gesti koje su posta­le nježne. Svr­ho­vi­tih pokre­ta koji su posta­li nesvr­ho­vi­ti. Govo­ri­ti o tije­lu kao o neče­mu dobrom. Posla­ti neko­me dik­pik. Zapo­če­ti raz­go­vor s neznan­cem. Shva­ti­ti bit­nu vezu izme­đu drve­ća, pti­ca i čovje­ka, ali ne posta­ti pro­rok ili pro­svje­ti­telj. Nika­da ne reći (nakon što shva­tim što je sve sto­lje­će od mene oče­ki­va­lo da budem i što još oče­ku­je), nika­da ne reći I think the spi­rit of this cen­tury has finally taken me and bro­ken me. Sto­lje­ću tre­ba pod­va­li­ti isku­stvo koje neće moći pri­svo­ji­ti, pod­va­li­ti mu zna­nje koje neće moći isko­ri­sti­ti, unov­či­ti, pro­da­ti, pre­pro­da­ti, pre­tvo­ri­ti u zla­to. Nesta­ja­ti i ponov­no se poja­vlji­va­ti na mje­sti­ma na koji­ma me nitko ne oče­ku­je. Posta­vi­ti mili­jun pita­nja. Poto­pi­ti neko­li­ko bro­do­va za pri­je­voz robe. Kupo­va­ti samo goto­vi­nom. Ili kra­sti. Sva­kom sto­lje­ću tre­ba otvo­ri­ti pro­zo­re i napra­vi­ti pro­puh koji će ras­ku­ži­ti usta­jao kabi­net čuda, raz­bu­ca­ti špil tarot kara­ta ciga­ni­na Ruste­ma el Sadija, sru­ši­ti tin­tu s gušč­jim perom, otpu­ha­ti kri­no­li­nu kao balon i zgu­li­ti egzo­tič­ne tape­te s pro­fi­li­ma maur­skih gla­va i trop­skih pti­ca za zido­va tri­sto šezde­set i pet soba, salo­na, sta­no­va, hod­ni­ka koji­ma se šunja­ju kra­lji­ca Eli­za­be­ta, ruska prin­ce­za Saša, pre­glad­ni pje­snik Nik Grin koji ne sti­že jesti od pri­ča­nja o sebi, nor­ve­ški vipe­ti i agre­siv­ni masti­fi koji ne vole pje­sni­ke, rumunj­ska nad­voj­vot­ki­nja koja, kad joj dođe, podig­ne halji­nu, čuč­ne i piša u dvo­ri­štu, nei­me­no­va­ni tur­ski ljubav­nik koji ispa­lju­je rake­te u noć, nevi­dlji­ve gospe čed­no­sti i čisto­te, ali ne i skrom­no­sti, koje pra­te sti­snu­te buti­ne kra­lji­ce Vic­to­ri­je, Šel­mer­din čija kosa i bro­do­vi samo čeka­ju povolj­ni vje­tar. Sve mrtva­ci od kojih nitko više ne može disa­ti. Ljubim­ci sto­lje­ća. Takvi poput njih danas se štri­ha­ju u prvom čita­nju. Crve­nom olov­kom. Sto­lje­će tre­ba natje­ra­ti da konač­no zani­je­mi kao Mada­me di Defand nakon što je pede­set godi­na nepre­sta­no govo­ri­la. Ili da se pre­tvo­ri u ono u što će se iona­ko pre­tvo­ri­ti, u sli­ku. Jed­nu jedi­nu sli­ku. Od koje zasta­je dah. Koja je to sli­ka koja ušut­ku­je brblji­vost sto­lje­ća, koja ga tje­ra da se sažme, da se odrek­ne svo­je kla­sne ljuba­vi pre­ma oda­bra­ni­ma, da raz­bi­je midl klas bluz (mid­dle class blu­es) ugod­nog življe­nja, da se osvr­ne i pogle­da sra­nje koje osta­vlja za sobom. Ako je poku­šam opi­sa­ti, ne pod­sje­ća ni na što, ni sa čim uspo­re­di­va. Pri­đem bli­že. Mogla bi biti pito­mi engle­ski pej­zaž, ali nije. Još korak bli­že. Mogla bi biti Bospor u maglo­vi­to jutro, ali nije. Mogla bi biti nor­ve­ški gle­čer u doba zim­skog sol­sti­ci­ja. Napra­vim korak. Ili ušće dvi­ju rije­ka u sumrak gle­da­no oli­gar­hij­skim pogle­dom odo­zgo. Ali nije. Ili pje­na oko rta Horn. Napra­vim korak. Možda je samo papir pre­ko kojeg je netko pro­lio tin­tu, a papir je od mrlje posi­vio i napra­vio geo­graf­sku mapu novog svi­je­ta. Pri­đem bli­že. Možda je mrlja naf­te na puči­ni. Možda je kit u sta­nju miro­va­nja. Možda je boro­va šuma. Napra­vim korak. Možda je tape­ta u salo­nu iscr­ta­na gusto ispre­ple­te­nim bilj­ka­ma koje rastu samo u kolo­ni­ja­ma. Možda je ispu­cao asfalt. Ili žvr­ljo­ti­na na zidu koju je nemo­gu­će pro­či­ta­ti. Još jedan korak. Možda je kora Orlan­do­vog hra­sta. Slje­de­ćim se kora­kom pri­bli­žim dovolj­no da sva mogu­ća čita­nja sli­ke išče­znu i osta­ne samo ono što sli­ka jest, obič­na mrlja koja pred­sta­vlja samo mrlju. Ništa osim mrlje. Obra­tim se osor­no sto­lje­ću, s pre­zi­rom pre­ma njego­voj ogra­ni­če­no­sti (sad posta­je baš osob­no), bez tepa­nja kažem sto­lje­ću da mi da neki mig, neki smjer o tome kako dvi­je hilja­de i dva­de­se­te čita­ti sli­ku u koju ga silom hoću pre­tvo­ri­ti. Tiši­na. Sto­lje­će šuti. Osve­ću­je se za pod­va­le. Napra­vim još jedan korak koji me sasvim pri­bli­ži sli­ci i koji mi poka­že da sva­ka mrlja u mrlji u mrlji u mrlji u svo­jem naj­sit­ni­jem deta­lju posta­je jed­no lice. Lica vidlji­va tek kad se čovjek pri­bli­ži toli­ko da ne vidi ništa oko sebe, nego samo povr­ši­nu sli­ke, kad izbri­še sav okol­ni svi­jet. Nepo­zna­ta lica koja me natje­ra­ju da osta­nem tako nepo­mi­čan i pomi­slim na sve što sam bio ili mogao biti, svi oni ili sve one koje pod­la sto­lje­ća nepre­sta­no kori­ste i isko­ri­šta­va­ju, a da im zapra­vo ne nude ništa. Isko­ri­šte­ni. Pro­sti­tut­ka Neli, mara­to­nac kojeg srce izda­je na cilju, bez­dom­nik nakon potre­sa, dje­čak nala­ki­ra­nih nok­ti­ju koji vozi bicikl u tiho posli­je­pod­ne neke puste uli­ce nekog pro­vin­cij­skog gra­da, pas na lan­cu u stra­žnjem dvo­ri­štu, zabo­ra­vlje­no dije­te, nepi­sme­ni narod­ni pje­snik, kasa­pin koji pla­če, glu­mi­ca vječ­no spo­red­nih ulo­ga, Kinez na izgrad­nji mosta, onaj koji hra­ni golu­bo­ve jer nema koga dru­go­ga hra­ni­ti, rom­sko ple­me s Bal­ka­na, nad­ni­čar u ber­bi gra­ška, pisac koji pri­sta­je na sud­bi­nu pri­pad­no­sti malom jezi­ku, vozač škol­skog auto­bu­sa koji nema svo­je dje­ce, izbje­gli­ca koji nepre­sta­no pre­la­zi gra­ni­ce i koji nakon što ga vra­te opet pre­la­zi i opet pre­la­zi i dro­bi sto­lje­će kao gru­men vla­žne soli. Sto­lje­će lica koja ne govo­re ali se kre­ću, pod­va­lju­ju, rade, pre­la­ze i u tom kre­ta­nju tu mrlju što se na počet­ku nije dala raza­zna­ti pre­tva­ra­ju u olu­ju, u val, u lavi­nu koja mete sve pred sobom.”


VIR­DžI­NI­JA VULF: BIO­GRA­FI­JA
„Bio­graf je sada suo­čen sa teško­ćom koju je bolje možda da pri­zna nego da je zata­ška.“
„Orlan­do“, Vir­dži­ni­ja Vulf
Za raz­li­ku od nepo­sred­nog pri­stu­pa Viti Sakvil-Vest i spi­sa­telj­skog geni­ja koji je Vir­dži­ni­ji Vulf omo­gu­ćio da uhva­ti neu­hva­tlji­vu orlan­dov­sku lič­nost i da od jed­ne isto­rij­ske figu­re napra­vi više­di­men­zi­o­nal­ni sve­vre­me­ni knji­žev­ni lik, bio­graf ove skrom­ne bio­gra­fi­je moći će da ispu­ni samo „prvu dužnost bio­gra­fa, koja je da klip­še, ne gle­da­ju­ći ni levo ni desno, neiz­bri­si­vim sto­pa­ma isti­ne; neza­ve­den cve­ćem; ne oba­zi­ru­ći se na sen­ku; samo meto­dič­no“.
„Naša je pro­sta dužnost da utvr­di­mo činje­ni­ce ono­li­ko koli­ko su pozna­te i da pusti­mo čita­o­ca da od njih čini što god hoće.“
Ade­lin Vir­dži­ni­ja Vulf (Vir­gi­nia Woolf, rođe­na Sti­ven (Step­hen), 1882–1941) bila je engle­ska autor­ka roma­na toka sve­sti i broj­nih ese­ja, među koji­ma su i oni u koji­ma je posta­vi­la osno­ve femi­ni­stič­ke knji­žev­ne kri­ti­ke. Budu­ći da je žena­ma u njeno vre­me pra­vo na obra­zo­va­nje bilo ogra­ni­če­no i u veli­koj meri nedo­stup­no, ško­lo­va­la se naj­pre kod kuće, uz veli­ku pomoć bibli­o­te­ke svog oca, koji joj je dozvo­lja­vao da čita šta god želi, i uz pomoć poznan­sta­va njene bra­će, koja su, budu­ći da su bili muškar­ci, sme­li da poha­đa­ju Uni­ver­zi­tet u Kem­bri­džu. Svo­je for­mal­no obra­zo­va­nje ste­kla je na Kra­lje­vom kole­džu u Lon­do­nu na „Ode­lje­nju za dame“, gde je stu­di­ra­la isto­ri­ju, grč­ki, latin­ski i nemač­ki jezik. Na fakul­te­tu je ostva­ri­la zna­čaj­na pri­ja­telj­stva sa svo­jim men­tor­ka­ma, koje su bile istak­nu­te femi­nist­ki­nje tog vre­me­na, poput Kla­re Pater i Dženet Kejs, koje su se bori­le za dostup­nost viso­kog obra­zo­va­nja žena­ma i koje su ostva­ri­le zna­ča­jan uti­caj na Vir­dži­ni­ji­ne poli­tič­ke sta­vo­ve. Iako njeni rodi­te­lji nisu gle­da­li bla­go­na­klo­no na for­mal­no žen­sko obra­zo­va­nje, njen otac ju je podr­ža­vao u njenoj spi­sa­telj­skoj kari­je­ri, s obzi­rom na to da je pisa­nje sma­trao ugled­nom pro­fe­si­jom za žene, za šta su u veli­koj meri zaslu­žne Vir­dži­ni­ji­ne pret­hod­ni­ce – Džejn Ostin i sestre Bron­te. Među­tim, vik­to­ri­jan­ska kli­ma ipak nije bila povolj­na za žene, pa ni za žene spi­sa­te­lji­ce; Vir­dži­ni­ja je opi­su­je reči­ma: „Dru­štvo je u to vre­me bilo savr­še­no kom­pe­tent­na, savr­še­no samo­za­do­volj­na, nemi­lo­srd­na maši­na. Devoj­ka nije ima­la šan­se pro­tiv njego­vih kljo­va. Nijed­na njena dru­ga želja – na pri­mer, da crta, ili da piše – nije mogla biti uze­ta za ozbilj­no.“ Vir­dži­ni­ja poka­zu­je jasan kri­tič­ki stav pre­ma vik­to­ri­jan­skoj eri u svo­jim deli­ma, pa i u „Orlan­du“, kri­ti­ku­ju­ći dru­štvo iz salo­na Madam di Defand kao hor vik­to­ri­jan­skog jav­nog mnje­nja. Za raz­li­ku od izve­šta­če­nog salo­na Madam di Defand, Vir­dži­ni­ja je počet­kom dva­de­se­tog veka ima­la svo­je slo­bo­do­um­no salon­sko dru­štvo – Blum­zbe­ri gru­pu, sasta­vlje­nu od njenih pri­ja­te­lja, pisa­ca, filo­zo­fa, sli­ka­ra, koji su zajed­no stu­di­ra­li i žive­li bli­zu jed­ni dru­gih u Blum­zbe­ri­ju u Lon­do­nu. Njiho­vi sta­vo­vi bili su femi­ni­stič­ki, paci­fi­stič­ki i sek­su­al­no libe­ral­ni. Doro­ti Par­ker je o ovoj gru­pi rekla: „Žive­li su na skve­ro­vi­ma (squ­a­re – kva­drat (engl.)), sli­ka­li u kru­go­vi­ma i vole­li u tro­u­glo­vi­ma.“ Među­tim, Vir­dži­ni­ja je poče­la i ovo dru­štvo da sma­tra suvi­še inte­lek­tu­al­nim i skep­tič­no oda­nim raci­o­na­li­zmu, te se na neko vre­me pri­dru­ži­la gru­pi Neo-Paga­na svog pri­ja­te­lja Ruper­ta Bru­ka, koja je za cilj ima­la prak­ti­ko­va­nje soci­ja­li­zma, vege­te­ri­ja­ni­zma i nudi­zma. Upr­kos pre­zi­ru koji je ose­ća­la pre­ma bra­ku, Vir­dži­ni­ja se uda­la za Leo­nar­da Vul­fa, koga je opi­sa­la kao „siro­ma­šnog Jevre­ja“ (pen­ni­less Jew), a koji je bio soci­ja­li­sta i istak­nu­ti član Labu­ri­stič­ke par­ti­je. Upr­kos tome što je prvi put odbi­la njego­vu brač­nu ponu­du, Vir­dži­ni­ja i Leo­nard su se vole­li i čak žive­li sreć­no do kra­ja živo­ta – pre­ma Vir­dži­ni­ji­nim reči­ma u svom opro­štaj­nom pismu pred samo­u­bi­stvo, posve­će­nom njemu – „Mislim da dvo­je ljudi nije moglo biti sreć­ni­je nego što smo to bili mi.“ Brač­ni par Vulf osno­vao je sop­stve­nu štam­pa­ri­ju – Hogart izda­va­štvo (Hogarth Press), u kojoj je Vir­dži­ni­ja obja­vlji­va­la sop­stve­na dela. Među­tim, štam­pa­ri­ja bi ban­kro­ti­ra­la da nije bilo Vite Sakvil-Vest, popu­lar­ne i cenje­ne spi­sa­te­lji­ce onog vre­me­na koja je izda­la neko­li­ko roma­na u Hogart izda­va­štvu kako bi pomo­gla Vul­fo­vi­ma. Vita Sakvil-Vest bila je Vir­dži­ni­ji­na ljubav­ni­ca i dugo­go­di­šnja pri­ja­te­lji­ca, kojoj je Vir­dži­ni­ja posve­ti­la svoj roman „Orlan­do“. Vitin sin Naj­džel Nikol­son piše o „Orlan­du“: „Efe­kat Vite na Vir­dži­ni­ju je ceo sadr­žan u Orlan­du, naj­du­žem i naj­šar­mant­ni­jem ljubav­nom pismu u knji­žev­no­sti, u kome ona istra­žu­je Vitu, tka je u veko­ve i van njih, baca je od jed­nog do dru­gog pola, igra se sa njom, obla­či je u krzno, čip­ku i sma­ragd, zadir­ku­je je, fler­tu­je sa njom, spu­šta veo magle oko nje.“ Od poznan­stva sa Vitom poči­nje Vir­dži­ni­jin naj­plod­ni­ji spi­sa­telj­ski rad, budu­ći da ju je Vita ohra­bri­va­la da piše i ube­đi­va­la da je pisa­nje lek za njeno men­tal­no zdra­vlje, a ne izvor njenih psi­hič­kih pro­ble­ma, kako su je otac i njegov dok­tor ube­đi­va­li od njene ado­le­scen­ci­je, save­tu­ju­ći joj da se bavi iscr­plju­ju­ćim fizič­kim aktiv­no­sti­ma, poput bašto­van­stva, kako bi uspo­sta­vi­la balans sa „pre­te­ra­nim raz­mi­šlja­njem“ i pisa­njem, za koje su vero­va­li da joj šte­ti. Vir­dži­ni­ja je ima­la bipo­lar­ni pore­me­ćaj lič­no­sti, koji se odli­ku­je manič­nim, pro­duk­tiv­nim faza­ma u koji­ma bi stva­ra­la, i depre­siv­nim, u koji­ma je doži­vlja­va­la ner­vne slo­mo­ve i dva­put poku­ša­la samo­u­bi­stvo, da bi se na kra­ju ubi­la uta­pa­njem u reci Uz 1941. godi­ne u svo­joj 59. godi­ni. Vir­dži­ni­ji­ni ner­vni slo­mo­vi poče­li su u njenoj mla­do­sti, nakon smr­ti njenih naj­bli­žih čla­no­va poro­di­ce – kad je ima­la tri­na­est godi­na, umr­la joj je maj­ka, nedu­go zatim i sta­ri­ja sestra Ste­la, koja joj je bila naj­ve­ći uzor, a ubr­zo i otac. Među­tim, njen bio­graf, Kven­tin Bel, isti­če da je mogu­ći raz­log za Vir­dži­ni­ji­no naru­še­no men­tal­no zdra­vlje sek­su­al­no nasi­lje koje su ona i njena sestra Vane­sa doži­ve­le u svom detinj­stvu i ado­le­scen­ci­ji, poseb­no nakon smr­ti svo­jih rodi­te­lja, od svo­je polu­bra­će Džor­dža i Džeral­da Dakvor­ta, prvi put kada je Vir­dži­ni­ja ima­la šest godi­na. Vir­dži­ni­ja opi­su­je ove doga­đa­je: „Sta­re gospo­đe Ken­sing­to­na i Bel­gra­vi­je nika­da nisu sazna­le da Džordž Dakvort nije bio samo otac i maj­ka, brat i sestra tim jad­nim Sti­ve­no­vim devoj­či­ca­ma; on je tako­đe bio njihov ljubav­nik.“ Ipak, čini se da je Vir­dži­ni­ja sama raz­u­me­la uzrok svo­je bole­sti koji obu­hva­ta i sek­su­al­no nasi­lje koje je pre­ži­ve­la, posma­tra­nje pisa­nja kao štet­nog rada za ženu i nea­de­kvat­ne psi­hi­ja­trij­ske prak­se, koja je, kao i sve osta­lo, bila ogre­zla u patri­jar­hat (ne tako dav­no pre Vir­dži­ni­ji­nog vre­me­na, čita­nje roma­na navo­di­lo se kao raz­log za „žen­sko ludi­lo“ i za zatva­ra­nje žena u psi­hi­ja­trij­ske insti­tu­ci­je). Taj uzrok je, narav­no, opre­si­ja žena u patri­jar­hal­nom dru­štvu. U ese­ju „Sop­stve­na soba“ („A Room of One’s Own“, 1929), koji se sma­tra osno­vom femi­ni­stič­ke knji­žev­ne kri­ti­ke, Vir­dži­ni­ja isti­če – da je Šek­spir imao sestru jed­na­ko geni­jal­nu kao on, „ona bi zasi­gur­no polu­de­la, upu­ca­la se, ili skon­ča­la u nekoj usa­mlje­noj koli­bi van sela, polu­ve­šti­ca, polu­ča­rob­ni­ca, kao izvor stra­ha i meta pod­sme­ha“; i još: „Kad, među­tim, neko čita o vešti­ci ili o ženi koju su zapo­se­li đavo­li... onda mislim da smo zapra­vo u pri­či o izgu­blje­noj spi­sa­te­lji­ci, o poti­snu­toj pesni­ki­nji, o nekoj nemoj i neslav­noj Džejn Ostin.“ U „Sop­stve­noj sobi“, kao i u ese­ju „Tri gvi­ne­je“ („Three Gui­ne­as“, 1938) Vir­dži­ni­ja pažlji­vo ana­li­zi­ra raz­lo­ge za mali broj spi­sa­te­lji­ca, isti­ču­ći činje­ni­cu da je žena­ma uskra­će­na eko­nom­ska moć, kao i pri­stup viso­kom obra­zo­va­nju. „Žena mora ima­ti novac i sop­stve­nu sobu, ako želi da piše fik­ci­ju,“ kaže Vulf.
U duhu svo­jih men­tor­ki, Vir­dži­ni­ja kao jed­nu od naj­zna­čaj­ni­jih bor­bi vidi bor­bu za obra­zo­va­nje dostup­no žena­ma: „Kad zna da čita, posto­ji samo jed­na stvar u koju je može­te nau­či­ti da veru­je – u sebe“, isti­če u svo­joj krat­koj pri­či „Pone­de­ljak ili uto­rak“ („Mon­day or Tues­day“, 1921). Sami liko­vi Vir­dži­ni­ji­nih roma­na sli­ka­ju por­tret žene koja tre­ba da se oslo­bo­di ili oslo­bo­đe­ne žene, od depre­siv­ne doma­ći­ce Gospo­đe Dalo­vej, do neve­ro­vat­nog, sve­mo­gu­ćeg, andro­gi­nog Orlan­da. Vir­dži­ni­ja vešto spa­ja ide­ju o femi­ni­stič­koj sve­sti i oslo­bo­đe­nju žena od isto­rij­skog rop­stva patri­jar­ha­tu („… jer misli­mo una­zad, kroz svo­je maj­ke, ako smo žene.“) sa ide­jom o oslo­bo­đe­nju od roda (“Fatal­no je biti čisto i jed­no­stav­no muška­rac ili žena: tre­ba biti žena-muška­rac, ili muška­rac-žena.” „Sop­stve­na soba“) zbog čega se sma­tra ključ­nom figu­rom femi­ni­stič­kog pokre­ta, koji je sedam­de­se­tih godi­na uzdi­že u svoj kanon, ali i kvir pokre­ta, čime poka­zu­je suštin­sku vezu izme­đu žen­skog i LGBT oslo­bo­đe­nja. Vulf je tako­đe aktiv­no zastu­pa­la paci­fi­stič­ke i anti­fa­ši­stič­ke vred­no­sti, a uspe­va­la je da ostva­ri kri­tič­ki odnos pre­ma sop­stve­nim pri­vi­le­gi­ja­ma u svom ese­ju „Jesam li ja snob?“ („Am I a Snob?“, 1936) u kome je zaklju­či­la da jeste eli­tist­ki­nja i snob, među­tim, uspe­va­la je da se bavi kri­ti­kom kolo­ni­za­ci­je, bri­tan­skog impe­ri­ja­li­zma i naci­o­na­li­zma, kao i rasi­zma, što je poseb­no vidlji­vo u „Orlan­du“, za šta možda može­mo pret­po­sta­vi­ti da je uti­caj njenog soci­ja­li­stič­ki opre­delj­nog poli­tič­ki aktiv­nog supru­ga. Vir­dži­ni­ji­ni naj­po­zna­ti­ji roma­ni su: „Puto­va­nje bro­dom“ („The Voyage Out“, 1915), „Gospo­đa Dalo­vej“ („Mrs Dal­lo­way“, 1925), „Ka sve­ti­o­ni­ku“ („To the Lightho­u­se“, 1927), „Orlan­do“ („Orlan­do: A Bio­graphy“, 1928), „Tala­si“ („The Waves“, 1931), „Flaš: bio­gra­fi­ja“ („Flush: A Bio­graphy“, 1933), „Godi­ne“ („The Years“, 1941) i „Izme­đu čino­va“ („Bet­we­en the Acts“, 1941). Pro­zu Vir­dži­ni­je Vulf odli­ku­je izra­zi­ta lirič­nost kojom sli­ko­vi­to doča­ra­va vizu­el­ne i zvuč­ne impre­si­je, obo­ga­će­ne neo­bič­nim siste­mom meta­fo­ra koji je pove­zan sa glav­nim moti­vom rad­nje. „I zau­sta­vlja­ju­ći se dale­ko, bez daha, ona reče, laga­no dah­ću­ći, da je on kao božić­na jel­ka sa mili­on sve­ća (ona­kva kakvu oni u Rusi­ji ima­ju), oki­će­na žutim kugla­ma; uža­re­na; može da osve­tli celu uli­cu; (tako se to može pre­ve­sti) jer je sa bli­sta­vim obra­zi­ma, tam­nim kovr­dža­ma, ogr­ta­čem crnim i gri­mi­znim, on izgle­dao kao da gori sop­stve­nim zra­ka­ma, od lam­pe zapa­lje­ne iznu­tra.“
„Orlan­do“, Vir­dži­ni­ja Vulf
Roma­ni Vir­dži­ni­je Vulf ozna­ča­va­ni su i kao eks­pe­ri­men­tal­ni, budu­ći da ona odstu­pa od kla­sič­ne for­me pri­ča­nja pri­če, još više od pri­ča­nja „veli­ke pri­če“. Nara­tiv njenih roma­na ne sadr­ži naro­či­te doga­đa­je; rad­nja koju Vulf sta­vlja u fokus se pre može opi­sa­ti kao banal­na, obič­na, ordi­nar­na, sva­ko­dnev­na. Čak je i fan­ta­stič­ni „Orlan­do“ u sušti­ni jedan živo­to­pis, niz doga­đa­ja i susre­ta u živo­tu jed­nog ari­sto­kra­te. Među­tim, ova­kvu rad­nju ona poput Čeho­va pre­la­ma kroz pri­zmu vrlo raz­ra­đe­nog i dubo­kog psi­ho­lo­škog toka sve­sti pro­ta­go­ni­ste, tako da se sva­ko­dnev­ni doga­đa­ji tako one­o­bi­če­ni mogu sagle­da­ti iz dru­ga­či­je per­spek­ti­ve, te se lič­no konač­no može pre­po­zna­ti kao poli­tič­ko, i naj­ve­ći tihi ali fatal­ni unu­tra­šnji suko­bi juna­ka mogu naći svo­je raz­re­še­nje. Svo­ju lirič­nost Vulf kori­sti upra­vo kao način da ostva­ri poet­sku vizi­ju u ordi­nar­nom. Svo­jim deli­ma dava­la je glas potla­če­ni­ma, onim koji vode male, obič­ne živo­te i oni­ma koji osta­ju u sen­ci isto­ri­je, oni­ma koji nika­da nisu bili „mezim­ci sto­le­ća“, „svi oni ili sve one koje pod­la sto­lje­ća nepre­sta­no kori­ste i isko­ri­šta­va­ju, a da im zapra­vo ne nude ništa“ („Orlan­do: zavr­šni mono­log „Mrlja““, Goran Fer­čec).
pri­re­di­la: Mina Milo­še­vić


REČ DRA­MA­TUR­GA
Orlan­do i Ne-Orlan­do:
Pre­va­zi­la­že­nje dru­go­sti
Kolo­ni­ja­li­stič­ka poli­ti­ka zalju­blji­va­nja
„Orlan­do“ Tanje Šlji­var adap­ta­ci­ja je isto­i­me­nog roma­na Vir­dži­ni­je Vulf, naj­du­žeg ljubav­nog pisma u isto­ri­ji knji­žev­no­sti, koje je Vulf posve­ti­la svo­joj ljubav­ni­ci Viti Sakvil-Vest već samim naslo­vom: „Orlan­do – Vita“, pri čemu „vita“ refe­ri­še na ime Sakvil-Vest, ali i na ter­min – bio­gra­fi­ja, budu­ći da u ovom roma­nu autor­ka poku­ša­va da uhva­ti i opi­še Orlan­do­vu/Viti­nu lič­nost opi­su­ju­ći njegov/njen život kao život ple­mi­ća koji živi pre­ko tri­sta godi­na, a da nije osta­rio ni dan, koji pro­me­ni pol, ali mu se lič­nost nima­lo ne pro­me­ni, u koga su svi zalju­blje­ni, ali koji jedi­no ceo život tra­ga za svo­jim pisa­njem. Poku­ša­va­ju­ći da opi­še Orlan­do­vu lič­nost, pri­po­ve­dač(ica­) kao da poku­ša­va da odgo­net­ne šta je to u njoj što je toli­ko mag­nen­to i zašto je jed­na takva lič­nost pred­met zalju­blji­va­nja.
„On – jer nije moglo biti sum­nje u njegov pol, iako je moda onog vre­me­na radi­la na tome da to maski­ra – je baš odse­cao gla­vu Mavra, koja se ljulja­la sa krov­ne gre­de.“
„Orlan­do”, Vir­dži­ni­ja Vulf
Tanja Šlji­var u svo­joj dra­ma­ti­za­ci­ji otvo­re­no poli­ti­zu­je ovu pri­ču posta­vlja­ju­ći je u jasan teo­rij­ski okvir – ovo je pri­ča o ari­sto­kra­ti, boga­tom kolo­ni­za­to­ru koji je pri­vi­le­go­van svo­jom kla­som i rasom, „bri­tan­stvom“.  On neret­ko putu­je i ispro­ba­va „egzo­tič­ne” kul­tu­re apro­pri­ja­ci­jom živo­ta potla­če­nih, egzo­ti­zo­va­nih, pa tako, kao bela žena, avan­tu­ri­stič­ki odla­zi da „oku­si sla­sti isto­ka“ u Cari­gra­du, koji je egzo­ti­ka u odno­su na njego­vo bri­tan­sko civi­li­za­cij­sko nasle­đe, ili pak živi sa rom­skim ple­me­nom kad joj malo tre­ba da se ose­ća kao da je „slo­bod­nog duha“, ali su ovi njeni izle­ti samo epi­zo­de nakon kojih se uvek vra­ća ušu­ška­noj bez­bed­no­sti svog bri­tan­stva i sop­stve­nih kla­snih pri­vi­le­gi­ja. „Orlan­do je ima­la taj luk­suz da se bavi iden­ti­tet­skim poli­ti­ka­ma“, kaže lik Ruste­ma Ciga­ni­na o svo­joj ljubav­ni­ci. „Ona bi uvek mogla da bira tre­nut­ke u koji­ma je pri­sta­ja­la da bude dis­kri­mi­ni­sa­na kao jed­na od nas, tre­nut­ke kad bi malo da pone­se bre­me biva­nja obo­je­nom, a lako, naj­lak­še bi se tog bre­me­na u bilo kom tre­nu otre­sla kad bi joj posta­lo pre­te­ško, napor­no ili samo dosad­no od, reci­mo, puke opči­nje­no­sti pri­ro­dom.“ Liko­vi ove dra­me, mno­ga pri­po­ve­dač­ka lica u ulo­zi bio­gra­fa, svo­jim mono­lo­zi­ma, poku­ša­va­ju da opi­šu Orlan­da i da utvr­de iden­ti­tet te fatal­ne, mag­ne­ti­šu­će i neu­hva­tlji­ve poja­ve. Među­tim, posta­je jasno da je Orlan­dov iden­ti­tet neu­hva­tljiv upra­vo zbog njego­ve više­stru­ko­sti – Orlan­do je i muška­rac i žena, i bik i škor­pi­ja, dio­ni­zij­ska dvo­stru­ka lič­nost u čiju čast se odr­ža­va ova pozo­ri­šna izved­ba. Svi Orlan­do­vi pri­po­ve­da­či i pri­po­ve­da­či­ce, ljubav­ni­ci i ljubav­ni­ce, samo su bahant­ki­nje u tran­su ero­sa koje poku­ša­va­ju da utvr­de Orlan­dov iden­ti­tet pore­de­ći ga sa svo­jim, svi oni su samo kari­ka­tu­re roda, ozna­če­ne kao „Dru­gi“, kao „Ne-Orlan­do“.
„Šta vam kaže vaše ogle­da­lo? Zar vas ne posma­tra uvek neko dru­gi iz njega? Tog dru­gog i tra­ži­mo kada se, riju­ći kroz tuđa tela, uda­lja­va­mo od sebe.“
„Kvar­tet”, Haj­ner Miler
„Tako nešto poput biti Bri­ta­nac, biti beo, ne može da posto­ji ako nema u odno­su na šta da se odre­di, a u ovom slu­ča­ju, lord je mogao lako da se odre­di u odno­su na upra­vo odse­če­nu gla­vu [Mavrovu].“
„Orlan­do”, Tanja Šlji­var
Tako, ova dra­ma spa­ja dva naj­ve­ća suko­ba iz isto­ri­je i „muških“, poli­tič­kih, voj­nič­kih, bor­be­nih i „žen­skih“, roman­tič­nih, melo­dram­skih žan­ro­va – sukob osva­ja­ča i roba i sukob objek­ta zalju­blje­no­sti i zalju­blje­nog subjek­ta, i raz­i­gra­va ono što nam je svi­ma bilo na vrh jezi­ka – u osva­jač­kom, kolo­ni­za­tor­skom sve­tu i sama ljubav se kon­cep­tu­a­li­zu­je kao osva­ja­nje, i pro­ces ljubav­ne kolo­ni­za­ci­je izgle­da muč­no koli­ko i pro­ces poli­tič­ke kolo­ni­za­ci­je. Svi Ne-Orlan­do liko­vi pate za Orlan­dom vide­ći u njemu ono što im „nedo­sta­je“, ono po čemu su od njega „manje vred­ni“, pa tako sta­ra kra­lji­ca Eli­za­be­ta u njemu vidi svo­ju mla­dost, ruska prin­ce­za Saša u njemu vidi zapad­nu civi­li­za­ci­ju u odno­su na koju je ona  var­var­ka, pesnik Nik Grin u Orlan­du vidi novac i sta­tus ple­mi­ća, rumun­ska Nad­voj­vot­ki­nja, a kasni­je rumun­ski Nad­voj­vo­da, u oba slu­ča­ja kari­ka­tu­re roda, sa poja­ča­nim femi­ni­te­tom „gospo­đe“ i poja­ča­nim masku­li­ni­te­tom „mla­do­že­nje“, u njemu/njoj vide svo­ju mono­gam­nu sud­bi­nu sa jasnim ulo­ga­ma tipa muško-žen­sko, Nei­me­no­va­ni tur­ski ljubav­nik u njemu vidi civi­li­za­ci­ju u odno­su na svoj Ori­jent, Rustem Ciga­nin u njoj vidi bel­ki­nju, višu kla­su, Madam di Defand i njeno dru­štvo iz salo­na u Orlan­do vidi intri­gu, zani­mlji­vost, zago­net­ku koja je u pot­pu­noj suprot­no­sti sa njiho­vim dosad­nim sno­bov­skim živo­ti­ma, pro­sti­tut­ka Neli u Orlan­do vidi prvu oso­bu pred kojom može da ski­ne svo­ju masku žen­stve­no­sti (pa i bru­šal­ter kao njen sim­bol) i da pre­sta­ne da bude dehu­ma­ni­zo­va­no telo u pra­znim sek­su­al­nim odno­si­ma sa mušte­ri­ja­ma koje su joj popri­lič­no odboj­ne, bla­go reče­no, a Šel u Orlan­do vidi svo­ju srod­nu dušu – oso­bu suprot­nog pola koja je jed­na­ko poma­lo njego­vog roda koli­ko je i on njenog. Među­tim, Orlan­do Ne-Orlan­da u sva­koj nared­noj sce­ni osta­vlja sve više zbu­nje­nim svo­jom samo­ži­vo­šću i nestal­no­šću. Tra­ga­ju­ći za svo­jim pisa­njem, suvi­še je zau­zet da odi­gra ulo­gu koja mu je rođe­njem pri­pi­sa­na – on ne poka­zu­je mno­go inte­re­so­va­nja za tim da igra ari­sto­kra­tu, gospo­da­ra, muškar­ca, osva­ja­ča, iako je sva­ki Ne-Orlan­do lik uvek spre­man da ga doče­ka oče­ki­va­nom kom­ple­men­tar­nom ulo­gom osvo­je­nog. Kada kra­lji­ca Eli­za­be­ta pad­ne u trans žalo­sti zbog toga što je uhva­ti­la Orlan­da kako se ljubi sa dru­gim devoj­ka­ma, Orlan­do joj sasvim smi­re­no napi­še opro­štaj­no pismo bez reči koje je osta­vi bez reči. Iz neo­če­ki­va­nog bega od rod­ne ulo­ge pro­iz­i­la­zi komič­nost ovog koma­da i njegov poten­ci­jal za oslo­bo­đe­nje od rod­nih ulo­ga, od patri­jar­ha­ta i kla­snog dru­štva – od sva­kog vida kolo­ni­za­ci­je i poro­blja­va­nja. Kroz raz­i­gra­nost i više­stru­kost moti­va rod­nih per­for­man­sa, lik čove­čan­stva dat u nede­fi­ni­sa­nom, andro­gi­nom Orlan­du pre­va­zi­la­zi odno­se domi­na­ci­je i stu­pa u odno­se ega­li­tar­no­sti. Od stra­šne deter­mi­ni­sa­no­sti koju nosi reč „sud­bi­na“ Orlan­do u svom zavr­šnom mono­lo­gu (autor: Goran Fer­čec), kada konač­no nađe svoj glas, kaže: „Sto­lje­će je pod­va­la. Zato mu tre­ba dosko­či­ti. Samo isko­ra­či­ti iz njega. Slo­mi­ti mu jedi­ni­cu i dvi­je nule kao kič­mu.“ I doda­je u svoj recept za oslo­bo­đe­nje: „Čita­ti Mark­sa i Spi­no­zu,“ refe­ri­šu­ći time na uki­da­nje kla­snog dru­štva i zame­nu auto­ri­te­ta crkve i Boga pan­te­i­stič­kim viđe­njem bož­je sile. Dok Ne-Orlan­do tra­ži božan­stvo u Orlan­du, koji mu je kla­sno nad­re­đen, u sve­tu u kome je Bog izmi­šljen da oprav­da kla­snu pode­lu i hije­rar­hi­je koje iz nje pro­iz­i­la­ze svo­jom pozi­ci­jom na vrhu te hije­rar­hi­je, Orlan­do, pak, tra­ži božan­stvo u pri­ro­di i umet­no­sti, i poka­za­će se da bog za Orlan­da jeste više­gla­sje kolek­ti­va, svih gla­so­va koji čine sto­le­će i čove­čan­stvo. Posta­je jasno – dru­gost je način odr­ža­nja kla­snog dru­štva i poret­ka „sto­le­ća“. Sva­ko zalju­blji­va­nje je, pre­ma tome, težnja da se pre­va­zi­đe dru­gost; da se iza­đe iz usko ogra­ni­če­ne, potla­če­ne pozi­ci­je; da se uki­nu kate­go­ri­je; da se bude slo­bo­dan; da se pomo­ću fatal­no pri­vlač­ne figu­re od patri­jar­ha­ta dođe do reži­ma ljuba­vi, kao u isto­i­me­noj dra­mi Tanje Šlji­var koju je reži­rao tako­đe Bojan Đor­đev.

 


ŽEN­SKIM GLA­SOM DO OSLO­BO­ĐE­NjA OD RODA
Jed­nom kada je naj­mi­sti­fi­ko­va­ni­ja od svih stva­ri na ovom sve­tu – seks – demi­sti­fi­ko­va­na i poli­tič­ki ras­tu­ma­če­na, ispod maglo­vi­te pri­če o zalju­blji­va­nju jasni­je pro­di­re pri­ča o žen­skom pisa­nju, ili čak – o tra­že­nju gla­sa čove­čan­stva. „Orlan­do“ se sma­tra jed­nim od naj­va­žni­jih roma­na upra­vo jer govo­ri o isto­ri­ji žen­skog pisa­nja, koji je napi­sa­la jed­na od naj­ve­ćih spi­sa­te­lji­ca i koji se eks­pli­cit­no bavi temom roda.
Otka­ko je sve­ta i veka, ili bolje reći, otka­ko je patri­jar­ha­ta i kla­snog dru­štva, ili kako kaže Orlan­do – otka­ko je „sto­le­ća“, zna se šta je muško, a šta žen­sko. Sve na ovom sve­tu dola­zi u binar­no­sti­ma, od pla­vih i roze čara­pa za bebe do pome­nu­te pode­le dram­skih žan­ro­va: poli­tič­ki žan­ro­vi za mušku publi­ku, ljubav­ni za žen­sku, pri čemu se prva kate­go­ri­ja češće veli­ča, a dru­ga se, poseb­no u ova vre­me­na u koji­ma bez­o­se­ćaj­nost posta­je moda, u gorem slu­ča­ju sma­tra­ju kičem, a u naj­bo­ljem slu­ča­ju „gil­ti plež­rom“. Spi­sa­te­lji­ce, upr­kos femi­ni­stič­koj i sek­su­al­noj revo­lu­ci­ji i navod­nom otva­ra­nju i/ili pre­i­spi­ti­va­nju kano­na, i dalje tra­že svoj glas. Simon de Buvo­ar na prvim stra­na­ma „Dru­gog pola“ govo­ri o spi­sa­te­lji­ci koja je odbi­la da bude obja­vlje­na zajed­no sa dru­gim spi­sa­te­lji­ca­ma, nego je povu­kla sve veze pre­ko svog muža kako bi bila obja­vlje­na sa dru­gim muškar­ci­ma, jer je sma­tra­la da jedi­no na taj način može biti uva­ža­va­na kao pisac. Spi­sa­te­lji­ce su pred­met pod­sme­ha – sama reč spi­sa­te­lji­ca u srp­skom jezi­ku i dalje ima pežo­ra­tiv­nu kono­ta­ci­ju i žene to ose­ća­ju i iz istog raz­lo­ga ne žele da se iden­ti­fi­ku­ju sa nečim što je isme­ja­no i ozna­če­no kao bez­vred­no. Zato često idu lak­šim putem i iden­ti­fi­ku­ju se sa muškar­ci­ma. Osta­vi­mo po stra­ni koli­ko je spi­sa­te­lji­ca dobi­lo NIN-ovu nagra­du – koli­ko je roma­na koje je dobi­lo NIN-ovu nagra­du ima­lo pro­ta­go­nist­ki­nju, a ne pro­ta­go­ni­stu? Zane­mar­lji­vo malo. Jer žene, kako Lana Basta­šić kaže, zna­ju da veli­ki roma­ni obič­no ne poči­nju reče­ni­com: „Pro­bu­di­la sam se u osam uju­tru“, nego reče­ni­com: „Pro­bu­dio sam se u osam uju­tru“, i, sve­sno ili nesve­sno, iden­ti­fi­ku­ju se sa muškim subjek­tom, da bi se mogle oslo­ni­ti na mušku isto­ri­ju pisa­nja koja je sta­vi­la u dru­gi plan žene, koji­ma je naj­pre bilo one­mo­gu­će­no da se ško­lu­ju, pa zatim da obja­vlju­ju, pa potom da misle da su im dela vred­na čita­nja.
Vir­dži­ni­ja Vulf zato domi­šlja­to poči­nje svoj roman o isto­ri­ji žen­skog pisa­nja i tra­že­nju žen­skog gla­sa u muškom rodu – pro­ta­go­ni­sta ove bio­gra­fi­je je Orlan­do – ple­mić koji živi tri­sta godi­na i nije osta­rio ni dan, u koga se svi zalju­blju­ju, a koji jedi­no želi – da piše. Tako i dra­ma Tanje Šlji­var poči­nje jed­nom jasnom deter­mi­ni­šu­ćom zame­ni­com: „On.“ Među­tim, Vulf svo­jim mae­stral­nim pote­zom nasred roma­na pro­me­ni pol Orlan­da i nasta­vi dalje kao da se ništa nije desi­lo – Orlan­do­va lič­nost osta­je nepro­me­nje­na, menja­ju se samo mate­ri­jal­ne okol­no­sti koje ga sna­la­ze. Kao žena, nema pra­vo nasle­đi­va­nja, te je oba­ve­zna da se upu­sti u brač­no trži­šte na kome će kra­lji­ca Vik­to­ri­ja, kra­lji­ca ven­ča­nja, patri­jar­ha­ta i kolo­ni­za­ci­je, mora­ti da joj obu­če sve kri­no­li­ne i kor­se­te koje žene mora­ju da obu­ku i da je obu­či svim vešti­na­ma koje žene mora­ju da zna­ju (kao što je pre­de­nje na vre­te­nu) da bi se ozna­či­le kao vred­na roba na brač­nom trži­štu.
Među­tim, Orlan­do upor­no nasta­vlja da piše svo­ju poe­mu „Hrast“, posve­će­nu pri­ro­di, posve­će­nu sve­tu, posve­će­nu svim čud­nim dru­štve­nim odno­si­ma kojih se nagle­da­la i koje tre­ba pre­va­zi­ći. Pret­po­sled­nje reče­ni­ce roma­na gla­se – „To je guska! Divlja guska!“, koje Orlan­do izgo­va­ra zagle­da­na u nebo, i koje ozna­ča­va­ju nikad napi­sa­no Viti­no remek-delo. Vir­dži­ni­ja je jed­nom pri­li­kom izja­vi­la da misli da je Vita pro­se­čan pisac, ali je odlu­či­la da ume­sto nje napi­še delo koje će posta­ti ta neu­hva­tlji­va divlja guska i neu­hva­tlji­va Orlan­do­va lič­nost čije je hva­ta­nje zabe­le­že­no posled­njom reče­ni­com roma­na koja sto­ji za datum obja­vlji­va­nja: “I začuo se dva­na­e­sti otku­caj pono­ći; dva­na­e­sti otku­caj pono­ći, uto­rak, jeda­na­e­stog okto­bra, hilja­du devet­sto dva­de­set osme.” Među­tim, u ovoj dra­ma­ti­za­ci­ji Orlan­do na kra­ju ipak dobi­ja svoj glas i isto­rij­sku prav­du i kada poč­ne da govo­ri u svom final­nom mono­lo­gu, kaže nam svoj recept za oslo­bo­đe­nje čove­čan­stva, a taj recept je upra­vo – nema­ti recept; beža­ti od recep­ta i beža­ti od „veli­ke pri­če“.
Glas oslo­bo­đe­nja čove­čan­stva može se čuti samo kada i žene konač­no dobi­ju svoj glas, i tek u spo­je­noj vizu­ri muška­ra­ca i žena može­mo naslu­ti­ti kom­plek­snost sve­ta i oslo­bo­di­ti se njego­vog naj­ve­ćeg oko­va – roda. Redi­telj­skom inter­ven­ci­jom, Orlan­da igra­ju i muška­rac i žena, te se time i muškar­ci i žene oslo­ba­đa­ju oko­va svo­jih rod­nih ulo­ga i poka­zu­ju nam da je oslo­bo­đe­na andro­gi­na vizi­ja Orlan­da uni­ver­zal­ni ide­al čove­čan­stva, i da je Orlan­do upra­vo – „everyman“ – sva­ki čovek. Kako redi­telj pred­sta­ve, Bojan Đor­đev, isti­če: „Orlan­do mora da posta­ne žena da bi postao čovek,“ – mora da pro­ži­vi pat­nju i ulo­gu potla­če­nog da bi raz­u­meo ovaj svet i postu­pao ple­me­ni­to u njemu. Orlan­do žena – s dru­ge stra­ne – mora da nađe svoj glas i mora da piše i da nado­me­sti veko­ve mar­gi­na­li­zo­va­no­sti žen­ske stra­ne isto­ri­je. Prva Orlan­do­va pro­me­na pred­sta­vlja njego­vo nala­že­nje gla­sa – pre­la­zak iz ćuta­nja u govo­re­nje, iz sta­nja objek­ta u sta­nje aktiv­nog subjek­ta koji menja svet svo­jim reči­ma.
Ipak, naj­ve­ća Orlan­do­va pro­me­na jeste upra­vo njegov izo­sta­nak suštin­ske pro­me­ne pri­li­kom pro­me­ne pola – muška­rac ili žena – nije važno. Orlan­do, sa svo­jim duplim izvo­đe­nji­ma i glu­mač­kom posta­vom sa glum­cem i glu­mi­com, sa pale­tom svo­jih liko­va raz­li­či­tih rod­nih iden­ti­te­ta – sto­ji kao vizi­ja novog sve­ta, sve­ta bez sadi­stič­kog karak­te­ra oče­ki­va­nja sto­le­ća, ple­me­ni­tog i nepred­vi­di­vog sve­ta u kom se muškar­ci i žene neće bit­no raz­li­ko­va­ti i u kome će dru­štve­ne kla­se biti pro­šlost.
Mina Milo­še­vić

Premijerno izvođenje

Premijera, 1. april 2021 / Scena „Raša Plaović“


Dramatizacija Tanja Šljivar
Pisac poslednjeg Orlandovog monologa Goran  Ferčec
Režija Bojan Đorđev

Dramaturgija Mina Milošević *
Scenografija Siniša Ilić
Kostimografija Maja Mirković
Kompozitor Luka Papić
Scenski govor Dijana Marojević
Scenski pokret Čarni Đerić
Izvršni producent Vuk Miletić
Producent u Drami Jasmina Urošević
Asistent režije Maksim Milošević
Asistent kostimografije Marija Stošić
Inspicijent Sandra Rokvić
Sufler Marija Nedeljkov
Digitalna obrada scenografije i kostima Jovan Tarbuk
* studentkinja  dramaturgije FDU na praksi

Premijerna podela:

Orlando Dragan Sekulić / Iva Milanović**
Kraljica Elizabeta Aleksandra Nikolić
Ruska princeza Saša Kalina Kovačević
Nik Grin, pesnik Nikola Vujović
Rumunski nadvojvoda / nadvojvotkinja Zoran Ćosić
Neimenovani turski ljubavnik Pavle Jerinić
Ciganin Rustem Miloš Đorđević
Madam di Defand Vanja Ejdus
Prostitutka Neli / kraljica Viktorija Sena Đorović
Marmadjuk Bontrop Šelmerdin Iva Milanović**/ Dragan Sekulić

i još: sluge i sluškinje, devojke, stara dadilja Karpenter, psi, gosti i gošće na ambasadorovoj zabavi u Carigradu, gospe Čistota, Skromnost i Čednost, gosti salona Madam di Defand, prostitutke i tekstilne radnice Pru i Rouz, gospodin u prolazu, princ Albert, raznosač.
** studentkinja glume FDU u klasi profesora Srđana Karanovića

Majstor maske Marko Dukić
Dizajn svetla Milan Kolarević
Majstor pozornice Dejan Radenković
 

Galerija